Kultura

Izumiranje zapadne civilizacije i simulacija sreće

Uelbekove "mrtve duše"

Žarko Milenković, Gračanica

Najnoviji roman Serotonin Mišela Uelbeka, možda najznačajnijeg savremenog francuskog pisca nadovezuje se na njegove prethodne romane, pre svih na Elementarne čestice, prikazujući nam pošasti zapadnog sveta. Pisac političke nekorektnosti, kakav je Uelbek, i ovim romanom pogađa u samo srce problema savremenog društva, a to je nedostatak sreće, a stim u vezi samoće, seksualne apatije, društvenog sunovrata. Mikroprostor sadašnje Francuske („čini mi se da je predsednik bio Emanuel Makron“ str. 8) oličenje je makroprostora, a glavni junak romana Floren-Klod Labrus, samo jedna od milionskih živih „mrtvih duša“ Evrope i „zapadnog sveta“. Kao i kod prethodnih romana, Uelbek maestralno opisuje moralni pad društva kroz ekonomsku, trgovinsku, naučnu, religijsku i političku propast.

Kroz opis privrednog pada Normandije, najplodnije poljoprivredne regije Francuske, autor naglašava da je to deo jednog većeg plana, kome je cilj uništenje francuskog poljoprivrednika: „Ukratko, ono što se u ovom trenutku dešava sa poljoprivredom u Francuskoj jedan je nesaglediv društveni plan koji se u ovom trenutku sprovodi u delo, ali to je jedan tajni društveni plan, koji se primenjuje neprimetno, gde ljude guta mrak jednog po jednog, svakog u njegovom budžaku...“ (str. 212). Namera Ministarstva poljoprivrede da mali francuski seljak, postane konkurentan sa evropskom i svetskom proizvodnjom i kompanijama koje najčešće koriste genetskimodifikovane biljke i životinje na tržištu, biće poslednji udarac francuskoj poljoprivredi: „Jednoga dana, kad kod nas sve bude po evropskim standardima, ni tad pobeda neće biti naša, ne, tek ćemo tad biti na pragu konačnog poraza, zato što ćemo tada zapravo doći u kontakt sa svetskim tržištem, a iz te bitke sa ukupnom svetskom proizvodnjom mi nećemo izaći kao pobednici“ (str. 213). Pobuna koju organizuju poljoprivrednici na severu Francuske završiće se tragično. Francuski poljoprivrednici polako, ali sigurno propadaju, baš kao i Emerik, koga je supruga sa kćerkama napustila, a zatim gubeći deo po deo imanja gubi i život. Emerik, potomak slavne plemićke porodice u oružanom sukobu sa policijom, u pokušaju da sa ostalim poljoprivrednicima skrene pažnju na nezadovoljstvo koje vladina namera proizvodi kod poljoprivrednika, gubi život, a samim tim i pobuna doživljava poraz. I niko neće biti pošteđen, jer niko neće imati snage da se suprotsavi: „ko sam bio ja da mi i pomislim kako bih mogao da promenim nešto u tokovima ovoga sveta?“ (str. 215).

Glavni junak romana Serotonin, moderni Don Kihot, vodi bitku sa sobom, sa društvom, sa nakaznim svetom koji ga okružuje, sa samoćom i tugom („Imam utisak da vi, najjednostavnije rečeno, umirete od tuge.“ str 275), depresijom, koja kao kuga savremenog sveta odnosi milione života u Francuskoj. U potrazi za ljubavi Floren-Klod Labrus će promeniti nekoliko partnerki, ali pošto ni u jednoj od njih ne pronalazi svoju jedninu i pravu ljubav – Kamij, biće priključen na kaptoriks, lek koji pospešuje lučenje serotonina. Veštački proizvedena sreća će biti u najmanju ruku samo simulacija sreće, tek toliko da Labrusa potpuno ne ophrva tuga, ali će se na kraju i to dogoditi. Emotivno obogaljen, on više neće biti ni seksualno funkcionalan, tako da mu ne mogu pomoći ni nežnosti koje se kupuju. Da li se iko od nas, ikada zapitao šta će se dogoditi sa nama, onda kada nam ni novac i bogatstvo ne mogu pomoći? Šta je na kraju? „Tableta je mala, bela, ovalnog oblika, može se prepoloviti. Ona ne stvara, ona ne menja; ona tumači. Ono što je bilo definitivno, ona čini prolaznim; ono što je neizbežno postaje podrazumevajuće. Sobom ona nosi jedno novo tumačenje života – manje bogatog, više veštačkog, s pečatom izvesne krutosti. Ne donosi sreću ni u kojem obliku, pa čak ni stvarno olakšanje, njeno delovanje druge je vrste: preobražavajući život u niz formalnosti, ona nam omogućava da sebe dovedemo u zabludu. I tako, pomaže ljudima da žive, ili bar da ne umru – jedno izvesno vreme.“ (str. 303). Ipak, smrt je neizbežna, zagarantovana, možda jedina prava sreća koja očekuje savremenog čoveka.

Serotonin je još jedan Uelbekov roman o izumiranju zapadne civilizacije, civilizacije koja je samu sebe osudila na nesreću („Niko više nikad neće biti srećan na Zapadu“ str. 87), koja je svoje ropstvo slobodi učinila da se savremeni čovek oseća krajnje neslobodnim: „rešenja nema, i eto kako izumire jedna civilizacija, bez galame, bez opasnosti, bez drame i uz to tek sasvim malo krvoprolića, civilizacija izumire zbog umora, zbog toga što se sama sebi zgadila, šta tu socijaldemokratija može da mi ponudi, očigledno ništa, samo jedan beskraj nezadovoljene žudnje, jedan apel na zaborav“ (str. 137-138). Takvu civilizaciju potrebno je što pre zaboraviti i pronaći neki novi sistem.

U prethodnom romanu Pokoravanje, Uelbek je, ni malo slučajno, za književni predložak izabrao Uismansa, religioznog francuskog pisca, u Serotoninu, glavni junak čita roman Mrtve duše bar na zapadu, zaboravljenog ruskog pisca Gogolja, a pred kraj u bolesničkoj postelji čita Manov Čarobni breg, koji mu pored prvobitnog  oduševljenja, ostaje hladan i neprihvatljiv. Šta je to što Gogoljev roman predočava Labrusu, a samim tim i Francuzima. Moralno posrnuće, metaforičnost značenja mrtvih duša, ili pak nešto sasvim treće, možda svet sa Bogom, uprkos zapadnom modelu sveta bez Boga ili možda čak nešto četvrto, a što svakako odveć smelo možemo ustvrditi, da će Istok spasiti Zapad. I to onaj Istok koga Zapad trenutno smatra svojim najvećim neprijateljem!

Možda bi Serotonin trebalo izdavati na recept, ali se doza ne sme prekidati do kraja romana, a efekat bi trebalo biti opominjući da još uvek ima nade za ozdravljenje.