Kultura

David Eugene Edwards

Autor: Filip Vukotić

Sarah Vos, The Preacher

Na neki način ovaj dokumentarac je nevidljiv za širu publiku. Bilo da se rešite da istražujete opus njegove rediteljke Sarah Vos ili novinara koji je radio intervju Gijsberta Kamera ili producenta Boa Gerdinga, o filmu ćete naći veoma malo informacija. Naime, reč je o epizodi, u širem okviru, holandskog muzičko-dokumentarnog serijala Lola da musica. Tako, u serijalu se mogu videti i čuti, pored ostalih, David Bowie, The Smashing Pumpkins, Foo Fighters, Massive Attack i drugi. The Preacher je priča o bendu 16 Horsepower (daleko manje poznatom nego što su navedeni), o njegovom vođi, pevaču, tekstopiscu, kompozitoru i gitaristi – Dejvidu Judžinu Edvardsu. 16 Horsepower, istina, ne postoji već više od decenije, ostavivši iza sebe četiri studijska albuma, ali se Dejvid Judžin Edvards objavio u drugoj svojoj inkarnaciji pod imenom Woven Hand. Film je snimljen tokom januara 2000. godine, u vreme pred objavljivanje albuma Secret South, pa se tako može videti kako bend usvirava pesme baš sa tog albuma.

Pretežno mračnu atmosferu svojih albuma 16 Horsepower (a naročito kasnije Wovenhand) duguje uticajima bendova poput Joy Division, The Birthday Party, Nick Cave and the Bad Seeds, čak u nekoj meri i bendu AC/DC. Razloge za to Edvards nam razjašnjava već u prvoj sceni filma. Iako je njegovo detinjstvo bilo obeleženo nekom vrstom hrišćanskog fundamentalizma, nikada, kako kaže, nije voleo hrišćansku muziku koja nije bila strogo vezana za crkvu, odnosno službu koja se u crkvi vrši. To što se duboko slagao sa svime o čemu su izvođači hrišćanskog roka govorili u svojim pesmama nije bilo dovoljno da oseti da ga se to lično tiče, niti da time bude naročito dirnut. Dark i nešto agresivnija muzika nisu ga vezali za sebe jedino tim spoljnim izrazom, već i nešto tananijim, setnijim osećanjem koje je on već posedovao u sebi. Veliki pesnički talenat koji sopstveno iskustvo odeva u ruho biblijskih motiva i obratno, izražen nasleđem kantri muzike, gospela i alternativnog roka stvorili su od Edvardsa jednu od najzanimljivijih rokenrol pojava ikad.

Film nas upoznaje sa Edvardsovom suprugom i njihovo dvoje dece, ćerkom i sinom koji ima Daunov sindrom. Odnos Edvardsa sa njegovim sinom neće biti vulgarizovan ni na koji način. Naprotiv, biće prikazan kao životna situacija nalik svim ostalim viđenim u filmu. Dejvidu Judžinu Edvardsu, kada je imao šest godina, umire otac oboleo od leukemije nakon problema sa alkoholom. Seća ga se kao bajkera-buntovnika, obožavaoca automobila, što nije bilo u skladu sa onim što je njegov otac, a Judžinov deda, sveštenik Nazarećanske crkve, propovedao. Pošto joj umire muž, Edvardsova majka prelazi u Baptističku crkvu zbog strogih pravila ponašanja koje je Nazarećanska crkva propisala (zabrana šminkanja, odlaska u bioskop, pušenja, alkohola, nošenja pantalona za žene...), što je bio razlog dugog sukoba upravo sa Judžinovim dedom koji, takođe, biva predstavljen u filmu. Odnos dva Edvardsa je specifičan. Između njih dvojice nema jedne generacije, ali je njihova komunikacija na nivou odnosa otac-sin.

Kada govori o uslovima u kojima stvara, Edvards ne ističe nikakave posebane zahteve, niti uslove za rad. Stvara u dnevnom boravku, na sofi, uz zvuke sa ulice i glasove svoje žene i dece. Koliko se čini nezanimljiv taj muzički deo stvaranja, odnosno sam proces komponovanja, toliko pisanje tekstova ima svoje specifičnosti. Naime, Edvards najpre prikuplja i beleži reči koje čuje na radiju, u govoru, ili pročita negde, a spadaju u red nefrekventnih reči ili arhaičnog govora. Potom, uz molitvu upućenu Bogu, čeka kada će mu se veza između tih reči ukazati. Za Edvardsa je jedna stvar neupitna, i to ne samo u svetu poetskog, a to je postojanje Boga, time i poštovanje Njegovih zapovesti i zakona. A uzevši u obzir sa kojim zanosom i strašću on izvodi svoju muziku i peva svoje tekstove propovednik zaista jeste pojam koji ga najbolje opisuje.

Od ere 16 Horsepower do poslednjeg, sedmog po redu, albuma Wovenhand-a – Refractory Obdurate, Dejvid Judžin Edvards sve vreme je takmac samom sebi. Svaki put isti glas sa novom svežinom nosi istu poruku. Tople preporuke i za The Preacher kao priču o čoveku, veri i umetnosti, i za Refractory Obdurate kao umetnost kojom čovek iskazuje svoju veru.