Kultura

LETenjem protiv LETargije

Izložba Dušana Otaševića "Ilija Dimić", Galerija Sanu, 23.12. 2015- 13.03. 2016.

Ilija Dimić (1901-1938), slikar, vajar i vazduhoplovac, bavio se grafičkim oblikovanjem i arhitekturom, kao i fotografijom. Radio je pretežno u konstruktivističkom stilu s prevremenim primesama pop-arta.

Kakav roman!

Rolan Bart

1901. 25. decembar, u Beogradu je rođen Ilija Dimić. Majka umrla na porođaju. Otac-trgovac(?).

1908. Polazi u osnovnu školu.

1912. Jedan propali češki slikar daje mu časove slikanja.

1913. Prva sačuvana slika u ulju Dedal i Ikar.

Nakon niza nesrećnih slučajeva-zagonetne vrtoglavice, loma desne ruke i tromesečnog razdoblja slepila- odustaje od dovršavanja slike.

(Kasnije, dok je živeo sa Anđelinom M. ; „zasmejavao/ ju je/ izigravajući slepca: ide po sobi žmureći i kucka po patosu dugačkim lenjirom... obećala         sam da ću čitati kad oslepi. I pretila da ću nečujno dovoditi muškarce i s njima voditi ljubav pred njim, a da on, tako slep, i ne sanja.“-Sećanja     gđe M.)*

* Neočekivano doznavši za postojanje Ilije Dimića, D. Otašević je u jednom zagrebačkom domu za umirovljenike marta 1988. godine upoznao njegovu     prijateljicu gospođu Anđelinu M. U tri navrata je razgovarao s njom i magnetofonski zabeležio njena sećanja. Prilikom poslednjeg viđenja gđa M.       poklonila je gostu skicu za plakat Anđelina i predala mu ključ svog podruma na Pašinom brdu, gde je on, pod naslagom ugljene prašine i paučine, našao sačuvane Dimićeve radove, netaknute još od njegovog odlaska u Francusku. Mesec dana potom gđa M. je umrla.

Prvi nagoveštaj opsesije letenjem.

„Nadao se verovatno da će i sam jednom moći da poleti, a iz snova koji prikazuju ostvarenje ljudskih želja znamo kakvo se blaženstvo očekuje od takve nade ... leteti ili biti ptica znači jednu prerušenu želju ... i avijatika ... ima svoje infantilne, erotske konotacije... pravio je najoštroumnije mehaničke igračke...da izrazi nešto dubokoumno.“- Up. Sigmund Frojd, Jedna uspomena iz života Leonarda Da Vinčija.

1914. Prvi svetski rat. Dimićev otac nestaje zauvek (u Albaniji? u logoru u Mađarskoj?).

Dimić provodi okupaciju kao vođa bande napuštene dece koja žive u ciglanama i polusrušenim kućama izdržavajući se crnoberzijanskim poslovima. Tada se, navodno, obogatio.

1919. Privatno završava gimnaziju.

1920. Studije u Nemačkoj. Pohađa tečaj pilotiranja.

1922. Ponovo počinje da slika. Prva „konstrukcija“ (Rešenje zagonetke).

1924. Vraća se u Beograd. Povremeno radi u bankama i izvoznim firmama. Druži se uglavnom s pilotima i sportistima.

1925. Prvi pokušaj konstruisanja osobne letelice. Uspostavnja „ sveske za ideje“- zabeleške numerijskom šifrom (kasnije uništene).

1926. Ljubomir Micić („neprobirljivi ludak“) bezuspešno pokušava da „ zavrbuje“ Dimića („... kad vidi naše palanačke zenitiste, hipniste i ostale tutikvantiste, čovek bi se najradije proglasio ništistom“- Dimićeva beleška na poleđini Micićeve posetnice).

1927. Tronedeljno „posmatranje“ u Bauhausu.

1931. LETenjem protiv LETargije!!!, letak bacan iz aviona u Beogradu i Zagrebu.

SVAKI ČOVEK LETILICA!!!

BOLjE LETIMICE NEGO NIKAKO!!!

LETENjE UKIDA ZIMU U DUŠI!!!

POZDRAV LINDBERGU!!!

Pismo Tatljinu i pismo Greti Garbo.

1932. Upoznaje Anđelinu M; suplentkinju (predavala je srpski jezik i književnost u Trgovačkoj akademiji.

„To je bila ljubav na prvi pogled. Tada je stanovao u Krunskoj, broj sam zaboravila. Soba pet sa petnaest, zvana hangar, dva zida u velikim     prozorima. Sve belo. Umesto stola imao je crno lakiranu stolarsku tezgu. Na zidu je visila testera sa crvenom ručkom. Na stolici „biblioteka“- dve-tri knjige- i poveći kuglager. Svakog dana je četvrt sata čitao logaritamske tablice. Ja da pošašavim. Živeo je skromno, ali je umeo bogataški da se ponaša. Uvek mi je kupovao najfiniji svileni veš...

O prošlosti je nerado govorio. Radio je skoro tajno, sve krio kao mačka mačiće. Samo nekoliko puta sam ga zatekla u poslu. Meni je sve to izgledalo suvo. Jedino mi se sviđao taj plakat sa mnom. Moj ukus je bio ubibože. Čitala sam šta treba za školu, a inače Pitigrilija i ilustracije. Isto što se tiče slikarstva. Tek posle ovog rata- baš u nevreme- iškolovala sam se, pa sam sad stara gospođa-modernistkinja.“- Sećanja gđe M.

Iz neobjavljenog dnevnika Marka Ristića (1932) : „17. decembar. Depresivna lapavica, lapavičasta depresija. Peć se opet puši. Ručao kod Grčke kraljice sa Ilijom Dimićem. Sad se predstavlja kao „mehaničar“. Pokušavao da diplomatski ispipam čime se u stvari bavi. Tvrd orah. Samo je procedio da bi pisanje trebalo da se svede na beleženje subjektivnih podataka od objektivnog značaja. Kući, sav ušljiskan od blatnjave vodurine. U bioskopima ništa zanimljivo.“

1933. U „božićnom“ broju Politike Ristić objavljuje članak u kojem je „preradio“ Dimićeve ideje.

Prvi arhitektonski projekti.

1934. Sa Anđelinom M. lađom putuje u Beč da razgleda moderne stambene blokove za radnike.

Začetak projekta lebdećih gradova.

1935. Lebdeći gradovi.

1936. Anđelina M. raskida s Dimićem. On odlazi u Francusku.

„Više ga nisam videla. U onako malom Beogradu moglo je da se dvoje nikada ne sretnu. Imali smo zajedničkog psa. Crnog. Dala sam ga šinterima.“- Sećanja gđe M.

1937. Kao pilot lovac učestvuje u Španskom građanskom ratu.

Up. Jesus salas larrazabal, La guerra de Espana desde el aire, Barcelona 1969.

1938. Poginuo u Španiji.

„Uveče na korzou sretnem poznanika, levičara, malo mi se udvarao (tada sam obožavala da mi se svi udvaraju). I on, ni pet ni šest; „Ilija izgoreo u avionu u Španiji. Tutne mi njegov sat i druge sitnice. I ode. Da li mi je bilo žao? ...

Pred rat, za vreme Sajma, pored Save je podignut metalni toranj s kojeg se skakalo padobranom. Skočila sam i ja. To je bio kao neki leteći ili padajući parastos njemu-Iliji.“- Sećanja gđe M.

1990. Prva izložba dela Ilije Dimića.

(Dela Ilije Dimića realizovao je ili restaurirao Dušan Otašević. Biografiju i kataloške anotacije uradio je Branko Vučićević.) 

 

Za Novi Polis tekst priredila i fotografisala izložbu Milena Stefanović