Kultura

Dipan, ili velika kanska prevara

Autor: Ivan Bazrđan

Žak Odijar, Dipan

U susret novom Kanskom festivalu, koji će se održati od jedanaestog do dvadeset i drugog maja, red je da se  prisetimo prošlogodišnje podvale kanskog žirija koji je, na čelu sa braćom Koen, odlučio da Zlatnu palmu treba da dobije Žak Odijar za film Dipan. Odmah treba naglasiti da Dipan nije loš film, ali je i činjenica da je uglavnom takmičarskom programu bilo bar šest, sedam filmova koji su po svim važećim umetničkim kriterijumima znatno bolji i kompleksniji od Dipana. Ovom prilikom ću i nabrojati te filmove i njihove autore, kako bi se stekla potpunija slika u kakvoj je konkurenciji Dipan osvojio Zlatnu palmu: Hirokazu Kore Eda (Naša mala sestra, ili Umimači dnevnik), Jorgos Lantimos (Jastog), Laslo Nemeš (Saulov sin), Nani Moreti (Moja majka), Hu Hsijao-hsjen (Ubica), Paolo Sorentino (Mladost).

Verujem da čak kada biste pitali Žaka Odijara koji mu je najbolji film, prilično sam siguran da Dipan nipošto ne bi zauzeo prvo mesto, već bi verovatno zauzeo četvrto, peto, iza filmova kao što su neprevaziđeni zatvorski klasik Prorok i  izuzetnuh drama poput Rđe i kosti, Otkucaja koji je moje srce preskočilo, Čitaj mi sa usanai Diskretnog heroja. Da stvari budu još gore po Dipan, slučajno sam nabasao i na spisak dobitnika Limijer nagrada, koje dodeljuje Francuska filmska akademija za najbolja kinematografska ostvarenja francuskog filma u protekloj godini. Zahvaljujući Goranu Paskaljeviću, koji je bio počasni član žirija, spisak dobitnika ove prestižne nagrade našao se i u našim novinama, a interesantno je da Dipan, kao film koji je osvojio Zlatnu palmu, nije dobio nagradu ni u jednoj od kategorija u kojima je bio nominovan.

Kako je moguće da film, koji je dobio glavnu nagradu na verovatno najprestižnijem svetskom filmskom festivalu, ne zadovoljava kriterijume Francuske filmske akademije? Izgleda da je Limijer žiri bio mišljenja da je Zlatna palma bila klasičan poklon Žaku Odijaru, te su oni verovatno smatrali da ne treba da produbljuju ovu prevaru još više, jer, ako ništa drugo, Žak Odijar nema ni prava da se buni, a i zbog čega bi se i bunio, valjda mu je Zlatna palma, koju zna da nije zaslužio, dovoljna.

Pravo je pitanje onda šta je to što je toliko opčinilo kanski žiri da je glavnu nagradu poklonio francuskom autoru. Odgovor je lak i jednostavan, jer, pored toga što kanski žiri uvek neskriveno gaji simpatije prema domaćim autorima (nešto slično se događa i na Venecijanskom filmskom festivalu gde ne tako retko samo čekaju da se pojavi neki italijanski reditelj sa iole pristojnijim filmom, pa da mu gurnu u ruke Zlatnog lava), Žak Odijar je mudro odabrao i temu za svoj najnoviji film. Naime, videvši da je jedan od najaktuelnijih problema s kojima se suočava Evropa veliki priliv izbeglica, on se odlučuje da snimi film o nesrećom spojenim ljudima koji se pretvaraju da su porodica kako bi dobili papire. I Žak Odijar, moram biti iskren, ne radi to ni malo loše.

Ali, da li je ni malo loše dovoljno za Zlatnu palmu? On snima film o ljudima koji beže sa ostrva Šri Lanka od nemilosrdnog građanskog sukoba, koji besni u njihovoj domovini, s nadom da će im, čim se dočepaju francuskog tla, biti puno bolje. Lepo francuski reditelj komprativno analizira ponašanje ljudi koji su iz prave džungle iznenada prešli u, kako nam fino ilustruje, znatno suroviju i brutalniju urbanu džunglu. Takođe, autor će pokazati da niko te izbeglice ne čeka raširenih ruku, već gleda samo kako da ih se otarasi smeštajući ih u daleka predgrađa Pariza u kojima caruje kriminal. U gotovo svim svojim filmovima Odijar  je imao vrlo istančano čulo za ljude sa margine, koji su, usled loših društvenih okolnosti, počeli da se bave kriminalom, a situacija nije ništa drugačija ni u filmu Dipan. Tako ljudi koji su pobegli od građanskog rata ponovo bivaju na liniji vatre u državi za koju su mislili da je njihova obećana zemlja.

Upečatljivo će biti prikazan i težak proces adaptacije novih pridošlica u pretvorno otvoreno i prijateljsko, a u stvari, vrlo hermetično i prema svemu novom netrpeljivo društvo. Za novajlije u francuskom društvu ne preostaje ništa osim patnje i muke, koje su imali na pretek i u Šri Lanci. Tako nastrojeno društvo nateraće oca novoosnovane lažne porodice da se ponovo lati oružja, koje mu je usmrtilo prethodnu porodicu, kako bi odbranio svoj lažno skrojeni, ali za njega tako istiniti, novi porodični san i mir.

Na kraju, ponovo ću reći da Dipan po svojim karakteristikama nije nikako loš film i da najnovije Odijarovo kinematografsko ostvarenje svakako nije još jedna nova patetična melodramska priča o ljudima izgubljenim u tuđini. Ali ću, takođe, isto reći da je ovaj film u gore pomenutoj, izuzetno jakoj konkurenciji filmova, dobio glavnu nagradu samo zarad podobnosti teme, jer, iako je Dipan film zaista vredan gledanja, on je istovremeno i ništa više od toga.