Memento

Oda narodu srpskom

Autor: Bela Draganić

Gabrijel D`Anuncio (1863-1938)

Veliki italijanski pesnik, višestruki ratni heroj, dendi, miljenik lepih žena i visokih salona, neobično markantna ličnost, tokom Prvog svetskog rata posvetio je Srbiji potresne stihove divljenja, ohrabrenja i podrške. Milanski list „Corriere della sera” objavio ih je u celini 24. novembra 1915. Zapanjujuća je dubina njegovog poznavanja srpske istorije i razumevanja srpskog bića. Jedan primerak ispisao je svojeručnim krasnopisom i poslao, uz štampano izdanje, srpskom kralju Petru Prvom. A znate li: ima li D’Anuncio spomenik ili ulicu u Beogradu?

„Kakav to krik neprestani nedra planinska para? Kakav to vapaj zaumni potresa guste šume, dah ledenim rekama guši, nemir u izvorima stvara? O Srbijo Stefanova, o kraljevstvo Lazarovo!...” 

Ovim rimama započinje Oda narodu srpskomGabrijela D’Anuncija, poema čija se lepota i višeznačnost, možda, mogu uporediti samo još sa lepotom Davičove Srbije. Svojim stihovima, jednim od najlepših posvećenih srpskom rodu, pesnik vraća u sećanje junake i mesta srpske istorije: Stefana i Lazara, devet Jug-Bogdanovih sinova, zemlju Miličinog plača, ponosnog Hajduk Veljka, Banovo brdo i Beograd, Markovu Srbiju, Cara Dušana, Kosovo polje, Rudnik, Topolu, Petrovića Đorđa, Dunav, Vardar, Timok i Drinu, Šumadiju... Na jednom mestu gnevno peva: „O Markova Srbijo, gde su sada tvoji pernati buzdovani? Zar te niko ne čuje? Hajde, narode Markov, hrabar budi! Imaj srce jarko, srce čelično pred sudbinom! Ti si, oh ljudi: raspolućen, podeljen, cinično na dva dela, na dva trupla krvava, kao na kuli što pogođen bi Hajduk Veljko...” Ovo poetsko delo, svojevrsni sažetak srpske istorije, slavni Italijan ispevao je za vreme Prvog svetskog rata. U jesen 1915, 24. novembra, milanski list Corriere della seraobjavio je Odu objavio u celini. Kada zvecka oružje, ratni izveštaji su na većoj ceni od poezije. Ali, ko bi odoleo ovim stihovima u kojima je ispisana i zauvek sačuvana zlehudost srpskog postojanja i postradanja u balkanskoj zemlji čuda. Pesnik kitnjastim rukopisom svojeručno ispisuje svoje stihove i zajedno sa nekoliko primeraka knjige, štampane o svom trošku, šalje ih kralju Petru I Karađorđeviću. Onom kralju mučeniku koji je pod starost preživeo albansku golgotu. To izdanje štampano je s dve vrste korica; u desnom gornjem uglu onog luksuznijeg bio je srpski grb.

Od heroja herojima

Ekscentrični Italijan od duha i dara, i sam vitez u duši, divio se ostarelom kralju koji se sa svojim narodom probio kroz balkanske vrleti. 
Stihovi su poklonjenje srpskom rodu i njegovom stradanju. D’Anuncio tako peva: „Zauzeše Smederevo, grad stoji, zauzeše takođe i grad beli, Beograd, prestoni, u vatrenom paklu: od Lipara do velikog Vračara, svako brdo posta peć vrela.... Napuniše Planinu starcima oslepelim, ženama dojke režu, a osakaćena deca puze da brašno ližu. I Sopot pretvoriše ubice u jadne svoje kasapnice...”  U ime vlade, pesniku se zahvalio ministar Ristić, između ostalog i na ovima stihovima zgusnutog značenja i punoće: „O Srbijo plači na kolenima. Zatim ustani i skoči, u svoje ruke povrati crkvu, tvrđavu, svetinje oltara i glavnu kulu, carstvo i sudbinu...” I na ovom zloslutnom stihu:  „Ode Lazareva glava na Kosovu ravnom i propade carstvo, zgasnu slava. To od Skoplja Bugarin crni po Kosovu ravnom blato stresa ljubeći pobedu sramnu. Drži se, Srbine! Čuj urlik besa Hajduk-Veljka koji vaskrsava i snagu obnavlja. Drži se hrabro!...” Ko će najbolje nego pesnik prepoznati učinak drugog pesnika. Milutin Bojić Oduodmah prevodi uz pomoć jednog srpskog vojnika, a beleške uz nju delo su Nikole Tomazea, još jednog Italijana pesnika. Oda je cela štampana, beleške skraćene, a rime prošarane belinama: praznim mestima. Revnosni ratni cenzori izostavili su delove uperene protiv austrijskog i nemačkog cara. Naročito onaj deo u kome pesnike peva: 
„Habsburški dželat, stari ubica nemoćnih i slabih, koljač nejake dečice i žena, starkelja bludna kojoj kroz nozdrve crvi na gomile vrve i već se smrdljiva, sa trepavica i brade, krmeljiva i balava duša sliva, begunac što se tetura i muči, koga tvoj mač probi na Ceru, u Valjevu, u Guči...”

 

Izbegao najgore: prosečnost i dosadu

Prošao je bezmalo vek od kada je ispevana Oda narodu srpskom. U međuvremenu, često se učini da je pisac zaboravljen, i ovde i u svom zavičaju. Otud ovaj skromni pokušaj da se ime Gabrijela D’Anuncija otrgne od zaborava, da se osvetle delo i život neobičnog čoveka i umetnika, svojevremeno ovenčanog slavom i počastima. Uz ime Gabrijela D’Anuncija idu svakojaki epiteti. Kako ga sve nisu zvali: dekadentni umetnik, esteta, vrač, genije, ratni heroj i političar, ženoljubac, smeoni aeronautički pionir... Nepopravljivi romantičar, činio je sve da izbegne „ono najgore: prosečnost i dosadu”. Lagodnom životu pretpostavio je avanturu. I to kakvu! Samo što je izrastao iz kratkih pantalona, momčić vičan peru objavljuje knjigu poezije Prvi stih. Ubrzo ispisuje i knjigu Nova pesma. No, tek zbirkom novela Devičanska zemlja ulazi na velika vrata u svet literature, ali i mondenski svet. Opijen je skandalizovanjem malograđanskog licemerja i burnim polemikama. Spletkarenje je i njegov hobi. Tome pre njega nisu odoleli ni Bokačo, Vajld i Prust, zašto bi on? „Ukoliko nekome pričaš na uvo, biće spremniji da ti poveruje”, govorio je. Pohađao je najbolje škole. Književnost i filosofiju studirao u Rimu. Mada u literaturu ulazi kao pesnik, slavu su mu, ipak, kasnije doneli romani. Među poetama visoko rangiran. U italijansku poeziju uneo dašak evropske dekadencije, estetiku i šarm iracionalnog. Pažljiv sa rečima. Stihovi odišu čulnošću i novim ritmom. Neobično muzikalan, govorio je da italijanski jezik poseduje melodičnost, da se može takmičiti sa velikim vagnerovskim orkestrom i usaditi u naše duše ono što samo muzika može. „I poezija je muzika”, kaže D’Anuncio. Sve će učiniti da, bar u njegovom slučaju, tako i bude.

Principi romantičnog rodoljublja

Više od nastave, student književnosti uživa u svojoj pesničkoj slavi i čarima rimskog aristokratskog društva, gde se njegov temperament i izbirljivost dobro uklapaju. U dvadesetoj godini oženio se jednom vojvotkinjom, Marijom Arouin. Nevesta će brzo iskusiti da njegova plaha narav i neobuzdanost nisu nikakva garancija za srećan brak. Petnaestak godina kasnije, na pragu prave zrelosti, Gabrijele D’Anuncio susreće ženu svog života, slavnu glumicu Eleonoru Duze. Snažna osećanja podstiču kreativnost. Uz veliku umetnicu i zavodnicu, on dospeva u svoju zrelu fazu, ovenčanu plodnim stvaralaštvom. Ljubavna i kreativna radionica pesnika sada je preseljena u vilu „Kopončina” u Setinjanu. On živi lagodno, utonuo u luksuz, njegovu drugu prirodu. Uz reputaciju renesansnog gospodina dobro pristaje zavodljiva diva Eleonora Duze. Nadahnula je mnoge njegove redove i podstakla dramska dela. Nižu se: Đokonda, Glorija, Frančeska da Rimini, Jorijova kći, Brod, Fedra...Inspirisan svojom ljubavlju prema slavnoj glumici, napisao je prve tri knjige Pohvala koje se smatraju krunom njegove poezije. Ali lagodan život ima cenu. Zadužen do guše, pesnik beži iz Italije u Francusku. Tamo piše više dramskih tekstova na francuskom, a na njegovu dramu Mučenik iz San Sebastijana (1911) Klod Debisi komponuje muziku. Ratna truba čuje se do Francuske. Pesnik-patriota se vraća u Italiju 1915. da učestvuje u ratu protiv Austrije. Zadiviće njegova hrabrost. Pesnik je i vitez, prekaljeni borac. Prošao gotovo sve rodove vojske: pešadinac, mornar, avijatičar. Među njegovim podvizima pročuo se let nad Pulom 1917, a godinu dana kasnije legendarni poduhvat nazvan „poruga iz Bakra”, kada je potopljeno nekoliko austrijskih brodova ukotvljenih u istarskim bazama. Najveću slavu doneo mu je, ipak, neustrašivi let dug hiljadu kilometara, kada je nadletao Beč. Malo je nedostajalo da slava vojnika pomuti slavu pesnika. Iz rata izlazi kao pobednik, okićen jednom zlatnom medaljom za hrabrost, pet srebrnih, jednom bronzanom, i mnogim drugim odličjima.

Nezaboravno osvajanje Rijeke

Rat je završen, ali ne i za pesnika. 
D’Anuncio kreće u sopstveni boj. Na čelu je „Ardita”, grupe dobrovoljaca sa kojima juriša da odvoji Rijeku od Jugoslavije i daruje je Italiji. I, gle čuda, Rijeka je osvojena, lako, bez problema, ali Italija odbija velikodušnu ponudu svog pesnika. Neće njegovu mahnitu riječku republiku.
Moderni uskoci, predvođeni neustrašivim i suludim pesnikom, uspevaju da privuku nekoliko italijanskih trgovačkih brodova koji daju budućnost republici: novac u blagajnama. Pročulo se. U Rijeku masovno stižu avanturisti, umetnici, boemi, izbeglice, begunci...  Opijen urnebesom, pesnik provodi besane noći uz pesmu i muziku. Zabava ne prestaje. D’Anuncio svakog jutra čita poeziju i proglase sa balkona, svake večeri je koncert, a zatim vatromet. Potrajalo je osamnaest meseci. Kada je nestalo vina i novca, a muzika utihnula, stigla je napokon italijanska flota. Ispaljeno je nekoliko projektila na gradsku skupštinu, ali niko više nije imao snage da se brani. Bio je to kraj mahnite riječke republike (koju je Italija kasnije, ipak, pripojila).

Pesnik se 1922. povukao u samoću vile „Karnjako” u mestu Gardone Rivijera, na jezeru Gada, koju će ozračiti svojom lucidnom prirodom i pretvoriti u svetilište poezije, umetnosti i heroizma. Dve godine kasnije dodeljena mu je titula princa od Montenevoza. Neobični Italijan doživeo je i uspon Musolinija. U početku mu je naklonjen. Nije izbegao banalnost po kojoj vlast zavodi i gazi genijalnog čoveka. Ali, odoleo je moćniku. Ne ostaje mu dužan. Protiv njega ratuje perom, svojim najjačim oružjem. U svojim pismima, on upućuje sarkastične reči i kletve Dučeu i režimu. Musolini, pritajen, ne deluje otvoreno da umiri gnev pesnika. Zavidi poeti, heroju, ljubavniku, čoveku velike kulture. Darežljivošću pokušava da ućutka pesnika ili bar da ublaži njegove žaoke. I fašisti zaziru. Uoči marša na Rim blokirali su pesnika-proroka u njegovoj vili. D’Anuncio otvoreno mrzi Hitlera. Zove ga Atila, a Dučea upozorava: „Pazi, čuje se da si sklon Nemcu!” Ne skriva bes zbog pakta između Italije i Nemačke. Nije doživeo Hitlerov pohod na svet. Umro je 1. marta 1938. godine. Prema nekim izvorima, od izliva krvi u mozak, prema drugima bio je to „pad sa balkona u prisustvu vlasti”. U svakom slučaju, D’Anuncio je bio star, neosetljiv za ono što se oko njega događa. 

Za istoriju književnosti možda i nije najvažnije na koji je način pesnik napustio ovaj svet. Važniji je njegov literarni testament. Posle D’Anuncijeve smrti, tek 1950. godine objavljena su njegova sabrana dela. Dvadesetak godina kasnije izašla je iz štampe i njegova prepiska sa Musolinijem. D’Anuncio je danas u Italiji gotovo zaboravljen, a njegove pozorišne predstave se retko izvode. Kod nas je nedavno objavljen njegov roman Nedužan (u prevodu Mirjane Đukić-Vlahović i Tamare Vlahović), u kome D’Anuncio najavljuje ono što će se u svetu događati narednih vekova: oseka svakovrsne ljubavi i amoralnost. Kako je budućnost brzo došla! Onima koji sumnjaju u veliki dar zaboravljenog pesnika, upućujemo reči Džemsa Džojsa: „Smatram da je u XX veku tri pisca priroda obdarila najvećim darom: D’Anuncija, Kiplinga i Tolstoja.”

Prevodi

Nepotpisan prevod Ode narodu srpskom objavljen je na Krfu 1916. u Srpskim novinama. Četiri godine kasnije Bojićev mlađi brat Radivoje otkriva da je prevod delo slavnog srpskog pesnika Milutina Bojića. Bilo je još pokušaja da se stihovi ovog prijatelja srpskog naroda prevedu, prepevaju. Zna se da je u ratnom logoru u Liguriji (Kastelo di Gava) grupa austrijskih zarobljenika, poreklom Srba, prevela pesmu, uz propratno pismo zahvalnosti njenom tvorcu. Prevod nikada nije pronađen. Bili su to prevodilački „rani radovi”. Danas se Oda narodu srpskom čita lako, i u njoj uživa, zahvaljujući izvanrednom prevodu Dragana Mraovića.

Rođen za velika dela

Kada ga je 12. marta 1863. godine u Peskari donela na svet, njegova majka kao da je prozrela život svog čeda. Uzviknula je: „Sine moj, rođen si u martu, u petak. Ko zna kakve velike stvari ćeš uraditi na ovome svetu!” Svi kasniji darovi i osobine bili su sa pesnikom od najranijih dana. I dobri i loši, podjednako. Sa njima, sanjar je putovao kroz život, poživeo 75 godina. I uspeo da „izbegne najgore”: prosečnost i dosadu.

 

Izvor: Srbija, nacionalna revija