Kultura

Decenije ,,Hane"

Rastko Lončar, Novi Sad

Tridesete godine, sve u znaku polemika između „levice“ i „desnice“, „modernista“ i „realista“, pa pomešano svakih sa svakim, neretko i sa sobom samima, kada je zamah „srednjeg modernizma“ opao i kada su mnogi autori s početka treće decenije HH veka već proglašeni za „tradicionaliste“, nadnele su senku na sjajna književna ostvarenja koja su se tada javila. Primera radi, u prozi: Srpska trilogija, Devojka za sve, Pokošeno polje, Gluho doba, Nevidbog, Terazije, a u pesničkom obliku: Turpituda, Ulis, Jedan čovek na prozoru, Podvizi družine 'Pet petlića', Ratni drugovi i, verovatno najznačajnije lirsko delo, koje je svojom maštovitošću, rečitošću i jezgrovitošću, tada otvorilo nove izražajne mogućnosti – Hana Oskara Daviča.

Mada je savremenicima moglo izgledati kao besmislica, ali Hana, sa očima poput zrna bibera, sa vanilom i oljuštenim bademima, ta Hana, „kolonijalna“, kći trgovca koji ima i mehanu, možda je najbolji odgovor na sve zahteve ondašnje „socijalne literature“, koja je u velikom broju slučajeva uglavnom uspevala da tek novinarski uoči nepravdu i na nju gleda sa žaobitnošću ili bukalačkim osvetoljubljem. Davičo je Hanu opisao onim stvarima koje je okružuju, predmetima iz okoline njenog posla, njenog rada („Reci mi šta je tvoj rad, i reći ću ti ko si“)i tako bliže od svih došao do (marksističke?)  umetničke istine za kojom su tragali oni pisci koji su se osećali „naprednima“.

Ipak, iako je ne sreće, udatu, u crkvi (ne samo iz ideoloških pobuda), iako njihova ljubav nije zabranjena usled razlike u godinama ili društvenom položaju, nemogućnost ostvarenja ljubavi postoji, i to je nemir koji pesnik razrađuje u nastavku poeme.

Šta je ono što nedostaje, što ih razdvaja?

Ne rađaj lance na rukama roblju(!)

Nije li ovo misao koja Davičovo stvaralaštvo upravo čini vanvremenskim? Napisao je poemu ili ciklus – uopšte, oni koji se bave žanrovskim određenjima poezije kao suštinskim pitanjima, držim, u zabludi su – o osećanju potrebe za pobunom bez da je koristio bilo koju od slika koje su do tada socijalistički pesnici imali na raspolaganju: crvene barjake, poslednji boj, krv tirana, zlatne gradove, tuberkulozu, zapovedno „čujte“ kojim je tako obojeno stvaralaštvo, skoro svih, naših levičarskih pesnika – od Koste Abraševića do, bezmalo, Slavka Vukosavljevića.

Davičo je u Hani pesnik sinteze, koja se ogleda u dijalektičkom odnosu dva večita pojma koja su zanimala pesnike – ljubav i sloboda (s tim što je treći smrt, čini se). Da li može biti slobode bez ljubavi, i može li biti ljubavi bez slobode? Koje uslovljava koje? Kako drukčije sagledati Hanu mimo kolonijalnih sitnica koje u potpunosti čine njenu svakodnevicu, koje određuju njeno svakodnevno kretanje, brige sa kojima polazi na spavanje, osećanje kolotečine sa kojim se budi?

Spoznaja obilne, plodne, Hane sa prsima kao „bibavo more“, bila je zaslužna što je glas pesnikov spoznao društvo šatrovaca u kom se kreće, društvo „ćoravih ćora“, iz kojeg se, hotimično ili ne, potom udaljava. Hana postaje središte njegovog sveta, u njemu se budi čulno biće koje želi sa njom najpre čulni, a potom i onaj odnos koji ćemo nazivati „osnovnom ćelijom društva“ – porodicu.

Ali, sredina je ono što guši, i nije čudo što pesnik nakon trećeg pevanja počinje da objašnjava sebi – ali i čitaocu, što nenametljivo postiže ponavljanjem združenih u sažaljivo nad nama: „Ti ne znaš…“ – kakva je to okolina iz koje sa Hanom želi da pobegne najpre sa kopna, da otplove. Hana je barka, ona je sredstvo odlaska, a on je jedra. Ona je svetionik, on je spaseni pomorac. Ali bekstva nema sa kopna za koje su lancima vezani – Hana barka, na barci sapeta jedra – On.

Od petog pevanja, pogled se vraća i unazad, primećeno je kako su sva kolena predaka trpela u želji da sačuvaju „ono malo“, i upravo u ovom smislu zanimljiva je učestalost motiva sunca, kao neminovnog ponavljanja, vremenski tačno određenog, protiv kojega se glas pesnikov buni – protiv bede treba podići glas. Hana govori da će „tri sveta da istera iz svoje utrobe“, „da prime našu radost i nose nevolju“, na izvestan se način mireći sa neminovnošću potlačenosti. Ona je spremna da, zarad ljubavi i njenog ovaploćenja kroz potomke, živi sitne životne radosti i nosi nesrazmerno veće nevolje. No, On je video zla, puške i vešala, logore, i najpre nemoćan – a još uvek u nedoumici – žali što bol svetski ne može da pobedi zlo koje donose pojedinci. On je video i „masakre“, i On poznaje „sve suze“, i na taj način se postavlja u ulogu onoga koji podučava čitaoca, stvarajući preduslove da mu se, u najpoznatijim sonetima Hane (IX, X) i predstavi, otvori, objasni.

Ni od ića, ni od kolenovića, već sin „mutnoga lovca“, predstavlja se kao onaj čiji su žedni starci izgubili sve („sve što su hteli voda je odnela“) prevedeni „žedni preko vode“. On se udaljava od onih obesnih, što „lov lovuju“, što postoje besmisleni u svojoj dosadi, koji se ne „raduju“ – kao oni kojima pripada glas pesnikov – već „vesele“, koji „biju i lumpuju“. Jasno je da, ovim udaljavanjem, glas pesnikov prestaje da bude „i vidra i ovca“, i uviđa svoju potčinjenost „lovcima što lov lovuju“. Ti, tako bledo, a ipak tako upečatljivo ocrtani „oni“, više nisu oni koji će tražiti ius primae noctis, već čija strahovlast, čije pijančenje i mučenje ubija mir svake bračne noći, svaku ljubav čini besmislenom, a od kojih opasnost vreba stalno.

Glas traži druga, za borbu – nezavisno od toga da li je taj drug Hana, ili ne, ali neminovnost sukoba postaje sve očiglednija, jer oni „još laju pred kapijom“, i glas pesnikov uviđa da je bekstvena mogućnost uzaludna: borba za slobodu i slobodu ljubavi, koja će uskoro poprimiti i nacionalno, a ne samo finansijsko i ideološko obeležje – jer, Hana se upravo u septembru 1939, proročki još samo za one nepopravljive „mlečne mladiće“ kojima pesnik govori, pojavljuje u „Pečatu“ – u ratu iz kog se rodio svet u kom i danas postojimo.No, suština nije bila da se na novi ili drugačiji način prikaže jedno čitanje Hane.

Osam desetleća od njenog objavljivanja, četiri od smrti njenog stvaraoca, a umetnička vrednost njena – koja se ogleda i u mogućnosti da bude glas nepobitne istine i nakon toliko promena na toliko nivoa – ne samo da ne opada, već je i dragocenijom postala.

Savremenog čoveka posao i nezanimanje za načine kojima stvarnost izvrgava ruglu najosnovnije pojmove bez kojih čovek nije čovek – istinu, pravdu, slobodu i ljubav – sve više određuju. Kako se dete rodi, već možemo da izračunamo koliko je dužno Svetskoj banci; kako se dvoje spoznaju i u toj spoznaji pronađu istinsku ljubav čoveka za čoveka, velike su prilike da će se „kriti kao golubi / po mračnim sobama predgrađa“.

Treba se svakodnevno podsećati na istinitost „Hane“, jer bekstva ne postoje u pravom smislu te reči. Nema tog „hoću stalno da putujem“ koje nema rok trajanja.  Postoji odloženo plaćanje, čekovi građana, dozvoljeni minimum, i nikada veće oduševljenje lepim – kada vozač u autobusu kaže „Dobar dan, izvolite“ ili duhovita bakica koja prodaje cveće kod podzemnog, sa popustom za zaljubljene studente.

Imati slobodu da se voli se može samo kada se zavoli sloboda i kada ona postane svakodnevno Vjeruju i cilj ka kojem čovek – svestan svoje zamenljivosti u svakom polju života, pa i samom životu koji protiče ma ovaj i mislio da stoji – stremi, kao biće koje kada Voli istinski postoji i ostaje u letopisima čovečanskog.