Kultura

Sikario: ubija vreme i ne goji

Slobodan Vladušić

Da je fabulu Sikaria u ruke dobio neki prosečan režiser, a ne Denis Vilnev, dobili bismo tipičan movie o ratu između američkog zakona i meksičkih narko-kartela: puno potrošene municije, puno potrošene krvi, puno propagande, puno večno utučenih ćelija moždane kore, koje se nikada neće oporaviti. Srećom, ovako smo dobili film. Vilnev je Sikariom pokazao da je majstor atmosfere, strepnje i slutnje. Moćno je bilo gledati kako ovaj režiser gotovo svaku scenu koristi, ne tek da pomeri fabulu korak napred, već  da ostvari suptilne poetske, simboličke i estetske efekte.

Na primer, relativno dugi, spori kadrovi pustinje viđeni iz ptičje perspektive ne dočaravaju samo fizički prostor u kome se film događa, već istovremeno sugerišu i otuđenost, pustoš, neljudskost vremena u kome se radnja zbiva. Vilnev zaista uspeva da gledaoca gotovo uvek iznenadi nekim kadrom oneobičene perspektive, finom simbolikom i preciznom vezom slike i reči, što se kod movie-zanatlija gotovo nikada ne događa.

Jedno takvo izenađenje je i diskretno sugerisanje emocija junaka: pre svih, FBI agenta Kejt Mejsner, koju igra Emili Blant (zapazio sam je, pre toga u ulozi ćurke u filmu Đavo nosi Pradu – ne preporučujem). Uvek sam imao utisak da muvidžije ponižavaju svoje potrošače tako što svaku emociju toliko prenaduvaju da i poslednjoj budali iz magareće klupe, bude očigledno šta junak oseća.

Vilnev ipak malo više ceni svoje gledaoce: Blantova stvarno virtuozno, bez reči, mimikom lica sugeriše emocije koje nismo navikli da viđamo kod ubojitih filmskih junaka koje je metak zaobišao još u trenutku potpisivanja ugovora. Tako njen lik, koji nije glavni, iako ga u filmu najviše ima, zaista sugeriše ljudskost i humanost, samo što te osobine nisu razglašene velikim rečima koje izazivaju efekt vlastitog prsta umočenog u vlastita usta, već su sugerisane istinskim ljudskim osobinama: strahom i strepnjom.

A najbolje tek sledi....za to ćete ipak morati da posetite najbliži torent i sajt sa titlovima.