Kultura

Kultni album The Cult-a

Autor: Filip Vukotić

Love

Atmosfera putovanja kroz Kongo u romanu Džozefa Konrada Srce tame interpretirana filmskom kamerom Frensisa Forda Kopole u Apokalipsi danas izvodi na scenu priču o Vijetnamskom ratu kao poprištu nesaglasja filozofskih i psiholoških težnji pojedinca u grupi, grupe u kolektivu, kolektiva prema samome sebi, prema civilizaciji. Konradov roman napisan 1899. godine reinkarnirao se dobrom karmom 80 godina kasnije u Kopolinom antiratnom filmu. Te 1979. godine, Apokalipsa danas je za jednog sedamnaestogodišnjaka bila mnogo više od filmske projekcije, nešto poput religioznog iskustva. Film otvara pesma The End, i to će biti prvi put da se mladi Ijan Astberi sreće sa muzikom The Doors-a, što mu u tom trenutku iz korena menja shvatanje i doživljaj muzike, u to vremenu kada je pank bio u svom zenitu.

Krajem `70 i početkom `80 Engleska je bila prava uzavrela košnica bendova i laboratorija muzičkih pravaca i stilova. Nakon Sex Pistols-eksplozije u muziku se ponovo vraća melodija, ali ovoga puta sa drugačijim stavom, onim koji, ipak, nikada nije punio stadione. Na tragu post-panka i u začinjanju gotik-roka iznikli su i Southern Death Cult i Theatre of Hate, diskografijom ne naročito bogati bendovi, ali bogati svojom inventivnošću i kvalitetom. Southern Death Cult predvodi snažan vokal i harizmatični Ijan Astberi, koji je od svoje jedanaeste do šesnaeste godine živeo u Kanadi, od kada i datira njegova fascinacija kulturom severno-američkih Indijanaca (poput njegovog kasnijeg uzora Džima Morisona), odakle i ovaj naziv benda. U isto vreme, nakon saradnje sa Morisejem u bendu The Nosebleeds, Bili Dafi počinje da stvara sopstveni gitarski zvuk na belom greču u bendu Theatre of Hate. 1983. godine, najpre kao Death Cult, počinje muzička epopeja Ijana Astberija i Bilija Dafija pod nazivom The Cult, epopeja visoke estetike i nekontrolisanog kiča.

Bend The Cult ima faza koliko i albuma, ali recimo da neku čvršću, gotik-rok, vezu imaju prva dva Dreamtime (1984) i Love (1985), dok Electric (1987), Sonic Temple (1989) i Ceremony (1991) predstavljaju njihov najznačajniji komercijalni uspeh, u ključu hard-rok bendova, što je po jednima bio njihov kreativni iskorak, a po drugima, u odnosu na dotadašlji zvuk, čist promašaj. Moram reći da ja pripadam ovoj drugoj grupi. Naredni albumi: The Cult (1994), konačno jedan promišljen, introspektivni i iskren album koji, verovatno posmatran kroz vizir prethodna tri albuma, kritika veoma loše ocenjuje, nakon čega se bend raspada i formira ponovo tek  2001. godine žestokim rifovima sa albuma Beyond Good and Evil, pa sledi Born into This (2007) – album sa najmanje kreativne ekspresije, i poslednji, solidni Choice of Weapon (2012), album koji je prepeglana verzija najboljeg i najgoreg od The Cult; svi ti albumi, dakle, priča su za sebe. Album sa najboljom pričom je nesumljivo album Love, a to je - kako se sve žanrovske razlike pomiruju stvarajući žanr za sebe. Sa priličnim kapitalom od Death Cult-a i albuma Dreamtime sa kojeg su se izdvojile Horse Nation, Spiritwalker, Go West, bend objavljuju za čuveniBeggars Banquet Records album kojim će zadobiti, upravo, kultni status.

Album Love nema velikih tema, nema teških pesničkih slika, osim ako tema ljubavi nije dovoljno kompleksna i to ne samo svojim značenjem, već i načinom na koji joj je kao temi moguće pristupiti. The Cult biraju put jednostavnih i efektnih sintaksičkih konstrukcija i jasnih slika. Motivska građa koju The Cult koristi na ovom albumu, od koje će u većoj ili manjoj meri biti sačinjen i ostatak njihovog opusa, jeste mit i mistično. Ponekada su značenja okrenuta u drugom smeru od onog koja imaju izvorno, kao na primer nirvana u istoimenoj pesmi koja otvara album. Dalje, Brother Wolf, Sister Moon prvi put uvodi vuka kao mitološko biće u Astberijevu liriku. Omot albuma je ocrtan egipatskim simbolima što je na tragu pesme The Phoenix i temi o ponovnom rađanju, besmrtnosti, večitom krugu, pesmi u kojoj se i egipatski bog Ra pojavljuje ka simbolički instrument. Pesma Black Angel uz sirene i loš usud uzima za temu i antički motiv beskrajnog lutanja, dok „dodolska“ Rain u savremenim okolnostima gasi jednu drugu vrstu „žeđi“.

Ovako, samo po sebi, reklo bi se – ništa naročito; da, sve dok ne krenu prvi taktovi. Onda se pitate, kako je nešto ovako uopšte moguće?! Od prve do poslednje pesme imate osećaj da je sve varijacija na jednu temu, ali se ne zna da li je bolja tema ili njene varijacije, čak ne znate ni šta je tema, a šta varijacija. Sve zvuči kao da  Džimi Pejdž svira gotik-rok, ...tri akorda razložena u beskraj. I uz sve to ako dodate pomalo i „efekta“ sa istoka dobijete uragan zvani She Sells Sanctuary, jednu od onih pesama koje su prva asocijacija na neki bend. Još kad svemu tome dodate sjajni Astberijev vokal dobijete jedan antologijski album. I svesni ste da The Cult nije najbolji bend ikad i da stoji u dugačkom redu sa drugima ispred sebe, niti da Love spada u red najslavnijih albuma, ali postoji nekakav supstrat koji ga (Love) čini ako ne genijalnim, a ono barem neodoljivim za slušanje.

Danas, putem raznih reizdanja i do skoro neobjavljenih snimaka, moguće je čuti pesme koje nisu ušle na Love album ili neke od verzija pesama koje su pripremane za naredni album. Mnogi se ne bi složili, ali šteta; danas bismo, da se nije dogodio odlazak u Ameriku u želji za promenom zvuka, umesto Electric-a imali možda Love 2 i bend koji, verovatno, ne bi morao da brani svoje ime. Kako bilo, četiri koncerta koje su The Cult održali u Srbiji, dokazali su da imaju veoma vernu publiku, bilo da ta publika nosi majice sa natpisima AC/DC i Led Zeppelin ili s druge strane Bauhaus i The Mission.