Kultura

Romantičarski zanos i misija Đure Jakšića

Milena Stefanović

                                                                                 “Dve preda mnom staze stoje:

                                                                                jedna s cvećem, druga s trnjem;

                                                                                      gvozdene su noge moje:

                                                                                     idem trnju da se vrnem”

                                                                                                     

Otvaranjem Narodnog muzeja u Beogradu posle petnaest godina, nanovo nam se otkrio deo slikarskog opusa Georgija Đure Jakšića (1832 - 1878). Zasjala su novim sjajem njegova platna koja nas podsećaju na vrednosti koju baštinimo. 

 Kao noseća slika vizuelnog identiteta muzeja i predstavljenog promotivnog materijala koji prati otvaranje našeg nacionalnog muzeja, pojavljuje se antologijska “Devojka u plavom”, jedan od najlepših portreta srpskog XIX veka, što bi moglo da zadovolji Đurinu davnašnju želju da ostane upamćen u istoriji srpskog slikarstva kao značajan autor. Što on i jeste. Na vrhu srpskog romantizma.

 Istovremeno, ovo je i godina u kojoj se navršava 140 godina od smrti ovog višestruko obdarenog umetnika: slikara, pesnika, pripovedača i dramskog pisca. Jedne snažne stvaralačke ličnosti.

 Stvaralaštvo i komentari

 Gore navedeni stihovi Đurine pesme “Staze” kao da predstavljaju paradigmu njegovog života. Heraklitovaizreka da je “čovekov karakter njegova sudbina” odista bi mogla da se prenese na njegov težak život i trnovit venac koji mu se spleo…

Često je dolazio u sukob sa ljudima, neprilagođen, žive i plahovite prirode, o sebi, i svojoj naravi kazao da je: “dosta neharmonično u mene smeštena“. Bio je sav od burnih osećanja i reakcija, romantičnih ideala koji su se prenosili i na njegovu umetnost. Čest motiv njegove poezije su pored rodoljublja, lične patnje i bezdani srca. Nosio je svoj krst.          

Rođen je u Srpskoj Crnji kao prvo dete uglednog paroha Dionisija Jakšića i njegove supruge Hristine u svešteničkoj porodici sa dugom tradicijom. Od njega se očekivalo i da je i nastavi, ali Đura je voleo slikarstvo. Uvidevši njegov talenat otac ga šalje na školovanje u Temišvar i Peštu, gde se pokazao kao najbolji, a zatim 1851. odlazi u Veliki Bečkerek (Zrenjanin) u slikarsku školu Konstantina Danila.

Školovanje nastavlja u Beču, u kome dve godine studira slikarstvo i  otkriva nov talenat - poeziju. Družeći se sa Zmajem odlaze u kafanice predgrađa Landštrase gde je nekada živeo Vuk Karadžić. Propevali su gotovo istovremeno, Jakšić kao Piktor, a Zmaj kao Kiš, a prve pesme objavljuje im dr Jovan Subotić 1853. godine u “Letopisu”. Onda se rastaju i Đura se vraća u rodno mesto.

Krajem 1853. odlazi u Minhen, ali prekida zbog oskudice jer mu je otac osiromašio. Već u braku, 1861. još jednom, osetivši nedostatak zaokruženog obrazovanja, odlazi u Beč na Akademiju gde je ovog puta, marljiv. Međutim, kratko, zbog teške materijalne situacije u kojoj je vazda bio.

U međuvremenu slika, a počeci su obeshrabrujući.

 U jednom pismu njegov stariji kolega Novak Radonić ovako opisuje Đuru pri slikanju: ”Radio je obično sa malko otvoreni usti; a to je znak, da nije bio go zanadžija, nego da je svoju dušu u svoj posao ulevao. Baš znam kad je jednu Mater božiju za crnjansku crkvu dovršavao – gde mu je detinja glava po volji ispala – da je jedva dočekao da se boja osuši, kako bi mogao malog Hrista poljubiti.

Diveći se prvenstveno Rembrantu, Jakšić je uveo neke novine u slikarskom postupku tipično za slikare romantičare, a u crkvenom slikarstvu različite od pokloničkog imitiranja sentimentalne (bidermajersko-nazarenske epohe) bečke škole. Voleo je da naglasi obasjavanje svetlošću. Imao je svoj pristup molitvenoj slici i slobodu u slikarstvu, kako primećuje Miodrag Jovanović. Odlikovao ga je jasno određen slikarski rukopis koji je dao pun izraz njegovoj umetničkoj ličnosti, smatra Nikola Kusovac.

Izraziti patriota, politički i vojno angažovan sa svojih šesnaest godina u revolucionarnoj 1848, pohrlio je u borbu za slobodu i bio razočaran. Neposredno posle, kao slikar hteo je, pod imenom svetitelja, da unese u pravoslavne oltare likove živih Srba, onih koji su se borili i patili u četrdeset osmoj. Nije mu bilo dozvoljeno. Jednu od ikona koje je po narudžbini preslikavao za potrebe crkve u rodnom mestu, meštani, nezadovoljni, paraju nožem. Vređa ga nerazumevanje za njegovo slikarstvo. Nezadovoljan i neshvaćen prelazi u Srbiju 1857. godine u koju je gledao kao novi ideal.

Život mu karakterišu stalne seobe. Kao (gimnazijski) učitelj selio se od Beograda, do zabačenih sela, Požarevca, Jagodine, Kragujevci i opet Beograda gde se konačno skrasio, dobivši mesto korektora Državne štamparije 1872. na nekoliko godina pre svoje smrti, kada će se ponovo družiti sa Zmajem, sada lekarom koji će bdeti kraj njegove samrtne postelje i u njegov pomen ispevaće jednu od svojih najlepših pesama “Svetle grobove”.

U mladoj srpskoj Kneževini, umetničke izložbe gotovo da nisu postojale, a kupovina minimalna, za slikara život je bio neizvestan i težak. Đura je morao polovinu i više svog vremena da potroši na rad. Dok je učiteljovao u Požarevcu, on se u pismima jada da nije ni moler ni spisatelj, da već četiri godine ne radi i da će se “kao učitelj sahraniti“.

 Sav u dihotomiji. U mladosti voleo je poeziju Petefija, ali snažno kritikovao Mađare. Kako kaže M. Jovanović, pošten i svadljiv, skroman i neumeren, zajedljiv i plemenit kao i druge protivurečnosti učinili su njegov životni put krivudavim i trnovitim.

Iako bi se moglo pomisliti da se raspinjao između slikarstva i poezije, on se raspinjao idealima, a kao stvaralac, on je bio nedeljiv. U njemu je usaglašeno sinestetičko pretapanje, slikarskog i pesničkog doživljaja. On je rečima slikao, a kao slikar živo i ubedljivo pevao i propovedao svojom romantičarskom osećajnošću.

Inspirisan čežnjom ka idealnom on je bežao od civilizacije u manastire  ka “…Božijem blagoslovu s neba” kako peva u pesmi “Put u Gornjak”, gde se u njemu romantično i religiozno sliva. Razmišljao je i da se zamonaši u Krušedolu (zbog nesrećne ljubavi) što svedoči poema ”Iskušenik”.

Stvarao je uprkos svemu; tuberkulozi, neimaštini, boemluku, prebijanjima, vređanjima, poniženjima… Ali je istrajavao. U njemu je buktao jak unutrašnji oganj stvaralaštva koji ga je vukao napred i pored sveprisutnog sentimentalnog pesimizma (weltschmerz). Lazar Trifunović je smatrao da iako nije bio kompletno likovno obrazovan, kao da je ta okolnost ono pravo jer je tako najbolje izašlo iz njega. Buntovno, snažno,ako. Kao i poezija koju je pisao “u trenucima divlje uzbune”, kao “Srbin je junak, junak je grom – smrskaće teme dušmanu svom”.

Romantičarski istoricizam pretače u pripovedanje sa idealizovanom slikom. Pored građanskih portreta inspirisao se srednjovekovnom srpskm istorijom i novovekovnim, savremenim istorijski događajima.

 

Jakšićeva galerija istorijskih portreta “istoričnih ikona” je brojna i značajna. Najuspelijom se smatra Knez Lazar iz razdoblja 1857-1859 koga je radio u manastiru Ravanica, u koji je brat Đura voleo povremeno da svraća.

 

Mnoge slike su nestale ili izgorele, kao u manastiru Vrećevšnici. Njegov likovni, umetnički doživljaj je nadjačao istorijske poruke portreta. On slika uzbuđeno i ubedljivo.

 

Na kraju, teško je ne oteti se utisku da Đura Jakšić kao pojava rezonira ka liku Dimitrija Karamazova pred kojim se starac Zosima poklonio na iznenađenje svih… zbog svetinje ljudskog stradanja.

Izvor: Pravoslavlje - novine Srpske Patrijaršije, broj 1236, 15. septembar. 2018.