Malgožata Lebda, Jezik zemlje, prevela Biserka Rajčić, Treći trg – Čigoja štampa, Beograd 2017 ; Malgožata Lebda, Snovi ukermerkera, prevela Biserka Rajčić

Posveta zemlji

Jelena Marićević Balać

Poljska pesnikinja Malgožata Lebda (rođ. 1985) predstavljena je srpskoj čitalačkoj publici najpre pesmama objavljenim u periodici 2010, a zatim u vidu knjige Jezik zemlje, kojom su obuhvaćene njene tri zbirke poezije – Tragovi (2009), Granica šume (2013) i Guštar (2016). Biserka Rajčić prevela je pesničke knjige u celosti i napisala posve upućujuć pogovor „Pohvala zemlji ili putovanje po zapećcima sećanja“. Konstatujući da u poeziji Malgožete Lebde „preovlađuje priroda, a ne kultura“, istakla je da pesnikinjini bližnji „nisu obični članovi gorštačke porodice već poseduju osobine Boga, sina božjeg i majke božje“.

            Na tom tragu mogućno je dalje promišljanje o semantički složenoj i ekspresivnoj, mada stilski svedenoj i jednostavnoj poeziji, u kojoj zaista progovara sama zemlja, praiskon tla. Na mahove osetljivi čitalac može naslutiti tihi dijalog sa poezijom nobelovca Šejmusa Hinija (1939–2013), u kojoj je zavičajna toponimija, može se reći, dobila otelotvorenje, pa i status lirskog subjekta, ali je irski pesnik značajno uronjen u tekovine antičke kulture, te mitova i legendi svoje zemlje. Kod Lebde, pak, kodovi prirode istovremeno funkcionišu kao svojevrsni kodovi kulture. Iako bez eksplicitnih intertekstualnih reminescencija, njena poezija zadobija samosvojnu antropološku vrednost.

            Ako je srpski čitalac u stvaralaštvu Rastka Petrovića (1898–1949) pronalazio jedan od upečatljivih primera arhetipske imaginacije, u kojoj se kao likovi njegovih „miturgija“ nalaze božanstva slovenskog panteona, ali i hrišćanski sveci, kod poljske pesnikinje nailazimo na njihovo tiho prisustvo na nivou slutnje. Naš pisac i pesnik je u Burleski Gospodina Peruna Boga Groma život bogova i ljudi predstavio kao zajednicu. Oni nisu odeljeni opozicijom nebo – zemlja, već neposredno komuniciraju, egzistirajući na gotovo istoj prostornoj ravni. Kod Malgožate Lebde likovi jedne porodice i sela funkcionišu i kao obični ljudi, ali i kao paganska slovenska božanstva i, najposle, kao „Bog, sin božji i majka božja“. Dakle, spacijum u kojem se svi aspekti ljudskosti i božanskog mešaju jeste prostor njihovog sopstva i načina postojanja.

Otuda se može objasniti i moto u vidu citatnog odlomka iz Selindžera: „Imao sam šest godina, kada sam video da je sve Bog. (...) Moja sestra je bila još malo dete i pila mleko, a ja sam iznenada video, da je ona Bog. Dakle, ona je jednostavno preselila Boga u Boga, ako me razumete“. Već na početku čitalac dobija jedan od ključeva za čitanje Lebdine poezije i otpočinje problematizaciju postojanja, prisustva i kretanja božanskog na zemlji. Uz to, zapaža se i postupak ukidanja eventualnih granica između čoveka i Boga, pa tako i u ocu ili u sestri možemo ugledati božanski lik.

Štaviše, i na grafičkom planu, primetno je odsustvo velikih slova i interpunkcijskih znakova, što stvara privid da pesme tvore poemu, pa čak i da se ulivaju jedna u drugu jer neretko se završetak jedne pesme logički može nastaviti na početak sledeće. Na taj način pesnikinja je izvršila višestruko opkoračenje – na sredini i kraju stiha, te na krajevima pojedinih strofa i pesama. Ne samo da ovaj versifikacijski postupak postaje jedno od primarnih obeležja njene poezije, već ima sintaksičku i značajnu semantičku funkciju. Razume se, čitalac se neprestano iznenađuje, a njegov horizont očekivanja izneverava, čime se postiže dinamika, ali i prenosi dramatizacija koju lirski subjekt posreduje, a koju je mogućno ispratiti.

U tom smislu, mogu se navesti dve reprezentativne pesme koje stoje naporedo, „meso“ i „kuje“. Prva pesma završava se sledećem stihovima:

„borovnice muškarci ne prepoznaju žene po imenu već samo

po odjecima oplođavaju ih sade drveće svlače s njihovih lica

 

maske ono pušta izdanke i lišće grana se njuška“,

dok, druga počinje stihovima koji kao da je nastavljaju:

„naše senke rastu zajedno s nama noću ih gubimo

u slučajnim kupeima voza između katovica i krakova“

 

            Na osnovu navedenih primera može da se ukaže i na postojanje (šumske) granice koja deli svet prirode i ljudske civilizacije. Čovek koji se urbano ne distancira od prirode jeste čovek za koga granice ne moraju postojati, jer će biti u kontaktu i sa sobom, Bogom u sebi i oko sebe, biljem i životinjama, zemljom i nebom. Zbog te mogućnosti lirski subjekti retko će biti okrenuti gradskim sredinama. Otac zbog toga svoju decu usmerava na zajednicu pčela i pokušava da ih nauči nežnosti, pažljivosti, a, samim tim, životu: „moraš da naučiš da radiš s krvi“; „moraš biti pažljiva i udubljivati se u intenzitet pokreta“; „moraš biti nežna pokreti nek ti budu lagani“. Ipak, zbog njegove smrti, desilo se da su pčele zapravo bile signum lekcije smrti: „skrivao sam pred tobom / bolest pčela // nisam mogao drugačije // jer na njihovom primeru / trebalo je da te učim životu / a ne smrti“ („maj: varoza“). Smrt je stoga, kako se i u pogovoru navodi, zadobila masku šume, guštara, matičnjaka, ali se smrt upravo tako i može prevazići.  

            Darija Lekovska je u članku „Zemljišni poslovi. (Eko)poetika Malgožate Lebde“[1] ukazala na siluetnu figuru majke, koja niti u jednoj pesmi nema jasne konture. Umesto figure majke, pesnikinja je posve efektno premrežila zbirku Guštar pesmama „majka božja: lepak za gips“, „maj: vatra II” i „magdalena: istorija ćutnje“. Na osnovu ovih pesama može se donekle uočiti priroda unutarporodičnih odnosa, pa čak i tajni.

Najpre imamo sliku slomljene figure „majke božje“, koja je lišena sakralne aure, topline i svedena na materijalnu vrednost, kasicu: „konačno majka božja izgleda pristojno nedostaje / joj samo srce i na leđima ima rupu u koju ću ubacivati / krupan metalni novac kraden iz nedeljnog očevog kaputa“. Druga pesma ima za predmet očev amanet da se o pčelama brine kao o deci, „da ne nazebu“ i poslednju želju: „zamolio je za paklicu / klupskih kupila sam je za novac izvučen iz marije“. Tako je novac ukraden od oca zapravo okajan, jer je isplaćena očeva poslednja želja. I sve je ostalo unutar porodice. Takođe, ako se prepustimo mogućnosti tumačenja prema sistemu analogija, kako figuri nedostaje srce, a rupu ispunjava očev novac, onda se možda može naslutiti eventualni nedostatak majčine ljubavi ili detetove ljubavi za majku, koju treba da nadomesti materijalno dobro uzeto od muškog roditelja. Međutim, plativši upravo tim novcem očevu poslednju paklu cigareta, rupa se iscelila, a figura „majke božje“ ipak ispunila ljubavlju i smislom.

Naravno, vrhunac pesničkog umeća postignut je slikom pronađene umrlice sa imenom Magdalene Lebde, koju je otac gurnuo „u rupu u mariji 'ne rekavši majci' doznajemo“. Čitalac ne zna ko je Magdalena Lebda; da li očeva majka, sestra ili čak prethodna žena, međutim, može da oseti estetski sklad, oličen u celini koju čine figura „majke božje“ ispunjena umrlicom žene po imenu baš Magdalena. Ono što sa sigurnošću možemo reći jeste da je ta figura na simboličkoj ravni povezala oca sa Magdalenom. S jedne strane, iz rupe je uzet novac za njegovu poslednju, samrtnu paklu, ali je u figurici ostala umrlica.

            Konačno, ukoliko postavimo pitanje koja bi slovenska božanstva mogla da odgovaraju likovima Lebdine poezije, nameće se neizostavno Perun za lik oca (na osnovu, primera radi, stiha: „sakupljamo koprive“, koje su jedan od Perunovih atributa), ali njegova žena, boginja zemlje i majki, Mokoš, ne odgovara fluidnom liku njegove supruge. Pre se čini da otac razvija odnos sa boginjom Mokoš, posebno ako se ima u vidu da su njeni atributi ovce i upravo pčele, a da je njeno ime izvedeno od mokre ili vlažne zemlje. S druge strane, možda su same pčele otelotvorenje Mokoši, pa amenet brige o pčelama treba njegove kćeri da uputi u posvećivanje ili približavanje ovoj boginji, što se najdirektnije vidi u testamentarnoj pesmi ispisanoj kurzivom – „glasovi: fragment“, koju govori otac: „svu svoju decu posvetio sam zemlji“.

            Zbirka Guštar koja je segmentirana u četiri ciklusa, pri čemu je svaki u znaku godišnjeg doba, počev od „pretproleća“ do „prvih dana proleća: lektira“, potencijalno otkriva ko je glavni lirski subjekt Malgožate Lebde. Ona, naime, može dobiti obrise boginje Žive / Sive, koja spram godišnjih doba menja likove: Morana (zima), Vesna (proleće), Lada (leto) i Živa (jesen).

U Tragovima, pak, „plesačice s vukovima“ mogu biti posvećenice boga Velesa, dok reprezentativna pesma „kupalina noć“ sublimiše sve aspekte koji su od značaja za Lebdinu poeziju. Obred Kupala (kod nas poznatiji kao Ivanjdan) vršio se u čast upravo Mokoši, a ono što se izvodi jeste imperativ razumevanja sa biljem i životinjama, stapanje sa njima, a potom sinergija i vidovitost koja iz svega proishodi. Ne bi li se do toga stiglo, inicijant mora da bude dete: „nose kući ježeve nađene u pčelinjaku hrane ih toplim // mlekom a kada nastupi kupalina noć gataju kamilicom / čubrom sremzom sa sedmogodišnjeg drveta kada porastu / zaboraviće celokupnu mitologiju sitnih znakova govor životinja / izgubiće instinkt 'berite ih i jedite svi' tada će ih i stranci // smatrati za svoje“.

Iz te prvobitne, detinje pozicije koja čuva instinkt, mogućno je izgraditi autentičan pesnički svet i sačuvati snagu vere. Ona postoji baš zato što nema odvajanja od izvornog i porodičnog i zato što se doživljava kao potpuno prirodna, jer su joj temelji priroda. Smeštanje u okvire ekopoetike poeziju Malgožate Lebde, ako imamo u vidu njen specifičan odnos prema flori i fauni i otklonu od urbanog sveta, duboko je humanistički obeleženo. Budući da su čovek i sve njegove vrednosti, život, ljubav i vera proistekli iz prirode, njeno očuvanje implicira ljudsko održanje. Samim tim, ova poezija postavlja pitanje – ko smo, ali i daje odgovore na to pitanje.

I u recentnoj pesničkoj knjizi Snovi ukermerkera, objavljenoj na poljskom jeziku 2018. godine, pesnikinja nijansira svoju ekopoetičku paradigmu pevanja. Kroz motiv ukermerkera, zapravo vrste krave, i odnosi u porodici dobijaju obrise na relacijama životinja – čovek, tj. čovek – krava. Ovde je pesnikinja otišla korak dalje i omogućila čitaocu da ne samo u ocu, sestrama i braći, već i u životinji ugleda Boga.

Za razliku od prethodne zbirke koju je obeležila zavetna figura oca, mada i enigmatična i kroz minus postupak izražena figura majke, ovde su glavni akteri sestre, pa i braća lirskog subjekta. U izuzetno interesantnoj recenziji Emilije Galčinjske pod naslovom „Krupni kadrovi snova“[2] kritičarka tumači naslove pesama, koji svi sadrže zajedničku reč „približavanje“, upravo tim što se Lebda profesionalno bavi i umetničkom fotografijom. Otuda svaka pesma funkcioniše kao umetnička fotografija na kojoj se vidi svaki detalj. Takođe, Galčinjska zapaža da u ovoj knjizi dolazi do suočavanja ženskog i muškog sa ljudskim i životinjskim i upućuje na to da je neobičan naslov zbirke jedan od najvažnijih ključeva za razumevanje svih pesama, jer snovi ukermerkera problematizuju „antropocentričnu vizije prirode“.

Ako zaista osmotrimo pesme kao životinjske snove onda možemo konstatovati da se radi o košmarima, posebno ako se ima u vidu da će i psi u klanici dobiti za obrok „teške lobanje ukermerkera“ („približavanje: povorka“). Snovi nove vrste krava jednim delom su proročki, jer vide sudbinu svojih tela i nakon smrti, međutim, u tim snovima su i životi ljudi koji su im u najneposrednijoj blizini.

Najposle, perspektiva tumačenja njihovih snova otvara pitanje oneobičenog odnosa prema veri. U jednoj od najefektnijih pesama – „približavanje: vera I” dat je prizor sestara koje su „najstrašnije u trenucima / kada se mole svecima okačenim / po kući // jer se ne mole za nešto / već protiv nečeg“.U snu životinje sažeta je, dakle, istina o molitvama, a one predstavljaju najintimniji odnos između čoveka i Boga. Na tom tragu bio bi odgovor i na jedno osnovno pitanje zbirke – zašto pesnikinja bira baš vrstu krave da kroz njene snove otelotvori pesnički glas?

U Svetom pismu Josif tumači faraonove snove o sedam debelih i sedam mršavih krava kao sedam plodnih i gladnih godina. Kod Lebde krave sanjaju „faraona“, kojim bi se eventualno mogla imenovati stvarnost kadrirana pesmama, a pesnikinja, poput Josifa, biva posrednik i prevodilac snova u pesme. Razume se, krava je u verovanjima mnogih naroda bila obožavana kao sveta životinja, bilo da se izjednačava sa zemljom ili dovodi u vezu sa svetlećim nebeskim telima (suncem i mesecom). Ako je Malgožata Lebda u prethodnim zbirkama potencijalno pronalazila Veliku Majku u božjoj majci (Mariji) i boginji Mokoš, posveta zemlji u Snovima ukermerkera u znaku je Velike Majke kao svete krave. To što je odabrala baš ukermerkera kao novu rasu krave može se objasniti i stvaranjem nove pesničke (eko)paradigme.

 

[1] Daria Lekowska, „Sprawy ziemi. (Eko)poetyka Małgorzaty Lebdy“, Poznańskie Studia Polonistyczne. Seria Literacka, 33 / 53, 2018.

[2]Emilia Gałczyńska, „Zbliżenia na sny“: http://malyformat.com/2018/06/zblizenia-na-sny/ (pristupljeno 7. 6. 2020. godine)