Memento

Pismo vojnika majci

Srpske novine, septembar 1914.

Draga moja majko,

I danas ti opet pišem, mada mi je teško, što ne znam da li uopšte dobijaš moja pisma. Ovde smo izdvojeni gotovo od celog sveta, i ni o kom ništa ne čujemo; otkako smo ovamo stigli niko nije dobio ni pisma niti kakvih novina, te i ne znamo šta se dešava dalje od naše neposredne okoline. Ako se smatra da je to sporedna stvar, i da se to dešava i kod ostalih jedinica, niko ne bi imao pravo da se ljuti, pa takođe ni ja, jedino bi mi činilo neprijatnosti kad bih znao da i moja pisma vama ne stižu. A ja bih voleo da to nije, voleo bih da ti pišem svakog dana i da ti ispričam do sitnica svoj život.  Istina i ovo je nemogućno jer i u tom pogledu vladaju izvesni propisi kojih se moramo pridržavati. Kako sad sebi čestitam što sam se navikao na durašan život i na život pod vedrim nebom; i kako sad sam sebi čestitam što sam verovao i vladao se po propisima takve igijene.
Pre osam dana posle nekoliko neprospavanih noći pod strašnom kišom i stojeći neprekidno u blatu osetio sam da sam u grozničavom stanju, što je svakako nastupilo od nazeba. Da bih se, koliko-toliko izlečio, smislio sam ovo: prve naredne noći uvijen do zuba u svoj šinjel, legao sam u blato koje je bilo deset santimetara visoko i gusto i tako ostao do zore opet pod kišom i pod stalnim vetrom. Sutradan groznica je nestala, kao da je rukom odnesena; osetio sam se potpuno snažan i krepak, kao da ničeg nije ni bilo. Kako smo mi divan narod!
Učestvovao sam u borbi, dobio sam krštenje u žestokoj vatri: kakva radost i kako je to bio divan dan! Ne mogu ti iznositi pojedinosti ali ipak ponešto ću ti saopštiti, u nadi da mi niko neće pismo zadržati.

Treba da znaš da su dve naše baterije bile poslane da podrže borbu pešadije koju je kosila neprijateljska artiljerija. Došao sam sa našim starešinom da osmotrimo položaje, a granate su oko nas treštale; pešadija je, pretrpevši velike gubitke, polako uzmicala, starajući se da pokupi i ponese sve ranjenike. Kad je starešina osmotrio položaje i našao zgodno mesto, naredi mi da odmah odem i izvedem ovamo naše dve baterije. Naredba je bila izvršena u najkraćem vremenu.
Bili smo dobro zaklonjeni i ubrzo ućutkasmo tri neprijateljske baterije: dve poljske i jednu haubičku. Napravismo od njih pravi dar-mar, pa čak im zapalismo i municiju u karama koja je eksplodirala, pucali smo na daljini od pet hiljada metara. Kod nas međutim nije bilo nikakvih gubitaka, tako reći neprijatelj nije nikog ni zagrebao svojim šrapnelima i granatama. Nisu nam se ni nadali, a i nije nam mogao naći poziciju, pošto smo bili vrlo dobro zaklonjeni. Video sam da je naš komandant veoma zadovoljan; u ostalom kada je bitka završena, svi su pohitali da mu čestitaju. Pešaci su nas gotovo sve izreda grlili i ljubili. U veče, oko devet i po časova, komandant mi naredi da odem i da potražim jednu bateriju, koja je stajala na svom položaju od podne, na jedno desetak kilometara od pozicije na kojoj smo mi bili. Pođoh odmah na dužnost, ali se zadržah malo kod jednog pešadijskog puka, zatraživ malo hrane da se bar prihvatim koliko-toliko. Već tridesetšest sahati nisam ništa metnuo u usta. Kad su doznali da sam iz jedne od onih baterija koje su ih spasle teškog i mučljivog položaja ne možeš zamisliti kakvu su mi pažnju ukazali, stiskajući mi ruke i donoseći mi te ovo te ono jelo. Postavili su se iza mog konja, te su i njega dobro nahranili.

Otišav od njih uspeo sam, te brzo nađem onu bateriju i vratimo se onamo, kuda je bilo određeno oko tri sahata izjutra. Već je dvadeset pet sahati kako sam neprekidno u sedlu te sam sav skrhan od umora i nesanice.  Na putu smo naišli na jednog mrtvog artiljerca. Siromah, išao je napred i kako je bio umoran, zaspao je na konju, stropoštao se na zemlju i kako je na nj. naišao točak od topovskih kola, odrubio mu je glavu. Niko iz njegove okoline nije ni primetio šta se s njim zbilo. I ostali su, kao i on, bili premoreni i gotovo polunesvesni. Digli smo ovog jadnika sa zemlje, brzo smo iskopali raku i spustili ga u nju.  To nam je bio jedini gubitak za poslednjih trideset šest sahati. Neprijatelj je od nas kudikamo mnogobrojniji, i ima mnogo više artiljerije, ali šta mu sve to vredi, kada mu mi za najkraće vreme pretvorismo u prah i pepeo njegove tri baterije.
Zato je on opet jači i odvažniji u nečem drugom, da pali sela i da pljačka. Izgleda mi da se nisam dobro ponašao, jer me je prekoreo jedan oficir iz baterije, i to smešeći se, rekav da sam veoma žustar. Siguran sam, međutim, da je komandant sa mnom veoma zadovoljan; ali kako je i suviše ćutljiv i veoma hladan to mi nije rekao ništa. Meni se čini da je zadovoljan, a na posletku, šta znam, možda se i varam. Ono za šta sam siguran leži u tom, što su me uvek mogli naći na mom mestu, pa ma gde mi ono bilo određeno. Uostalom, još jednom, nismo ništa strašno preduzeli, niti izvršili, neprijatelj je gađao onaj položaj na kojem nismo bili, u toliko bolje za nas, i u toliko gore za njega. Kad bih uvek imao pri ruci zaklon, da se njim zaštitim, bio bih hrabar kad se njim ne bih koristio. Čujemo kako granata ide pravcem k nama i kada nam se učini da će se rasprsnuti, tada se samo treba zaštititi. Ljuti smo kada čujemo da nam oko ušiju zvižde kuršumi i komađe. Uostalom, to ne znači da neću zadrhtati kad ospe čitav uragan iz mitraljeza. Možda će i to uskoro biti.
Možeš se moliti Bogu za mene i moj život, jer na kraju krajeva, i ako ćemo biti pobedioci, bilo bi mi teško ako se što se sa mnom i desi, kad se ti ne bi molila Bogu za našu pravednu stvar i za pobedu našeg oružija.

Evo baš sad dobih i tvoje pismo. Valjda će i od sad s tim ići bolje. Piši mi o svima vama, a ne o meni, jer nije potrebno da me hrabrite i bodrite; nikom to ovde uopšte i nije potrebno. Da si samo juče od nekuda mogla da čuješ ove besne uzvike ljudske. Svuda gore sela a noć je. Neprijatelj ne mogući nas dohvatiti, pošto mu se zubi pokrhali o naše topove, hvata i davi starce, jadne žene i nevinu decu. U jednoj varoši koju su neprijatelji zapalili, zapalili su i bolnicu i puškarali mladež. Oni koji su slučajno umakli ispred neprijateljevog paklenog gneva vele da vojnici kad su slučajno sami i nisu zverovi, ali da su zato njihove starešine pravi divlji zverovi. Oni su kolovođe svih gnusoba.
Naš je vojnik gnevan a kad bi se slučajno desilo da se pred mojim očima dokopaju kakvog neprijateljevog oficira, ne bi bio u stanju ni kao njihov starešina da ih zadržim, da ga ne iskasape.

Tvoj sin

 

(Srpske novine, septembar 1914.)