Memento

Otkriće svetlosti kod Milana Kašanina

Dragan Ćirjanić

Svo­jim iz­u­zet­nim obra­zo­va­njem i ot­me­no­šću, or­gan­skim spa­ja­njem vrhunskog srp­skog i vrhunskog evrop­skog, sa­mo­po­što­va­njem i sa­mo­po­u­zda­njem, sna­gom da bez rop­ta­nja iz­dr­ži te­ške ne­prav­de i kle­ve­te, ne gu­be­ći pri tom svoj put i ne iz­ne­ve­ra­va­ju­ći svo­ju ide­ju – ovaj velikan kulture pred­sta­vlja uzor ka­kav nam je da­nas po­treb­ni­ji ne­go ikad.

Po­ja­va du­go oče­ki­va­nih Sa­bra­nih de­la Mi­la­na Ka­ša­ni­na pred­sta­vlja kul­tur­ni do­ga­đaj pr­ve vr­ste i za mno­go sreć­ni­ja vre­me­na i dru­štva ne­go što je na­še. Čo­vek mno­gih ta­le­na­ta, Mi­lan Ka­ša­nin je, kao sko­ro svi naj­bo­lji Sr­bi, pla­tio vi­so­ku ce­nu za svo­ju do­sled­nost. Ve­li­ki isto­ri­čar umet­no­sti sred­nje­ga ve­ka, zna­lac sa­vre­me­nog sli­kar­stva, knji­žev­nik, ese­ji­sta, di­rek­tor je­din­stve­no za­mi­šlje­nog Mu­ze­ja kne­za Pa­vla, ured­nik Umet­nič­kog pre­gle­da, di­rek­tor Ga­le­ri­je fre­sa­ka, po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, do­ži­veo je us­pon i stra­da­nje ko­je na ma­lo ko­me ne osta­vlja­ju tra­ga. Kraj Dru­gog ra­ta do­če­ku­je kao bes­kuć­nik sa spa­lje­nim ru­ko­pi­si­ma, bi­va is­te­ran iz Mu­ze­ja kne­za Pa­vla, ta­da Na­rod­nog mu­ze­ja, u ko­ji je ulo­žio či­ta­vog se­be. Pro­gla­šen kvi­slin­gom i iz­daj­ni­kom, skraj­nut sa kul­tur­ne sce­ne, sto­ič­ki pod­no­si uda­r­ce i pi­še de­la bez prem­ca, bez ko­jih bi na­ša kul­tu­ra si­gur­no bi­la si­ro­ma­šni­ja.

Ni­šta od ogor­če­no­sti i re­zig­na­ci­je ne­će­te sre­sti u de­lu to­ga po­sto­ja­nog čo­ve­ka, ko­ji kao da je znao da i stra­da­nje či­ni sre­ću jer do­no­si spo­zna­ju. „Mo­žda je moj ži­vot bio te­žak, ali si­gur­no bio je sre­ćan.” Oza­ren ne­kom unu­tra­šnjom sve­tlo­šću, zra­čio je čvr­sti­nom čo­ve­ka ube­đe­nog u vi­ši smi­sao ži­vo­ta. Bio je po­sve­ćen u taj­nu le­po­te, sve­stan da je ne­po­be­div onaj ko­ji je po­se­du­je.

CE­NA DO­SLED­NO­STI

Ro­đen 1895. u Ba­ra­nji, pri­pa­dao je oni­ma ko­je u Evro­pi zo­vu „iz­gu­blje­na ge­ne­ra­ci­ja”, oni­ma ko­je je ble­sak Pr­vog svet­skog ra­ta traj­no obe­le­žio (Mi­loš Cr­njan­ski, Rast­ko Pe­tro­vić, To­dor Ma­noj­lo­vić...). Sa stu­di­ja isto­ri­je umet­no­sti u Pa­ri­zu vra­ća se 1923. Go­di­ne 1927. po­sta­je ku­stos i uprav­nik Mu­ze­ja sa­vre­me­ne umet­no­sti u Be­o­gra­du, a od 1936. di­rek­tor Mu­ze­ja kne­za Pa­vla, sve do 1945. Ta­da osta­je bez sta­na, ko­ji je u bor­bi uni­šten sa svim ru­ko­pi­si­ma, bez po­sla, da bi 1950. po­stao di­rek­tor Ga­le­ri­je fre­sa­ka u Be­o­gra­du.

Go­di­na 1945. ja­sno de­li nje­gov ži­vot na­dvo­je. Do ta­da sve što je pred­u­zi­mao po­la­zi­lo mu je za ru­kom, a od ta­da je bio u ne­mi­lo­sti. Da ta­ko ni­je bi­lo, mo­žda ne bi ni na­sta­la nje­go­va naj­zna­čaj­ni­ja de­la o srp­skom sred­njem ve­ku. Me­đu­tim, tra­gič­nost iz­u­zet­nih lju­di me­ri se onim što su bi­li spo­sob­ni da ura­de, po sop­stve­nom po­ten­ci­ja­lu, a ni­su ura­di­li. Ta­le­nat i spo­sob­nost Ka­ša­ni­na do­šli su do pu­nog iz­ra­za u su­sre­tu sa pro­sve­će­nim kne­zom Pa­vlom, je­din­stve­nom su­sre­tu i u evrop­skim raz­me­ra­ma. Ne­ku vr­stu srp­ske Nojeve bar­ke, u okvi­ri­ma kul­tu­re, ostva­ri­li su u kon­cep­ci­ji Mu­ze­ja kne­za Pa­vla. To ni­je bi­la me­ha­nič­ka ko­lek­ci­ja umet­nič­kih pred­me­ta, već zbi­r­ka stro­go oda­bra­nih, ilu­mi­ni­ra­nih eks­po­na­ta vi­so­kog ran­ga, kao što su pr­sten ca­ra Du­ša­na, Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, na­kit kra­lji­ce Te­o­do­re, a bi­li su pre­ci­zno ras­po­re­đe­ni po spra­to­vi­ma, hro­no­lo­škim re­dom. Za­mi­šlje­no je da naš sred­nji vek bu­de pred­sta­vljen po so­ba­ma gde bi na­ši zna­čaj­ni ma­na­sti­ri ima­li svo­je po­kret­ne po­stav­ke. U pri­ze­mlju je bio naš bo­ga­ti sta­ri vek (vin­čan­ska kul­tu­ra, kelt­ski i rim­ski pe­riod), da bi gor­nji sprat bio po­sve­ćen sa­vre­me­noj umet­no­sti, ne sa­mo na­šeg ne­go i zna­čaj­nog evrop­skog sli­kar­stva. S ža­rom i pred­u­zi­mlji­vo­šću Mi­lan Ka­ša­nin je po evrop­skim me­tro­po­la­ma ku­po­vao vred­ne sli­ke (Re­no­a­ra, Ko­roa, De­re­na, Tu­lu­za Lo­tre­ka, Ma­ti­sa...). Ja­sno usme­re­nje je bi­lo da se ne sa­bi­ra sa­mo na­ci­o­nal­na, lo­kal­na umet­nost, već da se do­seg­ne rang evrop­skog mu­ze­ja, gde bi se sop­stve­na de­la vi­de­la u ši­roj per­spek­ti­vi i bi­la me­re­na naj­vi­šim kri­te­ri­ju­mi­ma.

Or­ga­ni­zo­vao je re­pre­zen­ta­tiv­ne iz­lo­žbe mo­der­nog fran­cu­skog sli­kar­stva, sa­vre­me­ne dan­ske umet­no­sti i ve­li­čan­stve­nu iz­lo­žbu ita­li­jan­skog por­tre­ta kroz ve­ko­ve, sa re­mek-de­li­ma naj­ve­ćih umet­ni­ka još od rim­skog do­ba. To su bi­li da­ni ka­da su Ti­ci­jan, Mi­ke­lan­đe­lo, Đor­đo­ne, Ve­ro­kio, Ra­fael, Bo­ti­če­li, sve do sa­vre­me­ni­ka Đu­ze­pea Gra­ci­o­zia, auto­ra Mu­so­li­ni­je­vog por­tre­ta, po­se­ti­li Be­o­grad.

ZNA­LAC SRED­NjO­VE­KOV­NIH TAJ­NI

Osni­vač je i ured­nik ča­so­pi­sa Umet­nič­ki pre­gled, ko­ji ni do da­nas po kva­li­te­tu ni­je pre­va­zi­đen. Kroz bu­ru Dru­gog svet­skog ra­ta sa­ču­vao je ce­lo­kup­nu zbi­r­ku Mu­ze­ja, da bi 1945. go­di­ne gru­bo bio raz­re­šen du­žno­sti, za­do­biv­ši stig­mu iz­daj­ni­ka.

U me­đu­rat­nom pe­ri­o­du ja­vlja­ju se umet­ni­ci ko­ji ose­ća­ju te­sko­bu aka­de­mi­zma, s jed­ne stra­ne, i ne­za­do­volj­stvo is­ho­di­šti­ma mo­der­ne, s dru­ge. Ka­ša­nin je u Pa­ri­zu bio uče­nik ču­ve­nog me­di­je­va­li­ste Emi­la Ma­la i Re­nea Šne­de­ra, struč­nja­ka za no­vi­ju isto­ri­ju. Či­tao je Mon­te­nja, ali oča­ra­va­li su ga i Pol Mo­ran, Šarl Pe­gi, Hak­sli i Una­mu­no, Re­mi­zov i Še­stov, ko­ga je i lič­no upo­znao. U Pa­ri­zu je ot­kri­vao Ru­si­ju u eg­zi­lu i za­u­vek se za nju ve­zao ože­niv­ši se Ka­ta­ri­nom, ćer­kom na­ših ,be­lih’ Ru­sa. Pa­riz emi­gra­na­ta i cen­tar sli­kar­stva, mno­go ne­za­do­volj­stva a ma­lo od­go­vo­ra. Šarl Mo­ras i Ak­sion fran­se tra­že dru­ge ho­ri­zon­te. Jed­na dru­ga­či­ja Evro­pa la­ga­no sa­zre­va. Tra­di­ci­ja Evro­pe do­bi­ja no­vi iz­raz. No­va sve­tlost se ja­vlja i ne­sta­je u tra­gič­noj olu­ji Dru­gog ra­ta, da bi sve zga­slo u mo­ru de­mo­kra­ti­je i ko­mu­ni­zma. Ka­ša­nin ne­u­mor­no upi­ja ži­vot Pa­ri­za, a ko­ju go­di­nu ka­sni­je i ži­vot mno­gih evrop­skih me­tro­po­la, tra­že­ći sli­ke za Mu­zej kne­za Pa­vla i otva­ra­ju­ći na­še iz­lo­žbe na stra­ni. Stra­na su mu le­vi­čar­ska ube­đe­nja mo­der­ne.

Sa ču­ve­nim vi­zan­to­lo­gom Ga­bri­je­lom Mi­je­om pu­tu­je Sr­bi­jom, po na­šim ma­na­sti­ri­ma i dvo­ro­vi­ma. Ta­da mu se uka­zu­ju obri­si ve­li­ke te­me o na­šoj sred­njo­ve­kov­noj umet­no­sti, ko­jom će se ba­vi­ti ce­log ži­vo­ta. Ni­ka­da u li­te­ra­tu­ri o sred­njem ve­ku ni­je to do­ba ta­ko za­si­ja­lo kao is­pod pe­ra Mi­la­na Ka­ša­ni­na. Srp­ska knji­žev­nost u sred­njem ve­ku i Ka­me­na ot­kri­ća sa­mo su de­lo­vi ni­ka­da do­vr­še­ne sin­te­ze o na­šoj sred­njo­ve­kov­noj umet­no­sti, od IX ve­ka pa do pro­pa­sti, sre­di­nom XV ve­ka. Naš sred­nji vek na­šao je u Ka­ša­ni­nu svo­ga tu­ma­ča. Ni­ko pre nje­ga ni­je ta­ko vi­deo vi­so­ke ide­a­le dr­ža­ve i ve­re u ra­su­tim raz­va­li­na­ma na­še­ga sred­njeg ve­ka. Sme­lo je po­ve­zi­vao ar­hi­tek­tu­ru i knji­žev­nost, fre­ske i ide­o­lo­gi­ju, le­po­tu je­zi­ka i rat za dr­ža­vu. „Iako su do nas do­šli sa­mo osta­ci osta­ta­ka, još uvek se vi­de dve zna­čaj­ne oso­bi­ne tih fre­sa­ka: he­le­ni­stič­ka tra­di­ci­ja i vi­so­ki sli­kar­ski kva­li­te­ti. U tim­pa­nu za­pad­nog por­ta­la ove cr­kve, ko­ju je po­di­gao ve­li­ki žu­pan Ste­fan Ne­ma­nja u čast svo­je po­be­de nad vi­zan­tij­skom voj­skom, dži­nov­ska fi­gu­ra sve­tog Đor­đa, ,br­zog po­moć­ni­ka u bit­ka­ma’, ima svu do­sto­jan­stve­nost an­tič­kih ko­nja­ni­ka, a za­le­pr­ša­ni plašt na nje­mu svu le­po­tu kri­la an­tič­kih po­be­da.”

VE­LI­KI LjU­DI I VE­LI­KO VRE­ME

„... Do­men­ti­jan je pi­sao istih go­di­na ko­jih je ne­po­zna­ti sli­kar ra­dio fre­ske u So­po­ća­ni­ma. Naj­zna­čaj­ni­ja de­la knji­žev­no­sti i naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­ja sli­kar­ska de­la srp­ske sred­njo­ve­kov­ne umet­no­sti na­sta­la su u isto vre­me i za isto dru­štvo.” Ova de­la bi­la su plod na­še vi­so­ko raz­vi­je­ne kul­tu­re. Iako pre­te­žno re­li­gi­o­zna, umet­nost srp­skog sred­njeg ve­ka je dvo­r­ska, a ma­nje cr­kve­na. Ona ni­je ne­ka auto­nom­na du­hov­na oblast već or­gan­ski sa­stav­ni deo dr­žav­nog i cr­kve­nog ži­vo­ta. „U sred­njem ve­ku je te­ško na­ći vla­dar­sku ku­ću ko­ja je ta­ko glo­ri­fi­ko­va­na u knji­žev­no­sti i umet­no­sti kao ku­ća Ne­ma­nji­ća, ni ko­ja je to­li­ko uči­ni­la za knji­ževnost i umet­nost kao ona.” Bi­li su deo moć­ne du­hov­ne i ma­te­ri­jal­ne ci­vi­li­za­ci­je.

Oli­ča­va­ju­ći ideal sva­ke ve­li­ke tra­di­ci­o­nal­ne kul­tu­re, u Sr­bi­ji sred­njeg ve­ka vla­da­la je „sim­fo­ni­ja” du­hov­ne i sve­tov­ne vla­sti, su­zbi­ja­ju­ći ten­den­ci­je osi­pa­nja i usit­nja­va­nja. Svo­je­vr­sna „mo­nar­hij­ska re­li­gi­ja” is­ka­zi­va­la je je­din­stvo vo­lje i ci­lja. Sa­kra­li­zu­ju­ći svo­je kra­lje­ve, osni­va­če i ro­do­na­čel­ni­ke, ona je obez­be­đi­va­la sa­mo­stal­nost i le­gi­ti­mi­tet kroz do­dir sa sa­kral­nim. „Re­li­gi­o­zna mi­sti­ka je u na­ših ži­vo­pi­sa­ca do­bi­la na­ci­o­nal­ne cr­te. Po nji­ma, u Ne­ma­nje je več­na lju­bav pre­ma svo­joj de­ci, on se i na ne­bu bri­ne o nji­ma i o srp­skoj ze­mlji. Ne­ma­nja, Ste­fan i Sa­va, to su ,tri sve­tli­la Bo­gom ob­da­re­na na ču­va­nje na­ro­da svo­ga’.”

Si­meon Ne­ma­nja, sve­ti Sa­va, Ste­fan Pr­vo­ven­ča­ni, Do­men­ti­jan i Te­o­do­si­je, Da­ni­lo II, car Du­šan i svi Ne­ma­nji­ći, La­za­re­vi­ći, Bran­ko­vi­ći, po­ja­vlju­ju se ne vi­še kao mo­no­to­ne fi­gu­re iz cr­kve­nih spi­sa, već po­sta­ju za nas „od­jek po­zna­tog gla­sa iz ve­li­kih da­lji­na”. „Od sve na­še pro­šlo­sti, mi naj­ma­nje zna­mo o vre­me­nu kad smo je­di­ni put u isto­ri­ji išli na­po­re­do sa ve­li­kim na­ro­di­ma u Evro­pi.” Ka­ša­nin je pr­vi po­ve­zao i sta­vio u evrop­ski kon­tekst do­me­te na­šeg fre­sko­sli­kar­stva. „Ne­ma u svoj ju­žnoj Ita­li­ji sa­vr­še­ni­je skro­je­nih por­ta­la od stu­de­nič­kih i de­čan­skih, ni­ti ori­gi­nal­ni­je i lep­še ol­tar­ske tri­fo­re od stu­de­nič­ke. Ni na Za­pa­du ni na Is­to­ku, si­stem de­ko­ra­tiv­ne pla­sti­ke na­ših cr­ka­va mo­rav­ske ško­le ne­ma pre­se­da­na.” Mno­go pre re­ne­san­se po­či­nje in­di­vi­du­a­li­za­ci­ja u na­šem fre­sko­sli­kar­stvu. „To da je Sr­bi­ja ne­ka­da bi­la kao To­ska­na da­nas nam je te­ško za­mi­sli­ti, ali je ta­ko bi­lo.” Ka­ša­nin na umet­nost sred­njeg ve­ka gle­da kroz lič­no­sti na­ru­či­la­ca i lič­no­sti umet­ni­ka. U sve­mu se ogle­da­la lič­nost. „Lju­di ve­li­kih lju­ba­vi i ve­li­kih mr­žnji, oni su vo­le­li sve­ča­no­sti, ras­ko­šna ode­la, na­ki­te...”

Naš sred­nji vek pri­pa­da ve­li­koj tra­di­ci­ji jer je iz­ne­drio iz­u­zet­ne lju­de, ko­ji su se svo­jom su­per­i­or­no­šću iz­di­gli iz­nad pu­kog ljud­skog u čo­ve­ku, i ko­ji sve­do­če o pri­su­stvu vi­ših si­la na ze­mlji. Na­ši sve­ti kra­lje­vi su na­ša kon­kret­na ve­za sa sa­kral­nim, a Ne­ma­nja je naš pon­ti­feks (onaj ko­ji spa­ja ze­mlju sa ne­bom).

LEK­CI­JE O VE­RI I SA­MO­PO­U­ZDA­NjU

„Sa sred­njo­ve­kov­nim knji­žev­nim de­li­ma tre­ba se sro­di­ti kao što se sro­di sa dru­gom me­lo­di­jom, dru­gim gra­dom.”

Ka­da bi de­spot Ste­fan ko­jim ču­dom do­šao me­đu nas, ne bi­smo ga raz­u­me­li. Ka­ša­nin je u pra­vu ka­da ka­že da smo od­se­če­ni je­zič­kom ba­ri­je­rom od sop­stve­ne pro­šlo­sti, kao ni­je­dan dru­gi na­rod u Evro­pi ko­ji se ne od­ri­če svog sta­rog je­zi­ka. „Srp­sko­slo­ven­ski je­zik ni­je bio sa­mo knji­žev­ni je­zik ne­go i sa­kral­ni. Uvo­di či­ta­o­ce u je­dan dru­gi svet, ko­ji ni­je pro­fan svet već ta­jan­stve­no­šću, mu­zi­kal­no­šću i le­po­tom zvu­ka za­o­de­nu­ti svet uz­vi­še­no­ga.”

Ot­kri­va­nje i tu­ma­če­nje sred­njeg ve­ka sa Ka­ša­ni­nom ima ne­čeg ta­ko uz­bu­dlji­vog, ta­ko ra­do­snog. To su uisti­nu gla­so­vi dav­no za­bo­ra­vlje­nih pre­da­ka. Pu­tu­ju­ći kroz vre­me po­sle či­ta­nja ovih ot­kri­ća vi ni­ste vi­še isti čo­vek. Ose­ća­te se kao na­sled­nik ve­li­kog bla­ga ko­ji je upra­vo to sa­znao. Još i sad ču­jem škri­pa­nje pe­ra, i šum man­ti­je, zve­ket uzen­gi­ja i zov bub­nje­va i ro­go­va u da­lji­ni... To su na­ši „br­zi po­moć­ni­ci” za bor­be ko­je do­la­ze. Ve­li­ke lek­ci­je o ve­ri i sa­mo­po­u­zda­nju sko­ro su u sva­kom po­gla­vlju. Ni­šta ma­nje te­žak i kom­pli­ko­van ži­vot na­ši pre­ci ni­su ima­li ne­go mi da­nas, ali ne­u­po­re­di­vo ja­sni­je su mi­sli­li i de­la­li i u naj­te­žim okol­no­sti­ma. Go­vo­re­ći o ma­na­sti­ru Re­sa­vi, de­spo­ta Ste­fa­na, po­sle ko­sov­skog po­ra­za, on lu­cid­no za­pa­ža: „Re­sa­va je stvo­re­na u vi­te­škom ras­po­lo­že­nju i u zna­ku sa­mo­po­u­zda­nja. Po gran­di­o­zno­sti svo­je ar­hi­tek­tu­re i svo­jih fre­sa­ka ona da­je uti­sak spo­me­ni­ka iz vre­me­na ne pro­pa­da­nja jed­ne ze­mlje ne­go nje­nog uspo­na.” Sa­mo da je na­pi­sao ova svo­ja dva de­la o sred­njem ve­ku bio bi ve­li­ki isto­ri­čar umet­no­sti, a on je još mno­go vi­še. Sve ozbilj­no u ži­vo­tu po­či­va u kul­tu­ri.

Simp­to­me je­se­ni na­šeg sred­njeg ve­ka sup­til­no uoča­va u hu­ma­ni­zo­va­nju i ve­ćem pri­su­stvu pro­fa­nih ele­me­na­ta u fre­sko­sli­kar­stvu (Re­sa­va), a u knji­žev­no­sti Kon­stan­tin Fi­lo­zof ne opi­su­je ži­vot sve­ti­te­lja već ži­vot rat­ni­ka i pro­sve­će­nog kne­za – de­spo­ta Ste­fa­na La­za­re­vi­ća... Ti simp­to­mi hu­ma­ni­zo­va­nja u za­pad­noj Evro­pi su već do­ve­li do po­ja­ve re­ne­san­se. U kraj­njem is­ho­du, pro­ce­si se­ku­la­ri­za­ci­je vo­de do mo­der­nog do­ba, gde su si­le ra­za­ra­nja tra­di­ci­je odav­no pre­šle iz sfe­ra ne­vi­dlji­vog u vi­dlji­vo.

PO­GRD­NE GRI­MA­SE PLE­BE­JA­CA

Ari­sto­kra­ta u sve­mu, Ka­ša­nin upo­zo­ra­va da i na­ša na­rod­na epi­ka pru­ža po­jed­no­sta­vlje­nu i is­kri­vlje­nu sli­ku sred­njeg ve­ka, kao uosta­lom i ve­ći­na na­ših isto­ri­ča­ra. Po­sle pa­da dr­ža­ve u XV ve­ku, u Sr­bi­ji ni­ka­da vi­še ni­je za­vla­da­lo ari­sto­krat­sko na­če­lo, iz­u­zev kod po­je­di­na­ca. Sve­pro­ži­ma­ju­ći duh pro­sve­ti­telj­stva i na­rod­nja­štva ovla­dao je po­ste­pe­no kul­tu­rom.

U knji­zi Sud­bi­ne i lju­di Ka­ša­nin go­vo­ri za­no­som i hlad­nom stra­šću o dva­na­e­sto­ri­ci na­ših pi­sa­ca. Vi­di ono što ni­ko pre nje­ga ni­je vi­deo i me­ri ih me­rom svet­ske knji­žev­no­sti. Bran­ka Ra­di­če­vi­ća vi­di kao je­din­stve­nog li­ri­ča­ra „kao što je ju­tar­nji osvit ne­za­men­ljiv u le­po­ti da­na”, ko­ga je Vuk Ka­ra­džić uvu­kao u pa­tos pa­tri­ot­ske epi­ke ni­žeg ran­ga. Ovo je knji­ga no­vih afir­ma­ci­ja, dis­tan­ci i ne­pri­sta­ja­nja. Ja­kov Ig­nja­to­vić je naš naj­ve­ći ro­man­si­jer: „Kao ho­ro­vi u da­lji­ni, či­ji gla­so­vi isto to­li­ko li­če na san ko­li­ko na stvar­nost, ro­ma­ni Ja­še Ig­nja­to­vi­ća su pre­sta­li bi­ti pri­po­vet­ke i po­sta­li le­gen­de.” Ili o La­zi La­za­re­vi­ću: „Te­ži­na nje­go­vih pri­po­ve­da­ka ni­je u to­me što bi bi­le mno­go­broj­ne, ne­go što su ne­za­men­lji­ve, kao god što nji­ho­va vred­nost ni­je u du­bi­ni ne­go u vi­si­na­ma. U usa­mlje­nič­kim mo­men­ti­ma na­ših mi­sli, u tre­nu­ci­ma na­ših oča­ja­nja, njih je do­sta da nas, od pr­vih re­či u di­ja­lo­gu s nji­ma, is­pu­ni sve­tlost kao što je u mra­ku do­volj­no par­če lu­ča da za­me­ni sun­ce.”

Ka­ša­nin od­ba­cu­je sve što so­ci­o­lo­gi­zi­ra, po­na­rod­nja­va i pro­pa­gi­ra. Ta­ko, ne na­la­zi re­či hva­le za Sker­li­ća ko­ji je po­li­tič­ki ak­ti­vi­sta u knji­žev­no­sti i de­ma­gog pro­gre­sa, ni­ti za uskoč­ki stil Si­me Ma­ta­vu­lja „bez stal­nog sta­ni­šta i ku­ći­šta bi­ća”. Du­čić mu je ideal du­hov­nog čo­ve­ka.

Kao što su kod nas mno­ge re­či i poj­mo­vi okle­ve­ta­ni, ta­ko su i na Ka­ša­ni­na, po­sle 1945, gle­da­li kao na kon­zer­va­tiv­ca, sa pe­žo­ra­tiv­nom gri­ma­som ple­be­ja­ca. To uosta­lom va­ži i da­nas. Ret­ko ko od na­ših sa­vre­me­ni­ka ova­plo­ću­je u se­bi po­jam kon­zer­va­tiv­nog u naj­bo­ljem smi­slu te re­či, kao što je to či­nio Mi­lan Ka­ša­nin. Kon­zer­va­tiv­no u se­bi pod­ra­zu­me­va or­gan­ski raz­voj, gde bu­duć­nost ne uni­šta­va pro­šlost. Ko je ako ne on u se­bi spa­jao tra­di­ci­o­nal­no i sa­vre­me­no? Ko je bo­lje raz­u­meo mo­der­na kre­ta­nja u sa­vre­me­nom sli­kar­stvu? Ko je bo­lje shva­tao da sva­ko vre­me ima svoj umet­nič­ki iz­raz? Ali Ka­ša­nin je ari­sto­kra­ta u ži­vo­tu i u umet­no­sti. Kao ču­var taj­ne i le­po­te, ve­snik je i jed­nog kul­tur­nog sta­va či­je naj­ja­če upo­ri­šte le­ži u pro­ve­re­noj tra­di­ci­ji na­šeg vi­so­kog sred­njeg ve­ka. Ko­je su skri­ve­ne po­ru­ke Ka­ša­ni­no­vog tu­ma­če­nja sred­njeg ve­ka? On nas pod­se­ća na ide­ju ce­lo­vi­to­sti bo­žan­skog i ovo­ze­malj­skog u svim sfe­ra­ma ži­vo­ta i uka­zu­je na va­žnost kon­cep­ta na­ci­o­nal­ne re­li­gi­je. Nje­go­vo de­lo je i in­spi­ra­ci­ja za pre­vred­no­va­nje mno­gih vred­no­sti u na­šoj no­vi­joj kul­tur­noj isto­ri­ji. Naš sred­nji vek je i in­spi­ra­ci­ja za po­sve­će­nu od­luč­nost i dr­žav­nič­ku vr­li­nu i ve­ru ko­ja se pro­du­ža­va u de­la. Ve­li­ki lju­di či­ne ve­li­ko vre­me.

Je­dan no­vi-sta­ri po­kret, jed­na kon­zer­va­tiv­na re­vo­lu­ci­ja je po­treb­na ne sa­mo na­ma već i Evro­pi, jed­na „re­vo­lu­ci­ja” či­ji je Ka­ša­nin mo­žda ve­snik. U kul­tu­ri le­ži stvar­ni po­če­tak pre­po­ro­da. Te­me­lji uda­re­ni u do­ba Ne­ma­nji­ća do­volj­no su čvr­sti za sva­ku srp­sku dr­ža­vu u bu­duć­no­sti. 

Izvor: Nacija online