Kultura

Sivi zamak crvene boje

Autor: Srđan Vidrić

Vule Žurić, Tajna crvenog zamka

Kada bi se sprovela anketa sa pitanjem – šta je to što povezuje Šabana Bajramovića, Vladimira Nazora, Josipa Broza Tita, Ivu Andrića, Miroslava Krležu, Ksavera Šandora Đalskog, Ivu Vojnovića, Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, Veljka Petrovića, Miodraga Belodedića, Rodoljuba Čolakovića, Boru Stankovića, Milana Ogrizovića, Petra Kočićai još nekolicinu znamenitih ličnosti koji su živeli i delali u veku koji je za nama – odgovora bi bilo najrazličitijih, međutim, samo jedan bi bio pravi – proza Vuleta Žurića. Sastavljena od, simbolično, petnaest priča, najnovija Žurićeva zbirka, sa misterioznim naslovom – Tajna crvenog zamka, veoma dobro se uklapa i nadovezuje na prethodne prozne radove ovog autora. Tematizujući manje poznate detalje iz života gore pomenutih ličnosti iz srpske i, šire, jugoslovenske prošlosti XX veka i nadograđujući ih sopstvenom imaginacijom i željom za istorijskim preispitivanjem, Žurić je stvorio čitljivo i duhovito štivo sa primesama postmodernizma.

Neke od priča iz ove zbirke već i od ranije su poznate čitalačkoj javnosti. Naime, četiri priče su bile objavljene u tematskim zbirkama grupe autora, koje je objavila Laguna – „Mladić na Tasosu“ u Ovako je počelo (o Grčkoj), „Agramerski domino“ u Zemaljski dugovi (o Ivi Andriću), „Odlazak u Kilenc“ u Putnik sa dalekog neba (o Milošu Crnjanskom) i „Gavrilov princip“ u istoimenoj zbirci (o Sarajevskom atentatu) – a pojedine u domaćim književnim časopisima – „Đilasov broj“ u Letopisu Matice srpske i „Ćengina smrt“ u Poljima. Kao pisac koji se i u ranijim delima, što romanesknim, što pripovedačkim, što dramskim, bavio isečcima iz biografija poznatih srpskih/jugoslovenskih pisaca i državnika, Žurić se izveštio u pričanju priča sa manje ili nedovoljno poznatim detaljima iz života naših slavnih prethodnika. Kako pisanju ovakve literature prethodi predan istraživački rad i bujna imaginacija, postaje jasno odakle ovaj autor crpi inspiraciju (ako ta reč još uvek ima neko značenje) za svoje pripovedačke tekstove.

Na tragu svoje prethodne zbirke priča Katenačo, Vule Žurić biva okupiran trima temama – narodnooslobodilačkom borbom, životima pisaca i fudbalom, ali im priključuje i teme iz skorije prošlosti, kao na primer hapšenje Radovana Karadžića u priči „Mladić na Tasosu“. Ono što razlikuje Žurićevu prozu od pukog biografizma i prepričavanja istorijskih događaja jeste jedna fina doza humora, praćenog ironijom i parodijom, koji nadomešćuje pukotine u istorijskim poznanicama. Primetna je autorova težnja da svoje likove demistifikuje i demitologizuje kako bi ih očovečio i približio „običnom“ čoveku. Neke od junaka srećemo u potpuno ljudskim situacijama, poput Vladimira Nazora kojeg u naslovnoj priči muči dijareja, zbog čega oreol nedodirljivosti i neustrašivosti na momente postaje upitan. Naravno, treba naglasiti i to da Žuriću nije stalo do revizionizma niti prekrajanja istorijskih činjenica niti do ismevanja ljudi koji su ostavili neizbrisiv trag u kolektivnoj prošlosti, nego do onog najboljeg što književnost može da ponudi – da domisli, docrta i fikcijom otrgne od zaborava ljude i događaje koji polako prelaze na suprotnu stranu od sećanja.

Pored čestih otvorenih i prikrivenih aluzija na svet popularne i visoke kulture, ono što negde „otežava“ čitalačku prohodnost jeste dijalog. Pojedine priče, poput „Ćengine smrti“, gotovo su cele satkane od dijaloga. Da bismo razumeli i do kraja ispratili ko se kome obraća i ko kome replicira, moramo pažljivo uroniti u sadržaj, što je nesumnjivo mali poetički trik samog autora kako bi naterao čitaoce da se donekle pomuče u savladavanju teksta. Žurić je takođe poznat i po izneveravanju horizonta očekivanja u svojim pričama. Počevši od naslova, pa sve do poslednjih rečenica, čitalac je u neprestanom iščekivanju onoga što bi moglo da se desi, a što autor, ne samo da odlaže, već i onemogućuje. Za pažljivije čitaoce bilo bi interesantno da isprate motiv ogledala koji se gotovo dosledno provlači kroz čitavu zbirku, kao i motiv Jugoslavije koji bi možda bio zajednički imenilac svim pričama, a što je i sam Žurić pomenuo u jednom intervjuu.

Služeći se tehnikom kolaža (aluzije, citati, slike, fotografije...) i kombinujući, na momente, filmsko i, rekao bih, stripovsko pripovedanje, Žurić je u pojedinim pričama pokušao da oneobiči svoj način kazivanja i učini ga oteščalim. Iako nije bio dovoljno uspešan na svim mestima, Žurić je iznedrio još jedno žurićevsko delo koje pleni izborom tema i jednom finom dozom humora koji kroz njega provejava. Koji će to poznati likovi naseliti stranice neke buduće Žurićeve knjige i da li će posivele fotografije poprimiti crvenu boju, ostaje da se vidi.