Kultura

Glasačka kutija

Dimitrije Vojnov, Before After

Američke serije House of Cards i Veep danas važe za standard satiričnog prikaza političkog sistema. O snazi televizijskog prikaza politike dovoljno govori vest da je burmanska vlada koristila Sorkinov The West Wing kao svojevrsni udžbenik kako bi državna administracija trebalo da funkcioniše. Otud ne treba da čudi da su i serije koje vrše dekonstrukciju funkcionisanja visoke državne administracije vrlo moćno oruđe za edukaciju gledališta. House of Cards i Veep dele jednu ključnu karakteristiku. U oba slučaja reč je o rimejku BBC-ijevih serija. Doduše, britanski House of Cards  se zaista bitno razlikuje od američkog. Sačinjen je od tri mini-serije koje nemaju nameru da kritikuju aktuelni trenutak već potkopavaju britansku monarhiju i parlamentarizam u temelju. U centru je svakako dijabolični i neodoljivi Francis Urquhart, torijevski funkcioner koji se jednog dana naljuti i odluči da preuzme kontrolu nad sistemom koji je godinama činio funkcionalnim, ali serija je podjednako fokusirana na junaka i sistematičnu dekonstrukciju sistema. Otud, nije ni pretendovala na produžetak u trenutku kada je stigla od dna do vrha.

Veep je s druge strane znatno sličniji The Thick of It, s tim što je britanski izvornik mnogo složeniji u estetskom pogledu, pošto je realizovan realističnije, sa više pozicija kamere, više kretnji kamere, ubedljivijim lokacijama, i uopšte manje duguje tradiciji sitkoma nego Veep. S druge strane,The Thick of It je pratio i smene na vlasti tako da je imao protagoniste iz sve tri ključne partije, pratio prvo vlast a potom uporedo i vlast i opoziciju. The Thick of It je zaključen kao serija, i najveću internacionalnu afirmaciju doživeo je kroz film In the Loop koji je svojevrsni bioskopski rimejk ove serije, i nažalost nije uhvatio ni trećinu njenih kvaliteta, ni u pogledu karakterizacije i humora, pa ni vizuelnosti. U izvesnom smislu, The Thick of It je do te mere usavršio svoj televizijski izraz da se svaka filmska interpretacija činila slabijom od maloekranske. Ipak, za razliku od britanskog House of Cards, BBC-ijev The Thick of It nije sistematski gađao sve mete u establišmentu pa da mora da se povuče. On je satira kontinuiranih procesa i ima prostora za povratak.

Za početak, važno je naglasiti da Veep i House of Cards nisu prvi slučaj da američke kablovske sile preuzimaju britanske obrasce. Primera radi, televizijski filmovi Jaya Roacha o natezanju Republikanaca i Demokrata na izborima jesu svojevrsna američka replika televizijskih filmova o Toni Bleru koje je pisao Peter Morgan, a Majkl Šin igrao budućeg Vučićevog savetnika.

Na toj liniji je televizijski film Channel Four-a Coalition koji je ovog proleća izašao pred britanske izbore i prikazao je nastanak neočekivane koalicije između Konzervativaca i Liberalnih demokrata. Pored same priče koja je vrlo zanimljiva čak i za one sa najpovršnijim poznavanjem politike, impozantna je veština kojom je scenarista James Graham uspeo da pretvori ovaj slučaj u opipljivu ličnu dramu, a da to dodavanje fundamentalnih dramskih vrednosti ne poremeti istorijsku uverljivost. Isto važi i za režiju gde su glumci uspeli da ne potonu u imitaciju a da u potpunosti dočaraju harizmu političara koje igraju. Obrnuti slučaj, harizma glumaca koji nose seriju može se prepoznati u BBC-ijevoj seriji Ambassadors u kojoj David Mitchell i Robert Webb iz Peep Showa,, nastupaju u ulogama britanskih diplomata u nestabilnoj kavkaskoj zemlji. Za razliku od njihove signature serije, i ostatka programa koje pominjemo ovom prilikom, Ambassadors je vrlo konvencionalna u svom poimanju televizije ali je zato glumci i sporadično vrcav scenario čine vrlo simpatičnom. Ovo nije ni The Thick of It ni House of Cards, paradoksalno negde je između ta dva.

Channel Four  je pred same izbore pustio i vrlo duhovit sitkom Ballot Monkeys Guya Jenkina i Andy Hamiltona. . Guy Jenkin je veteran britanske komedije a naročito njenog segmenta koji se bavi komentarisanjem političkih i aktuelnih događaja, i proslavio se upravo serijom Drop the Dead Donkey koja je parodirala rad jednog info kanala i trudila se da referiše na sveže događaje. Epizoda emitovana u noći izbora bila je bazirana na mešavini ranije napisanog scenarija i dopisanih segmenata snimljenih neposredno pred emitovanje kako bi se uhvatili aktuelni događaji. Jenkin i Hamilton  su napravili zaokružene karaktere koji funkcionišu nezavisno od aktuelnosti serije i događaja o kojima govori, a pored nekog elementarnog poznavanja političkih okolnosti, serija zapravo ne zahteva kontinuirano praćenje britanske dnevne politike. U produkcionom smislu Ballot Monkeys je zanimljiv koncept pošto kombinuje konvencionalni dramski program i programske akcije vezane za konkretan događaj. Ipak, rezultat je mnogo bliži dramskom programu, i po formi i po roku trajanja samog sadržaja.

Ista kuća napravila je vrlo hrabar eksperiment sa mokumentarcem UKIP: The First 100 Days  u kome prikazuje stanje u Britaniji posle prvih sto dana vladavine UKIPove vlade. Ovaj mokumentarac pušten je neposredno pred početak kampanje, i UKIP se žalio kako je ovo tendenciozni napad na njih, dočim ga je kritika opisala kao neuverljiv pokušaj da se prikaže jedan od mogućih ishoda izbora. Channel Four je i ranije imao slične satirične pokušaje kao When Boris Met Dave, igrano dokumentarnu priču i počecima saradnje Dejvida Kamerona i Borisa Džonsona odnosno The Milliband of Brothers  o partijskim izborima na kojima su učestvovala braća Miliband.

Ono što se izdvaja kao nova tendencija jeste mokumentarac koji pokazuje kako će zemlja izgledati posle pobede neke od stranaka. Uprkos tome što razni vidovi kratkoročnih anticipacija postoje u mnogim filmovima i serijama, koncept u kome se – doduše upozoravajuće – prikazuje zemlja posle pobede jedne od stranaka vrlo je svež. Channel Four je ruku na srce nešto slično pokušao još 1988. u mini-seriji A Very British Coup  koja prikazuje dolazak na vlast leve struje Laburista i puč koji preko svojih medija i skrivenih struktura organizuju Konzervativci. Ovu uznemirujuću viziju na neki način nasledila je serija Secret State iz 2012. bazirana na istom romanu ali je nažalost završila među rutinskim serijama o teoriji zavere. Ono što je V uradio sa UKIP: The First 100 Days je nešto potpuno drugačije i vizionarski, ali sa temeljom u tradiciji jer upravo su Britanci bili majstori tih upozoravajućih televizijskih mokumentaraca, od The War Game avangardnog autora Pitera Votkinsa do danas.

 

Izvor: Before After