Kultura

Mihal Rušinek, Ništa obično. O Vislavi Šimborskoj, prev. Biserka Rajčić, Srebrno drvo – Treći trg, Beograd 2020

NOBEL OBLIGE

Jelena Marićević Balać

Biografija poljske pesnikinje Vislave Šimborske (1923–2012), koju je napisao Mihal Rušinek, „pisac i docent na Jagelonskom univerzitetu, stručnjak za retoriku“, prati njen život i stvaranje otprilike od trenutka kada je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1996. godine do njene smrti. Odluka o nagradi doneta je 3. oktobra 1996, a Rušinek je upoznao pesnikinju u maju mesecu iste godine, kada ju je pozvao telefonom „na susret tajne Limeričke lože nastale u čast profesorice Tereze Valas, koja se bavila istorijom i teorijom književnosti na Jagelonskom univerzitetu, a i književnom kritikom“, koji je ona sa oduševljenjem prihvatila. Rušinek je na preporuku profesorke Valas postao Šimborskin sekretar, pomažući joj u svim prijatnostima i neprijatnostima kojima je bila obasuta nakon što je postala nobelovka.

Biografija ostavlja utisak da Šimborska zaista nije bila „nadmena“ osoba i da nagradu nije priželjkivala, jer bi je dužnosti koje je, kao dobitnika obavezuju na brojne književne večeri, gostovanja, prijeme i intervjue, odvojile od pisanja, do čega joj je uvek bilo najviše stalo. Zanimljiv je u tom smislu njen odnos sa nobelovcem za 1980. godinu, Česlavom Milošem (1911–2004), koji se javlja kao jedan od junaka biografije već na njenim prvim stranicama. On je čestitao dobitnici istog dana, a sačuvan je „u arhivu Poljskog radija“ njihov telefonski razgovor: „'Česlave – kaže VŠ – moj Nobel je kao mala spletka u odnosu na veliku štuku. Ti si štuka'. Miloš je pucao od smeha, ali je ozbiljno dodao da je 'to što se dogodilo veoma dobro, jer potvrđuje položaj poljske poezije', kao i da saoseća sa njom jer će sada morati da napiše nobelovsko predavanje.“ Postoji, dakle, nešto što pesnikinja prihvata, bez obzira na to što ima ironičan odnos prema nagradi. Osim što ona donosi ugled poljskoj književnosti u najširem smislu, pesnikinja je zahvaljujući novčanom delu nagrade pomagala mnogima, piscima i umetnicima koji su bili materijalno ugroženi, ali i mladima.

Razgovor između Šimborske i Miloša može biti zanimljiv iz barem još jednog razloga. Umnogome, naime, podseća na oglašavanje Milorada Pavića (1929–2009) povodom smrti Danila Kiša (1935–1989) u Borbi i Politici ekspres (16. 10. 1989): „Lično se osećam pogođenim, kao i svaki drugi pisac iz Srbije i Jugoslavije. Jer smo u svetu bili jači s Kišom i uvek smo jači ako nas je više na svetskoj sceni. Ta scena je od večeras siromašnija za jednu osobenu ličnost. Kišovo delo je trajan spomenik srpskog i jevrejskog naroda i kao takvo predstavlja još jednu sponu između ta dva naroda, između Jugoslavije i Izraela, sponu koja će nam u budućnosti biti sve neophodnija“. Naravno, treba imati u vidu da su i Pavić i Kiš bili ozbiljni kandidati za Nobelovu nagradu, premda je nisu nisu dobili. No, pozicija iz koje piše Pavić bliska je Miloševoj, jer potencijalnu sujetu suzbija svešću o ugledu nacionalne, u ovom slučaju srpske književnosti, na svetskom nivou.

No, valja se vratiti biografiji koju na vrlo umešan i duhovit način piše Rušinek. Knjiga je opremljena zanimljivim poznim fotografijama pesnikinje, obično sa putovanja, budući da je volela da se slika pored natpisa različitih mesta, od kojih se mogu izdvojiti na primer Sodoma ili Korleone. Na osnovu svih aktivnosti koje je uobičavala da vodi, može se reći da deluje da je i telom i duhom bila mlada, međutim, mi pratimo njen život od 73. do 89. godine. I to je zaista neverovatno, jer iz nje kulja humor, inteligencija, suptilna ironija, osećajnost, iako nekad i kapricioznost. Rušenek je lepo zapazio da su joj oči ostale mlade, i iz njih isijava retka energičnost i snaga duha.

Iako nije potencirala pitanje svoje ili religioznosti uopšte, imala je dostojanstven odnos i poštovanje prema njoj: „Za nju je metafizika predstavljala privatnu sferu, nešto što se samostalno otkriva, mada u biti nije bila ni antiklerikalna, ni anticrkvena“. To potvrđuje njena reakcija prilikom posete Visbadena u Nemačkoj, kada je prokomentarisala „statuicu koja je predstavljala NLO-čovečuljka razapetog na krstu“ u izlogu: „Šimborska je bila zgađena. 'I šala ima granice!' – rekla je.“

Dakle, bila je vrcava i vragolasta, ali je podvlačila potrebu za izvesnim granicama. Za decu kaže da ih voli, mada svoju nije imala, ali joj smetaju deca u reklamama. Takođe, interesantan je događaj sa Rušinekovom jednogodišnjom ćerkom, koji ju je nadahnuo da napiše pesmu „Mala devojčica svlači čaršaf sa stola“. Česlav Miloš bio je oduševljen pesmom, istakavši da „ta pesma dotiče osnovne filozofske probleme, s kojima su se Lav Šestov i Fjodor Dostojevski borili u Braći Karamazovima“.

Imala je osoben odnos prema knjigama, osećajući „da knjige ne smeju da budu tesno poređane na policama. Kaže da im je 'potreban vazduh'“. Na osnovu ukusa za neobičnosti i „kič“ poklona poznanika, ironijskog oblikovanja kolaža i slično, stiče se utisak o njenoj otvorenosti ka kempu. Saznajemo da je volela džez, a iz pogovora Biserke Rajčić i da je sahranjena uz pesmu Ele Ficdžerald „Black Coffee“. Od slikara je cenila Vermera i Margita. Nije volela gotiku. Bila je oduševljena Đotom, koji je u njoj budio nežnost, a ono što za srpskog čitaoca može biti značajno jeste da su je lepote Toskane „podsetile na ekskurziju pisaca u Jugoslaviju u vreme poznog PRL-a“. Naravno, podatak je dragocen zbog putopisa „Ljubav u Toskani“ Miloša Crnjanskog, koji je posvetio nemali broj strana Đotu, a koga je Toskana podsećala na Srem u cveću. Takođe, bile su joj inspirativne skulpture Davida Černog, a volela je Vudija Alena, jer „junaci njegovih filmova još uvek čitaju knjige“. Bila je ljubitelj fudbala (kao i Crnjanski), ali i boksa. Andžej Golota poklonio joj je bokserske rukavice, a kada je preminula poslao je buket belih ruža na pogreb.

Volela je da čita Tomasa Mana, a francusku i nemačku književnost poznavala znatno bolje od engleske, što je, štaviše, opravdala time da se ne može „ozbiljno tretirati jezik u kome se zamenica 'ja' piše velikim slovom“. Možda se otuda ovom rečenicom može najpreciznije odrediti i njen odnos prema svetu i prema nagradi. Ona sebe nije smatrala plemkinjom, već neprestano potencirala želju da bude „obična osoba, a ne ličnost“, iako je njenu biografiju Rušinek naslovio kao Ništa obično. Njen duh bio je plemenit i ona je u sebi najverovatnije osećala da tako mora i da ostane, bez obzira na himere Nobelove nagrade.

Redovi za potpisivanje njenih knjiga bili su ogromni, kako svedoči njen sekretar i duhovito komentariše da to nije bio „red za meso“, već za pesnikinjine autograme. Poeziju je „tretirala kao univerzalno saopštenje“, hoteći da svima, ali baš svima, bude razumljiva. U tom smislu zanimljivo je pismo koje je dobila od penzionisanog vatrogasca iz Teksasa. Napisao je kako je u metrou „pročitao fragment njene pesme (...) otišao je u knjižaru i kupio knjigu. Pročitao ju je i odlučio da joj napiše samo jednu rečenicu: 'Napisali ste ono o čemu sam celog života razmišljao, samo nisam umeo da izrazim“. Rušinek pronalazi izvor za ovakvo poetičko opredeljenje Vislave Šimborske, još u 1948. godini, kada je njene pesme kritikovao nastavnik, rekavši „da bi pesnici trebalo da pišu tako da 'pastir iz Kazahstana' i 'drvoseča iz Kome' ne moraju da lupaju glavu o čemu se u njoj radi“. Nehermetičnost njene poezije, ali efektna ironija, poetika vica i anegdote doprineli su popularnosti poljske nobelovke. Njene pesme, kada su se pojavile na švedskom jeziku, „spasile su izdavača, jer je bio na ivici bankrotstva“.

Ono što je ona nudila poezijom, stiče se utisak, tražila je i kod drugih ljudi. „Nije volela susrete koji joj nisu pružali ništa. Nazivala ih je 'prazne kalorije' i svodila ih na minimum. Šta je očekivala? Zanimljivu priču, anegdote, a i nešto autentično“. Može se stoga reći da čitalac prilikom susreta sa njenim pesmama ne može ostati praznih ruku. Uobičavala je da organizuje prijeme u svom stanu. Rušinek je to nazvao „devetnaestovekovnim salonom“, sa organizovanjem lutrije, večerom, vinom, ali i određenim temama za književne razgovore.

Poezija Vislave Šimborske imala je „diplomatsku ulogu“, što nije bez značaja i to ne samo u okvirima poljske književnosti. Ona daje odgovor na pitanje potrebe za poezijom i kako se može pisati, a da nas pesma pomeri iznutra, kao što je bio slučaj sa teksaškim vatrogascem. Na srpski jezik prevedene su gotovo sve njene pesme u izdanju Izabranih pesama (Treći trg, Beograd 2014), a u prevodima Petra Vujičića i Biserke Rajčić. Sačuvane su dve fotografije, koje je Biserka Rajčić poslala Fondaciji Vislava Šimborska. Jedna je iz 1963. kada se četrdesetogodišnja pesnikinja slikala sa našim nobelovcem Ivom Andrićem, a druga je sa Pjotrom Vujičićem. Na kraju knjige nalazi se kolaž koji je poslala Aleksandru Zjemnom 1970. godine „Ovo je moja poslednja fotografija“. Možda je njena zajednička fotografija sa Biserkom Rajčić takođe u vidu nekog kolaža.