Kultura

(Vladimir Tabašević, Zabluda Svetog Sebastijana, Laguna, Beograd, 2018.)

Mašala, mašala, roman!

Žarko Milenković

Kada se strasti smire, a poniženi prihvate da su izgubili, ne zato što nisu bili dobri, već zato što ima i boljih, uvređeni da su olako naseli na provokaciju, vreme je da se nešto više, objektivnije, napiše i o pobedniku, koji je morao da se izvinjava, zato što je bolji, zato što je pobedio!

Roman Zabluda Svetog Sebastijana Vladimira Tabaševića, roman je koji zavodi, opčinjava, ali koji istovremeno i nervira, rastužuje i razbešnjuje. Zavodi, prevashodno jezikom, koji izvire, uvire, guši, ali koji nikada ne stiže do kraja, tj. ne dopušta da se autor, ali ni čitaoci udave u njemu. Uranjanje u jezik, kao u hladnu Neretvu. I naravno uvek iznova izranjanje. Priča koja opčinjava, iako prečesto ispada kroz prozor. Jezik i priča koji se nikad ne završavaju, već svakim novim iskakanjem kroz prozor, pronalaze novi prostor, svežinu koja priču iznova dopunjuje. Ta nagla ispadanja kroz prozor, zapravo predstavljaju rupe u sećanju, koje se moraju nadomestiti. Zbog toga što se prazne rupe sećanja, ne mogu nadoknaditi, Tabaševićev roman provocira i nervira čitaoca, jer priča ne ide linearnim tokom, već uvire i izvire, ali nikada ista, zavisno od toga kako se sećanje nadomešćuje. Sećanje i provociranje sećanja! Tako se celi roman gradi na sećanju „koje nam ne da mira, junači se, obuzima, nosi masku od ogledala“ (108). Te upravo to ogledanje u sopstvenom sećanju, rastužuje i razbešnjuje. Ono što neprestano boli, što rastužuje, ostaje u sećanju, to se pamti: „Ta deca sam ja, Karlo, ta deca si ti koji si naučio svu decu da se sećaju sebe kako stradaju“ (75). Bol, naravno, proizvodi nadu da će bol prestati: „Deca koja plaču sama, nose u sebi nadu težu od kita“ (48): „Duboko u meni postoji nada kao veliki kit koji nosi more na svojim leđima, nada da kada skineš sve slojeve luka i dođeš do njegove suštine, da je to još uvek luk, makar u tvojim radoznalim suzama kroz koje ga vidiš nevidljivog. I ništa više od toga. Svaka je kao grašak, krokodilska, a leđa krokodilska, prepuna petoparaca, kojih ima i više nego dovoljno za sladoled za svako dete“ (86).

Zabluda je da nekom činimo dobro, time što ga podsećamo na zlo koje je preživeo, a koje sami nismo: „Otadžbina, to je svet gde su naši očevi, poginuli, podzemni, mrtvi, koji su se svojim glavama, nekud, nešto, zaleteli, stradali, a iznad njih ostali, živi, angažovani umetnici i političari, da pevaju i podsete nas, prebroje te glave, saberu, podvuku račun, konačan, svoj ceh da naprave, da naplate, uspešnom pesmom ili političkom parolom, da proslave tuđe smrti u ime novih pogibija koje se pretvaraju da sprečavaju. [...] Njima, danas razni i brojni umjetnici i umjetnice, sa jednim umjetnutim J u svom samodoživljaju, usiljenim J, pričaju priče od neprocenjive važnosti, postavljaju predstave, organizuju tribine, držeći, zauvek, decu rata pokorene svojim sećanjem na ono što nisu proživeli“ (132–133).

Tabašević nam svojim romanom sećanja, nudi drugačiji pogled na rat. Nasuprot, jugonostalgičarskim autorima, on Jugoslaviju ni ne vidi kao svetlu tačku naše zajedničke istorije, a poslednji ratovi, viđeni su očima prethodnog, stoga u romanu Zabluda Svetog Sebastijana, rat nikada nije počeo, jer se nije nikada ni završio, a pas koji ujeda Karla, crne je boje: „kao zastava Jugoslavije“ (47). Partizani, četnici, ustaše, balije, komunizam, Tito, titani – najlepše pevaju zablude, i svi su uživali u muzici sopstvenih zabluda. A upravo su ovakve zablude, obeležile Zabludu!

Zabluda Svetog Sebastijana, roman je o izbeglicama i izbeglištvu. O migracijama ljudi pogođenih ratom i migracijama iz sebe u sebe. O stalnoj potrebi bežanja pred nekim, pred nečim, pred sopstvenim sećanjima i od sopstvenih zabluda. „Uvek kad vidiš goluba koji ti deluje brže nego što si mislio da su golubi brzi, znaj – negde se izbeglice kreću“ (121). „Ljušte se jabuke i u koricama koje padaju vidiš kako žive izbeglice“ (130). Nesrećom drugih se trguje, pere nečista savest: „Izbeglice, ti šljašteći ljudi, šetajuće reklame za milosrdne, rastrče se na sve strane, udare mak na konac, i onda ih prigrle plave ruke, saberu ih, spasu nas. Jednoj devojčici – Jeleni – čija je majka ostala u bunaru da visi, daju svesku na kojoj u nebo neko baca, radostan, s mirom, svoje dete, i veruju da su njoj tako poklonili mir“ (132).

Naposletku, ovo je roman o majci, o majkama, o njihovim žrtvama i njihovim zabludama. „Živiš tako na pogrebu majke, i sve je utoliko vedrije ukoliko njen lik, neprestano, stoji ti u sećanju: lice majke koja je u smrti, a kad ga vidiš poslednji put, izraz je kao da žena roni. Ili je to maska, lik Svetog Sebastijana koji pliva i krije svoje ideale?“ (88).

Rečenica: „Iznad žrtve, a žrtva“ (10) otkriva nam naše zablude o žrtvi, da li su žrtve samo žrtve, ili su žrtve oni koji druge smatraju žrtvama? Slično kafkijanskom stidu! Žrtvovati se, a stideti se sopstvene žrtve čini nas boljima, čini nas hrišćanima, a „Hrišćani smo, upravo jer nam Bog nikada nije bio Deda Mraz“ (178).

Zato, nije teško pokajati se, reći da si pogrešio, da si bio zaveden sopstvenom muzikom zabluda, pa reći „mašala, mašala“ Zabluda Svetog Sebastijana, dostojan je roman. Dostojan lovorika!