Kultura

Mlada žena Lalićevih stihova

Lazar Bukumirović

„Ko zenica se skupih“, započinje dramatično Lalić jednu od svojih najlepših pesama, Mladu ženu iz Pompeja, „već prekasno/ Prilagođena tom svirepom blesku“. Šta je to eruptiralo tolikom silinom u meni pri prvom čitanju ovih stihova, i dalje ne mogu pouzdano reći. Možda je to bio obližnji Vezuv, koji je mladu ženu usmrtio, možda skupljanje zenica, nesvesno, pod uticajem parasimpatičkog nervnog sistema, ne toliko retko kada i sam zapišem pesmu ili naiđem na neki stih koji bih rado prisvojio, možda ipak i taj svirepi blesak kojim je zračio izbor iz Lalićeve poezije pred mladim čitaocem. Svakako je ta erupcija ostavila dalekosežne posledice:U prvim sam pesničkim pokušajima želeo da budem Lalićev epigon, da u svoje redove prokrijumčarim duh Mediterana, vezanim stihom besprekornog ritma. I još uvek se nisam u potpunosti oporavio.

U nastavku pesme sam već bezbroj puta čitao kako se njeno telo raspada, kako ga lava ispunjava i potom pretvara u kamen i nijednom nisam bio ravnodušan. Nesumnjivo su snažne pesnikove reči kojima prvo opisuje nastradalu Pompejku, da bi je zatim sebično pretvorio u metaforu. Njenose „ime raspalo još brže / Od nežnog mesa, u gustoj gorčini“, a zatim je ona zaboravila da broji, diše i da se osvrće.

Prvo, važno je zapitati se zašto je ona brojanje, disanje i osvrtanje zaboravljala tim redom. Te radnje nikako nisu jednoznačne. Brojati je mogla bilo šta, svoje preostale dane, sugrađane umrle pre nje, slogove u stihu ili svoje godine. Ipak, znatno je neobičnije zašto je zaboravila da diše i osvrće se. Već pomenuti parasimpatički sistem disanje izvodi automatski, što znači da ona nikad nije ni morala da se seća da diše. Možda je u poslednjim trenucima pokušala da ne paniči i da izvodi nekakve vežbe disanja, recimo onu popularnu 7-4-8, ili je ipak samo postala večna, neumrla, zauvek mrtva, u svom zaboravljanju, ako je verovati Miljkoviću da je početak pesme upravo u njenom brisanju. Okretanje nije teško usmeriti ka Orfeju. Međutim, nije li lirski subjekat sada pesma, a ne pesnikinja? Maestralno je Lalić u samo tri reči stvarnu žrtvu erupcije pretvorio u pesmu koja samu sebe peva.

Nakon prepoznatljivih Lalićevih sintagmi kojima proširuje horizont značenja i dopunjuje pesničku sliku, poput „tamni oblak svoje kretnje“ ili „žitki dodir mokre gline“, lirski subjekat pita „šta sada znaš o meni“. Veoma rezignirano moram priznati da gotovo ništa ne znam o njoj. Ni o toj mladoj ženi, ni o poeziji, a verujem da i sam Lalić, koliko god maestralan i obrazovan bio, nije mogao imati ništa više od slutnje, pokretačke sile i nestabilnog temelja celokupne naše poezije još od vremena kada je Dis još jedino slutiti znao. Nije li onda neodgovoreno pitanje svojevrsni pesnički suicid ili makar samopovređivanje? I Karanović je opevao tu nužnost pesničkog samoranjavanja ne bi li se približio predmetu svog pevanja. U pesmi Reakcija čitamo: „Daleko si, svete, daleko / Od mene. Još uvek / Pokušavam / Ponekom nesrećom, samopozleđivanjem / Da ti se približim“. Hrabro je i pogubno pevati o onome o čemu se ne zna, zagledati se u prazninu, da parafraziram ponovo Miljkovića, i ne dopustiti da ona pobedi.

Ne slažu se, ipak, Lalić i Miljković. Žena, skupljena kao zenica, postala je „mehur u moru mrtve vatre“, ne one miljkovićevske, ali ništa manje stvarne. Godinama je kasnije, u čuvenoj zbirci „Pismo“, lirski subjekat ponovo opevao Pompejku. U pesmi veoma reminiscentnog naslova, Mlada žena sa violom, pita se pesnik Šeskpirovih stihom, nije li on već tu ženu nekada video, nije li plesao sa njom u Veroni? Pokušava se setiti tog „lica od kose i očiju“ koje je sigurno zapazio nekad „na zidu neke crkve, il muzeja / u sali kvatročenta; ili manje / patetično: u tišmi grada gde je / u mnoštvu lica naglo  obasjanje“.

Nesumnjivo je da je to objasanje aluzija na već opevani Vezuv, ali ne mogu da ne zamislim Lalića, nasmejanog nad tom reči, jer je upravo on jedno od mnoštva tih lica obasjao, ne jednom, već dva puta, prvi put u okamanjenom gradu, a drugi put opevavši „jedno od lica u orkestru“. Nema, naravno, govora o nekakvom pesničkom egu. Jednostavno je, kada je pravio sintezu svog pevanja u svojoj kasnijoj fazi, morao pokazati da je ta žena kojoj je pozajmio glas zaista večna i da ju je celog svog života sretao u nekom od lica, u gužvi i na slikama. No, ona je uvek ostajala „ta žena koja pamtivekom šeta / u raznobojnim haljinama duše“, nikad previše blizu pesniku da bi je on mogao zaista upoznati.

Da joj se mogao približiti toliko da je mogao dodirnuti „ovo rame“, video bi da „mene nema“. I zaista bi teško bilo ubediti se da pesnik nije opsenar, da mu se ne priviđaju nepostojeća lica i da poezija nije svojevrsni oblik ludila. Šta mu to poezija može ponuditi u zalog, ili kako je on sam to zapisao u Rimskoj elegiji: „Šta li smo ovde ostavili u zalog, / Kad nas toliko mami povratak“? Ona ništa ne poseduje, osim želje „da nadživim sebe, / Tek jedan pokret, možda plač, i oblik / Zapečaćen bez namere, u žurbi“, ali svesna svoje praznine, ona mora pesnika, mada ne zna kako, ubediti „da postoji / Predeo gde sam stvarnija od glasa / Koji me hoće da zarobi“.

Ne usuđujem se da se upuštam u dublje tumačenje ovih redova, delimično iz poštovanja prema vrsnijim Lalićevim čitaocima i tumačima, delimično prema samom pesniku koji nije bio poklonik apstraktnih teorija u kritici i eseju, delimično iz straha da ne otkrijem da je pesma stvarnija od pesnika, jedino postojana dok nema glasa koji je hoće zarobiti, da je pesnik zločinac zato što je onestvaruje iz sebičnih razloga. Ipak, pitam se, previše patetišući, nije li pesnika (ova) pesma zarobila i osudila na povratak u prostor koji ga ne prihvata. Odgovor još jednom izostaje i pitanje ostaje zauvek neodgovoreno, zauvek jedna od malobrojnih pesničkih tema, koju je Lalić dostojanstveno promislio i opevao.

I šta je, na kraju, nagrada za moju opsesiju, čime je plaćeno njegovo samopovređivanje, kako sam siguran da nismo opsenari? Ubeđen sam da nas pred svetom pravda vera u potvrdu nevidljivog u vidljivom i, kako je i on sam verovao, poučen Vitmenom, dokazivanje vidljivog u nevidljivom, jer je posledica pesme stvarna i može se registrovati, makar u pokretu zenice ili oscilovanju vazduha pri sviranju viole, odnosno kako je sama pesma otkrila Laliću: „A moj je dodir mnogo lakši: evo – / Već nisi onaj od malopre“. I zaista, od kad sam počeo čitati i pisati poeziju, ja ni u jednom trenutku nisam letargično fosilizovano telo koje sam pre nje bio.