Kultura

Julijan Pšiboš, Više od manifesta: izabrane pesme, prevod i pogovor Biserka Rajčić, predgovor Uta Pšiboš,Treći trg, Srebrno drvo, Beograd 2020

Pobeda paslike Julijana Pšiboša

Jelena Marićević Balać

Poezija Julijana Pšiboša (1901–1970) najšire nam je predstavljena izborom i prevodom Biserke Rajčić iz čak sedamnaest knjiga, koji su uobručeni naslovom Više od manifesta.Istoimena autopoetička pesma jednog od najvećih predstavnika takozvane Krakovske avangarde otkriva nam u čemu se sastoji ono više iz naslova. Razume se, budući da je avangardni stvaralac, ne čudi što ispisuje manifeste kao eksplicitne proklamacije poetičkih uverenja. Međutim, on govori o tome da mora da se bude ono što se piše: „U pravu ste što – dadoh je vama – zahtevate, / da pisanje / pravljenje onog što se piše bude. // Poezija ostvaruje se onda, kada poziv / drugih / pronalazača postaje.“

Treba najpre imati u vidu jedno od primarnih svojstava koja definišu avangardni manifest, a koja ne isključuju njegovu poetsku crtu: „namjena je manifesta, za razliku od tradicionalnih književno–kritičkih tekstova, također sukladna pjesničkim tekstovima avangarde sensu stricto: u njima se ne istražuje estetski proces, nego oni sadržavaju imperativne zahtjeve za mijenama unutar procesa i u tom mijenjanju neposredno sudjeluju, pri čemu element estetske provokacije sjedinjuje poetske i metapoetske tekstove.“[1] Otuda proishodi da je pesma „Više od manifesta“ ujedno i poetska i metapoetska tvorevina, a istovremeno manifest. Međutim, samim tim što se manifestom upućuje na promene unutar procesa stvaranja, a što one, na primeru Pšiboševe poezije, prate mene u čovekovom biću, pesma postaje više od manifesta. Ona je i sâm čovek. Imenujući ovaj opsežan izbor iz Pšiboševe poezije, Biserka Rajčić potencijalno je sugerisala srpskim čitaocima da knjiga pruža uvid u svojevsni raspon poetičkih promena koje su simultane sa njihovom dinamikom u lirskom subjektu. Ova vizura bi glas pesničkog ja učinila unisonim, a naslov knjige bio bi signal njene koherencije.

Najposle, ovakva paradigma razmišljanja bila bi korespondentna sa tumačenjem Zbignjeva Bjenjkovskog, koji piše da je svet u Pšiboševoj lirici „delo reči. Izgovoren – nestaje. Izgovoriti – znači stvoriti. Pšiboševa lirika ne imenuje već postojeće stvari. Izgovara ih, znači, tek ih poziva na postojanje. Otuda je trajanje stalna kataklizma. Planina eksplodira, prostor raste.“[2] Takođe, upućuje na problem konfliktnosti njegove poezije: „svet i lirsko 'ja' mnogo puta. 'Ja' kreira 'svet' i 'ja' uništava svet.“[3] Tip promene koji neprikidno traje u pesmi i čoveku je, dakle, ne samo stvaralački, već i kataklizmičan. To možda može objasniti i upečatljive lajt-motive meseca i mesečine u njegovoj poeziji. Jer, kao što postojanje meseca neprestano oscilira od mladog meseca do uštapa i uslovljava plime i oseke u prirodi i samom čoveku, tako i poezija prati mesečev ritam. Ona ispunjava i prazni čoveka, donosi smisao života i uronjena je u tematiku smrti.

Možda bi stihovi kojima se završava pesma „Noć“ bili adekvatna ilustracija funkcionisanja efektnog motiva mesečine: „Na tvoj mrtvački kovčeg, kao na grobarevu lopatu, / stavljam, / raširenu šaku: mesečinu.“ Damijan Kaja je, baveći se slikom ljudskog tela u Pšiboševoj poeziji, konstatovao da je pesnikov odnos prema telu zapravo odnos prema reči i obrnuto.[4] Raširena šaka bi prema toj analogiji bila reč koja je poistovećena i sa mesečinom. Takvim vidom imaginacije postignuto je da reč, kao osnovni gradivni element pesme, postoji u rasponu materijalnog i opipljivog (šake) i apstraktnog i eteričnog (mesečine).

Kaja je motiv šake postavio u isti kontekst sa dominantnim motivom oka i fenomena gledanja u gledanje, kao i njegovih čulnih zamena, iznoseći tumačenje po kojem se etičko ostvaruje u okvirima vizuelnog iskustva.[5] Stvarnu sliku činila bi cela osoba, ali sumirana u oku.[6] Na taj način bi se Pšiboševa poezija mogla kontekstualizovati sa kosmičkim pesništvom, jer su motivi zvezda i meseca u uskoj sprezi sa čulnim iskustvima subjekta. „Kosmička lirika u srpskoj književnosti odgovarala bi tipu apstraktnog ekspresionizma. (...) U njemu se projektuje subjekat i tako nivelišu individualne traume.“[7] Dakle, ako se u Pšiboševom kosmizmu nazire etički momenat, u srpskom je na tom tragu pokušaj prevazilaženja ratnih i inih životnih trauma. Pesma „Na ulici“ Miloša Crnjanskog, paradigmatičan je primer takvog iskustva, a pritom računa sa komparatistički važnim motivom mesečine: „A da me vide svi u nebo idu, / po ulici zvezda i srebra. / Ja stojim raspet sam na zidu, / a Mesec mi blago probada rebra.“[8] Dok je kod poljskog pesnika mesec neodvojiv od katiklizmičnog („u noći nabujaloj olujnim mesecom“) i slika vezanim za smrt („mesec se po gluvom nebu nepomičan valja, / kao točak kola što voze mrtvaca“), kod srpskog je povezano sa problemom spasenja. U hristolikom lirskom subjektu su se skupili „svi boli sveta“, a u Mesecu prepoznajemo koplje i stradanje radi iskupljenja čovečanstva. Međutim, kao i kod Pšiboša, celovitost pesničke slike uslovljena je sažimanjem materijalne (koplje) i metafizičke sfere (Mesec). Razlika je donekle u (po)etičkoj funkciji slika.

Ali, tek sa svešću čitaoca koji u vidljivom Mesecu što probada rebra prepoznaje neimenovano i nevidljivo koplje, dobija se slika celine. Odnos između vidljivog i nevidljivog u poeziji Julijana Pšiboša saglediv je kroz vizuru Rilkeove poezije, koju je prevodio.[9] „Jer naš zadatak je da ovu prolaznu i trošnu zemlju tako duboko, tako sapatnički i strasno utisnemo u sebe da njeno biće 'nevidljivo' uskrsne u nama. Mi smo pčele nevidljivog. (...) Mi zaneseno skupljamo med vidljivoga da bismo njime napunili veliku zlatnu košnicu Nevidljivoga.“[10] Poetika kataklizmičkih slika poljskog avangardiste računa sa Rilkeovim konceptom utoliko što je sećanje na ono što je nestalo, propalo i uništeno zapravo slika nevidljivog, koja postaje neodvojiva od vidljivog. U dinamici promena važno je ne zaboraviti, to jest: „Biti sveprisutan! To znači: dozvati sećanjem sve što sam video, što sam osećao! (...) Jer, poezija potiče od prekomernosti doživljenog trenutka ili je nadoknada za nezasitost: za to, da sve što sadašnjost pruža, nije upijeno. (...) umetnost = jeste ono što se videlo, čulo, potpuno, celovito dodirivalo? Zar zbog toga ne ućutaše mnogi Lepog siti?“ Ako je manifest sve ono što je subjekt osećao i video, više od manifesta jeste poezija, jer ona dovodi u pitanje i preispituje smisao onog što više nije vidljivo i što postoji samo u sećanju.

Kako bi poezija bila kadra da reprezentuje ono više ona mora aktuelizovati sećanje, tj. ponovo ga učiniti vidljivim. Pšiboš to čini uvodeći motiv i koristeći postupak paslike, na šta ukazuje i Biserka Rajčić u pogovoru „Pokušaj portretisanja Julijana Pšiboša“, ističući „oblast polisemije i paslike kao načela konstruisanja poetske slike. Čiju raznolikost i raznobojnost nalazimo u svim njegovim zbirkama“. U srpskoj poeziji se paslika najdirektije vezuje za poetiku Ivana V. Lalića. „Paslika je virtuelna, unutrašnja slika koja još trenutak ostaje u svesti posle opažanja nekog predmeta kada se zatvore oči – lažna, tačnije prividna slika. U Lalićevoj poeziji ona je, međutim, prava slika jer dodatno u svesti zadržava ono što je u stvarnosti već nestalo. Paslika upravo svedoči o istovremenom prisustvu vidljivog i nevidljivog, o stalnom prožimanju prisutnog i odsutnog, o ubrzanju već ugrađenom u samo središte ravnoteže.“[11] Funkcija paslike je, reklo bi se, kod obojice pesnika slična, jer se privid koji tvori poezija ne deklariše kao lažan, već, naprotiv, osmišljen i definisan istinom.U pesmi „Leptir“ pesma je postavljena u istu ravan sa leptirom i paslikom koja je zadobila njegov oblik i smisao: „zelen cvet agave na svojoj stabljici / poput skoka paslika je uzletela / žućkasta / i videh, / kako ono, nakon vetrića, obasja: / - - - - - - - - / tvojom poslednjom nezapočetom pesmom.“ Paslika u ovom slučaju jeste ono vidljivo koje najavljuje nadolazeće nevidljivo – nezapočetu pesmu, tako da se ne odnosi isključivo na sećanje i prošlost. I konačno, celina koju pesnik teži da dosegne paslikom vidi se i u pesmi „Viđenje katedrale u Šartru“: „kada se nastanimo u paslici sunca / slikanoj u vazduhu kao na bestežinskom staklu, / kao naše oči prepunjene sjajem / koje se u brzini obesmrćuju / naviše, nagore.“ Kako bi nastala paslika, neophodno je da čovek neposredno gleda u svetlost, ali navedeni stihovi nam sugerišu da je i čovek svetlost u koju je zagledano sunce, pa tako i on može postati paslika. Svetlost u čoveku svakako je duhovna, na šta ukazuje i topos katedrale.

Poetika paslike bila bi mogućnost da se pobedi beznađe i tamnica postojanja, posebno u ratnim vremenima, koja su obeležila njegov život i stvaranje. Pesnik u pesmama „stoji uspravno, a to je za njega prirodan način postojanja u svetu, znak ponosa na pobedu nad inercijom materije, prevazilaženje sile gravitacije“[12], jer je paslika zaista laka, lepršava i kratkotrajna kao život leptira. Ona je i slika boginje Nike, koja se otisnula „zamahom iz grudnog koša, / noseći u letu granicu između sveta i mene“ („Nika), a umesto krila ima „očne kapke“ („Nova Nika“). Slika njegove Nike sa očima umesto krilima upravo je osmišljena etičkim imperativnom, o kojem je pisao Kaja, jer ona preleće ratna zgarišta, svedok je patnji i stradanja i zato je jedina mogućnost postojati u svetu, tj. pobediti – očuvati sećanje, pasliku svih žrtvi: „Nad preostalim od kuršuma trajektorijama-tišinama / preleće Nika, / pero se presijava. / Iznad nestale fasade / prisećam se drugara iz vazdušne bitke“ („Vazdušna linija“). Poezija Julijana Pšiboša prožeta je humanizmom, što je ilustrovano poistovećivanjem čoveka sa pesmom i paslikom. Biti pesma značilo bi osetiti u sebi sve promene sveta, konflikte i kataklizme, što dovodi i do unutarsubjekatskih revolucija. Paslika bi, najposle, bila ono više od manifesta, ona tačka koja prethodi nastanku pesme i ono što dolazi nakon nje. Paslika je pobeda smisla.

 

 

[1] Aleksandar Flaker, „Avangardni manifest kao književna vrsta (građa jugoslavenskih književnosti)“, u knjizi: A. Flaker, Period, stil, žanr, Službeni glasnik, Beograd 2011, str. 351.

[2] Zbignjev Bjenjkovski, „Mera lirike“, Paklovi i Orfeji. Eseji o zapadnoevropskoj literaturi XX veka, izbor, prevod i pogovor Petar Vujčić, Gradina, Niš 1982, str. 162.

[3] Isto, str. 163.

[4] Damian Kaja, „Obraz ciała ludzkiego wobec poetyki spojrzenia w liryce Juliana Przybosia”,Teksty Drugie: teoria literatury, krytyka, interpretacja,Warszawanr. 5 (137), 2012, str. 268.

[5] Isto, str. 271.

[6] Isto, str. 272.

[7] Radovan Vučković, „Kosmičko pesništvo“, u: Poezija srpske avangarde, Službeni glasnik, Beograd 2011, str. 140.

[8] Miloš Crnjanski, Lirika Itake i sve druge pesme, prir. Milivoj Nenin, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2002, str. 81.

[9] Z. Bjenjkovski, „Mera lirike“, str. 161.

[10] Branimir Živojinović, „Rilkeove elegije i soneti“, u: Rajner Marija Rilke, Devinske elegije. Soneti, izbor, prevod i pogovor Branimira Živojinovića, Rad, Beograd 1969, str. 82.

[11] Aleksandar Jovanović, „Stih, slika, emocija i kultura – o pesničkoj umetnosti Ivana V. Lalića“, u: Ivan V. Lalić, Pesme, izbor i propratni tekstovi A. Jovanović, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2009, str. 15–16.

[12] Zdzisław Łapiński, „'My Poems are Psychosomatic': Motive Impulse in the Poetry of Julian Przyboś“, przeł. Anna Warso, Teksty Drugie, (Special Issue – English Edition), nr. 1, 2013, str. 14.