Memento

Knjige u senci smrti

Autor: Vesna Živković

Knut Hamsun (1859-1952)

Pisac kojeg su voleli drugi pisci, ponajviše Čarls Bukovski i Henri Miler, imao je i tamnu stranu ličnosti – obožavao je Hitlera. Po okončanju Drugog svetskog rata čuveni norveški pisac uhapšen je pod optužbom pomaganja okupatorima i veleizdaje. Sudije su se pitale koju kaznu odrediti nobelovcu starom osamdeset šest godina koji je, pritom, sasvim gluv i tvrdoglavo se drži svojih stavova.

Iako je smatrao da je romanom „Krug se zatvara” iz 1936. godine zaokružio stvaralaštvo, Knut Hamsun je nakon trinaest godina objavio još jednu knjigu. U toku sudskog postupka koji je protiv njega vođen pisao je dnevnik, koji mu je poslužio kao osnova za delo „Po zaraslim stazama”. Objasnio je da se priklonio nacizmu na osnovu podataka koje je dobijao u svom domu, da nije znao za zločine, da je morao da piše propagandne tekstove i ide na sastanak s Hitlerom... Pošto su se neke od tih tvrdnji pokazale neistinitim, ostalo je da se istraži šta je pisca tokom života dovelo do njegovih političkih uverenja. Da li je to bila očaranost Ničeovim „vođom”, osećanje manje vrednosti zbog siromašnog detinjstva, mržnja prema Americi ili nešto drugo?

O blejanju i meketanju

Knut Pedersen, s umetničkim prezimenom Hamsun, rođen je 4. avgusta 1859. godine na imanju kraj Loma u Gudbrandsdalenu. Kada je imao tri godine, s porodicom se preselio u malo mesto Hamsund na severu Norveške, ali je kao desetogodišnjak morao da napusti dom. Prešao je da živi kod ujaka trgovca, uz objašnjenje da očeva krojačka plata nije dovoljna za izdržavanje šestoro dece. Mali Knut osećao se loše: čudio se kako ne žive bogatije, s obzirom na to da mu majka vodi poreklo od kraljevske loze iz 10. veka. Zbog lepog rukopisa pomagao je ujaku u pisarskim poslovima, a po završetku osnovne škole vratio se u rodni kraj, gde se kod drugog rođaka zaposlio kao trgovački pomoćnik. Dok je prodavao robu po imanjima i selima, doživeo je dve nesrećne ljubavi u kojima su ga devojke ostavile zbog imućnijih mladića. To iskustvo opisao je u romantičnim pričama „Tajanstveni” i „Bjorger”, štampanim o svom trošku. Kao „dečko koji obećava” od vlasnika fabrike šibica dobio je pozajmicu od četiri stotine kruna i uputio se brodom u Ameriku.U Americi je radio razne poslove i zarađivao kao pisar, ratar, svinjar, zidar, knjigovođa, prevodilac... Međutim, zdravlje mu je slabilo, a kada je počeo da iskašljava krv, lekar mu je savetovao da se vrati u domovinu, jer neće živeti duže od dva meseca!? Pošto su mu drugovi kupili kartu, stigao je u Norvešku i, dok je „čekao da umre” 1885. godine napisao je tekst za novine o svom omiljenom piscu Marku Tvenu. Potpisao se prezimenom Hamsund, ali kako je greškom odštampano Hamsun, ostao je s tim pseudonimom.

Kada se kroz godinu dana pokazalo da nema tuberkulozu, uputio se nazad u „obećanu zemlju”, gde je teško radio, gladovao, lutao, zabavljao se s devojkama, igrao poker, učestvovao u tučama... Posle dve godine vratio se u Evropu, s nadom da će uspeti na književnom polju. Rukopis „Glad” štampao je u jednom časopisu, dok je knjigu 1890. godine izdao najpre u Danskoj, a potom u Nemačkoj i Norveškoj. Ubrzo se odazvao pozivu da studentskim udruženjima priča svoje utiske iz Amerike, ali o toj zemlji nije imao reči hvale. Naprotiv! Američku kulturu nazivao je „blejanjem i meketanjem”, industrijalizaciju zlom, trku za novcem pogubnom... U to vreme „zarazio se” delima Ničea i Dostojevskog, i težio je da ih u svom stvaralaštvu dostigne. Svake godine objavljivao je po jednu knjigu: „Misterije” (1892), „Nova zemlja” (1893), „Pan” (1894), „Pred vratima carstva” (1895), „Igra života” (1896), „Večernje rumenilo” (1897), „Viktorija” (1898). Živeo je u Norveškoj, Francuskoj, Nemačkoj, Finskoj, a putovao po Rusiji, Turskoj, Kavkazu, Orijentu... Zapazio je:„Što ste bliže Orijentu, to ljudi manje govore. Stare su ljudske vrste nadrasle stupanj brbljanja i smeha, oni ćute i samo se osmehuju. Kolike li razlike prema Americi!” (Putopis sa Orijenta objavio je u knjizi „U zemlji priča” 1903. godine.) 

O smokvama i puškama

Kada se oženio mladom Bergljot, poželeo je da se skrasi i to na starom porodičnom imanju u Hamsundu. Međutim, kupovina imanja nije mu pošla za rukom, pa se preselio u Dansku, gde je nastavio s boemskim životom. Jednoga dana u kockarnici u Odenseu izgubio je sve što je imao, a potpune propasti spasao ga je nemački izdavač. Iako je 1902. godine dobio kćerku Viktoriju, podneo je zahtev za razvod braka kako bi nastavio da luta. O lutanju je napisao knjige „Pod jesenjim zvezdama” i „Jesenja radost”, koje je nazvao „priručnicima o umetnosti kako da se bude u begu, sam, po strani, odvojen od svega”. Ipak, desetak godina kasnije oženio se dvadeset dve godine mlađom glumicom Meri Anderson, koju je upoznao na jednoj proslavi, dok je kao poslanik govorio s balkona Narodnog pozorišta. Po preseljenju na imanje u blizini Hamsunda, ostvario je zamisao o životu „zdravih seljaka”, ali tako što je ženu ostavljao kod kuće da brine o deci (njih četvoro), a sam putovao i pisao. Pored dela „Deca svog doba” i „Gradić Segelfos”, napisao je i izvanredne „Plodove zemlje”, za koje je 1920. godine dobio Nobelovu nagradu! 

Ogroman uspeh nagrađenog romana omogućio mu je kupovinu velikog imanja Northolm, blizu Grimstada, na jugu Norveške. Lepu kuću s mnogo prostorija i plesnom dvoranom opremio je raskošno, s dosta starina koje je sakupljao. I dalje je vredno pisao, a nijednog 17. maja, na dan norveške nezavisnosti, nije propuštao da svečano odeven podigne zastavu na jarbol ispred kuće. S godinama postao je sve čudniji, sitničaviji, škrtiji, svojeglaviji... Umišljao je razne bolesti, izdvajao se od društva, odbijao da prihvati članstvo akademija i Geteovu nagradu. Ukućani su te promene ponašanja pripisivali njegovom oslabljenom vidu i gotovo potpuno izgubljenom sluhu. Tešili su se činjenicom što se ipak bavi „zaokruživanjem” svog književnog dela, igranjem pasijansa i politikom. 

U sedamdesetim godinama Hamsun se zagrejao za nacionalsocijalističke ideje koje su postojale i u Norveškoj. Godine 1934. u časopisu „Aftenposten” izvrgao je ruglu pacifiste i sve koji ne uviđaju „veličinu” nacizma. Poznati norveški pisci uputili su mu zamerke, ali supruga nije jer je i sama glasala za naciste i hvalila Stranku narodnog okupljanja s Kvislingom na čelu. A kada je počeo Drugi svetski rat, ugledni nobelovac obratio se svom narodu rečima: „Norvežani! Odbacite puške i vratite se kućama. Nemci se bore za sve nas i nameravaju da slome englesku tiraniju, kako prema nama tako i prema svim neutralnim zemljama.” Poručivao je mladićima da je bolje da „sede pod svojom smokvom” i čekaju mir ili, ako već hoće da pomognu, krenu na Istočni front i bore se protiv boljševizma.

"Vođa" u srcu

U toku rata vrata svog doma širom je otvorio nemačkim oficirima, mada se s njima slabo družio, kako zbog posvećenosti pisanju, tako i zbog teškoća u sporazumevanju. Od nekadašnjih obožavalaca dobijao je mnogobrojna pisma osude i vraćene primerke svojih knjiga, ali na to se nije obazirao. Pisao je ostrašćene tekstove za novine (ukupno četrnaest!) u kojima je veličao Germane, naciste i Hitlera. Jedan tekst pod nazivom „I opet” od 13. februara 1943. godine, posvetio je Norvežanima koji su ga molili da im, preko svojih veza, izbavi decu iz zatvora i spase ih sigurne smrti. Javno im je odgovorio: „To su ljudi naklonjeni Engleskoj, i to je – njihova stvar!” Dugo se pričalo o tim surovim rečima, mada se kasnije ispostavilo da je, preko telegrama upućenih visokim zvaničnicima, uspeo da spase živote trinaest mladića.

Na Kongresu Unije nacionalnih novinarskih saveza u Beču, koji se održavao 21. i 24. juna 1943. godine, održao je govor od dvadeset minuta, a zatim je 26. juna svojevoljno otišao na sastanak kod Hitlera. U govoru je tvrdio kako su Englezi „uzrok svetskog rata i sve nesreće koja vlada svetom”, i nekoliko puta ponovio da „Engleska mora na kolena!” U razgovoru s „vođom”, sa koga postoji stenogram, zalagao se za smenu nemačkog guvernera za Norvešku zbog pogroma norveškog stanovništva i ubijanja talaca. Sagovornika je zbog gluvoće prekidao u pola rečenice, pa je ovaj, iznerviran, skratio razgovor na četrdeset pet minuta. Po povratku kući Hamsun se setio da ga je Gebels mnogo ljubaznije primio, pa mu je uputio reči duboke zahvalnosti i svoje najveće blago – Nobelovu medalju!

Gluv i nevin? 

U novinama „Aftenposten” od 7. maja 1945. godine, poslednjem broju izašlom pod okupacijom, osamdesetšestogodišnji nobelovac napisao je: „Nisam vredan da svečano govorim o Adolfu Hitleru... Bio je ratnik, ratnik za čovečanstvo i propovednik jevanđelja o pravima svih naroda.” Na kraju je zaključio da je taj čovek jedini uspeo rečima da ga dirne u srce i da kao bliski pristalica nacizma „priklanja glavu pred njegovom smrću”. Nije ni slutio da će sredinom sledećeg meseca, posle svoje žene i dva sina, biti uhapšen pod optužbom veleizdaje. Na teret mu se stavljalo pomaganje okupatorima rečima, ali i delom kroz članstvo u norveškoj nacističkoj stranci Norsk Samling.

Naredne dve godine Hamsun je proveo u bolnici u Grimstadu, staračkom domu u Landviku i psihijatrijskoj bolnici u Oslu. Na osnovu lekarskog nalaza da je u vreme izvršenja radnji za koje se optužuje bio duševno zdrav, da ima „trajno oslabljene duševne sposobnosti” i da ne postoji opasnost da ponovi krivične postupke, 5. februara 1946. godine državni tužilac odustao je od daljeg krivičnog gonjenja. Optuženi je izbegao zatvor, ali je upućen na ministarstvo za obeštećenje, koje mu je odredilo da državi isplati trista dvadeset pet hiljada kruna. Toliki novac mogao je da dobije jedino prodajom imanja Northolm, ali izdavač mu je odobrio kredit na ime budućih autorskih prava. Kako je narod primio tu presudu? Mnogi nisu krili ogorčenost što izdajnik nije u zatvoru, drugi su tvrdili da su opasni ljudi zloupotrebili starog, gluvog i naivnog čoveka, treći da se prema jednom književnom velikanu ne sme ophoditi kao prema običnom nacisti... A šta je nobelovac imao da kaže u svoju odbranu? Osim što je svoje tekstove ocenio kao „loš žurnalizam”, tvrdio je da nije imao dovoljno podataka, da nije učestvovao na sastancima stranke, da nikoga nije ubio ni prijavio, da je hteo da pomogne svom narodu, da od toga nije imao nikakve koristi, da je gluv i star, da ima prijatelje među Jevrejima i Rusima...

I zaista, znalo se za njegovo nekadašnje druženje s Tomasom Manom, Štefanom Cvajgom, Andreom Židom, Maksimom Gorkim... Nađen je novinski tekst iz 1928. godine, u kome je o Jevrejima izjavio da su sposoban narod, intelektualni, muzikalni, čak „najmuzikalniji na svetu”, a Rusija „slovenska zemlja, raspevana, religiozna i uređena”. Ali, to je mislio ranije, dok je tokom rata hvalio naciste, a nije se oglašavao povodom odvođenja Jevreja u koncentracione logore, uništavanja Slovena, sprovođenja zamisli iz „Majn kampfa”...

Između neba i zemlje

Psihijatar doktor Langfeldt, koji je radio na slučaju, ispitivao je i Hamsunovu suprugu, uz obećanje da će samo javni tužilac imati uvid u njene lične ispovesti (što nije poštovano). Zaključio je da iza piščevog političkog opredeljenja ne stoji njen uticaj, već njegov kompleks manje vrednosti, nastao zbog siromašnog detinjstva i mladosti. Drugi su istakli njegovu opsednutost Ničeom i zamislima da postoje „rođeni gospodari koji se sami nameću kao vođe ispred hordi na ovoj zemlji”, a treći zaslepljenost postavkama pangermanizma. Na kraju, većina se složila da za taj slučaj može da se upotrebi izreka da „niko nije toliko slep, kao onaj što neće da vidi”. U govoru pred sudom Hamsun je izjavio da je sve krenulo naopako kada je video da su kralj i vlada napustili zemlju: „To mi je izmaklo tlo pod nogama. Ostao sam da visim između neba i zemlje.”

Bez obzira na to što je zbog lekarske dijagnoze o „trajno oslabljenim duševnim sposobnostima” izbegao zatvor, kipteo je od besa. Tvrdio je da je u psihijatrijsku ustanovu došao sasvim zdrav, ali da je tu oboleo od potištenosti, jer su se prema njemu ophodili kao prema zamorčetu.   Da su ga u bolnici zadržavali duže nego što je potrebno, jer su navodno „čekali da umre”, kako bi zaobišli nezgodno suđenje. U cilju „osvete” psihijatru i dokaza da bistro rasuđuje, izdao je knjigu  „Po zaraslim stazama”, koju je napisao tokom pritvora. U njoj je otkrio da i dalje ima „iskričav um”, kao i da pomalo čuje na levo uvo i razume govor ako mu se neko obraća na dijalektu iz rodnog kraja. Pet hiljada primeraka knjige prodato je u jednom danu, što se pokazalo i kao dobar poslovni potez.

                                                           
Nobelovac Knut Hamsun umro je 1952. godine i po želji supruge sahranjen je s norveškom zastavom. Do kraja života tvrdio je da nije izdao svoju zemlju i da mu je duša čista, a savest slobodna, jer nije znao za nacistička ubistva, progone i mučenja. Nadao se da će se za sto godina njegovi loši novinski tekstovi zaboraviti i da će ostati upamćen samo po knjigama. Međutim, do današnjeg dana to se nije dogodilo. Čitalačka publika i dalje ga pamti kao vrhunskog pisca i lošeg političara – nobelovca nad čijim se divnim knjigama nadvija tamna senka.

 

Izvor: Politikin zabavnik