Kultura

Kakvo nam je obrazovanje zaista potrebno?

Srđan Šljukić

Ovih je dana zvanično okončana javna rasprava o Nacrtu strategije razvoja obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji do 2030. godine (u daljem tekstu: Strategija). Strateško razmišljanje o razvoju obrazovanja i vaspitanja je neophodnost u savremenom svetu, jer je društveni podsistem obrazovanja i vaspitanja od izuzetnog značaja kako za ekonomski i sveukupni razvoj određenog društva, tako i za društvenu (nacionalnu) integraciju. Otuda svakako postoji potreba za izradom ovakvog jednog dokumenta, čime bi trebalo da se dokaže da Republika Srbija dugoročno razmišlja o svojim strateškim interesima u ovoj oblasti.

Zdravorazumsko potcenjivanje značaja različitih strategija ove vrste, izraženo kroz stav „pa strategije se ionako ne ispunjavaju, već završe u nekoj fioci“ jeste naivno i potencijalno veoma opasno i štetno. Naime, tačno je da nekakva strategija može da završi i u fioci, ali to nipošto nije nužno, kao što nije nužno ni da u toj istoj fioci ostane. Jednom usvojena, ona postaje osnov za donošenje zakona i uredbi, koje nam se ne moraju svideti. Oni koji ih eventualno donesu tada ne samo imaju legalno i legitimno uporište, već i nezadovoljnicima mogu sa pravom reći: „Niste se bunili kada je strategija usvajana, šta sada hoćete?“. Strategija o kojoj ovde govorimo nije izuzetak, a njen se značaj teško može preceniti. U školama i na fakultetima se, u doslovnom smislu te reči, stvara budućnost jedne zemlje. Kakva će ona biti i da li će je uopšte biti, nipošto nije svejedno.

Obrazovno-vaspitni podsistem društva ima dve glavne funkcije. Prva se sastoji u prenošenju odgovarajućih znanja i opštekulturnih tekovina, zarad reprodukcije, razvoja i unapređivanja privrednog sistema, kao i celovitog društvenog razvoja. Druga je društveno-integrativna, a ona podrazumeva stvaranje društvene solidarnosti putem prenošenja zajedničkih vrednosti i stavova i negovanja i razvijanja nacionalnog identiteta. Pogledajmo sada, sasvim kratko, kako se prema ovim funkcijama odnosi strategija koju  razmatramo.

U pogledu ostvarivanja prve navedene funkcije, u Strategiji je nedovoljan naglasak stavljen na usavršavanje nastavnika u struci kojoj pripadaju, odnosno na kontinuirano praćenje novih saznanja u oblastima za koje su stručni i koja predaju u školama i na univerzitetima. Nasuprot ovome, jako je prenaglašena potreba dodatnog obrazovanja i obuke nastavnika u oblastima koje nemaju dodira sa njihovom strukom i to toliko da se čini da su te oblasti zapravo važnije od samog stručnog znanja: prevencija nasilja u školi, nenasilno rešavanje konflikata, interkulturalnost, tolerancija, rodna ravnopravnost, prepoznavanje ekstremizma i sl. Naravno, ovim ne negiramo potrebu da nastavnici treba da steknu određena znanja i veštine kada je reč o prevenciji nasilja u školama i sl, već ističemo da postoji izrazit disbalans između ove dve grupe aktivnosti i to na štetu uže stručnog znanja. Sa pravom se ovde može postaviti i pitanje ko će vršiti ovu vrstu dodatnog obrazovanja i obuke nastavnika. Ukoliko će se taj posao prepustiti pojedinim NVO i to bez ozbiljnog preispitivanja njihovog ne samo stručnog, već i društvenog kredibiliteta, onda to može stvoriti dodatne probleme, umesto da se postojeći problemi rešavaju. Pomenuti disbalans, sasvim izvesno, vodiće nedovoljnom ispunjavanju jedne od osnovnih funkcija obrazovno-vaspitnog podsistema i društvenim disfunkcionalnostima. Ukoliko u usavršavanju nastavnika prednost date sadržajima koji se temelje na (liberalnoj) ideologiji, ne možete očekivati da će oni biti valjano osposobljeni da učenicima prenesu odgovarajuća znanja i od njih stvore znalce svoga zanimanja. Umesto toga, dobićete ideološki „izdrilovane“ nastavnike i, verovatno, istu takve učenike. Stručnost će trpeti, a sa njom i privreda i celokupan društveni razvoj.

Kada je reč o društveno-integrativnoj funkciji obrazovno-vaspitnog društvenog podsistema, u Strategiji se na velikom broju mesta govori o nacionalnim manjinama i ranjivim grupama i o potrebi njihove integracije u obrazovni sistem, dok je pitanje potrebe negovanja nacionalnog identiteta izrazito zapostavljeno. Izraz „nacionalni identitet“ spominje se samo na dva mesta i to kada se govori o osnovnom obrazovanju i vaspitanju. On se nijednom ne spominje u odeljcima posvećenim srednjem i visokom obrazovanju. Istovremeno, izraz „srpski nacionalni identitet“ se uopšte ne koristi u Strategiji. S obzirom na to da društveno-integrativna funkcija obrazovno-vaspitnog društvenog podsistema ima za jedno društvo ogroman značaj, ovo se može smatrati nedopustivim. Negovanje nacionalnog identiteta, ljubavi prema svome narodu i zemlji, solidarnosti u odnosu na sve građane, shvatanja da svi građani prema svojoj otadžbini imaju određene dužnosti, jesu elementarna pretpostavka ne samo funkcionisanja jednog društva, već i njegovog opstanka. U celini gledano, da nije naslovne strane Strategije, na kojoj stoji se spominje Republika Srbija, čak i veoma pažljivi čitalac ne bi baš bio siguran o kojoj zemlji govori ovaj dokument.

Dva najznačajnija predmeta za društveno-integrativnu funkciju obrazovno-vaspitnog podsistema jesu Srpski jezik i književnost i Istorija. Bez dobrog poznavanja srpskog jezika nema i ne može biti valjane društvene integracije u nijednom njenom aspektu. Strategija prepoznaje značaj Srpskog jezika i književnosti, ali na veoma stidljiv i nedovoljan način, a i to sa naglaskom na dijasporu, kao da u samoj Republici Srbiji to jedva da je potrebno. S obzirom na to da je broj časova maternjeg jezika (srpskog kao dominatnog i službenog, ali i ostalih) u Srbiji znatno manji nego u nekim drugim evropskim i neevropskim zemljama i na veliki značaj izučavanja jezika i književnosti, kao jedan od ciljeva moralo bi se postaviti i povećanje broja časova maternjeg jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama. Takođe bi trebalo povećati i broj časova Srpskog kao nematernjeg jezika, koji je sada nedopustivo mali (u nekim razredima je na nivou broja časova stranog jezika) i negativno se odražava na integraciju nacionalnih manjina.Između ostalog, nedovoljno poznavanje srpskog jezika može rezultovati smanjenjem mogućnosti upisa i pohađanja visokog obrazovanja, koje je mahom na srpskom jeziku. Srpski jezik kao nematernji u Republici Srbiji ne sme i ne može imati tretman stranog jezika u obrazovnom sistemu, kao što je to sada slučaj.

Kada se radi o nastavi Istorije, ona se u Strategiji uopšte ne spominje, što je veliki propust jer se radi o jednom od dva ključna identitetska predmeta. Danas u Srbiji, u najmanju ruku, postoji potreba uvođenja dodatnih aktivnosti vezanih za nastavu Istorije, kao i potreba povećanja broja časova Istorije u srednjim stručnim školama, u kojima je taj broj nedopustivo mali. Mladi ljudi koji ne poznaju sopstvenu istoriju predstavljaju idealan materijal za različite vrste manipulacije i „društvenog inženjeringa“.

Konačno, u Strategiji je fizičko vaspitanje gotovo potpuno zapostavljeno, premda je poznato da ono ima veliki značaj za zdravlje i sposobnost mlade populacije (a time i za ukupni društveni razvoj), kao i za odbranu zemlje. Važnost fizičkog vaspitanja valja da bude prepoznata ne samo kada se radi o osnovnim i srednjim školama, nego i u visokom obrazovanju. Drugim rečima, trebalo bi vratiti časove Fizičkog vaspitanja i sporta na univerzitete i visoke škole strukovnih studija.

Ukoliko Nacrt strategije razvoja obrazovanja i vaspitanja do 2030. godine bude usvojen onako kako je predložen, njegovi nedostaci koje smo gore naveli (a ima ih još i to dosta) mogu, vremenom, prouzročiti ozbiljne disfunkcionalnosti u srpskom društvu. Umesto zdravih i stručnih mladih ljudi, koji vole svoj narod i svoju zemlju, dobijaćemo dezorijentisane individue koje ne haju ni za kakav kolektivitet, ali su zato vema pogodni kao prekarna radna snaga.

Kome je to u interesu, prosudite sami.

 

Selo Begeč, 12.03.2021.