Kultura

Gorana Raičević, Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog, Akademska knjiga, Novi Sad 2021.

Stvaralački ritmovi života Miloša Crnjanskog

Jelena Marićević Balać

Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog (2021) je sedma monografska publikacija Gorane Raičević, redovnog profesora na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Nakon knjiga Eseji Miloša Crnjanskog (2005), Krotitelji sudbine: o Crnjanskom i Andriću (2010) i Komentari „Dnevnika o Čarnojeviću“ (2010), pojavila se obimna naučna sinteza (878 stranica), kao slika prepleta biografije i bibliografije Crnjanskog. Dugogodišnji rad na knjizi, koja je objavljena u okviru Biblioteke Velike biografije, pratili su lepa posvećenost, strpljiv i pedantan arhivski, čitalački i kritički posao, što se posebno vidi na primerima korišćene objavljene i neobjavljene građe, poznavanja recepcije piščevog opusa, te osvetljavanja do sada nepoznatih mesta. Transparetno izloženi rezultati, svest o celini, upućujući naslovi i podnaslovi poglavlja, ali i profinjen stil pisanja, čine knjigu korisnom kako za akademsku javnost, tako i znatno širi auditorijum.

Knjiga je ovenčana nagradom „Laza Kostić“ (24. marta 2021. godine), koja se dodeljuje u okviru „Dana Laze Kostića“ na Novosadskom sajmu. To postaje značajan simbolički marker ako se ima u vidu da je, kako se ističe u besedi Gorane Raičević, Crnjanski želeo da „napiše disertaciju o našem romantizmu i pesniku Lazi Kostiću, što, nažalost, nije učinio, ali je jednom ukazao da je Lazina pesma 'Spomen na Ruvarca' najlepša pesma epohe romantizma svih evropskih literatura.“ Ono što je takođe interesantno tiče se jednog od poglavlja knjige, pod naslovom „Don Kihot i drugi preci“, u okviru kojeg je data fotografija Laze Kostića, pored foto-razglednice Svetozara Miletića. Postojala je, naime, mogućnost da se Crnjanski rodi u Titelu, „gde su mu, kako je jednom ustvrdio, roditelji živeli pre nego što je otac Toma kao austrougarski službenik nešto zgrešio, da bi po kazni bio poslat u ondašnji 'činovnički Sibir', sigurno bi se Crnjanski ponosio ovom postojbinom slavnih Šajkaša-graničara“, kojima je pripadao i Laza Kostić. „Sudbina je odredila“, kako se zatim potcrtava, „da se jedan Crnjanski, potomak Čarnojevića, rodi u crnom gradu - Čo[r]ngradu – varoši koja u njegovom srcu nikada nije imala značenje doma“. I mada je Englez, o čemu se podrobno piše u poglavlju u znaku Londona, bio kivan zbog teškoća sa izgovaranjem slovenskih imena, „od kojih mu prezime Crnjanski zvuči najstrašnije, te uzvikuje: 'Takvo ime je prosto nemoguće!', pisac se njega, pa tako ni svog identiteta i naroda nikad ne bi odrekao. Jasno je koliko ga je osećao kao neotušivi deo sopstvenog bića. I to, ma koliko se puta naglašavalo, valja imati u vidu.

Ovde je, dakle, i ona tačka od koje knjiga počinje, budući da prva celina nosi indikativni naslov „Čarnojević (1893–1920)”. Svaka od ukupno sedam većih odeljaka, inače, može se tretirati gotovo kao knjiga koja bi mogla da reprezentuje zasebni tom, s obzirom na obim i istraživački opseg. Naslovi potonjih poglavlja glase „U traganju za izgubljenom radošću (1921–1929)“, „U vremenu nepomirljivih – omraženi čuvar države (1930–1937)“, „Vreme maski: putovanje u drugi svet (1938–1940)“, „London: vreme metamorfoza (1941–1957)“, „Povratak na Itaku (1958–1966)“ i „Finale: melanholija (1967–1977)“. Agon i melanholija je stvaralačka biografija i, samim tim, čitalac može paralelno pratiti neobičan preplet života i literature.

Međutim, valja upozoriti na to da „život i fikciju“ ne bi trebalo „proizvoljno mešati“, na šta je i pisac neretko upozoravao („ima autobigrafskog, ali nema autobigrafskog u onome da ja tu pričam neke svoje ljubavi i neke svoje doživljaje direktno“). Dakle, iako prati estetizovane linije piščevog života, autorka je veoma obazriva i s povišenom opreznošću nastoji da knjiga koju piše bude književnoistorijski i interpretativno precizna. Kao metodološko polazište, otuda, bira novi istorizam: „odbacivši iluzije 'starog' istorizma – nepristrasnost i objektivnost, i, prepoznajući, u skladu sa postmodernim stanovištem, u istorijskom diskursu neku vrstu priče – Grinblat opovrgava i svako (bilo biološko bilo teološko) obrazloženje genijalnosti umetnika, smatrajući je 'proizvodom' bogate i zgusnute mreže društvenih odnosa svodivih na postupke 'pregovora' i 'razmene' socijalne energije“.

Srećan naslov knjige, Agon i melanholija, takođe u dobroj meri senči poziciju pisca između avangardnih poetičkih strujanja i duha epohe, te „barokne sumnje i melanholije renesansnog agona“, što predstavlja „lični i osobeni ritam Crnjanskovog života“. Uz to, spoj agonalnog i melanholičnog, kao dve kontrapunktne kategorije, ujedno reprezentuje mogućnost da se život i delo našeg pisca sagledaju kao celina, što, dakako, nije lako. Bez obzira na to što se radi o klasiku srpske književnosti, opominjuća je sama završnica knjige, u kojoj se naglašava da su „pisca za života brutalno i nezasluženo napadali, i koji su se posle njegove smrti predomislili“. Iako u poslednjem pasusu stoji kako se Mihizovo verovanje o tome „da ćemo autora Seoba prihvatiti tek kada ga budemo zvali Miloš, do danas nije obistinilo“, knjiga-monument Gorane Raičević može se označiti kao gromoglasno „Miloše!“