Memento

Doktoromanija nekad i sad

Milica Ćuković, Beograd

U 2014. godini dve teme uzburkale su srpsku javnost, demonstrirajući, ujedno, na koje se načine fenomen sveopšte estradizacije pomera od političke scene ka akademskoj zajednici i mehanizmima njenog funkcionisanja. Pomenute teme bile bi: 1. pitanje kako se u Srbiji dolazi do zvanja doktora nauka i 2. neshvatljivo i ubrzano povećanje broja doktora nauka na Univerzitetima širom Srbije. Kako su ove teme dugo zaokupljale pažnju gledalaca / čitalaca / slušalaca, te kako su sagledane, u brojnim medijima, sa etičkog, aksiološkog, sociološkog, psihološkog... itd. stanovišta (gde ne treba zanemariti i moć medija kao agenasa kreiranja društvene svesti građana i uticajnih činilaca na polju modelovanja kulturne politike jedne države ili više njih), svima znane podatke nećemo ponavljati, već ćemo podsetiti na to da ova tema uopšte nije „nova“, već neprolazna i, reklo bi se, (arhe)tipska. Vraćamo se danas pretežno marginalizovanom mediju – novinama.

Nedeljnik NIN, 15. avgusta 1971. godine, objavio je tekst Dragiše Vitoševića „Rasprodaja doktorata“. Iako provokativnog i svakako „aktuelnog“ naslova, Vitoševićev tekst nije nigde preštampan, niti je pomenut u nekoj raspravi o ovoj problematici, ili o sâmom autoru. Istaknuti istoričar srpske književnosti, saradnik (u zvanju naučnog savetnika) beogradskog Instituta za književnost i umetnost, primer pregaoca velike radne energije (iako krhkog zdravlja), naučnog i ljudskog poštenja, Dragiša Vitošević doktorirao je 1973. godine, na Univerzitetu u Beogradu, tezom čiji je naslov glasio „Srpsko pesništvo 1901-1914“. Ovu tezu, koja predstavlja znalačku, kompetentnu i do danas neprevaziđenu studiju o srpskoj poeziji pomenutog razdoblja, Vitošević je objavio u dva toma 1975. godine. Pišući o Vitoševićevom doktoratu, Živan Milisavac primetio je „Za to njegovo delo rečeno je, i sa puno razloga, da je ponovo vratilo ugled doktorskim disertacijama na Beogradskom univerzitetu.“[1]

Dakle, uveren u moć časopisâ kao „agenasa književnosti i kulture“, saradnik projekta „Istorija srpske književne periodike“ beogradskog Instituta za književnost i umetnost, Vitošević se oglasio kritičkim tekstom u NIN-u, pisanim umerenim i uljudnim tonom (karakterističnim za sve Vitoševićeve kako novinske članke, tako, još više, i naučne studije i monografije), tekstom u kojem se bavio jednom društveno aktuelnom temom i temom za koju je lično bio vrlo zainteresovan, budući da je tekst objavio samo dve godine pre odbrane svoje doktorske disertacije. Vitošević je smatrao, naime, da je ova tema važna i da je dobro da se pokrene, budući da  „...u našoj još i sad skorojevićkoj sredini (...) postoji pravo strahopoštovanje prema svim ´višim´ (naročito doktorskim) titulama“[2], pa je, prema tome „...korisno da se i to malo pretrese i ´uzdrma´, da bi i širi krugovi shvatili da ima i slabijih, pa i slabih, doktorskih teza, i da nije svaki ´doktor´ - mudrac.“

Razmatrajući, dalje, odnos nacionalnog mentaliteta i modusa ponašanja u svakodnevici, Vitošević iznosi zanimljiva i tačna zapažanja: „Uopšte, izgleda da smo mi zemlja koja ´pati´ od doktorata. Na primer, profesori Sorbone i drugih svetskih univerziteta nikad se ne potpisuju sa onim ´dr´; to bi prosto bilo smešno i znak lošeg ukusa. U nas, to je ono što dolazi obavezno i najpre, čak i u svakodnevnom govoru, kao moćni ´podupirač´ imena. Krajnje su retki doktori nauka koji se nikad nisu potpisali sa ´dr´ ili čak koji (kao Vladan Nedić i Vladeta R. Košutić) ne dopuštaju ni drugima da ih tako imenuju. Ta ´doktoromanija´ bi svakako bila vredna zanimljivih psiholoških i socioloških izučavanja, pod uslovom da to ne bude, opet, sa ´doktorskih pozicija´! Analiza „doktoromanije“ kao psihosocijalnog fenomena, nije, u tekstu Dragiše Vitoševića, odraz negativnog autostereotipa – negativne slike o svojoj naciji u poređenju sa drugim narodom (Francuzima i francuskim doktorima nauka). Naprotiv. Izbor Francuske nije slučajan, budući da je Vitošević, kao stipendista vlade ondašnje Jugoslavije boravio upravo u Francuskoj i neposredno bio upoznat sa činjenicama o kojima je pisao.

Neophodno je, dalje, istaći, da je Vitošević bio pokretač i dugogodišnji glavni urednik časopisa „Raskovnik“, posvećenog sakupljanju i objavljivanju srpskih narodnih umotvorina i publikovanju radova iz oblasti etnologije i folkloristike. Ujedno, Vitošević je bio priređivač i autor knjiga kao što su antologija savremenih srpskih pesnika sa sela „Orfej među šljivama“ (1963, koautorski sa Dobricom Erićem) i „Darodavci iz prikrajka“ (1984), u kojoj se bavio „samoukim našim stvaralaštvom“[3], dakle knjigâ koje svedoče o trajnom zalaganju za popularizaciju reči (iz) naroda, bilo onih usmenih, tradicijom prenetih, bilo savremenih, autorskih, pisanih, u datom trenutku neafirmisanih.

Čovek koji je među savremenicima ostao upamćen kao nimalo sujetan, otvoren, blag, vredan, pametan i u svakom poslu do kraja pošten (vrlo retka i pomena vredna jednoglasna ocena od strane ljudi najrazličitijih ideoloških profila i naučnih interesovanja), Dragiša Vitošević svoje stipendije i studijske boravke u inostranstvu – kraće vreme proveo je u Moskvi, dok je u Parizu boravio tri godine ‒ koristio je da što više sazna i prikupi (po bibliotekama i arhivima) mnoštvo podataka o vlastitoj književnosti i kulturi. Uprkos nezanemarljivim zdravstvenim problemima, ovaj naučnik vukovskog senzibiliteta i skerlićevske radne energije, prema sećanjima poznanika Krunoslava Spasića „Jurio je svuda na sve književne i kulturne manifestacije Pariza i predavanja na Sorboni, taksijem i kako je znao i snašao se, dok ga jednom sasvim iscrpljenog nisu preneli u bolnicu i spasli mu život...“[4] Kako dalje piše Krunoslav Spasić „Kao i naše poštene patriote, intelektualce i druge, morila je Dragišu teška mora u Parizu što tu drugi narodi sve čine da prikažu svoje vrednosti od turizma, književnosti i umetnosti, pa do raznih grana nauka, a naša predstavništva i pojedinci, koji to mogu i koji su za to pozvani i plaćeni, često ništa ne preduzimaju.“

Vitošević se, isto tako, osvrtao sa dosta opravdanog negodovanja i bolne rezignacije na postupke ljudi koji su, kao i on, dobili stipendije i otišli u inostranstvo, ne osećajući nimalo potrebe da svoju zemlju dostojno prikažu drugim narodima Evrope „Čudio se sa mnogo gneva kako mnogi naši građani sa našom stipendijom, koju su dobili preko veza i koju ni u kom pogledu nisu zaslužili, traće svoje vreme i naše devize po Parizu, a ne trude se da bilo šta tu nauče, pa čak ni jezik, bar koliko za najosnovnije sporazumevanje. (...) Bio je zapanjen kako ih nije sramota da tako brukaju svoju zemlju i često se pitao koliko je drugih sposobnih osoba moglo da dođe na njihovo mesto i u ovom svetskom centru nauke i kulture ostavi neko vredno delo o nama i dostojno nas predstavlja.“ Da nas je Vitošević dostojno predstavljao u Francuskoj svedoči podatak iz sećanja K. Spasića o tome kako je Dragiša za srpsku narodnu književnost zainteresovao profesora svetske književnosti R. Etiambla, koji bi, kada primeti Vitoševića u amfiteatru, održao, bezmalo, čitavo zasebno predavanje o sâmom Vitoševiću, što je, po Spasićevim rečima „...bila posebna čast i radost za sve dobronamerne i prave Jugoslovene...“

Imajući u vidu Vitoševićevo „francusko“ iskustvo, koje je prethodilo pisanju teksta „Rasprodaja doktorata“, možemo razumeti i kritiku prilika u zemlji, pomenutu „doktoromaniju“, ne kao nipodaštavanje vlastite kulture, nego kao gest angažovanog kritičkog mišljenja, koji za cilj ima potrebu da se o nekim stvarima slobodno raspravlja, te da se prilike u zemlji, posebno u nauci, koriguju i da se situacija, koliko je moguće, popravi. U istom tekstu, Vitošević piše „Tako od ´nacionalnog mentaliteta´ do postojećih zakona (ovi poslednji su izraz prvog) u nas čoveka sve ´gura´ ka doktoratu, bilo kakvom, bilo o čemu, jer, veruje se, bez doktorata nema prave stručnosti, naučnosti ni – ugleda. Našoj običnoj pameti je nezamislivo i neprihvatljivo da, na primer, tri knjige ´ne-doktora´ Nikole Miloševića mogu da vrede više nego desetine ´propisno´ urađenih i ´odbranjenih´ doktorskih teza! Danas bi čak i jedan Bogdan Popović (koji nikada nije hteo da bude ´dr´), kad bi tražio posao uzaludno obijao vrata katedri i instituta gde bi ga čak i najmlađi asistenti gledali sa velike visine: oni, naime, imaju bar prijavljene teze.“

Poslednje rečenice teksta govore mnogo o sâmoj ličnosti Dragiše Vitoševića „Sada, ma koliko da temu doktorata smatram vrlo složenom, osetljivom i meni lično neprijatnom (tim pre jer uskoro i ja treba da doktoriram!), ostalo mi je jedino da, ne poričući ništa od onog što sam (privatno) rekao saradniku NIN-a Milivoju Pavloviću, objasnim neke svoje poglede o tom pitanju. To sam i učinio. Sa napomenom: da su to, razume se, moji stavovi, a ne ustanove u kojoj radim – Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.“

Trebalo bi, sada, ukazati samo na još jedan segment ovog zanimljivog Vitoševićevog teksta. Možda najpotresniji detalj u „Rasprodaji doktorata“ Dragiše Vitoševića, detalj neosenčen ironijom, predstavljaju sledeće reči: pišući o predsedniku Matice srpske, književniku Živanu Milisavcu, autoru monografija o Jovanu Steriji Popoviću, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Dušanu Vasiljevu i Vasi Stajiću, Vitošević zapaža „Za Živana Milisavca izvesno je da je pisao o piscima koji su mu bili bliski i dragi. Za veliku većinu naših doktora, međutim, to nije nimalo sigurno.“

Na ovom mestu potrebno je vratiti se u prethodnu, 2014. godinu. Podaci o povećanju broja doktora nauka u Srbiji izazvali su brojne polemike. Načini dolaska do doktorske diplome, ali i razlozi za upis i završavanje doktorskih studija, postali su, možda ne na način kako bi Vitošević želeo, predmet „zanimljivih psiholoških i socioloških izučavanja“, a ujedno i etnopsihološka skica naših naravi. Činjenica na koju je Vitošević ukazao, naime, da nije svaki doktor nauka ujedno i mudrac, više je nego jasna. Novinski članak Dragiše Vitoševića adekvatan je podsticaj za razmišljanje o razlozima vlastitog opredeljenja za bavljenje određenom naukom i razlozima za upis doktorskih studija. Da li ćemo se ponašati poput studenata kojima je data prilika da istražuju (svejedno da li u Srbiji ili inostranstvu) a koji „traće svoje vreme i naše devize“ ili ćemo se, poput Vitoševića, truditi da svojim radom dovedemo do promena u nauci kojom se bavimo, jer volimo to što radimo, volimo uprkos tome što prilike ni u jednoj nauci nisu sjajne i što su mnoge okolnosti često neprijatne i nedostojne ideala Nauke kao takve. Izbor je, nesumnjivo, jednostavan. I individualan, razume se.

Godine 2015, kada se navršava tačno osamdeset godina od rođenja Čoveka i Naučnika Dragiše Vitoševića (Bare, 14. 06. 1935 ‒ Sisak 4. 08. 1987), podsetili smo na njegov tekst „Rasprodaja doktorata“, tekst, nažalost (još uvek) aktuelne teme, a inspirativnih uvida. Napomena za kraj: odluka o izboru teme o kojoj ću pisati, način na koji ću to uraditi i smisao gesta samoopredeljenja za, kantovski rečeno, samoosvojenu zrelost i slobodu kritičkog mišljenja i prosuđivanja, isključivo su odraz ličnih stavova i shvatanja, a ne ustanove u kojoj radim.

 

Autorka je istraživač pripravnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.

 

[1] Živan Milisavac, Autoportreti s pisama, Matica srpska, Novi Sad, 1998, str. 229.

[2] Dragiša Vitošević, „Rasprodaja doktorata“, NIN, br. 1075, 15. avgust 1971, str. 18. Svi navodi iz Vitoševićevog teksta preuzeti su sa ove strane, tako da se podaci neće svaki put posebno navoditi.

[3] Detaljnije o ovome: Momčilo Tešić, „Svestran um i široka duša“, (u sklopu temata Naš Dragiša Vitošević), Raskovnik, jesen 1987, str. 144-146.

[4] Dr Krunoslav J. Spasić, „Boravak, rad i zapažanja dr Dragiše Vitoševića u Parizu“, (u sklopu temata Naš Dragiša Vitošević), Raskovnik, jesen 1987, str. 152. Svi citati iz teksta K. Spasića preuzeti su sa strane br. 152, pa nećemo svaki put u tekstu navoditi izvor.