Kultura

Gnostički mit i mit o gnosticizmu

Goran Radenković

Još od ranohrišćanskih novozavetnih spisa vidimo, posebno u Jovanovom Jevanđelju i poslanicama, snažan otpor gnostičkoj misli. Zapravo, šta je gnostička misao? Otkuda pesimistički odnos prema stvorenoj materiji? Možemo slobodno da kažemo da je dualistički odnos prema svetu vrlo star. Judeohrišćanska misao je imala težak zadatak da preovlada ontološki dualizam kao krivotvorenu antropologiju, kosmologiju i, u krajnjoj liniji, ljudsku egzistenciju koja je sa svojim optimizmom izrastala iz judeohrišćanskog monoteizma i ontološkog  monizma na planu stvorenog. Dualizam će uvek paralelno kroz istoriju uznemiravati Crkvu Božju, ali i biti njen podsticaj da formuliše svoje stavove.

Darko Đogo ima orginalni osvrt na antički gnosticizam. Međutim, autor nam ne objašnjava uobičajeno prirodu gnostičkog mita, nego se osvrće na mit o gnosticizmu. Autor prepoznaje trag gnosticizma u njegovom modernom izdanku: „Gnosticizam, ukoliko predstavlja istorijski projekat, nije više samo autohtoni poriv, nije kako smatraju njegovi simpatizeri, beskompromisna razotkrivenost autentične egzistencije, nego je takođe i plod jednog intencionalnog rada na njegovom očuvanju. Tako da moderna postaje projekat gnosticizma, a ne savremeni gnosticizam plod moderne“. Gnosticizam ima zanimljivu strukturu i posebno je popularan kod pasioniranih vernika teorije zavere i čitalaca šund literature – Da Vinčijevog koda, Svete krvi, Svetog grala. Ova problematika je tako izazovna da o neomanihejskoj viziji kosmosa govori i nobelovac Česlav Miloš u svojim delima. Ono što je suštinski važno za delo Darka Đoga jeste moderna interpretacija ovog mita.

Inače kreativna studija postaje još kreativnija kada se dotiče literalnog opusa Dobrice Ćosića: „Vek u kome živimo meni je tuđ vek. To je vek opake obmane, gospodarstva novca i tiranije laži, koja donosi licemerna i totalitarna demokratija hegemona našeg sveta, koji se obznanio imperijalističkim i verskim ratovima. Otuđenje od vremena je neostvarivo, čovek je vremenito biće. Moguće je samo naporno i dilimično humanističko ograničavanje i savladavanje energija zla egoističkog čoveka i svirepog sveta u kome bivstvuju mali narodi i siromašni ljudi. “ Upravo u tome će autor prepoznati fizionomiju današnjeg sveta kojim mandejci opisuju strukturu kosmosa, laž, obmana, hegemoni - arhonti. Svet je sam po sebi svirep, dakle ovaj eon je par excellence gnostički. Autor će takođe naći gnostika i u Andriću, i to kosmičku, društvenu traumu, tragiku zbog napuštenosti. „A kad se probudim, gle, bol moj jučerašnji je na svom mjestu, kao kamen. I sve je istina. I nema druge istine do jedne: Bol, ni druge stvarnosti do patnje, bola i patnje u svakoj kaplji vode i u svakoj vlati trave, i svakom bridu kristala, i svakom zvuku živa glasa, u snu i na javi, u životu, prije života, a valjda, i poslije života.“

Dakle, autor traži bol kao supstanciju koja ima neognostičku karakteristiku. Bol kao egzistencijalni realitet imamo i kod genijalnog Vitolda Gombroviča, gazimo u bolu do grla i krik ubijenog malog deteta pre hiljadu godina nije manji bol od onog sada. Zatim se autor lako kreće kroz Hajdegerovu filosofiju čoveka kao bića za smrt. Odredba čoveka kao In derWelt sein, biće u svetu, ne označava negiranje mogućnosti pripadanja čoveka drugom carstvu, koje ne bi bilo od ovoga sveta; označava  da već ovde na zemlji čovek nastanjuje takav dom. I ta situacija, ta bespomoćnost određena je kao strepnja (die Angst, l’angoisse). Hajdegerova strepnja nije ni „egzistencijalno osećanje“, ni „psihološki osećaj“, najzad, ni strah od određenog predmeta ili doživljaja. Strepnja je identična sa čovekovom ontološkom situacijom. Ima nečeg od radoznale strepnje u traganjima profesora dr Darka Đoga koji nas vodi na jedan kreativan način kroz lavirinte gnosticizma, jednog od najvećih izazova Crkve Božje, aktuelnog, evo, i danas.    

Originalnost razmišljanja o Borislavu Pekiću kao gnostiku, agnostiku i svetu koji ne vredi popravljati su neke od tema kojim se autor bavi. Izazov će za njega biti i semiolog Umberto Eko, gde autor na jedan kreativan način pristupa problemima dobra i zla i smislu ljudske egzistencije. U Auli univerziteta u Frajburgu stoji zapanjujuća misao Martina Hajdegera: „Zašto uopšte išta postoji, a ne radije ništa?“ Zaista, zašto? I tu počinje drama dr Darka Đoga, njegov smisao da postavlja problem i da arhetipove prošlosti na nov način obrazlaže u kulturnom miljeu postmoderne.

Moderna misao je iskusila ništavilo, post-moderna traga za svetinjom (Sacrum). Lešek  Kolakovski opominje: „ Ničeanska ili sartrovska himera među nama tako rasprostranjena, po kojoj čovek može potpuno i od svega da se oslobodi – od svake tradicije i predhodno postojećeg smisla – koja glasi da svaki smisao može da se dekretira po sopstvenoj volji ili kaprisu, ta himera ne samo da ne otvara pred čovekom nikakvu perspetivu božansog samostvaranja, nego ga ostavlja da vidi u mraku (...) Biti apsolutno slobodan od svakog smisla . . . znači visiti u praznom, ili obično puknuti. A smisa potiče jedino od Boga pošto ne mogu da ga proizvedu nikava empirijska traženja.“                      

U knjizi „ Gnostički mit i mit o gnosticizmu“ Darku Ćogu nije stalo ni do kakvog psihologiziranja, ni do kakvog „stanja duha“. Njemu je stalo do prikaza objetivne ontološke situacije. Čovek je ništa naspram neprijateljski nastrojenog univerzuma. Ali autor nam saopštava da je Bog stvorio svet kao baštu sljezove boje i da je Sina svoga Jedinorodnoga dao da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni.

 

Izvor: spc.rs