1.  Mnoge tvoje pesme, podsećaju sadašnje slušaoce, na neke običaje i društvene pojave, koji su se u savremenom svetu donekle izgubili, naročito u većim gradovima.  Šta je ostalo danas od srpske tradicije i šta je ono što nikada ne bi voleo da iz nje nestane?

Živimo su savremenom društvu koje se svodi na žurbu u svim sferama života. To se najviše oseti u većim gradovima gde su ljudi od svih tih silnih poslova izgubili osećaj za negu tradicije. Naravno, ne mogu sad globalizovati da to rade svi, ali je u velikoj meri tako. Svakako, čast izuzecima. Uzeću iz ličnog iskustva primer Božića. Dok sam radio na Kopaoniku, za Božić je uvek bilo prepuno, retko ko je postio uoči Božića tj. za Badnji dan, a većina tih turista je dolazilo upravo iz velikih gradova. S druge strane, u manjim sredinama se, po mom skromnom mišljenju, više pažnje posvećuje očuvanju tradicije i tradicionalnih vrednosti. Tradicija je ono što je očuvalo identitet našeg naroda u najtežim vremenima. A sada, u ovim „lakšim“, mi je se odričemo.

2. Tvoj kolega i saradnik, Nikola Trišić Triša, takođe je profesor u osnovnoj školi. Znatno pre nedavne bure oko fotografije jednog profesora u novosadskoj školi gde se težilo njegovom sankcionisanju, zbog isticanja nacionalnih simbola u državi kojoj ti nacionalni simboli pripadaju, Triša je kao profesor veronauke, sa gitarom pevao „Oj Kosovo, Kosovo“ sa svojim đacima. Šta je ono što ti ističeš na svojim časovima, i kojom si lekcijom najponosniji?

Kao profesoru istorije, moj zadatak je da đacima razvijam nacionalnu svest i pripadnost jednom narodu. Nacionalizam mnogi pogrešno tumače u negativnom kontekstu i stavljaju ga u isti koš sa nacizmom, fašizmom, šovinizmom itd. Upravo je suprotno, nacionalizam je ljubav prema svojoj zemlji, rodoljublje, kakogod. Tako da se i ne bojim da na časovima kažem ono što mislim da je ispravno. Nikada đake ne stimulišem da mrze određene nacije ili veroispovesti, naprotiv, ističem istorijske činjenice i često objašnjavam sav besmisao ratova. A lekcija na koju sam najponosniji? Svakako Srbija i Crna Gora u Prvom svetskom ratu. Može se reći da je ta lekcija istorija Srbije u malom. Za te četiri godine smo prošli sve ono što smo prolazili kroz čitavu istoriju.

3. U materijalnom društvu, kakvim je ovo danas, Albanska spomenica košta oko 40 evra na jednom popularnom sajtu za kupovinu. Koliko ti misliš da vredi, i šta ona predstavlja?

Mislim da ne bi trebalo da se prodaje uopšte! Ne samo „spomenica“ nego i bilo koji drugi orden. Prodajom tog ordena bukvalno pljujemo u lice svojim precima koji su se borili za svoje potomstvo, za nas. A ono što je najporaznije je koliko ti ordeni, nažalost, vrede. Tim ordenom oni su kupili slobodu, a prodajom tog ordena mi možemo da kupimo samo par tura u kafani!

4.  U pojedinim nemačkim gradovima, o selima da i ne govorimo, u centrima se nalaze štale sa kravama. Njihovi vlasnici su ponosni i istaknuti stanovnici takvih mesta. Zbog čega smatraš da je među pojedincima u Srbiji to postala sramota, i otkuda u našoj svesti to da ruralno često bude poređeno sa nazadnim? Zašto danas lakše pristajemo da motamo kablove nekih automobilskih magnata, nego da budemo na svojoj zemlji, i otkuda da naš jezik, među retkima, odrednicu seljak ima i u negativnoj konotaciji? Zar sam Gete nije učio srpski jezik zbog pesama ispevanih među seljacima, o njihovim običajima?

Mislim da je tu globalizacija dosta kriva. Kad kažem globalizacija mislim prevashodno na medijske sadržaje koji nam se plasiraju. Žudimo da budemo u „trendu“, u „korak sa svetom“ i lažnim predstavljanjem. Gledajući strane emisije, filmove, serije, modu itd. - patimo od tog zapadnog kompleksa te odbacujemo sve ono što zapravo stvarno vredi. I nisu tu krivi samo strani mediji, krivi su i naši, krivi smo i mi. Srpski seljak je podrugljivo predstavljen u većini naših filmova i serija. Predstavljen je kao glup i neobrazovan čovek. E onda nam se desila pandemija kad smo svi shvatili da nam neće modni stilista napuniti rafove, nego seljak. I nadam se da su danas mnogi shvatili, onu nimalo izlizanu floskulu, da je seljak pošten čovek sa sela, a seljačina karakterna osobina.

5. Kada su mu govorili da je srpska kultura - jedna mala kultura, Mihajlo Pupin je iz sopstvenih sredstava pokrenuo knjigu o srpskim manastirima, koja je deljena mnogim istaknutim obrazovnim institucijama širom sveta, kako bi se pokazala njena veličina. Ima li među nama i danas takvih ljudi ili je više onih kolonizovane svesti, koji i dalje veruju tim rečima stranog atašea – da smo jedna mala kultura?

Naravno da ima ljudi koji reprezentuju Srbiju u najlepšem svetlu širom sveta. Pre svega sportisti među kojima svakako prednjači Novak Đoković. A kad već pomenu strane atašee, moram da se osvrnem na „određenu“ ambasadu koja nam priča kako smo mi „svet“. Koliko mi je bilo smešno, toliko i žalosno dok sam gledao tu reklamu. Kako sam nedavno napisao na društvenim mrežama, mi smo bili svet dok Kolumbo nije bio ni u planu! U Sopoćanima nastaje renesansa pre renesanse, u manastiru Gradac je osnovana prva ženska škola u XIII veku, ili što kaže Viljuškar iz „Lepa sela lepo gore“: „Dok je Švaba jeo rukama, Srbin viljuškom boc“! A da ne pominjem Sretenjski ustav iz 1835. koji kaže da svako ko stupi na tloSrbije postaje slobodan čovek bez obzira na boju kože, naciju, veroispovest... I to u vreme kad su svi ti koji sada nama predstavljaju „svet“ bili robovlasnici i svoje države gradili krvlju robova. Tako da gospodo DA, MI JESMO SVET, a oni neka se zapitaju jesu li i oni?

6. Koji su to junaci iz prošlosti koje sa ponosom možeš nazvati svojim uzorima?

Uh, teško pitanje. Ne bih da ističem nikog posebno, ali su mnogi naši junaci zaista vredni pažnje. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa, svako od nas poseduje vrline i mane. I niko nikome ne bi trebalo da bude idol već da svako od svakoga izvuče i prisvoji ono najbolje.  

7.   Da ima osmeha koji su gori od suza, po rečima Turgenjeva, ili kako naš narod kaže ne znaš da li da se smeješ ili plačeš, u kojoj meri smatraš da je humor spoznajan? I šta se sve njime može reći?

Humor je nešto najbolje što se čoveku desilo. Često volim da kažem da mi Balkanci imamo najbolji smisao za humor jer u najtežim situacijama okrenemo na smeh i pozitivu iliti „Udri brigu na veselje“. Humorom se može iskazati apsolutno sve, što ja često u svojim tekstovima i radim. Kroz ironiju, sarkazam i šalu se trudim da pošaljem neku „skrivenu poruku“, i ljudi to  svakako prepoznaju. Da je obrnuto ne verujem da bih imao takvu gledanost na Jutjubu.

8. Kakvim danas vidiš savremenog čoveka i svet koji ga okružuje?

Savremeni čovek se adaptira na savremene uslove, kako je i radio vekovima, milenijumima. Nikada nisam bio pesimista da pričam kako će da ode „mast u propast“. I ta tehnologija na koju se „žalimo“, a bez koje ne možemo, uvek može da se upotrebi na pravi način. Mislim i da će nove generacije to shvatiti. Već smo počeli da razvijamo kolektivnu svest o globalnom zagrevanju, nuklearnom oružju, životnoj sredini i posledicama koje nas očekuju ako nastavimo ovako. Nadam se da će buduća pokoljenja pronaći rešenje za ove probleme, ali im i mi u tome moramo itekako pomoći.

9. Ne mogu, a ne iskoristiti priliku, da postavim i jedno pitanje umetničke prirode, a ono je naizgled sasvim jednostavno: Zbog čega stvaraš?

Uh, najteže pitanje.U početku je to bilo iz čistog hobija, razonode. I dalje se trudim da stvaram iz tih pobuda, a ne zbog para, popularnosti, komercijale... S tim što sada, kada već imam kakav-takav auditorijum, stvaram da bih koliko-toliko prodro u svest običnog čoveka a da ga pritom i nasmejem. Jako je lepo kada vam stignu pozitivne kritike kako ste nekom ulepšali dan, kada vidite da deca odrastaju uz vašu muziku, kada vam i stariji priđu i pohvale vaš rad. Znači da ste nešto postigli. Znači da niste napravili komercijalni hit koji se zaboravi za par meseci, već ste napravili nešto što će svakako da traje...

1. Kao što vidimo iz tvoje biografije, prvo si zavšila Srpski jezik i književnost, a potom upisala Fotografiju. Reci nam, šta je to što te podstaklo na ovaj korak?

Studije na Filozofskom fakultetu doživela sam kao nešto elementarno – kao znanje kojim bi svako od nas trebalo da vlada. Pored toga, tokom studiranja sam postepeno otkrivala šta je to što me još zanima. Fotografijom sam se bavila amaterski ali sam uvek osećala da tu treba nešto veće da se dogodi. Upisivanjem Akademije, htela sam da otkrijem i saznam razne stvari, a pre svega da naučim kako bih mogla stečeno znanje sa prethodnog fakulteta da ulančam sa novim i od toga napravim jedan kvalitetan umetnički izraz. Znatiželja i volja za učenjem bili su, i ostali, moji najveći pokretači. Da opet biram, ponovo bih išla tim redom – Filozofski fakultet pa Akademija umetnosti.

2. Šta za tebe znači jezik? Kakvu konotaciju jezika ti vidiš u današnjem svetu?

Za mene jezik predstavlja identitet osobe. Ponekad imam osećaj da ljudi toga nisu svesni. Nisu svesni moći jezika – bilo da pišu ili da govore. Jezik se pak, vrlo vešto, koristi za manipulisanje masama, no, o toj moći jezika ne bih sada. Mi živimo u svetu slike i novih medija. Taj svet počiva na čulnosti koja je prezasićena. Ljudi uglavnom zaziru od dugačkih tekstova, debelih knjiga, dugačkih govora. Mislim da svi možemo mnogo bolje. Elokventnost za mene predstavlja dobro i jasno upakovanu, uobličenu misao, povezanu mašnom od kreativno odabranih reči koje drže pažnju i zapravo izražavaju znanje onoga koji piše ili govori.

3. Kao što si i istakla, mi zaista živimo u svetu slike. Društvene mreže, odnosno ono što one predstavljaju, danas igraju veoma važnu ulogu u životima. Kako ti posmatraš takav vid „savremenosti”? Da li fotografija kojom se baviš može tu nešto da promeni i, ako može, na koji način?

Društvene mreže za mene, inicijalno, ne predstavljaju ništa loše. Naprotiv. Pametni telefoni su pametni onoliko koliko smo mi sami. Svakodnevno slušamo i čitamo o štetnom uticaju društvenih mreža na kolektiv u kojem živimo, ali ja uvek želim da gledam onu svetliju stranu priče. Imamo priliku da lako stupimo u kontakt sa ljudima iz struke, priliku da predstavimo svoj rad, čime god da se bavimo, priliku da izrazimo sebe. Nije li to divno? Meni društvene mreže služe za par stvari: da delim svoj umetnički rad sa svojom publikom, da preporučim neku finu muziku ili knjigu, za koju uspomenu i lepu reč. Fotografija kojom se ja bavim dopire do ljudi koji me prate na društvenim mrežama i veoma sam srećna što momenti na koje ukazujem u svom umetničkom radu prolaze zapaženo. Ja verujem u bolje sutra, živim za promenu i uvek idem ka njoj! Mislim da je fotografija kojom se bavim efektan način da do promene i dođe i uvek treba voditi računa o načinu predstavljanja problema kojim se bavimo publici. Današnja publika je nestrpljiva, čulnost joj je zasićena i pažnja oslabljena, a ja to vidim kao odlično igralište za svoj rad. Eto mog načina.

4. I, za sam kraj, reci nam nešto o tvom Master projektu Noćna straža i koji imaš li još neke projekte na umu?

Noćna straža je projekat sa kojim osećam najveću povezanost do sada. Cilj Noćne straže je da baci svetlo na zapostavljene i istovremeno veoma bitne segmente naše arhitekture kao i na sam prostora grada. Ono što najviše želim je da svojom umetnošću uspem napraviti promenu vidljivu svima. Ja stražarim i čekam. Čekam da se čuje moj glas, koji je istovremeno glas naroda. Volela bih da mojom umetničkom aktivnošću sutra vidimo sva ta mesta na kojima stražarim, ali ovaj put restaurirana, očuvana i osvetljena. Proces je dosta spor, ali skoro da vam mogu obećati da ćemo u svemu napomenutom uspeti!

Ranije mi je bilo bitno da radim što više stvari, da su sve te stvari drugačije i da čak radim na više projekata istovremeno. Sada to više nije slučaj. Svom master projektu sam posvećena do kraja. Na tom polju se konstantno nešto novo dešava, a istovremeo istražujem neke drugačije pristupe umetničkoj praksi i to me trenutno najviše ispunjava.

1. Imajući u vidu da se sa svetom, u, i oko sebe, razračunavaš kroz poeziju, bez čega to poezija ne može, i šta je to najgore što se može desiti jednom pesniku?

Pjesnik treba da bude vatra, a poezija njegov pepeo. Poezija traži brid, traži krv i dušu. Najgore što se može desiti jednom pjesniku jeste da počne da čita samo sebe.

2. Svi pesnici traže jednu pesmu. U jednom od intervjua naveo si da ka njoj tragaš po smetlištima. Mogu li poezija i sreća zajedno, i gde se to nalazi ona novalisovska poezija plavog, nedostižnog ali iskonskog cveta? I, može li život da stane u stih?

Naravno da mogu poezija i sreća zajedno. Uzmimo za primjer put Zmajeve poezije, „Uveoci“ i „Đulići“ su zbirke autobiografskih najsrećnijih i najsrećnijih Zmajevih pjesama, koje proizilaze iz emotivnog naboja ljubavi i gubitka ljubavi.

Ne može život nikako da stane u stih, ali može neko trenutno stanje, koje samo po sebi i jeste život (nečiji život) jer nije život samo moja sreća ili tvoja nesreća. Život je mnogo više od nas samih i treba da stremi svom Izvoru.

3. Iako neki zagovaraju tezu da nije posao pesnika da analizira i raskomadava već da reproducira, dozvolio bih sebi da te pitam, kakav je tvoj stav prema savremenom neoliberalnom svetu, i u kojoj meri se (dez)integrišeš u njega?

„Posao“ pjesnika između ostalog jeste i sve gore navedeno, da analizira, raskomadava, posvedoči svoje vrijeme i sebe u vremenu. Da ostavi svoj otisak, na sebi svojstven način. Dezintegrisan sam od spoljašnjeg svijeta prilično, a integrisan ka unutrašnjem svijetu.

4. Crnjanski je jednom rekao da kada bi nestao srpski narod, a ostao ‘Gorski vijenac’, ostalo bi dosta. Kada bi tu sliku preneo ka unutrašnjem planu, i kada bi se našao pred spoznajom da od tebe neće ostati ništa, osim jedne pesme, koja bi to pesma bila?

Tebi je lako, Ti si Bog

A mene načini čovjekom

Slabim da spozna

Lik Tvoj

Tebi je lako, i bez mene si Bog

A ja sam bez Tebe ništa

Ništavilo koje će nagnojiti

Zemlju crnu

5. Pored svoje poezije, objavljuješ na svojoj stranici Dezintegrisano i veoma zanimljive stihove drugih, često poptuno nepoznatih, a odličnih pesnika. Koliko je važno čitanje poezije za jednog pesnika, i koliko je važna književna tradicija, ne samo kao pesnika, već kao duhovno biće?

Objavljivao sam, trenutno mi to nije u fokusu. Tako da se stranica više ne bavi afirmacijom mladih pjesnika. Čitanje jeste važno, ne možemo čitati samo sebe.

6. Koje su to duhovne vrednosti bez kojih bi bio ništa?

Ne volim davati odgovore na pitanja u kojima leži zamka za hvalisanje. Eto, skroman sam.

7. Kada si otkrio da su tvoje želje bezdane? Ima li kraja ljudskim željama i ima li njihovog ispunjenja?

Nisam otkrio ništa, još uvijek tragam i otkrivam. Sve zavisi od toga kakve su naše želje i čemu stremimo. Naći ćemo ispunjenje ako radimo neumorno na našem duhovnom biću. A ako smo previše od ovoga svijeta, samo ćemo se udaviti u tim istim željama.

8. Šta vam vredi što ste svi različiti, kada ste svi različiti na isti način, navodi se na jednom beogradskom grafitu. Kakvom ti se danas čini uniformnost sveta, i da li postoje distinkcije u svetu koji nas okružuje?

Ma ne znam, sve nekako liči na jednu veliku maskaradu. Pogledajte društvene mreže, tu su neki trendovi đe svi rade potpuno iste debilne stvari, oblače se

isto, isto se smiju. Mase zombiranih klovnova prijete da nadjačaju i potope ljepotu drugačijosti.

9. Ka kom odgovoru i pitanju sam tragaš, ili odgovaraš pitanjem?

Iz života ili groba, koja misao je bliža slobodi?

Tri pjesme iz rukopisa "UTVARE" Milovan Kljajević

***

Naša lica odaće nas

S godinama bore

Otkriće naše grjehove

Sitne pakosti i izopačenosti

Sve će se doznati

HEROIN

Na njegovom blijedom licu

Smrt je oslikavala sebe samu

U džepu još jedna doza

Još jedna i nijedna više

Pomislio je

U stanu ugašena struja

Prazan frižider

Žena koja još uvijek nije

ostavila svoga muža

Dječica koja grle majku

Dok on poslednji put

Iza zaključanih vrata

Vodi ljubav sa smrću

I ne opire se

Još jedna i nijedna više

***

Našim djelima i nedjelima

Staćemo pred Njega

I opravdanja neće biti

LOPOV

Čuo sam neđe priču

Kako je lopov odlučio

Da ukrade krišom od Boga

Djelić besmrtnosti

A danas nailazim na grob

Na kojem piše

BOG JE  POKRADEN

OVE NEPOKAJANE KOSTI

OTUĐIŠE JEDNU DUŠU

OD BESMRTNOSTI

***

Naše će ruke

Tvoriti samo Istinu

A laž ćemo obezglavljenu

Baciti pod noge

RULET

Baba iz moje zgrade

Ide sa štakom u desnoj

I penzijom u lijevoj ruci

Na rulet

Igrajući uvijek istu seriju

Vraća se sa lijevom rukom u džepu

Mrmljajući drhtavim glasom molitvu

Jednoga jutra sam je sreo u hodniku

Kako na koljenima preklinje Boga

Da joj loptica padne na broj osam crno

I da nakon toga neće igrati

Nikad više

Nikad

Jutros su je iz stana iznijela

Osmorica u crnom

ČETIRI OD SEDAM

(smrtnih grjehova)

GORDOST

Objavio sam knjigu

Pa je nosim na glavi umjesto kape

Kako bi uvijek stajala iznad mene

Da ne bih morao ponavljati

Ovom knjigom sam nadmašio samoga sebe

BLUDNOST

Umjesto pornografije

Masturbiram na svoje pjesme

A uvijek me iznova uzbudi

Kakav poziv za intervju

Izrazi divljenja

I aplauz

LIJENOST

Dvije godine kako sam bez posla

Ne pratim oglase

I ne izbivam iz kuće

Tri godine kako nemam ženu

Četiri godine kojima ne znam dati ime

I tako naprijed pet, šest, sedam..

Ne pomičem se sa kreveta

I prestajem da brojim

PROŽDRLJIVOST

Prije pet godina saznao sam dijagnozu

Doktor mi je predložio da smanjim apetit

Ali ja već dvije godine

Aktivno upijam sadržaj društvenih mreža

Dok apetiti iz dana u dan rastu

_________________

Kako je počelo Vaše druženje sa kamenom? Zbog čega je baš kamen Vaša strast?

Na to pitanje ni sâm ne znam odgovor. Otkad znam za sebe, kamen je bio tu. A i moja ljubav prema njemu. Rođen sam na Braču. Moja prva sećanja su kamen, more i masline. Ta ljubav je oduvek postojala, nikada je nisam dovodio u pitanje. Oduvek sam imao osećaj povezanosti sa materijalom i podnebljem odakle dolazim.

Zastupate ideju da dobar vajar ne vaja kako se vaja, već kako on sâm vaja. Koliko Vam je bilo teško da pronađete svoj lični izraz u kamenu?

Za mene je vajanje oduvek bila igra, i kada sam počinjao, a igram se i danas. A kad se igramo, onda nema pravila, nema ograničenja, nema konačnog cilja. Igra je cilj sama po sebi. Kad umetnik stvara na takav način, to je iznad svih normi i pravila, a rezultat je uvek autentičan. Kad bismo svi ˮvajali kako se vaja”, svi bismo bili isti, a svet bi bio uskraćen za svu lepotu različitosti umetničkih izraza.

Sa kojim vrstama kamena ste radili? Koji kamen se najteže pokoravao Vašoj ruci?

Volim da kroz odabir materijala u kojem radim ostvarim vezu sa podnebljem. Gde god me je put odveo, pronalazio sam autentičan kamen. Dok sam bio na Braču, radio sam u bračkom kamenu, u Lici sam koristio lički crveni boksit. Mnogo radova izveo sam u zagrebačkom bizeku. Nalazio sam kamen u Šumadiji, radio puno u mermeru iz Karare i Prilepa. Radio sam čak i u kamenu iz Sićeva. Svaki je komad kamena različit. Kroz rad sam naučio da kamen ne treba pokoravati. Sa kamenom treba komunicirati, treba ga razumeti. Kad razumeš materijal u kojem radiš, kad mu se posvetiš, ništa nije teško, samo u zavisnosti od odabira kamena pristupaš na drugačiji način.

Stvarali ste figurine od plavog, zelenog i raznobojnog stakla, a ovogodišnji ciklus je od prozirnog. Zahteva li staklo nežniji pristup nego kamen, s obzirom da je njegova osnovna osobina krtost?

Da, jedan sam od retkih umetnika koji obrađuju staklo na isti način kako obrađuju i kamen. Moji radovi u staklu nisu liveni, već komad staklene mase brusim, glačam. Staklo koje koristim zapravo je neka vrsta taloga koji ostane nakon topljenja, masa namenjena daljoj preradi. To su po pravilu nepravilni oblici, uglavnom manjih formata, što dosta određuje i konačnu formu samog rada. Često su u samoj staklenoj masi krhotine nevidljive golim okom, a usled nepažnje staklo lako puca. Tako da, da, rad sa staklom podrazumeva ljubav i nežnost.

Koliko je teško samostalnim skulptorima na ovim prostorima, i uopšte samostalnim umetnicima? Koliko to tačno odricanja i ograničenja podrazumeva u Vašem slučaju?

Živimo u čudnim vremenima. Mislim da je svima koji žive od svog rada teško na ovaj ili onaj način, pa i umetnici dele tu sudbinu. A onda opet, boriš se tako što radiš i radiš, čak i kad misliš da nema preteranog smisla. Svaki posao kojem je čovek posvećen podrazumeva da se nečega odrekneš, nekad se odrekneš onih osam sati sna, nekad propustiš neko druženje ili jednostavno ne stigneš da budeš svuda gde bi možda želeo da budeš. E sad, ograničenja... Svedoci smo da imamo sjajne umetnike na ovim prostorima koji upravo ispisuju istoriju umetnosti. Sigurno je da bi bili još bolji kada ne bi bilo materijalnih ograničenja za realizaciju radova, kada bi zaista mogli da izvedu sve ono što mogu i zamisle. Drugih ograničenja nema! Umetnost je sloboda, a sloboda je na potpuno drugoj strani.

Gde se sve Vaša dela mogu naći i pogledati u Srbiji?

Puno mojih radova se nalazi u privatnim zbirkama širom Srbije. Deo su stalne postavke u Belgrade Art hotelu, a veći formati su postavljeni u polju lavande u selu Tamnjanica, gde se nalazi sedište likovnog udruženja Pigmalion.

Za Vas važi epitet da ste jedan od najzastupljenijih i najproduktivnijih savremenih skulptora u Hrvatskoj, a rekli bismo i šire. Kojim strategijama održavate tu vrstu prisutnosti na vajarskoj sceni?

Strategija je vrlo jednostavna - podrazumeva rad, rad i samo rad. Kad si uporan u tome što radiš i kad radiš ono što voliš, bez preteranog razmišljanja o nekakvim konačnim ciljevima i rezultatima, oni sami dođu, a da nisi ni svestan toga. Umetnicima je danas teško jer, osim što se bave produkcijom radova, oni  moraju biti i menadžeri, trgovci, poznavaoci makar osnovnih stvari u marketingu... A opet, kraj XX i početak XXI veka doneli su neke nove alate i mogućnosti za promociju umetnosti, a ja se trudim da ih iskoristim. Ne razmišljam zapravo o tome kao o nekoj strategiji, radim onako kako me unutrašnji osećaj vodi, možda je i to neka strategija. I ono što često ponavljam, posebno mlađim kolegama, ključ je u povezivanju, u spajanju, u stalnoj komunikaciji. 

Venere (ali i bikovi) dominiraju Vašim opusom. Kada ste prvi put osetili da su simboli iz praistorije Vama lično bliski i da u njima pronalazite odušak svojoj mašti?

Vrlo rano! Oduvek sam nalazio inspiraciju u mitskom, u arhetipskom. Uveren sam da neke stvari nosimo u sebi kao nasleđe, a da toga nismo ni svesni. Onda nam se neke stvari dopadnu, ni sami ne znamo zašto tačno, prepoznamo nešto u nečemu, a nismo sigurni šta smo to prepoznali. A objašnjenje je zapravo, uveren sam, u nama samima, u tim zapisima koje nosimo nataložene. Čini mi se da sam zato forme koje pominjete od najranijih dana prepoznao kao bliske i poznate, a tu leži i odgovor na pitanje zašto radim to što radim.

Vaša venera je uvek u pokretu: odbegla je, šeta, trči, zakovitlana vetrom... Tako ste stvorili jednu posve autentičnu veneru-ženu. Odakle crpite inspiraciju za ove uvek nove varijetete?

Inspiracija je svuda oko nas... Inspirišu me priče, inspirišu me neki događaji, inspiriše me stvarnost. Inspirišu me i ljudi iz okruženja, a da često nisu ni svesni toga. Inspirišu me putovanja i upoznavanje novih kultura i obrazaca. Inspiracije mi nikad ne nedostaje, ponekad samo vremena da se kroz rad izrazim o svemu što me inspiriše.

Vetar je u Vašem opusu izuzetno važan element. Da li je to otisak Vašeg rodnog Brača koji živi u Vama i Vašim delima i kovitla sve venere koje Vas prate?

Lepo ste to primetili. Da, kad odrastete na ostrvu, vetar je nešto što i raduje i plaši, nešto što ti i prija i ne prija, ali je uvek tu. Prvo shvatiš da nešto duva, onda im naučiš imena i kako se razlikuje hladna bura od prijatnog maestrala. Kasnije kreneš da razmišljaš o vetru, a što više o njemu razmišljaš, nemoguće je da ne počneš da ceniš tu silu i snagu. Vetar oblikuje, vetar stvara... Ne vidiš ga, ali ga osećaš, ima neke lakoće u njemu.Volim vetar. Moja sjajna koleginica i velika srpska umetnica Maja Obradović u tekstu za Katalog povodom prošlogodišnje izložbe u beogradskoj Galeriji 73 napisala je: ,,Jedan je Petar, a Petar je Vetar”. Maja je jako fina, pa nije rekla moj puni nadimak kad se šalimo, ali eto, toliko volim vetar da ga imam u svom nadimku.

U Beogradu će od 1. marta 2022. godine u galeriji Nikola Radošević moći da se pogledaju Vaši radovi uz radove Marka Tubića i Petra Mošića. Šta ste nam uz svoje prijatelje i kolege lepo pripremili ovoga puta?

Tako je! Velika mi je čast da izlažem uz dvojicu sjajnih kolega i prijatelja čije radove izuzetno cenim i poštujem. Predstaviću se radovima u mermeru manjih i srednjih formata. Ne bih puno otkrivao, dođite da pogledate izložbu!

Podelite sa našim čitaocima poneki plan za ovu 2022. godinu...

Posle izložbe u martu uzeću učešće i na Bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu (april) po prvi put do sada i tome se jako radujem. Od 1. juna imam samostalnu izložbu u Muzeju Hercegovine u Trebinju, a krajem juna izlagaću i u Nemačkoj. U julu me očekuje vajarski simpozijum u Tamnjanici u organizaciji Likovnog udruženja Pigmalion. Tek sam stigao do leta sa nabrajanjem, a planova je zaista puno!

Ne preostaje ništa drugo nego da naše čitaoce uputimo na neku od pomenutih izložbi! Verujemo da će svako pronaći neku figurinu po svom ukusu i želji...

,,Ova zbirka priča je svedočanstvo života koji nas polako i sigurno vodi u beznađe ako se ne prizovemo pameti i ne stanemo u odbranu osnovnih vrednosti vekovnog postojanja. Milan Ružić je od onih ljudi koji su od davnina branili zemlju rečima u pričama i knjigama vrednim kao narodne krštenice. Na tragu srpskih pripovedača, Milan Ružić ispisuje svoja neskrivena i iskrena poimanja tradicionalnog sveta sa osećanjem da je svaka reč značajna u odbrani života našeg naroda.”

1. ,,Šta je ovo što se danas Srbijom zove?” naziv je jedne priče iz tvoje knjige ,,Narod za izdavanje”. S tim u vezi, zanima me da li smatraš da se današnji čovek kreće u krdu koje ide u pravcu konformizma gubeći na taj način samopoštovanje, ali i hrabrost za borbu zarad nekog opšteg dobra?

 Čini mi se da je prošlo vreme bukvalnog kretanja u krdu, ali recimo da je taj osećaj krda ostao na snazi i da je jači nego ikad. Današnje „mase“ se uopšte ne kreću, ukoliko nemaju onu stolicu na točkiće, već sede zavaljeni lica obasjanih brojnim svetlima piksela sa monitora i po društvenim mrežama i komentarima na raznim portalima dižu „revolucije“, slažu se, ne slažu, ubeđuju, kleveću, presuđuju. Dakle, čovek se kreće u krdu koje se danas, od onog starog „krda“ okupljenog radi opšteg dobra, formira samo na osnovu klanova, možda preciznije interesnih grupa, a pod njih spadaju i uvek aktuelne ideološke podele, jer su i te podele nastale sa idejom očuvanja komfora, tačnije izvlačenja zarade. Stoga, ne možemo baš pričati o pravoj borbi, jer borba tastaturama ima manje odjeka od borbe neke dve gliste u naručju kakve bare. Čim se ne može pričati o borbi, onda znajmo da ne može biti ni opšteg dobra, jer se za njega uvek treba boriti na vidljiv i konkretan način, što ne iziskuje uvek fizički obračun, već i kulturološki, naučni i obrazovni. A samopoštovanje doživljava duboku reviziju značenja, jer danas ljudi teže tome da nekulturno ponašanje, prestrogi odnos prema drugim ljudima, bolesni egoizam, klasnu pripadnost i sebičluk sve zajedno podvedu pod samopoštovanje kako bi za svoju nekulturu imali prigodan naziv. Samopoštovanje je sposobnost da se ne pristane na menjanje svoje prirode, da se ne pristaje na ucene i korupciju, bila ona materijalna, duhovna ili neke treće vrste. Samopoštovanje je i dovođenje u pitanje svog mišljenja ili dela na korektivni način, a ne slepa i bezobzirna odbrana od svake kritike. Uostalom, poštovanjem drugih, dobija na snazi i samopoštovanje, jer ukoliko poštujete ljude oko sebe, prirodno bi bilo da i oni uzvrate poštovanjem zbog čega ćete se vi osećati uvaženije, a to je jak priliv samopoštovanja.

Konformizam je jedna od najvećih bolesti civilizacije i kontejner u koji je bačeno ko zna koliko neostvarenih talenata, jer im je od negovanja dara bio preči društveni ili materijalni položaj, takozvana sigurnost. Zamislite samo koliko remek-dela je ostalo nestvoreno zbog odsustva želje da se mrdne sa udobnog mesta koje ne znači uvek i sreću.

Mogu slobodno da kažem da je današnji čovek samo privid onoga što je čovek bio i što treba da bude. Nije više to univerzum pameti, stvaralaštva, duhovitosti, obrazovanja i svestranih iskustava spakovan u jedno telo, već nekakav banalni binarni zapis zagledan u sve ono što je poplava neukusa i erotizacije sveta nanela, a čime se ta binarizovana glava nalik na ljudsku opija, a iza nje, negde napolju, život ubrzano kaplje, možda čak i pljušti.

2. U poslednje vreme, gotovo svakodnevno, imamo priliku da čujemo da su sve mere koje malo-malo stupaju na snagu zapravo neka vrsta borbe protiv virusa koji je svetski neprijatelj na svim frontovima. Da li je on po tvom mišljenju zaista naš najveći neprijatelj ili smo to ipak mi sami sebi?

Mi smo oduvek sami sebi bili najveći neprijatelji, ali smo se protiv tog neprijatelja borili. Danas sve smatramo normalnim i ničemu se ne čudimo. Pre svega, ako ćemo o aktuelnom virusu, očigledno je da je on veštački napravljen, jer je jedini koji je ikada opstajao u isto vreme na svakoj tački planete. Ne mogu mu ništa ni ekstremne vrućine, ni hladnoća, niti umereno vreme. Niko se nije ni zapitao zašto je virus baš naleteo sad kada, geopolitički gledano, svet čezne za preraspodelom. Uzmimo primer Sjedinjenih Američkih Država, a nisu jedino mesto gde se dešava ono što ću pomenuti, u kojima je za ove skoro pa dve godine nastalo preko 80 novih milijardera. Virus je uspeo, bolje nego iko pre njega, da napravi još veći jaz između bogatih i siromašnih i da zatre one međuklase. Šta je ideja u kojoj ne pomaže samo virus, ali vidimo da je deo toga? Ideja je vladavina bogatih, cinik bi pitao „ma da li je moguće?“, ali u sledećem smislu. Oni bi želeli, a ne sumnjam da će im uspeti, da sajber-univerzum prenesu van računara. Dakle, da sve pokupuju što mogu, ovde mislim na apsolutno sve od zemlje do računara, pa tako da budu vlasnici prirode, hrane, zdravlja i svega ostalog, a da mi, kao na internetu, budemo samo korisnici. Ako zvuči kao teorija zavere, raspitajmo se po katastrima ko je sve kupio zemlju oko nas, zašto se najveće svetske kompanije ujedinjuju, a ako to nije dovoljno, pogledajte svoje mesečne račune ili svoju mogućnost da kupite, tačnije, da posedujete stan. Ako vam ni to nije dovoljno, sačekajte deceniju-dve, pa će biti jasno.

Internet je jedno ogromno pomagalo, ali i najveći obmanjivač. Ozbiljne naučne studije iz mnogih zemalja govore u prilog tome da će čovek, ako već nije, korišćenje 7–10% kapaciteta svog mozga smanjiti na 3–4%. Već imate decu koja se po školi bune kako uče suvišne stvari kojima imaju pristup telefonima od kojih se ne odvajaju.

Stoga, sve „mere“ koje se donose, bili mi njih svesni ili ne, idu u prilog lakše kontrole čovečanstva i sasvim sigurno nisu mnogo van onog puta proprćenog ka takozvanoj „zlatnoj milijardi“. Nikad nije bilo bolje vreme za svoje izopštavanje iz društva ukoliko želite da sačuvate razum. Otkako su počele „mere“, istina, i pre toga, samo ne u tolikoj meri, moje vreme je uglavnom trošeno na porodicu, knjige, pisanje, filmove i svakodnevne šetnje koje se protežu preko 20 kilometara. U tim šetnjama sam napisao i svoju novu knjigu.

Svetski neprijatelj sigurno nije virus, već ono što se dešava iza njega kao paravana, baš kao i ono što ćemo zateći kada se paravan skloni. Lično, najvećim neprijateljem čovečanstva smatram odsustvo morala. Ako nema morala, nema ničega.

3. S obzirom na to da si lingvista po struci, pisac po vokaciji, ali i otac, doživljavaš li forsiranje onlajn komunikacije (mislim najpre na onlajn školovanje) kao orvelovsku taktiku kojom se ljudi zaglupljuju, zastrašuju i udaljavaju, ne bi li u potpunosti izgubili koncept o pojmovima ,,racia” i ,,ličnosti”?

Sve ono što se danas forsira u školama smatram marginalizacijom obrazovanja. U školama je, a to znaš i ti kao profesor, postalo najvažnije imati planove, koristiti elektronski dnevnik, žuljati zadnjicu po neudobnim stolicama na beskrajnim sastancima školskim odborima i po većima, biti član raznih timova koji nikada ništa nisu uradili i trpeti konstantne pozive i poruke roditelja i učenika koji, čini vam se, ne mogu ni u toalet bez neke dileme za čije razrešenje moraju pitati vas iako tog trenutka nisu u školi. Dakle, ako smo u škole uveli onlajn komunikaciju kao osnovnu, barem za ove dve godine, a pedagoški rad se svodi na odlepljivanje lica učenika od njihovih telefona, onda obrazovanje, a to danas tako nazivaju, nema nikakvog smisla. Još gore, ako nemate obrazovanje, nemate budućnost. Nisam nikakav protivnik tehnologije i njoj podređenih sprava, ali sam pristalica korišćenja istih u svrhe kojima su, kažu, namenjene – olakšavanje i brže obavljanje poslova. Telefon treba da bude poput naočara kojima ćete lakše nešto videti, a ne da dovode do nošenja sve veće i veće dioptrije.

Mi smo izgubili pojam o stvarima o kojima bismo morali znati sve. Zvuči fatalistički, ali ako smo iskreni prema sebi, shvatićemo da je tako. Ličnost je nešto što više ne postoji u svojoj punoj kompleksnosti. Danas je poenta fabrikovanje ličnosti koja će se najbolje uklopiti u društvo koje oboleva od svega onoga čemu nekada nije bilo podložno u tako strašnim razmerama. Deca pokušavaju da formiraju sebe tako da ne odskaču od društva. Znam dosta primera kada su sjajna i dobra deca namerno dobijala loše ocene i pravila gluposti kako ne bi bila omražena u društvu. Kolekcija poželjnih ličnosti se nalazi u onom na društvenim mrežama i svi sebi daju zadatak da odaberu onu vrstu ličnosti koja će ih najmanje koštati gorepomenutog komfora. Meni to nekako ne ide, jer se moja ličnost formirala po inerciji i logičnom putu, a potpomognuta u potrazi prirodom, knjigama, muzikom, obrazovanjem i radoznalošću. Možda to nije moja zasluga, već prilika u kojima je odrasla moja generacija. Mogu samo da nagađam. Ali sigurno se ne uklapam u današnje standarde, niti se trudim. Ne smeta mi da ne budem prihvaćen, što ne znači da nisam, ali mi zaista ne bi smetalo kada bih to bio.

Ko želi da komunicira onlajn, ima toliko prilika, ali tako malo prostora da se razmahne dušom i jezikom. Ko želi komunikaciju onakvu kakva je u prirodi čoveka, licem u lice, njega ili nju unapred smatram bratom ili sestrom, jer je to postala stvar ređa od negativnog antigenskog testa.

4. ,,Kako da u Tebe ne verujem, Gospode, kada mi svi sumnjamo jedni na druge i gledamo na onog preko puta sebe kao na psa, dok jedino Ti na nas gledaš kao na ljude? Gledaš nas sa svog krsta i dalje verujući u nas iako smo ovakvi kakvi smo.” Ko nas u ovom slučaju posmatra kao pse, ako je jedino Gospod taj koji nas vidi kao ljude? Kakvi smo mi to ljudi?

Jedni na druge smo počeli da gledamo kao na pse. Postali smo zavidni, ne radujemo se tuđim uspesima, o sebi mislimo sve najbolje, a o drugima sve najgore. Svi su gori od nas, gluplji, neupućeniji, a samo mi krijemo ključeve istine i sve znamo iako ne znamo ništa. Nikome ne damo za pravo, lajemo na svaku različitost, na svaku reč za koju nismo hteli da izađe iz nečijih usta. Takvi smo ljudi postali, što ne znači da nije moguće vratiti se sebi. Naši uzori postali smo mi sami. Naše ikone postali su selfiji koji krase ekrane pametnih telefona. Naša crkva postale su društvene mreže, a bogočoveka samo zamenili čovekobogom. Ne teram nikoga da bude religiozan, to je stvar izbora, možda pre zrelosti, ali bih voleo kada bi svako mogao barem da bude pristojan i samokritičan. Samokritičnost je put ka boljitku. Bogobajžljivost nije osnova religije, jer za mene Bog nije dželat, već neko ko prašta i voli, ali bi nam bogobojažljivost bila glavno sredstvo do reaktivacije morala. Čovek bez morala nije čovek, nego privid čoveka. A dobra ilustracija nas kao pasa, žao mi je što vređam životinju koja ima više ljudskosti od samog čoveka, može biti i ona kada čoveku u nevolji pružite ruku, pa neko u toj ruci vidi spas, a neko drugi kost. Na sreću, lako je to ispraviti, ali nažalost, do toga neće doći, jer su svi ubeđeni da su u pravu. Poštenje, moral, iskrenost, ljubav, nepotkupljivost, obrazovanje, spremnost na žrtvu – od najlepših ukrasa čoveka do sigurne prečice ka progonu i osporavanju.

5.  Imali smo priliku da pročitamo reči Dušana Kovačevića koje će se naći na koricama knjige koju pripremaš. Koliko se ona po formi razlikuje od prethodnih? Polazim sa pretpostavkom da se stilski i tematski okviri neće puno menjati jer stičem utisak da ne dozvoljavaš sebi da se udaljiš od tradiciolanih i nacionalnih okvira, što je svakako aspekt koji tvoje stvaraštvo izdvaja u moru ustaljenih i naručenih tema.

A ja sam imao priliku da čujem te Duškove reči i jedva sam zauzdao ego koji je hteo da se otkine sa lanca. Nova knjiga, koju negde na proleće treba da objavi Laguna, po formi je skoro pa identična prethodnim. Ono što jeste drugačije upravo je pokušaj da to što je u prethodnim knjigama bilo jasno vidljivo, čak previše naglašeno, sada svedem na nešto što će se osetiti umesto da se vidi. Pokušao sam da inovativno odgovorim na večite književne teme. Tačnije, da napravim delo koje može biti popularno (na nivou teme), ali koje nije jeftino. I konačno sam raskrstio sa uticajem pisanja kolumni koji je u prethodnim knjigama bio vidljiv. Takođe, ovo je prva knjiga sa poglavljem posvećenim ljubavi, tako da ima novih stvari zbog kojih će biti prilično različita od prethodnih knjiga.

6. Podseća li te politička, ekonomska i društvena scena u Srbiji na Komediju del arte? Da li nam je ,,produženi sa mlekom zaista važniji od pravosuđa”?

Više je tragedija bez truna umetničkog, mada, kao i u komediji del arte, maske su konstanta. Naša politička scena podseća na skupinu nekompetentnih bića koja u nama vide glasove, a ne ljude, koji vide priliku da se obogate, a ne narod kome je potrebna pomoć da opstane. Sve dok oni koji se u Srbiji bave politikom na našim licima budu videli glasački listić, oni neće biti političari, već stvorenja zainteresovana za to kome na sledećim izborima narod puni džepove. Onaj ko delom, ne rečima, dokaže da u svakome od nas vidi čoveka, a ne glas, za njega ću glasati i nazivati ga političarem. Do tada, svi su isti, jer bi i vlast i opozicija da menjaju političare, a ne politiku.

Pa zar mi, iako kokodačemo, a neki i ćute poput riba, nismo egonomski tigrovi? Tako nam rekoše. Istina, više se osećamo kao crvi, ali dobro. Važno je izrečeno, a ne ono što se postiglo i uradilo. Sve se svelo na to ko bolje laže, a ovamo treba da dignete kredit kako biste kupili dovoljno ulja za mesec dana.

Što se društva tiče, ono je mešavina svega i svačega, ali nažalost, u njemu se samo cene oni devijanti koji svoje devijacije naplaćuju, a novcem i pažnjom ih obasipaju svi oni koji su u životu češće otvarali vrata tuđih stanova i automobila nego knjige. Na pijedestale su podignuti oni koji su sišli s uma. I suštinski, u ovoj državi uspevaju samo oni koji Srbiju mrze, jer ko bi drugi trovao duh svog naroda zbog novca i uništavao stubove našeg identiteta kako bi zaradio bolju poziciju u društvu ako ne oni koji su se iz svog korena samoiščupali.

Produženi s mlekom je važniji i od školstva, i od zdravstva, od umetnosti, od trovanja zemlje, od nameštenih tendera, od pravde, od istine, od čovečnosti, od porodice, od svega. Ti koji pre odu na produženi s mlekom nego na referendum, ili koji dopuštaju dekonstrukciju svega vrednog, jesu upravo oni koji ne pripadaju nijednom narodu. To su pojave, a ne ljudi, koje su rođene da nanose štetu, a ne da stvaraju. Sve ovo što zvuči vrlo sumorno govorim na taj način upravo kako bih delovao korektivno, kako bih ukazao na greške zbog kojih ništa nije onako kako treba. Smatram to dužnošću pisca. Umesto da te čovekolike pojave leže po parkovima na kartonima i prose, tamo su se našli profesori, naučnici, umetnici koji idu po svoju kašiku obroka u nacionalnim kuhinjama dok ti beskorisnici lišeni svakog talenta i znanja grickaju plastične kašičice po elitnim kafićima.

1. Dugo se polemiše da li su vizuelne umetnosti u potpunosti preuzele moć pisane reči, kao i da je vreme književnosti prošlo.  Da li je ljudima postalo svejedno to što se u najmanjoj knjižari može pronaći više vrednih ideja nego u istoriji televizije i otkuda to da su knjižare i biblioteke sve praznije?

Čuo sam podatak da je najprodavanija knjiga prošle godine na Amazonu bila slikovnica za odrasle. Navodno u njoj se nalaze slike cvetnog vrta i te slike bi opuštale ljude i uticale psihoterapijski na njih. Dakle, sam ovaj podatak je dovoljan da znamo gde se trenutno nalazimo. Da li će slika u potpunostu zameniti reč? Ne verujem. Ali ima još jedna meni zanimljiva priča. U razgovoru Jerotića sa Isidorom Sekulić, Jerotić je napomenuo da bi u budućnosti telepatija mogla da zameni potrebu za verbalnom komunikacijom, jer bi se ljudi mogli u potpunosti telepatski sporazumevati. Isidora je to sa prezirom odbacila rekavši da je naša osnovna ljudska karakteristika govor, dakle - reč.

2. Kako danas vidiš poziciju poezije u svetu, hoće li je svi pisati, kakva je njena budućnost i šta ona predstavlja tebi?

Neko je jednom divno rekao da poezija u knjižarama stoji uvek na donjim policama ne zato što ona nikog ne zanima već zato što treba da se pokloniš pre nego što je uzmeš. Kada pričamo o poziciji poezije, pričamo i o poziciji visoke umetnosti u svetu pretežno naklonjenom masovnoj umetnosti dakle zabavi. Istina je da mi rastemo do stvari. Šta to znači? Ja sam mogao pre par godina reći: šta je to klasična muzika? Pa meni je to skroz nešto odbojno. I u ova do banalnosti i štetnosti liberalna vremena neko bi mogao reći pa dobro to je njegov ukus, njegovo mišljenje. Ali istina je ipak da do visoke umetnosti mi moramo rasti, dakle sazrevati. I što više budemo radili na unutarnjem razvoju ti sadržaji će nam biti bliži, razumljiviji.

3.  Zašto i kome pišeš?

Pišem jer ne znam ništa drugo. Jer duboko verujem da sam za to stvoren. Jer pre svega imam potrebu kao što postoji potreba za hranom. Pitati nekoga ko tako doživljava poeziju "ti i dalje pišeš ?" očekujući da je to nečija prolazna faza, isto je kao i nekog čoveka pitati ti i dalje piješ vodu? Dakle, pišem iz potrebe. A kome? Nikome. U stvari za sve.

4.Borhes je zastupao tezu da ukoliko od pisca ostane samo jedna pesma ili priča, ostaje sasvim dovoljno. Kada bi morao da obrišeš sve svoje pesme, a da ostaviš samo jednu, koja bi to pesma bila?

To je bar lako - Kad prodajemo kuću.

5. Ko su tvoji književni uzori, i koliko srpska književna tradicija utiče na tvoje stvaralaštvo i šta ti predstavlja u životu? Da li istorijsko i duhovno nasleđe opstaje danas?

Uglavnom sam i čitao domaće pesnike. Stranih sam se uvek pribojavao zbog prevoda. Prolazio sam faze: Dučića, Miljkovića, Cesarića pa opet Dučića, Raičkovića... Ali više od svega u književnosti tražim sličan senzibilitet. Na toj ravni pronalazim svog pisca, svog pesnika. Melodičnost pesme, melanholija, sažetost u izrazu, to su karakteristike mojih stvaraoca.

6.Kako bi danas opisao savremenog čoveka i svet koji ga okružuje?

Najkraće - previše okrenut ka spolja umesto ka sebi. Apsolutna negacija unutarnjeg/duhovnog sveta.

7.Kakav je to pesnički pogled na svet i koja je najvažnija tema o kojoj pišeš?

Unutarnji, sa očima iznutra. Zato Dostojevski bolje poznaje čoveka od većine psihijatra. Ja sam okrenut ka sebi i tu fokusiranost mojim bićem opisujem u pesmi "Kazna" i to jeste kazna ali i velika šansa, šansa da se nešto stvori ili bar koliko toliko čovek upozna. Što će mu ako se u tom procesu ne ubije, sigurno kasnije dosta olakšati život.

8.Da li se prava poezija piše samo krvlju, odnosno koliko je važno da je pesnik ujedno i ličnost u svojoj poeziji?

Imam veliku odbojnost kada čujem ono lirski subjekat, em što zvučii kao da ste se upravo vratili sa časa srpskog u osnovnoj školi em što je to nepotrebno izmeštanje i ograđivanje autora od onog što jeste on - njegova srž .U velikoj meri kukavička stvar. Važno je da je on to proživeo/doživeo jer jedino tako se u njemu mogu pokrenuti one tektonske ploče iz kojih se stvara. Zanimljiv život sam po sebi bez da je to neko istinski osetio za literaturu nema nikakve vrednosti.

9.Šta smatraš životom-utopijom u savremenom svetu i da li je utopija, makar na ličnom planu, danas moguća?

Nema utopije. Ima samo borbe. Život je borba. A vi birate da li je to ona unutarnja ili spoljašnja. Ja bih toplo preporučio da pre svega vodite unutarnje bitke. Jer i po Hristu jedina revolucija bi bila ona unutarnja, jedina vredna, jedina prava.

10.Da li znaš sve svoje pesme, da li među njima praviš određene podele, da li bi se nekih odrekao poput Miljkovića, i da li imaš evidenciju koliko ih ukupno ima?

Miljković se odrekao svega što je napisao. I ubrzo zbog toga zažalio. Smatram da je to njegovo bilo ishitreno i da ni on sam nije tako mislio. Uostalom njegovo psihičko zdravlje tih dana ne verujem da je bilo dobro. Svi pričaju kako su ga ubili, ali on meni baš deluje kao čovek koji bi mogao dići ruku na sebe. Na kraju krajeva zar se čovek više ne sme ni samoubiti a da odmah ne iskrsne hiljadu teorija o njegovoj likvidaciji?! Ne odričem se ničeg što sam napisao, sve sam to ja. Naravno ne štampa se sve zbog samog kvaliteta.

11.U odnosu na svoju prvu pesmu, koliko misliš da si se kao pesnik promenio? I, za kraj ovog intervjua, pod onom Crnjanskovom krilaticom da u budućnost gledaju i idu, svi srećniji narodi,  kuda dalje?

U odnosu na prve pesme mnogo. Baš dosta. Dakle, iako imam veliku veru u Talenat (t velikim slovom) sigurno da je vreme dosta doprinelo na sazrevanju mog izraza. Kuda dalje? Kao što je Mika govorio: ja ne znam da vozim kola ali vozim u pesmu u priču. Kuda dalje? U pesmu, u priču.

 Izbor iz poezije Koste Kosovca:

KAZNA

U srednjem veku postojala je kazna za ubice.

Da im se za telo veže leš ubijenog,

tako okrenut

da sa njima bude lice u lice.

Tako bi ga svugde nosili

sve dok ne polude.

I baš kao taj dželat,

što ubijenog nosi sa svojim telom

ko sa pokretnim grobom.

Ja sam neprestano zagledan

nad sobom.

KAD PRODAJEMO KUĆU

Kad prodajemo kuću,

kako da znamo koliko ona vredi?

U pločicama u armaturi u gredi.

U slepim zidovima gde otac osedi,

kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?

Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede,

i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede.

I stakleno oko prozora što gleda na reku,

zapamti kad drvo ruše

tad i hlad seku.

I beli parket na kom je moja sestra naučila hod,

ja gledam njeno detinjstvo a ti samo pod.

Kad prodajemo kuću mi prodajemo i ulicu,

i dajemo oglas,

ko da dajemo umrlicu.

Kad prodajemo kuću,

kako da znamo koliko ona vredi?

Ponajmanje u pločicama, armaturi, gredi.

ANA

Stvoriću te od snova i rime,

Od kišnog ritma i čežnje gram,

I svakog dana davati novo ime,

Niko mi neće trebati stvoriću te sam.

Od bosih želja i malo vina,

Od nekog davnog pogleda,

I svi će me prokleti što ne želim sina,

I svi će mi zavideti kad me pogleda.

Znam smejaće se svi crnogorci,

Što jedino kad se sin rodi piju.

Kad ti budeš učila da ljubiš,

Njihovi će da se biju.

I daću ti da se igraš u blatu i ne moraš da voliš cveće,

Dok drugi skupljaju lutke, ti penji se na drveće.

Stvoriću te od ovih šaka,

Od belih laži i od čega se ne sme.

Hrabriju od svih dečaka,

Nežniju i od pesme.

PAŽLjIVO

Kada se sa nekog prostora uklanja verski objekat,

iz poštovanja on se ne ruši, već razmontira.

Cigla po ciglu.

Tako bi trebalo i sa našim unutarnjim kulama.

Pažljivo sa onim

u šta smo do juče verovali.

BEOGRADSKA

Na mestu gde su skinhedi ubili

romskog dečaka

otvorena je cvećara.

U kojoj ne treba niko nikad ništa da kupi

nek svaki cvet bude za njega.

ŠOLjA KAFE

Dobri starci pozivaju vas na kafu,

tu su, al odavno poginuli u samoći,

njihova su tela krhka,ostale su samo oči.

Zovu vas  na svoje zastakljene  terase,

i dok čekate  da provri kafa,

tek usput, onako, kažu par teških reči,

poput epitafa.

Na kraju,  kad vreme je da se pođe,

svaki od njih  po knjige ide,

Pozajmljuju vam razne stvari,

Samo da bi mogli, još  jednom da vas vide.

Iza Žarka Vidovića ostalo je više desetina hiljada stranica neobjavljenih rukopisa. Među njima je i 2745 stranica rukopisa studije Njegoš i Kosovski zavet u Novom veku. Njegov rad na ovoj studiji trajao je od 1977-1982. godine. Iz ove studije izdvojili smo delove (naslov Srbi i Kosovski zavet u Novom veku je naš) za koje mislimo da će biti na duhovnu korist, pre svega i svih, mladim Srbima.

Ovom knjigom najavljujemo i skorašnji izlazak iz štampe celokupne studije u pet tomova.

U ovoj knjizi mi nailazimo na širok spektar asocijacija i inspiraciju koju može da dâ samo jedan takav erudita kao što je Žarko Vidović. Tu možete naći razmišljanja o Njegošu kao tragičnom junaku Kosovske misli, razmišljanja o umetnosti, razmišljanja o naciji i transcendenciji. Jako je bitno uvideti ona suptilna razlikovanja između epske svesti koja nije sposobna da se nosi sa Zlom u odnosu na prefinjena razmišljanja o tragedijskoj svesti Njegoša. Takođe, možete naići na uticaj triju različitih evropskih kultura na kulturu Srba u Novom veku.

U ovoj knjizi ćete naići na originalna i argumentovana razmišljanja o ruskom apsolutizmu i njegovu nekritičku recepciju baroka posle reformi Petra Velikog. Dalje, u knjizi ćemo videti ulogu Vojne krajine i Pećke patrijaršije, dve odlučujuće ustanove srpskog naroda posle gubitka državnosti. Žarko Vidović će nam objasniti šta je to tragedija i sloboda. Naći ćete, za razliku od naših površnih mislilaca o Njegošu, liturgijsko-zavetni karakter Njegoševe poeme Luča Mikrokozma, dramatiku Gorskog vijenca i Lažnog cara Šćepana Malog, strahove i zebnje usamljenog srpskog naroda, zatim povesnu kob Seoba i gubitka srpskog identiteta u tzv. Novoj Serviji na tlu carske Rusije, konkretno Ukrajine.

2. Šta je zapravo Kosovski zavet?

Kosovski zavet je briga Crkve za narod koji je ostao bez države. Nastao je na Kosovu polju 28. juna 1389. stradanjem Kneza Lazara kada je i počelo nestajanje države koju je stvorio veliki župan Stefan Nemanja. Zavet je prepoznat i negovan Crkvom kao zavet Svetog Cara Lazara, a uobličen Pećkom patrijaršijom u periodu 1557–1766. godine.

A sam zavet, među nama Srbima, nastao je pozivom monaha, Svetog Save, na sabor, i odzivom naroda na sabranje oko crkve na Spasovdan u manastiru Žiča 1221. kao pravoslavni kulturni obrazac kojim je stvorena nacija kao autokefalna Crkva.

Pravoslavni zavet je postao Svetosavski, a Sveti Sava otac nacije koja nije stvarana državom i politikom („Zemaljskim carstvom“), već je liturgijska tvorevina ograničena na parohije i eparhije.

Čuvari nacije su manastiri, monasi i monahinje sa igumanima na čelu. To je prostor Nebeskog carstva u kome vlada sveštena poezija, umetnost i moral nastao davanjem reči u crkvi pred Bogom.

Zavet je sadržinska osnova i smisao istorijske svesti Srba.

Razumevanje zaveta je povezano sa liturgijskim životom i tragedijskim iskustvom shvaćenim mediteranskom kulturom i njenom najvišom vrednošću – osećanjem slobode i dostojanstva Ličnosti čoveka kao individiue.      

3. U današnjem ključu okretanje ka Nebeskom carstvu pa čak i samo njegovo pominjanje deluju zanesenjački i nekorisno za ovozemaljski život. Kako nam osvešćivanje datog nam zaveta omogućava da i ovde na zemlji živimo živote dostojne ljudi?

Nebesko carstvo, pre svega, nije neka nerealna utopija. Nije to Grad Sunca Tomaza Kampanele. Nebesko carstvo je ovde na Zemlji, gde su dvoje ili troje okupljeni u ime Hristovo. Liturgija i liturgijski život jesu anticipacija Nebeskog carstva. I u samom Simvolu vere se kaže: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka, amin“.

Nebesko carstvo nije idejna iluzija, već borba za hrišćanski moral i čestitost ovde na Zemlji. Zato smo i odgovorni da čuvamo društvo i da pazimo na ekološku čistotu Zemlje, jer mi nismo milenaristi i manihejci da stvaramo fantazije o nekom drugom svetu. Upravo to što ste rekli, hrišćanski je i Bogu milo da na Zemlji živimo živote dostojne ljudi. Svest o značaju ljudske ličnosti nigde nije tako izražena kao u hrišćanstvu. I moderni hrišćanski egzistencijalisti danas se bore za osvešćenje čoveka da je ličnost. Čitajmo samo stranice Albera Kamija, Eduarda Munijea, Melroa Pontija. Oni direktno svojim personalizmom silaze sa stranica svetootačke misli izražene na Sedam vaseljenskih sabora.

Kada je učenik Svetog Ave Justina, poznati kompozitor Enriko Josif, pun ljubavi rekao: „Srbi su Nebeski narod“, mislio je na hrišćanske vrednosti koje je Gospod Isus Hristos u Besedi na Gori razvio u svojih devet blaženstava. Nema boljeg recepta za preporod čovečanstva, a pre svega srpskog naroda.   

4. Koje je mesto Njegoša, kao pesnika, vladike i poglavara u Kosovskom zavetu?

Njegoš je živeo Kosovskim zavetom i njime je merio sve muke srpske, sve rane je zaceljivao melemom Kosovskog zaveta. Svu nadu i dostojanstvo srpskog naciona gradio je na Kosovskom zavetu. Njegoš je u njemu video ključ srpske povesti. Istorija je kontinuitet zajednice, tj. održanja zajednice u njenom kontinuitetu, uprkos smrti koja onemogućava kontinuitet. Kontinuitet istorije je, dakle, duhovni identitet. Njegoš nam je najbolje objasnio šta se na krilima Luče može saznati o našem Kosovskom zavetu. Ovaj duhovni identitet je kod Njegoša maštovni, tajni, zavetni, a ne biološki, jer biologija je realnost smrti, a smrt je prekid kontinuiteta. Njegoš nam je pokazao da samo u mašti – kao što Dantea vodi Vergilije kroz Pakao – tako i Luča i mašta u Njegošu nam preko njega govori kako steći i čuvati svoj identitet sa pokoljenjem koje je živelo 1389. godine, ili sa pokoljenjem iz 1689, ili s onim iz 1804–1813, ili iz 1914–1918, ili iz 1941. Njegoš je Kosovskim zavetom čuvao identitet i kontinuitet srpske zajednice. On nam je pokazao da samo Poezija čuva u sebi tajnu zavetnog poistovećenja. Zato je i rekao: „Budalama da je vjerovati, poete su pokoljenje ludo“.

Ne varajmo se, Njegoš je najveći srpski bard, a Bog ga je poslao zajedno sa Žarkom Vidovićem da nas podseti na ovaj zavetni identitet.    

5. Kako je na prosvetiteljstvo koje je dolazilo sa Zapada gledao Žarko Vidović i koje su ključne tačke našeg pada koje nas određuju i danas?

Žarko Vidović je bio čovek snažne misli, emocionalne inteligencije, ali i pravi istoričar civilizacije koji je znao da oseti alijenaciju od svega onoga što je zajednica i Crkva. On je odlično znao za krizu metafizike na Zapadu i njeno ključno određenje, a to je ukidanje kategorije Boga u istoriji. Onaj odnos Njegoša prema Dositeju Obradoviću, o kome je Njegoš pisao knezu Milošu, jesu bili ideja vodilja kojom je Žarko sagledavao ono što je prosvetiteljstvo nosilo, a to je kult razuma i kult čula. To i takvo prosvetiteljstvo nije moglo da se suprotstavi stravičnoj nečovečnoj civilizaciji XX stoleća, sa fašizmom, nacizmom i komunizmom. Pokazalo se da je tzv. zdrav razum slab putovođ kroz lavirint istorije kada zatresu demonske i htonske sile istorije. Često je Žarko Vidović navodio Njegoševu misao: „Ja bih Dositeja poštovao da je svoj duševni dar umio obratiti na korist našega naroda. Ali on to nije umio i zato ga prezirem kao čovjeka koji nije vidio u čemu je sadržana sreća narodna i šta narodu može pričiniti nesreću. Prezirem ga kao čovjeka koji je nekome poslužio kao podlo oruđe ismjevanja nad blagočestijem“.

Na prosvetiteljski talas uvođenja velikog broja škola, Njegoš je pozitivno reagovao, ali na metodiku prosvetiteljske edukacije nije: „Škole su vozdignute da se ostre umovi ljudski, a ne da ljudi u njima budalesaju“. Upravo je ovo bilo upereno protiv Dositeja koji je u bogatom duhovnom i intelektualnom predanju naše Crkve video samo neku „zlatnu haljinu iscrtanu nekimi skorpiovidnim figurami“. Dakle, Žarkov odnos je bio kao i Njegošev.

Danas, kada kod jednog Dobrice Ćosića čitamo da treba svoju prosvetu da zasnujemo na Dositeju i na Vuku, zanemarujemo bogato nasleđe Gavrila Stefanovića Venclovića, naših srednjovekovnih književnika, naše bogato himnografsko nasleđe, jednog obrazovanog inoka Isaiju, koji je preveo spise Svetog Dionisija Areopagita, koji su napisani neoplatonističkom terminologijom, tako da je danas nemoguće standardnim književnim jezikom prevesti taj spis.

Žarko Vidović nas je upozoravao na redukciju tog prosvetiteljskog nasleđa, koje suvereno vlada u našoj elitnoj sredini, ukoliko vladajuća poluvekovna ideologija – brozomora – nije ubila svu elitu srpskog naroda. 

6. Zašto je svečanost, odnosno Božanska Liturgija i slavljenje života-postojanja na zemlji – onda i kad nam je to postojanje tako teško, kad nam se čini da je sve propalo i da je opšte beznađe – put ka spasenju i vaskrsenju?

Božanska Liturgija brani dostojanstvo vere. Ona je više od estetike obredoljubaca. Još je Homjakov govorio nama Srbima da se veoma varaju oni koji misle da se vera sastoji samo u veroispovedanju, ili u obredima, ili čak u direktnim odnosima čoveka k Bogu, kao u protestantizmu. Ne. Vera prožima celo biće čovekovo i sve njegove odnose prema bližnjem. Ona kao nevidljivim koncima ili žilicama obuhvata i prepleće sva čuvstva, sva ubeđenja, sve težnje čovekove. Ona je kao neki bolji vazduh koji pretvara i promenjuje u čoveku svako zemaljsko poreklo, ili kao neka najsavršenija svetlost koja ozarava sve njegove poglede na druge ljude i na unutrašnje zakone koji ga vezuju s njima. Prema tome, kaže Homjakov: „Vera je viši društveni princip, jer samo društvo nije ništa drugo do vidni oblik naših unutrašnjih odnošaja prema drugim ljudima i naše veze s njima“. Liturgija je parexcellence, zajednica, zajednica ljubavi, civilizacija ljubavi, kako bi to voleo da kaže Žarko Vidović. Čovek je sam i nemoćan. Bog i Njegova Sveta Liturgija jesu izlaz iz užasa i slepila bitija. Izlaz iz biološke i ontološke zatvorenosti čoveka jeste samo put ljubavi, a Liturgija je savršena zajednica Božje blagodati koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet.

Intervju vodio: Ivica Kuzmanović

Intervju prvobitno objavljen u časopisu Blagodarje, br. 16 (maj/jun 2021), str. 17–20.

Danas je humanizam definisan kao nova religija postmoderne Evrope prema Džonu Greju, filosofu i ateisti, koji smatra da humanizam plasira hrišćansku veru sekularnim terminima. U isto vreme se crkva i hrišćanska kultura u (zapadnoj) Evropi potiskuje i skrajnuta je iz društvenog života pojedinca...

Primarna nedoumica tzv. humanističkih društava ili humanističkih razdoblja jeste nejasnoća oko definicije samog pojma i afirmacije značenja primera čovečno, ljudski, humano. Pozitivno delovanje ličnosti u društvu u značenju koje je opredelio Marko Miljanov kroz pojam čojstva ne može se vezivati za jednu a isključivati iz druge kulture a to je upravo ono što se na osnovu spoljašnjeg uvida, delom zahvaljujući učinku protestantskog viđenja crkve, prepoznaje kao bitnost hrišćanstva. Reč je, svakako, o nečem sasvim drugom: humanizam je obeležio različita razdoblja u istoriji što se očitava na kulturološkom i možda najpre – filozofskom nivou na osnovu fokusa koji je usmeren ka čoveku, koji je tako postao tema, predmet i sadržaj dokučivanja smisla kao odgovora na ontološko pitanje. Svakako da umetnost sadrži najočiglednije pokazatelje: humanizam u društvu i kulturi po pravilu ''podržava'' antropocentrizam u vizuelnim umetničkim konstitucijama.

Subjektivistička percepcija objektiviteta opažljive stvarnosti vremenom je dospela do uverenja u fenomenološku dihotomiju. Na antropološkom nivou to je uočljivo kroz antitezu postajanje-nestajanje ali i još konkretnije, duša i telo. Pitanje je još samo kome će elementu, na osnovu kulturološkog fokusa određenog razdoblja, biti davana izvesna prednost. Kada je omogućavana pretežnost duši to je imalo uzrok u shvatanju npr. orfizma i misterijskog dionisizma da titanska priroda (telo) umire a dionisijska (duša) da je večna. U osnovi reč je o religijskom pristupu antropologiji, dok humanizam podrazumeva određeni povratak na čulne elemente, prirodu i njene zakone kao egzistencijalni okvir. Humanističke odrednice razdoblja podrazumevaju pojačano interesovanje za telo i tu je opet neophodno pozvati se na iskustvo umetnosti. Renesansa, barok, neoklasicizam ili impresionizam promovisali su, premda heterogeno, izvesni telesni ideal. Uprkos tome što se posezalo za antičkim uzorima, čulnost je dobijala novo ruho na osnovu čega su omogućeni ''rečitiji indikatori'' od onih koji su rečju promovisani.

Ukoliko eufemizam ''post-moderna Evropa'' još uvek tačno definiše kulturu kojoj pripadamo svakako da je karakteriše određeni kult tela. Ne samo na osnovu pojačanog antropomorfnog simbolizma i ekspresivnosti već i fokusiranosti na ljudsko telo koje se sve više izlaže i sve više privlači pažnju. Dovoljno je samo pratiti razvoj ''ќulta tetovaže'' od početka trećeg milenijuma. Humanistička stremljenja aktuelne kulture ogledaju se i u renesansi elemenata helenskog, antičkog etosa poput glorifikacije mladosti i lepote. Tendencije ''podmlađivanja'' i mimikrije starosti ukazuju na to. U svakom slučaju, savremenici smo divergiranja kulturnog modela, po svemu sudeći u smislu iscrpljivanja vrednosti tradicionalne evropske kulture i to upravo na način koji je promišljao Hans Georg Gadamer. Hrišćanstvo kao značajan segment te kulture, možda i njen temelj deli ''sudbinu'' tradicije koja je izgubila na samorazumljivosti. No, to je već drugo pitanje...

Humanizam je nezaobilazna tema zapadne intelektualne istorije, na primer, Julija Kristeva u svojoj knjizi kaže da je hrišćanstvo temelj humanizma. Pošto kombinuje religioznu (hrišćansku, jevrejsku, muslimansku) i sekularnu tematiku, može li humanizam da pruži pravi odgovor na pitanje: “Šta znači biti čovek?”

Kada dajemo odgovore na pitanja sadašnjosti i budućnosti ili određene procene a nismo skloni proročkim ambicijama, neminovno je posezati za iskustvom prošlosti. Faktičnost i nesumnjivost imaju svoje, reklo bi se, poslednje uporište u ''učiteljici života'', koja omogućava pretpostavke posledica na osnovu prepoznavanja uzroka; neku vrstu ''iskustvene dedukcije''. Tako se može posmatrati i religijsko pitanje: kultura ujedinjene Evrope post-modernog razdoblja po svemu je analogna kasnoantičkoj tradiciji religijskog sinkretizma. ''Kult države'' je jedino koheziono načelo zajednice dok se religijska uverenja neguju na nivou ''privatne pobožnosti''; na sceni je agnostički princip i izvesna kultna individualizacija.

Ukoliko su to odlike sekularizma čime se potencijalno definiše humanizam, reč je o neizbežnoj perspektivi odgovaranja na antropološko tj. ontološko pitanje. Kulturološko pamćenje omogućava složen i sadržajan diskurs o antropološkoj fenomenologiji neslućenih razmera. Koliko se svaki pojedinac može identifikovati pojmom ''čovek'' u afirmativnom smislu (?) pitanje je svih razdbolja te savremeno ne treba posmatrati kao ekstrem. Ipak, uočljiv je određeni spoljašnji apel na razumevanje, uočavanje i isticanje nekih etičkih kategorija i moralnih uzusa što je, opet, pokazatelj gubitka samorazumljivosti tj. podrazumevanja.

Ikonolog Ervin Panofski je naslovu svog dela ''Ikonološke studije'' dodao i podnaslov ''Humanističke teme u renesansoj umetnosti''. U njegovom postupku, preciznije metodu težilo se prepoznavanju upravo ''humanističkog simbolizma'' tj. prepoznavanju određenog značenja u dubini slikovnih prikaza koje se odnosi na duhovni i materijalni napredak čovečanstva. Tako je u prikazu misterijskog dionisizma na panelu Pjera di Kozima uočio temu ''pronalaska meda'' kao značajnog dviga čovečanstva. Time je pojam humanistički kolokvijalno povezan sa progresom i razvojem. Ukoliko smo saglasni sa konstatacijom etičke heterogenosti i pluralizma u post-modernom razdoblju prirodno je promišljati u pravcu neke nove unifikacije. To bi zaista značilo da se ''istorija ponavlja''.

Koliko se čovečanstvo/čovek klacka između “homo homini lupus” i “homo sacra res homini”?

Zaista je reč o klackalici ne samo na nivou pomenute antiteze već i polisemičnosti pojma koji se više ne može prezentovati bez referisanja na konkretno značenje. Tome je doprineo i razvoj individualnog samopouzdanja kao posledica etičkih pojmova herojstva i genijalnosti, učinak psihologije ličnosti ali i afirmativno legitimisanje egocentrizma. Nije, dakle, upitna činjenica da se čovek postavlja u središte humanističke kulture već je problematičan pojam relacije tj. odnos individualiteta prema kolektivitetu. Nepripadanje zajedniici više se ne shvata kao krivica a čak i u crkvi se može uočiti kriza ''duha sabornosti''. Takođe je postala po malo problematična pretpostavka da se identitet ličnosti ustanovljava kroz odnos ljubavi i zajedništva bar u smislu u kome se to podrazumevalo u prethodnim stolećima. To još uvek ne znači odsustvo humanizma niti je reč o nekakvom lamentu nad njim, već o slici koja se konstruiše na osnovu poznavanja karakterističnih elemenata. Na jedan apsurdan način, čovek je drugom čoveku istovremeno ''svetinja i vuk'' i ta antiteza nije ''civilizacijska novost'' koliko je reč o narasloj očiglednosti.

Ako su ljudi otuđeni jedni od drugih, koliko je umetnost (samodovoljna) otuđena od čoveka? Hose Ortega i Gaset u svom eseju pisanom 1925. iznosi mišljenje da se umetnost okreće protiv stvarnosti, da drobi njen ljudski aspekt, dehumanizujući je, beži od humanog sveta. Koliko je njegov pronicljiv duh anticipirao umetnost u budućnosti?

Raskid sa stvarnošću u umetnosti događala se još u prethodnom stoleću. Već u Sezanovom delu ''Planina svetog Viktora'' Maks Imdal video je nagoveštaje autonomnog umetničkog pojmovnika sa pretpostavkom ''raspojmljene stvarnosti''. Hegelova teza o ''prošlosnom karakteru umetnosti'' mogla se stoga primenjivati u tumačenju dotadašnjeg stvaralaštva. Na osnovu tako radikalizovane divergencije značenja počelo se govoriti o ''kraju umetnosti'' u razmatranjima Gadamera i Beltinga. Prvi je uočio gubitak njene ''samorazumljivosti'' upravo na osnovu raskidanja veze sa kultom tako da više nije shvaćena, premda uslovno, kao ''svečano izvođenje mita'' već je postala ''mit po sebi''. Imdal je definisao pojam ''fait picutral’’ (pikturalna činjenica) što ukazuje na to da je slika sve manje shvaćena kao paslika određene stvarnosti a sve više kao autonomna konstrukcija. Osim toga, posmatraču se nudi na ''neobavezno uživanje'', tako da između njega i subjekta koji je neposredno stvorio (konstruisao) bilo potrebno ustanoviti novu vrstu povezanosti. Svakako da se Ortegina zapažanja delom odnose na takav karakter dehumanizacije umetnosti. Ipak, određena vitalnost umetničkog predočavanja stvarnosti možda iznenadi u budućnosti, reflektujući neki ''novi humanizam'' i nove paradigme. To bi dalo za pravo Hansu Beltingu da nije u pitanju ''kraj umetnosti'' već da se ''igra nastavlja na drugi način''.

Sabato nagoveštava mogućnost publike kao dehumanizovane mase…

Publici je svakako već dugo vremena potrebno dopunsko tumačenje budući da se ni egzistencijalno ni idejno ne prepoznaje u savremenim delima. To da li je se određena vizuelna konstrukcija tiče postalo je stvar svesne odluke. Jedna od pozitivnih posledica, sa druge strane, jeste povlačenje kritičkog u korist teorijskog diskursa ''slovljenja'' o umetnosti. Postoji, međutim, određena navika da se na navedeni način pristupa delima i činovima umetnosti; upravo to ''nerazumevanje'' je na paradoksalan način proizvelo neko novo razumevanje subjekta kreacije i subjekta recepcije, čime je umetnost svedena na komunikološki nivo. Opet je delom u pitanju telo kao medij; njegova ekspresija i ''simbolički jezik'' uticali su na to da prodre u sve umetničke vidove, osobito u dramu i vizuelne konstrukcije, gde se već dugo oseća dominacija jednog ''redefinisanog plesa''. Možda je ključno to što je reč o igri kao sublimaciji stvarnosti. Potreba za igrom je nešto što se razume samo po sebi te se može prihvatiti i kao novi osnov humanizacije ne samo na nivou umetnosti. ''Masa'' je takođe jedan vid sublimacije za u prošlosti identifikovane zajednice a za pravo na sopstveni identitet izborila se u okvirima pop kulture i potom na fudbalskim stadionima. Populistički kontekst jeste obeležje savremene kulture i tu se ''razumevanje'' zasniva na razvitku ''novih jezika'' i oblika komunikacije. Problem ''razumevanja prošlosti'' na kulturološkom nivou, međutim, nije moguće ne uočavati...

Govori se o dehumanizaciji savremenog društva. Koliko danas umetnici osećaju tu muku? Umetnost je nosilac smisla i vrednosti. Da li ova njena funkcija i danas postoji u savremenoj vizuelnoj umetnosti jer znamo da kao tradicionalna umetnost, crkvena umetnost vrši tu funkciju?

Kod umetnika je u svim razdobljima upravo na nivou ''otkrivanja smisla'' prepoznavan kreativni impuls. Čak i prividna besmislenost ukazuje na određeni smisao. Težeći da prepozna bitnost umetnosti Martin Hajdeger je definisao njenu strukturu i poetiku oko pojma istina. Po njemu, uloga umetnika jeste u procesu smeštanja ili propuštanja ili očuvanja istine u delu. Pri tome, partikularnost umetnika ima određene granice u smislu ''otpuštanja dela ka čistom postojanju''. Da li je u savremenom razdoblju došlo do divergencije kreativnog postupka ili je individualitet kao pojam narastao do kritične tačke prepoznavanja umetnosti kao kolektivnog smisla, pitanja su u kojima se sadrži više od slutnji odgovora. U teorijskom izražavanju smisla i mesta same umetnosti u savremenom razdoblju indikativni su kako iskustvo prošlosti tako i realna slika kulturološke sadašnjosti. Međutim, čak i za dublje i šire razumevanje istorije (umetnosti) neophodna su dopunska pojašnjenja pojmova koji se više ne podrazumevaju, nešto kao ICONCLASS vizuelnog smisla. Obrazovanje je i na ovom nivou nezaobilazno. Čak i odnosu na pretpostavku da je npr. crkvena umetnost vršila ovu funkciju (ali i tu se ne može upotrebiti prezent glagola budući da je podelila sudbinu umetničke delatnosti u najširem kontekstu) promena se konstatuje u odnosu na pomenute divergencije kako smisla tako i uloge umetnosti u njegovom otkrivanju.

Savremena umetnost je često pesimistična i hermetična, ljudi je ne razumeju. Da li ikona/freska ima bolji dijalog sa posmatračem?

Neposrednost predočavanja i nesumnjivost onoga što je predočeno omogućavaju komunikološki nivo umetničkog dela u ''čistom postojanju''. Takva hajdegerovski-gadamerska sinteza anticipira dijaloške prepreke ili možda ukazuje na sasvim drugačiji karakter umetnosti za koji se još jedino može reći da podrazumeva određenu ikonološku simplifikaciju. Danas niko više nema strpljenja za metaforičku sintetičnost i složeniji simbolizam. Verovatno se u tome sadrži i uzrok hermetičnosti poetika jednog dela subjekata umetnosti i nekritičkog egzibicionizma drugih. Prvi su, po svemu ''izgubili osećanje pripadnosti'' savremenom razdoblju i društvu, dok potonji, postajući sopstveni menadžeri, nude svoja dela na neobavezujuće uživanje.

U tom svetlu može se posmatrati i ''sudbina ikone''. Još je 1976. u spisu ''O semiotici ikone'' Boris Uspenski naveo primer kako su ''staroverci'' uspeli da razluče sadržaje nekih vizantijskih ikona što Didronu, prethodno, nije pošlo za rukom. To će reći da je samorazumevanje očuvano jedino u okvirima kulta. Vremenom je ''dublji smisao'' bar u značenju Panofskog ''izgubljen'' i u samoj crkvi gde je ikona počela da se posmatra kao ''stvar prošlosti''. Teško  je poverovati u ''umetničku misiju'' ikone danas ukoliko i sama ne doživi određeni preobražaj i svojevrstan iconic turn.  

Da li je transcendentno i dalje važno ljudima?

Transcedentnost pogleda na svet kao kulturološki diskurs takođe potiče iz potrebe ''poniranja u bit'' u svim civilizacijama i kulturama i u velikoj meri ticala se i umetnosti. Za hrišćane nije reč samo o osnovama vere već i identifikacije realiteta njenog pojma (predmeta); reč je o egzistencijalnom pitanju. U tom smislu ''humanistički pokret'' se može shvatiti kao težnja ka redukciji pojma transcedencije ili bar sužavanje njegovih horizonata odnosno – granica. Takođe je ovo pitanje vremenom postalo stvar individualnog pristupa tj. pluralizma bez jasno definisane dominante. Gubitak identifikacije onoga što je još Plotin nazvao ''Jedno'' upravo ukazuje na humanističku anonimiju središta i to ne u filozofskom već u populističkom duhu. Sklonost da se o suštinskim pitanjima promišlja iz perspektive svakodnevice, makar to nazvali i ''pozitivistički'', ukazuje na karakter savremene ontologije pa je i u filozofiji sve popularnije da se fokus pronađe u politici, medijima, ekonomiji i drugim, konkretno definisanim segmentima kulture. Relativna nezainteresovanost za predmet ''klasične'' ontologije reflektovana je i na nivou umetnosti.

Teoretski, živimo u (post)postmodernom dobu koje se smatra i posthrišćanskim. Otpočinje epoha postistine… Aktuelni su još uvek deklarisani "krajevi": umetnosti, filosofije, istorije… Koji je to kraj koji zanima hrišćane? Da li postoji njegov ikonografski diskurs upućen čoveku na putu spasenja?

Kada se kao parametar uzme maksimalistički shvaćen pojam istine, koji se iz perspektive današnje stvarnosti čini naročito nedostižnim, može se učiniti da ni ''poluistine nisu za bacanje''. Međutim, nije tako i to je uočljivo upravo na osnovu fokusa ka ''poslednjem činu'' istorije. Humanistički pogled na svet o tome ne može promišljati bez izvesnog osećanja depresije. Mogu se uočavati i refleksije takvog pristupa u okvirima hrišćanske kulture kroz dominaciju etičkog nad ontološkim diskursom. Uzročno-posledična dedukcija na nivou ograničavanja ''ontološke slobode'' slična je onoj koju opisuje Marko Aurelije. Iz njegove perspektive postavlja se logično pitanje srodno nedoumicama apostola: ,,...Ko se, dakle, može spasiti?'' (Mat, 19,25.) i ,,...šta će, dakle, nama biti?'' (Mat, 19,27.). Iskustvo istorije međutim, podučava o tome da je odgovor dolazio iz neočekivanog diskursa obnovljenog platonstva u kasnoantičkom razdoblju. Za ''transcedentni um'' pojam kraja povezan je sa određenom katarsom kao optimističkim razrešenjem; on pretpostavlja da je nešto stvoreno s razlogom i teži uočavanju ''dubljeg smisla''. Hrišćanska ikonografija je na eshatološkom događaju izgradila složen simbolički sistem sa pojmovima Drugi dolazak – obnavljanje vremena; stoga je od kasnoantičkog simbolizma, oličenog u obrazima Dobrog pastira, Istinitog Orfeja, nebeskog ružičnjaka ili blagovanja proroka Jone ispod vreže od tikava preko srednjovekovnih ikonizacija Vaskrsenja mrtvih, Vaznesenja kao Drugog dolaska (DAP, 1,11.) i Sabora svetih sa Hristom i apostolima, je omogućena slika budućnosti o kojoj se sve češće razmišlja. Subjektivno osećanje ''ubrzanja vremena'' danas,  sve više utiče na otvaranje soteriološkog pitanja. Kakav se odgovor može očekivati u budućnosti teško je reći.

Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.

Nedavno je izašla Vaša knjiga „Hrišćanstvo i film“. Strukturno, na koji ste način pokušali da povežete hrišćanstvo i filmsku umetnost?

Radi se o zborniku mojih ranije objavljenih tekstova, teorijskih radova i prikaza, nastalih u periodu od desetak godina. U teorijskim radovima sam se bavio opštijim pitanjima, vezanim posebno za estetičke probleme i probleme predstavljanja na filmu, dok je izbor filmova o kojima sam pisao u prikazima bio uslovljen tekućom filmskom produkcijom u vreme kada sam prikaze objavljivao u „Pravoslavlju“ i „Ruskom almanahu“. Ono što povezuje tekstove svakako je pre svega ispitivanje ontološkog i epistemološkog statusa filma kao umetnosti i medija i njegove mogućnosti da izrazi religijske sadržaje i iskustva.

U jednom ste intervjuu napomenuli kako su prvi teoretičari filma (francuski, ako se ne varam) bili verujući ljudi i kako su još tada anticipirali veliki potencijal filma kao medija koji bi mogao na nov, moderan  način da izrazi hrišćanski pogled na svet. Koliko je zapravo filmski jezik sa svim svojim sredstvima komplementaran sa pokušajem uspostavljanja jedne specifične hrišćanske estetike filma?

Kao i svaki jezik. Naravno, ako prihvatimo postojanje nečega što bismo mogli nazvati filmskim jezikom, kao sistemom specifično filmskih znakova, koji predstavljaju osnov za neki govor. Govor je uvek govor o nečemu, a oblikuje se na osnovu nekog jezika. Mi znamo kako nam je našim kolokvijalnim , govornim jezikom teško da izrazimo određena iskustva, uključujući i ona koja smatramo duhovnim ili religijskim. Isti problem je i sa svakim drugim jezikom, pa i potencijalnim meta-jezikom filma. Ali pokušavamo, a najuspešniji smo kad smo svesni da samo mucamo. Jedino tako možda možemo da izbegnemo zamku ideologije.

Ukoliko se složimo da živimo u dehristijanizovanom, čak i desakralizovanom svetu – kako se taj duh vremena reflektuje na filmsko stvaralaštvo?

Ne znam koliko je svet ikada bio hristijanizovan, šta god to značilo. Institucija Crkve je svakako imala veću društvenu ulogu i značaj, poziciju u sistemu moći, pa i ono što se naziva hrišćanskim moralom, mada je pitanje da li to uopšte treba da se naziva hrišćanskim moralom. Film je nastao u takozvano postrevolucionarno doba, doba objektivizacije, horizontalizacije i slično, i svakako predstavlja jedan od aspekata ontološkog i spoznajnog osamostaljenja sveta tehne u odnosu na svet prirode, fisisa. Taj fenomen nas i dalje drži u panici, ne znamo šta ćemo sa njim, jer žudimo za korenima, za onim što volimo da smatramo bićem. Ali svet tehne je i potencijalno svet slobode i izbora, ljudske prakse, koja ponekad ima moć da prevlada datost i da nas orijentiše u sve nepreglednijem svetu. Pitanje je koliko verujemo u ljudsko stvaralaštvo, ili ćemo sve njegove proizvode prepustiti da ih reguliše ideologija. Ako nećemo Vavilon, ne znači da svi kolektivno treba da se vratimo u pećine. I jedno i drugo je podjednako po volji moćnika ovoga sveta. A mi, pa i naša umetnost, naša tehne, bi morala da bude iznad ovoga sveta, odnosno da ga bude svesna, da ga reflektuje i teži slobodi. Da uvek budemo svesni izbora i odgovornosti, a ne da se prepuštamo neumitnosti nekakve izmaštane sudbine, datosti, i da pravimo idole od proizvoda sopstvenih ruku. Jer - kako više puta u knjizi kažem - nije film koji nešto hoće ili neće, mora ili ne sme, već mi.

„Kinematografija je potpuno propala. Najviše zato što je odvojena od duhovnog sveta filmskih radnika. U njihovim je glavama film samo lepa zarada i način sticanja slave. Ja samo želim da napravim film koji će po svom značaju moći da da se uporedi sa podvigom. Naravno, svi će se uvrediti i pokušati da me razapnu“. Govori li ova dnevnička beleška iz davne 1973. godine  iz Martirologijuma Andreja Tarkovskog o iskušenjima  sa kojima se suočavaju filmski stvaraoci? Koliko njih je bilo ili je danas spremno da budu „razapeti“?

Nisu samo filmski stvaraoci u tome, ni samo umetnici. Skoro svi antički filosofi su bili proterivani, proganjani ili čak ubijani, zbog onog - kako jedan moj pametan student reče - onog erosa koji su imali u sebi. Prestupanja iz zadatog i želje za preobražajem sveta. Zbog suprotstavljanja direktnom političkom nalogu da se održi status kvo. To je opasna igra, i na nama je da li ćemo da je igramo. Sistem je tu da nas odvraća. A mora od nečeg da se živi. I Tarkovski je shvatio da mora od nečeg da se živi tek kad je otišao na Zapad, gde je morao da pravda svaku paru, i gde politička i birokratska odluka nije imala totalnu vlast nad tokovima novca, kao u zemlji iz koje je otišao. Ako je Rubljov bio pre svega alegorija sovjetskog totalitarizma, da li bi snimio i alegoriju sveta novca, da je još poživeo? Ili to već jeste „Žrtva“ - kao film o apokalipsi...

Možete li da zamislite  situaciju da danas neko ekranizuje vrlo hrišćanski roman poput Bernanosovog Dnevnika seoskog sveštenika kao što je to uradio Robert Breson 1951. godine? I da to, kao tih godina, naiđe na nepodeljeno oduševljenje publike i kritike?

Oduševljenje ne. Oduševljenjem kritike i publike u evropskom filmskom sistemu upravlja festivalski sistem finansiran od institucija Evropske unije, i on je ideološki vrlo formatiran. Njegov smisao, kao i smisao evropske kulturne politike je izgradnja evropskog identiteta, evropskog čoveka koji bi bio drugo ime za univerzalnog čoveka, građanina sveta. A taj identitet nije hrišćanski. Današnji autori zato moraju da stvaraju van tog sistema, dakle ili da prave komercijalne ili bezbudžetne filmove. Ili da budu izuzetno lukavi. Ili da se nadaju da takozvano buđenje nacionalnih identiteta ne služi samo regrutovanju svežeg topovskog mesa za buduće, a zapravo odavno već započete ratove. A to je slaba nada.

Ima li,  i ko su danas filmski bogotražitelji?

Najgori su oni koji su bogotražitelji po zadatku. Takvih je danas u Rusiji tušta i tma. Svakako postoje oni koji možda nisu bogotražitelji, ali pokreću određena pitanja kod gledalaca. Novi „Star vors“,  na primer. Lik Kajlo Rena je zanimljiviji od devedeset posto današnje „autorske“ kinematografije. Možeš knjigu da napišeš o njemu, a hajde napiši o novom filmu Zvjaginceva (Bez ljubavi), ako nećeš da ispadneš budala i ponavljaš okoštale ideološke fraze zbog neke sinekure u međunarodnim fondovima. Malo ko pominje izvanredni „Sanktum“, u produkciji Džejmsa Kamerona. Ili oni koji na razne načine, ali samosvesno, svedoče o palosti sveta. Ili oni koji se zovu Lars fon Trir.

U svetlu savremenog umetničkog stvaralaštva, pa i filmskog, nalazim vrlo inspirativnim Vaš nedavno objavljeni tekst „Kolonijalizam i kultura“. Premda govori o našim, specifičnim, srpskim prilikama  smatram da bi ga podjednako dobro razumeli i pripadnici npr. mnogih evropskih nacija svesni specifične, postmoderne okupacije ili kolonizacije, termina na kojem insistirate. U kom pravcu treba da se razvijaju strategije otpora koje bi dovele do dekolonizacije kulture?

Današnji otpor je pre svega otpor na planu kulture. Možda se ne može izbeći mač, ali pero je svakako neophodno, možda i zbog toga da bi se izbegao mač. A kultura je stvar samosvesti i, u krajnjoj liniji hrabrosti, pre svega da se „kaže svoja reč“, izrazi svoje iskustvo, progovori na svom jeziku, koji je isto toliko univerzalan kao i bilo koji drugi. Najpre je potrebno raščaravanje. A onda sledi akcija. I, naravno, izgradnja.

Vidite li u srpskoj kulturi, u filmskoj umetnosti posebno,  spremnost da se prekine sa podražavanjem kolonijalnih obrazaca  i za podvig autentičnosti, raskidanje kolonijalnih okova koji nam stalno govore da smo „mala zemlja, mali narod, kako naša kultura i identitet ništa ne znače“. Možemo li (ponovo) usvojiti onu Pamukovu rečenicu da nema malih naroda dok imaju velike priče? Možemo li opet iskopati „stare priče, motive i simbole sa kojima smo rođeni“ i predstaviti ih na način na koji moderan svet to može razumeti?Imamo li nove mehove za naše vino?

Možda, ako damo sebi slobodu da reflektujemo situaciju u kojoj smo. To je već nešto. I da povratimo svoj kulturno-civilizacijski identitet, koji je sve samo ne provincijalan, da osvestimo svoju pripadnost jednom prvorazrednom civilizacijskom toku. I da, naravno, sačuvamo svoj autonomizam  - o čemu sam takođe pisao - i obnovimo svoje herojstvo sinova svetlosti, koji će u nama samima pobediti sinove tame. To je naša reč i naš zavet. A on ima ime, koje ovde nije potrebno pominjati, ali koje svi znamo.

Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.  

Odnosi između Zapada i Rusije su vrlo napeti. Da li je uzrok ove napetosti samo geopolitika ili činjenica da Rusija predstavlja i neku vrstu civilizacijske alternative zapadnim društvima?

Odnos Zapada prema Rusiji je fobičan. Bolestan, u osnovi. Što ima svoje razloge. Za Zapad je to najjednostavnije objasnio Samjuel Hantington kad je pre četvrt veka Rusiju opisao kao posebnu civilizaciju – lidera pravoslavne civilizacije. Bilo je to vreme kad su na Zapadu više voleli da se nadaju kako su stigli do “kraja istorije”, pa je ta misao primana kao gorka pilula. Ali svakom razumnom ona je zvučala osnovano. Kad se kaže da je Moskva “Treći Rim” to nikome ko zna istoriju  nije nelogično. Danas više u to niko ne sumnja. Rusija jeste sledbenik i naslednik Vizantije. Ali Rusija je i nov entitet. U “ruskoj duši” su nataloženi i istočni uticaja od tatarskog ropstva kao i okretanje Petra Velikog Zapadu kad im je trebalo da ne izgube korak sa tehničkom civilizacije Zapada. Takva kakva je, da parafraziramo Tjutčeva, Rusija se zapadnim umom spoznati ne može. Na sve to ona je bila neosvojiva za zapadni ekspanzionizam koji je izgledao i nezajažljiv  i nezaustavljiv. Najveći zapadni osvajači Šveđanin Karl XII, Napoelon, nezaustavljiva Hitelerova vojna mašina pali su u Rusiji. Kad su antikomunisti kao Vinston Čerčil posalali 1918. trupe da pokušaju da naudi ruskom boljševizmu morali su se povući. Istina, pojavljivali su se na Zapadu ljudi od Lajbnica do Degola, koji su upozoravali da Zapad bez Rusije ostaje bez kontakta sa Istokom, pisane su o tome i knjige ponekad, ali zapadna arogancija moći je to odbacivala. Danas kad se već kod ozbiljnih analitičara koristi pojam eastarnezation - nasuprot razvikanoj vestrenizaciji sveta - Rusija je Zapadu potrebnija nego ikad. I? To zapadnu buku i bes diže do neba. Problem nije u Rusiji nego u Zapadu. Zapad ne ume da sarađuje. Zapad ume samo da diktira. Moć Zapada je škorpionska. I on će se pre samouništiti nego naučiti da istinski koegzistira. To je možda najveći problem savremenog sveta koji se nepovratno menja. Da li Zapad može da prihvati civilizacijske alternative? Stojimo pred tim pitanjem. 

U zapadnim medijima se danas govori u pojmovima koji počinju prefiksom post, od posthrišćanstva do postistine. Da li su ovo samo eufemizmi koji prikrivaju objavljivanje posthumanizma kao zvanične ideologije Zapada?

Lično mislim da je zapadni posthumanizam posledica zapadnog postteizma – radikalne demontaže hrišćanstva koje je sama suština i zapadne civilizacije. Zapad je, kao što je to primetio Mirča Elijade, prvo društvo u istoriji čovečanstva koje je antiteističko. Uvek je i u svim društvima bilo pojedinaca koji ne veruju. Grupa koje odbacuju veru. Ali nikad ni jedno društvo nije bilo bezbožničko. Posle Ničeovog objavljivanja “Bog je mrtav” Zapad je ušao u fazu u kojoj Čovek - a pošto to društvo neupitno drži do materijalnih vrednosti – bogat Čovek nastoji da preuzme Božje moći i ingerencije. Taj Natčovek određuje Zlo i Dobro, relativizuje pol, razmišlja o besmrtnosti. Paradoks je u tome što se ta poplava humanizma postepeno pretvara u antihumanizam, u potrebu da se Čovek na kraju tog puta pretvori u ljudski fabrikat – robota. Zavnična ideologija Zapada je Progres, što se svodi u suštini na tehnološki progres. Tako, po toj ideološkoj matrici, prvi put Čovek više nije stanovnik Božjeg carstva nego postaje šraf Mašine. Međutim, jedna od posledica toga je i jačanje Istoka. Jer Istok nije proterao Boga, nije se odrekao duha, nije ugasio dušu u Čoveku. To je stvarna osnova nadmoći, kako je govorio Dostojevski. Bez toga, Čovek se izgubi u lavirintu istorije i proždre ga Hronos. Proges Zapada počinje da se vrti u krug nesposoban da proizvede nove ideje i otvori nove horizonte iza carstva profita.   

Evropsku političku scenu danas kao da karakterišu dva suprotna politička pravca: sa jedne strane, Emanuel Makron zagovora suverenitet Evrope na štetu nacionalnog suvereniteta, dok, sa druge strane aktuelne vlasti u Poljskoj i Mađarskoj traži više nacionalnog suvereniteta. Šta su uzroci i posledice ovog sukoba?

Iako politička usmerenja današnje Poljske i današnje Mađarske, i geopolitička usmerenja nisu ista, uzroci promena su isti – povratak svetog. Makron i pretežna vladajuća elita u ocvaloj Evropskoj uniji su zaštitinici status quo-a. Ali njihova pozicija je danas pre ograničenje nego osnova za konkurentnu moć u svetu koji se menja. Evropa je stigla do stanja kad sistematski poništava svoje vrednosti iz Novog veka. Istina je postala roba, Sloboda je ugurana u kavez i pokazuje se svetu kao najbolji ulov, Pravda je pretvorena u invalida koji bi trebalo da pobeđuje na maratonima. Posledica toga su raspadi. Recimo, nacionalizam i nacija. Naciju je u XVII i XVIII veku stvorila “kapitalistička civilizacija”. Stopljeni su etnosi, malo ekonomijom, malo bizmarkovski “čelikom i krvlju”. Kad su se biznis i korporativna pljačka razlili po celoj Zemaljskoj kugli onda je drugim narodima prećeno nacionalizmom. To što je dopušteno i poželjno na Zapadu, ali zlo je i kažnjivo kod drugih. Kad čujete na CNN-u da je neko nacionalista, to zvuči kao presuda suda za zločine protiv čovečnosti. Ali tako složeni procesi su van mogućnosti da ih banalni materijalni interesi kontrolišu. Otmu se. Tako danas imamo Kataloniju i desetine Katalonija po Evropi. Delimično je tačno to poređenje Katalonije s Kosovom. Ali samo sa stanovišta međunarodnog prava. U svojoj suštini Katalonija je mnogo teža havarija. Na Kosovu je sukob dve nacije - srpske i albanske, a u Kataloniji se radi o raspadu španske nacije. Raspadanje nacije, to je teži proces od raspadanje Unije. Ali iste takve pukotine postoje i u nemačkoj, francuskoj, italijanskoj naciji. Evropska unija je u svojoj suštini katalizator tog dubinskog raspada. Ne može lažno jedinstvo da zaustavi dubinski raspad. Zato nacije koje imaju života u sebi reaguju. Mađari su tu najbolji primer. I u suštini oni samo slede našu, srpsku pobunu protiv onog Frankeštajna koji se nekad zvao Novi svetski poredak, a danas nema ni ime. To praćenje zova identiteta će, najverovatnije, postati sve raširenije. 

Svedoci smo ogromnih migracija koje se dešavaju poslednjih decenija: neke od njih su očigledne, poput migracija stanovništva Afrike i Bliskog istoka u Evropu; neke traju duže, ali su prikrivene, poput migracija stanovništva Istočne Evrope ka Zapadu. O katastrofičnim razmerama iseljavanja u Srbiji, skoro da se i ne govori. Kakve će po vama biti posledice ovih migracionih procesa i da li se i u kojoj meri na njih može uticati?

Migracioni talasi na Evropu imaju elementarnu istorijsku logiku. Kao kad su “svi putevi vodili u Rim”. Veliko carstvo je u središte navuklo svo bogatstvo svog doba i narodi su išli za tim. Oduzeto im je, opljačkano, odneseno i oni idu za svojim bogatstvom. Tako je evropska “pljačkaška civilizacija” sve prisvojila – u Berlinu i Londonu su ostaci starogrčke kulture, dijamnati iz Konga odlaze na ruke zapadnih gospi, zlato Afrike i Azije je seljeno u Švajcarsku… Pljačka je privlačna, ali se dugoročno ne isplati. Pogledajte posledice naše tranzicije u kojoj su nam pomagali “zapadni prijatelji” a da po pravilima “vašingtonskog konsenzusa” krenemo u “bolju budućnost”. Pod dikatatorom Titom i u neefikasnom samoupravljanju mi smo bili zemlja pred Drugim svetom – to je svet bogatih, odmah iza sveta najbogatijih. Mi smo danas Četvrti svet. Njihove banke čuvaju naše pare, njihove korporacije guše našu industriju, njihovi izdavači izdaju naše udžbenike… Katastrofa! Ali oni ovde drže jedan sloj beskarakternih ljudi kojima se daje da i oni pljačkaju taj narod ali da oni bestidno javljaju kako “svakog dana u svakom pogledu napredujemo”. Što više propadamo to se puca jačim rečima. Život nam je pretvoren u ludnicu. I, šta? Kad si mlad i još jak i možeš da im poslužiš, oni će platiti tvoje telo ili neku veštinu. Jer to su tamo stara i umorna društva. Treba ispratiti stare na večni put dok njihova deca, preskačući da se okruže svojom decom, uživaju u svojoj sebičnosti i slobodno birajući put koji to društvo podriva do granice pada. U takvom društvu se žrtvuješ za karijeru a nikako za druge ljude, koji su nekad bila “naša braća”. To je osnova migracije. Posledice se u ovom trenu ne mogu predvideti. Dva-tri potresa u “državama blagostanja” sve to mogu pretvoriti u prah i pepeo. Ne zatvarajte oči. Te države koje se danas doživljavaju kao sušta sigurnost bile su i uzrok i žrtve dva svetska rata. Pre njih nije bilo svetskih ratova.    

Jedna od odlika ovog doba je i postdemokratija, ali i radikalizacija političkih sukoba, što potvrđuju događaji u Americi nakon Trampove inauguracije. Ako je premeštanje politike na ulicu verovatno bio deo plana, da li smatrate da se takav proces i njegove posledice do kraja mogu kontrolisati?

Velika je zabluda da jedan rasklimatani mehanizam kao što je današnja zapadna država, čak i najjača- američka, može beskrajno kontrolisati izlive revolucionarne srdžbe masa koje dramatični rast društvene nejednakosti dovodi na rub pucanja. Pre šest meseci je objavljeno da osam ljudi na svetu ima bogatstvo kao pola čovečanstva, 3,6 milijardi ljudi. Ovih dana javljaju kako tri američka biznismena imaju para kao 160 miliona Amerikanaca. Nikad nisu postojala društva tako velikih socijalnih razlika. Nikad i nigde. Nikave diktature nisu bile tako bezobzirne prema svojim podanicima kao liberalne demokratije. Kad se danas objašnjavaju razlozi zašto je nešto loše onda se kaže da je to doneo neoliberalizam. Kao liberalizam je dobar, samo je malo prispao. Ne, ovo su posledice liberalnog poretka. To zaklanjanje iza neoliberalizma je smešno. Do pre nekoliko godina su se krivci zvali “neokonsi” – neokonzervativci. Imena u društvu poremećenih vrednosti više ne kazuju o čemu se radi. Perspektive ne odišu optimizmom, uprkos tome što je je progres optimistički pogled pretvorio u društvenu obavezu na Zapadu. “Svetska scena koja je odškrinuta 1989, oslobodila je potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, ekspolatacije i nepravde, što bi moglo da proizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija kakve su bile Francuska 1789. i ruska 1917”, govori italijanski filozof Dijego Fuzaro. Ko će to kontrolisati? Tramp? Duboka država? Angela Merkel? Pa oni ne mogu da kontrolišu ni svoje partije. Svet je pred promenom. Nije besmisleno plašiti se toga, ali nije smisleno verovati da će bilo čiji strah zaustaviti istoriju.

Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.  

Vaša nova knjiga pod naslovom Književnost i komentari sadrži putopise, biografske zapise, naučne tekstove iz sfere književnosti ali i eseje. Da li možete da nam kažete šta je uslovilo ovakvu mešovitu strukturu knjige?

Iako na prvi pogled deluje veoma heterogeno, Književnost i komentari su zapravo, vrlo homogena knjiga. Različiti tipovi tekstova koji su u njoj zastupljeni, odgovaraju sadržaju knjige i njenoj osnovnoj ideji. A ta ideja je jednostavna. Postoji Megalopolis...

Samo trenutak. Rekli ste Megalopolis....

Da, Megalopolis. U mojoj knjizi ta reč ne označava samo veliki grad, već i jedan tip organizacije života u kome vlada ekonomski totalitarizam. Ekonomski totalitarizam označava situaciju u kojoj ekonomija upravlja svim drugim sferama društva. Primera radi, najveći broj naučnih instituta se ne bave istraživanjem, već prevashodno zarađivanjem novca (dakle, spremni su da falsifikuju istinu, ako tako mogu da zarade); najveći broj medicinskih ustanova ne leče ljude, već zarađuje novac (dakle, spremne su da žrtvuju ljudske živote, ako mogu da preko toga profitiraju); veliki univerziteti ne služe više otkrivanju istine i prenošenju istine studentima, već zarađivanju novca (dakle, student nije neko ko stiče znanje, već kupuje diplomu, a kupac je uvek u pravu); sistemske političke partije ne brinu o opštem interesu, već o podeli plena osvojenog na izborima; mediji nisu savest društva već public relation služba onih koji ih plaćaju ili poseduju, a to nisu čitaoci ili gledaoci, a još manje zaposleni novinar.

Ekonomski totalitarizam je dakle, jedno krajne antihumanističko stanje društva, jer u njemu opastanak jedinke zavisi od njenog prisustva u ekonomskim tokovima, koji su sve uži i u kojima se sve teže opstaje. Razume se, u takvom društvenom uređenju vlada manjina koja usmerava i određuje tokove novca, a to je finansijska elita, odnosno banksteri. Ostali su robovi Megalopolisa, robovi te elite. Savremeno društvo dakle, nije više građansko, a još manje demokratsko. Ako bismo ga morali nekako opisati, onda bismo kazali da ono ima primese neofeudalnog i neorobovlasničkog društva.

Da li vaša knjiga samo dijagnosticira takvo stanje?

Dijagnoza je potrebna i ne treba je potcenjivati. Primera radi, nije slučajno što u Megalopolisu vlada oskudica i to ne u novcu, već u svemu drugome što nije novac: nema ljubavi, nema prijateljstva, nema časti, nema hrabrosti, nema solidarnosti, nema ničega što se suprotstavlja vladavini novca. Nije slučajno da tamo gde je Megalopolis najgušći, tamo ima i najviše slučajeva umiranja od predoziranja antidepresivima. Pritisak Megalopolisa je dakle, sveopšti ali taj pritisak nećete videti na tv-ekranima, ni u novinama, a još manje u serijama, filmovima ili video spotovima. Međutim, taj pritisak postoji i on ubija ljude, on ih oštećuje, on svodi ljudski život na puku ekonomsku funkciju. Kako se odvija to pripitomljavanje robova? Ne više bičem, nametnutom ogranizacijom privatnog života. Dakle, da li ćete postati rob Megalopolisa zavisi od načina na koji živite. Borba protiv Megalopolisa počinje u ravni privatnog života.

Vaša osnovna vokacija je književnost: doktorirali ste na Crnjanskom. Nadam se da me nećete pogrešno shvatiti, ali da li imate osećaj da ste na neki način malo skrenuli sa vaše osnovne delatnosti istraživanjem fenomena Megalopolisa?

Razumem Vaše pitanje i ne shvatam ga pogrešno. Ono ima smisla. Kada se čovek bavi književnošću, i kada je predaje, onda on sebi mora da postavi pitanje čemu služi to znanje o književnosti.

Shvatam: kaže se da književnost ljude čini ljudima....

Da, to se kaže, ali to je fraza, floskula, u koju više niko ne veruje, jer se ne zna na koji način književnost to čini.

Pa dobro, na koji način to književnost čini, ako čini?

Odgovor na Vaše pitanje zahteva jednu malo širu perspektivu. Kazao sam da postoje robovi Megalopolisa. To su ljudi koji su svedeni na biočestice koje funkcionišu u okviru ekonomskih tokova, ali nemaju nikakvog uticaja na te ekonomske tokove odnosno na sam Megalopolis. Zato i jesu robovi. Oni rade i troše i to je sve. Postoji međutim, jedan tip čoveka, ili bolje reći, jedna figura koja se Megalopolisu suprotstavlja. To je ličnost.

U čemu se razlikuju rob i ličnost?

U nekoliko stvari. Prvo, rob živi samo u jednom vremenu: u sadašnjosti. Ličnost živi u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Drugo, rob je osuđen na sadašnjost zato što nema svoju životnu priču koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Ličnost tu životnu priču ima. Treće, pošto nema svoju životnu priču, rob je osuđen na Megalopolis od koga kupuje doživljaje koji prolaze kroz njega, ne ostavljajući nikakav trag. Zato se rob Megalopolisa uvek vraća Megalopolisu da bi kupio novu dozu doživljaja. Megalopolis je za roba isto ono što je diler za narkomana. Ličnost, nasuprot robu, ima životnu priču koja je sastavljena od sekvenci iskustava. Za razliku od doživljaja koji su privremeni, iskustva su trajna u vremenu. Ako su zapisana, mogu da pretraju i ličnost koja ih je stvorila. To znači da je ličnost, na neki način, puna, dok je rob prazan. Posedovanje iskustava i životne priče stvara mogućnost  ličnosti da bude u izvesnoj meri nezavisna od Megalopolisa: zato ličnost i može da ga shvati ironično, zato može da ga sagleda sa strane, što rob nikada nije u stanju da učini. Ličnost ne zavisi od Megalopolisa, u tome je poenta. 

Pretpostavljam da su ličnost i književnost na neki način povezani....

Jesu. Suština je u tome da čovek stvori svoju životnu priču, jer samo tako može da se suprotstavi Megalopolisu. A može da je stvori samo tako što će ono što je privremeno a to su doživlji pretvoriti u iskustva, a to je ono trajno, ono što se može ispričati. U svojoj knjizi navodim izvesne životne tehnike kojima se doživljaji pretvaraju u iskustva. To je mesto gde na scenu stupa književnost: naime, književnost je ona sfera gde se čovek upoznaje sa tim životnim tehnikama. Studije književnosti tako dobijaju novu ulogu: da osposobe čoveka da ovlada tehnikama za proizvodnju iskustva iz doživljaja, kako bi omogućili čoveku da postane ličnost te da se na taj način suprotstavi Megalopolisu.

Na koji način je ideja ličnosti uticala na mešoviti sadržaj Vaše knjige?

Jednostavno: Književnost i komentari su teorijska proza o tome šta je ličnost, kako nastaje, šta joj preti, i ko su druge ličnosti sa kojima čini jednu zajednicu ličnosti povezanih u vremenu i prostoru. Nešto više se može videti i u pratećim tekstovima o knjizi koji se nalaze na mom sajtu. Ja lično ovu knjigu doživljavam gotovo kao neki posebni tip romana u kome ulogu junaka imaju neke ideje. Zato i volim da je zovem teorijskom prozom, teorijskim romanom. A roman, kao što znate, upija različite žanrove pa se to dešava i ovde: u mojoj knjizi su dati primeri iskustava, mojih ličnih iskustava, koja međutim, mogu da postanu svačija, budući da se iskustva razmenjuju. To su recimo putopis sa Malte, jedan kraći odlomak posvećen Crnjanskom i Rimu ili tumačenje jedne fotografije sa Zejtinlika. Sem toga, u njoj su zastupljeni primeri čitanja i tumačenja tekstova drugih ličnosti, drugih pisaca:  Crnjanskog, Andrića, Krakova, Vinavera, između ostalih. Zatim, dati su primeri na koji način Megalopolis želi da studije književnosti potčini svojim interesima, odnosno da ih odvoji od kreiranje iskustava i životne priče. Znate, ličnost je verzija renesansnog čoveka prilagođena 20. i 21. veku. Knjiga o ličnosti mora i sama da bude raznolika, poput ličnosti.

Na kraju ovog intervjua, postavio bih vam pitanje o poreklu ideja iz vaše knjige: kako ste uopšte došli do njih?

Na dva načina. Prvo, čini mi se da je dobra strana bavljenja književnošću to što vam se svet pred vama pokazuje kao tekst. A to znači kao jedna vrlo zanimljiva stvar u kojoj ne pratite samo fabulu, premda radite i to, već tumačite i pojedine scene koje na prvi pogled nisu naročito važne. Izvor znanja je sam život, svakodnevni život ali i ekstremni, epohalni događaji. Recimo, NATO bombardovanje.

Drugo, čitate razne knjige, razne tekstove. Tuđe ideje postaju vaše, ne zato što ih učite napamet, već zato što počinjete da ih osećate kao svoje. Recimo, ova knjiga se bazira na Giju Deboru kod koga sam se prvi put susreo sa idejom životne priče koja nestaje u društvu spektakla. Zatim, tu je i nekoliko tekstova Hane Arent, koji su za mene imali snagu intelektualne utehe i podsticaja, da se može drugačije misliti i pisati, od recimo, Fukoa.

Naravno, pozadina svega toga je srpska književnost 20. veka, koju volim i koja mi puno znači. 

Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva. 

Izdavačka kuća „Prometej“ osnovana je 10. januara 1990. godine. Po samom datumu, možemo da zaključimo da je reč o periodu teškom po naš narod. Međutim, ova izdavačka kuća postoji do danas, sa preko 2800 objavljenih naslova. Na koji način „Prometej“ uspeva da održi renome do danas?

Trudimo se da ostanemo svoji koliko god se to može – naša interesovanja, naše poimanje onog što je dobro, šta je potrebno afirmisati, poštovanje nacionalne kulture, nauke, autora, jezika, afirmacija znanja, te ne podilaženje jeftinom ukusu… Nije lako, odnosno uvek se skupo plaća sloboda, a lepo je znati da paralelno s nama, ponekad povezan sa nekim od naših naslova, opstaje deo našeg naroda koji poštuje iste vrednosti…

U ovoj izdavačkoj kući postoji nekoliko značajnih edicija, među kojima su svakako tomovi posvećeni periodu između 1914-1918 godine, odnosno Prvom svetskom ratu. Kažite nam nešto više o samoj ideji ove edicije.

U početku, 2013, bila je u osnovi ideja da se obeleži Veliki rat sa dva–tri naslova, a onda je počela najednom intenzivna komunikacija sa raznim ljudima, i kao u pozorištu počele su preda mnom da se dižu zavese, jedna za drugom, u našem porodičnom krugu gde često komentarišemo ono što radimo počele su da se čuju rečenice iznenađenja: Zamisli u Odesi se 1915. posvuda čuo srpski, konobari su ga naučili… Niš se gotovo udesetostručio 1914… Kako je moguće da dva dana po objavi rata Srbiji prvi Srbi već budu zatočeni u Aradu?... Otkud takvi ratni ciljevi na Skupštini u Nišu 1914?... Stradanje Srba u Sremu slično kao u Mačvi u jesen 1914. a mi ništa o tome nismo znali…

Pomenimo markantne činjenice na koje naiđete kad se više zainteresujete za ovu temu (nabrajam ih nasumice): Srbija ulazi u rat kao samostalna država, a izlazi iz rata kao Kraljevina SHS i počinju razni kompromisi; 1941. poharani su svi naši arhivi i odneto je oko 25 vagona arhivske građe, a do 1953. vraćen je samo jedan! (Pogledati više u knjizi Potraga za ukradenom istorijom : izveštaj o pljački srpskih istorijskih dokumenata u Drugom svetskom ratu i nastojanjima da se vrate Srbiji / Vojislav M. Jovanović-Marambo ; priredio Vladimir Davidović, 2010);Ne postoje publikovani spiskovi žrtava iz Prvog i Drugog svetskog rata; U vreme Drugog svetskog rata imali smo faktički revoluciju i zemlja koja je ušla u rat kao kraljevina izlazi iz rata formalno kao republika, ali kao jednopartijska... ;Novoj vlasti je važno da pokida sve veze sa Kraljevinom i svaka pozitivna priča o Srbiji u Prvom svetskom ratu je nepoželjna; U školama se veoma dozirano govori o ovoj temi. Činjenice govore da nije zanemrljiv broj Hrvata i Mađara koji su pošteđeni evidentne uloge zločinaca u Prvom i Drugom svetskom ratu, a oni potom normalno participiraju u novoj vlasti; Nije se na adekvatan način govorilo ni o Ujedinjenju. Koristi se stalno termnin Vojvodina koja je sastavni deo Srbije,  a Kraljevini Srbiji nije pristupila Vojvodina već joj pristupaju Bačka, Banat i Baranja i, posebnom odlukom, Srem. Ko je ikad posle Drugog svetskog rata pomenuo Baranju koja je bila deo Srbije? Samo je odjednom postalo normalno da postaje deo Hrvatske... ; Naša istoriografija se ne bavi u dovoljnoj meri Srbima Prečanima, zanemarije se činjenica da je odziv na mobilizaciju Vojske Srbije bio znatno preko 100% i  uloga dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu ostaje nedovoljno istražena...

Zatiru se svi spomenici koji podsećaju na Kraljevinu, a novi junaci, junaci Drugog svetskog rata dobijaju spomenike i ulice.. Podsetimo se veoma malo primećenih knjiga Uglješe Rajčevića Zatirano i zatrto 1 i 2 koje smo objavili pre 15-ak godina. Reč je o prikupljanju građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostoru Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započeto u nepovoljno vreme, početkom poslednje decenije XX veka, kad su republike napuštale zajedničku državu. Komunikacije sa većim i manjim gradovima i sredinama prekinute su, a dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom srpskom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomenika uništenog pre 1945. godine, postalo je nemoguće.  Stanje se nije bitno popravilo na bolje ni danas.

Dobro se sećam da je najveći problem Uglješi Rajčeviću bila nemogućnost da pribavi podatke o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima u Makedoniji, a tamo ih je, posle Srbije, bilo najviše. U Makedoniji, nekadašnjoj Južnoj Srbiji, vođeni su oslobodilački ratovi protiv Turaka, Arnauta, Bugara, kasnije Austrijanaca i Nemaca, tako da su u Makedoniji formirana vojnička groblja, podizane kosturnice, dizani belezi palim ratnicima, otkrivane spomen-ploče koje su podsećale na neke važne događaje iz burne istorije srpskog naroda. Doći do tih podataka, i danas, skoro je nemoguće. Za neke spomenike postoje samo pretpostavke da su uništeni, da ih više nema, ali se potvrda sa zvaničnog mesta ne može dobiti. Moguće je jedino da se oslonite na prijatelja i kolegu i, ponajviše, na sebe samoga. Srbija je srećna da ima takve pojedince. Čast mi je da sam ih upoznao u priličnom broju!

Ozbiljan je problem i sa brojnim spomenicima podizanim posle Prvog svetskog rata, palim ratnicima u ratovima 1912-1918. godine. Na ovim spomenicima, a ima ih podignutih u mnogim selima i gradovima, ispisivano je ime kralja Aleksandra I Karađorđevića, koji je pale ratnike poveo u oslobodilačke ratove. Vlast, ona posle Drugog svetskog rata, najčešće je kraljevo ime uklanjala sa spomenika i tako ga oskrnavila i naružila. Primera je mnogo u samoj Srbiji: Jagodina, Čajetina, Oko (na Zlatiboru)... Ući u trag svim tim spomenicima, podizanim nad prikupljenim kostima palih seljana, meštana mnogih sela i zaseoka širom Srbije, skoro je nemoguće.  Dok smo pravili ove knjige, sa nadom da se nikada više neće ponoviti bezumlje uništenja javnih spomenika, kao čin neracionalne osvete jedne strane prema onoj drugoj, u nekadašnjim republikama koje su donedavno bile u sastavu zajedničke države, počelo se uništavati sve što se moglo vezati za ,,neprijatelja“ i njegovo ime.

Uništavani su, a i dalje se uništavaju, umetnički spomenici podizani caru Dušanu, Vuku Karadžiću, Ivi Andriću, spomenička obeležja na velikim stratištima srpskog življa iz vremena Drugog svetskog rata; zatim partizanski spomenici – biste palih boraca u ratu protiv fašista  i, ali ne i na samom kraju, brojni spomenici Josipa Broza Tita i njegovih istomišljenika i saradnika. Narodi sa ovih balkanskih prostora, svejedno da li su po svom položaju na geografskoj karti bliži jugu ili severu Evrope, nikako da nauče da je spomenik deo kolektivnog sećanja i umetničko delo, da ima svog tvorca, autora, i da niko nema prava da to i takvo delo oskrnavi ili uništi, a ovih dana smo svedoci i da ih novi umetnici dorađuju?! Kroz druge knjige koje smo objavili o Srbiji i Prvom svetskom ratu pokazali smo i dokazujemo da i ubice našeg naroda iz raznih nacija nisu odgovarale niti su kažnjavane za nešto što se danas kvalifikuje kao genocid.

Velik je uticaj na mene imala zbirka starih knjiga mog prijatelja Nikole Mirkova i tako smo krenuli u traganje za vrednim starinama koje treba obnoviti, te za onima koje tek treba otkriti (upravo spremamo prevod knjige Daglasa Volša, Engleza,  za koju se uopšte ne zna kod nas da postoji), preuzimali smo od stranih izdavača nove naslove kako bismo poredili strane izvore sa našima i podstakli smo neke naše autore da objave nova dela (lep je primer knjiga Dušana Batakovića Balkan i Srbija 1914-1918). Do sada je iza nas 38 naslova, a u izgledu je trenutno petnaestak novih…

Ova edicija sadrži kako različite žanrove, tako i mnogo različitih autora, stranih i domaćih. Očigledno, pisci, istoričari, različiti izučavaoci Velikog rata imali su šta da kažu, a mnogo toga ostalo je prećutano do danas. Zbog čega se o ovakvim stvarima i dalje ćuti?

Ovo je veoma, veoma važno pitanje. Odgovor je kompleksan, a kreće se između neznanja, nemara, nekompetencije, nerazumevanja i nastavka negovanja kompromisa koji se ne smeju negovati jer su pogrešni. Naša deca i nove generacije moraju znati šta je zaista bilo, moraju znati ko pored njih raste i radi, moraju imati svest o mogućem ponavljanju istorije. Treba naglasiti da dok se ne zna šta je ko uradio (na primer u Austriji niko nije odgovarao posle Velikog rata, a dokazano je da su likvidirali desetine hiljada civila, tamo se ulice i sada zovu po tim, za nas zloglasnim ratnim komandantima) moguće je da se ponove crni dani… Posebno je period od 1945. pa nadalje doprineo potiskivanju pozitivne slike Srba i Srbije u Prvom svetskom ratu. Ljudi su kažnjavani ako bi im našli Albansku spomenicu?! Do 1967. bilo je zabranjeno Udruženje ratnika i njihovih potomaka iz ratova 1912-1918. Danas to zvuči neshvatljivo, a tek sada dobijamo prve knjige o Milunki Savić ili Vojvodi Vuku koje bi svaka evropska kultura mnogo ranije slavila da ih je imala…

Sada, kada s ovom edicijom ispred sebe dobijamo neke odgovore, postoji li mogućnost menjanja stava prema istoriji i značaju istorije?

Prvi svetski rat i sve u vezi sa njim je tamna mrlja u zvaničnoj srpskoj istoriografiji, i, što je zaista loše, u najvećoj meri je ishodište onoga što će se srpskom narodu  događati posle, o čemu najviše i treba brinuti i zato treba čitati ove knjige. Mi smo krenuli sa namerom da ovom edicijom popularno napisanih knjiga odužimo dug prema precima  koji su se bez ostatka žrtvovali za srpsku slobodu i opstanak. Zalazeći sve dublje u literaturu, nauku, svet proverenih činjenica, u ovih nekoliko godina, naša zbirka važnih knjiga dopunila se i čitaocima nudimo zaokruženu i zanimljivu priču o ceni srpskog kratkog pamćenja, neznanja i neučenja. Pomeranja su veoma spora, ali ipak ih ima. Za veći uspeh potrebno je krajnje promišljeno i savsno delovanje raznih državnih organa gde nije zanemarljiva nijedna lokalna samouprava, a važna je i Srpska pravoslavna crkva i nevladin sektor...

U pripremi je četvrti tom ove edicije. Šta možemo da očekujemo u ovom tomu?

Evo tih naslova: Lukianos Hasiotis GRČKO-SRPSKI ODNOSI 1913–1918, Nikola Marković SLIKA NEMAČKE I NEMACA U SRBIJI 1914–1918, Ratomir Damjanović DR EDVARD RAJAN SPASILAC BEOGRADA, Alfred Kraus UZROCI NAŠIH PORAZA, Milutin Krunić RASPETA SRBIJA, Pero Slijepčević i saradnici NAPOR BOSNE I HERCEGOVINE ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE, Daglas Volš (Douglas Walsh) SA SRBIMA NA SOLUNSKOM FRONTU (WITH SERBS IN MACEDONIA), Petar Opačić SOLUNSKI FRONT. ZEJTINLIK, Arnaldo Frakaroli (Arnaldo Fraccaroli) SRBIJA U TREĆEM RATU. VESTI IZ SRBIJE (LA SERBIA NELLA SUA TERZA GUERRA. LETERE DAL CAMPO SERBO), Gordana Ilić Marković RODA RODA, RATNI IZVEŠTAČ IZ SRBIJE

„Neodgovorni odnos ne samo prema sopstvenim žrtvama zadire u naš mentalitet. Možda smo jedina nacija u svetu koja nije prebrojala svoje žrtve posle Prvog i Drugog svetskog rata...“ (Đ. Slijepčević). Zaborav koji  je prekrio naše neprijatelje i dobročinitelje, naše heroje i žrtve, ogroman je svih ovih sto godina srpske istorije. A od zlog ima i gore, vremenom se zaborav  pretvorio u prećutkivanje, i onda sledi nov talas ćutnje... da bi jednog dana sve to bilo – ništa. Onaj ko je mogao da zaboravi takve pretke, naše vitezove pod šajkačom, taj će danas lako prihvatiti tuđe naloge zarad malo udobnosti i sve manje će osećati toplinu i snagu reči otadžbina. Saznanja i nove informacije koje ove knjige nude govore da za Srbe i Srbiju još ima nade. Ako znanje nadjača neznanje, ako pamćenje pobedi zaborav, prestaćemo da živimo u zabludi, bićemo bliže svojoj naciji i zemlji.

Sve u svemu, bavljenje ovim knjigama tera na misli o ratu u ljudskoj istoriji, nama u tim tokovima i običnom čoveku na toj ogromnoj vetrometini. Kad se kaže - rat - to zvuči zloslutno i strašno, a tek kad se dođe do pojedinačne sudbine onda se vidi sva nesreća. Sudbinski tokovi srpske istorije bili su nemilosrdni i sam Veliki rat je bukvalno opustišio našu zemlju i dramatično proredio naš narod. Stradali smo više i gore no drugi. Utoliko je veća obaveza naših naučnika, pisaca i izdavača da upoznaju nove generacije o tome.  Bez poznavanja dubokih korena ranijih naših nevolja ne možemo se izboriti za dobru poziciju u dolazećim decenijama. Uvereni smo da su RTS i Prometej, objavljivanjem ove Edicije dali značajan doprinos tome.

Jedan monah ostavio je zapis na bogoslužbenoj knjizi u kome se, pored ostalog, kaže: ,,Svaki onaj ko se drzne da uzme ovu knjigu, ili neki drugi osveštani liturgijski predmet, bez blagoslova nadležnog igumana, da bude proklet od Boga Oca, Boga Sina, Boga Svetog Duha, i ostalih svetih, sve do 318 bogonosnih otaca.” On još poručuje potomcima: ,,Ako niste kadri da stvarate, sačuvajte svojim pokolenjima bar ono što smo vam mi ostavili”. Stalno se pitajmo: Da li smo ispunili taj sveti amanet?

Počnimo od samog naslova Vaše poslednje knjige koji glasi Novi feudalizam. Šta predstavlja pojam novog, odnosno „neofeudalizma“ danas?

Neofeudalizam predstavlja sintagmu koja ukazuje na negativne tokove društvenih transformacija u 21. veku u uslovima izražene sistemske krize modernih društava. Ovi tokovi ukazuju da se savremeno društvo  razvija u pravcima kojima su sve više strane tendencije tipične za moderno razdoblje. Sličnost savremenog feudalizma sa srednjovekovnim feudalizmom leži  u  kompleksnim, „razlivenim“ oblicima kojima se pokušava izvršiti  (pod pretnjom kriznih opasnosti) iznuđena prekompozicije vlasti u odsustvu ili oslabljenosti prethodnog društvenog i političkog poretka. Kako se postepeno odumiruće, moderno društvo - ono oličeno u suverenim državama sa centralizovanom hijerarhijom vlasti, javnom sferom i njenim institucijama – želi održati uz do sada neviđene modifikacije u savremenim, postindustrijskim uslovima,  upravo to ovakvom sistemu, gledanom u odnosu na srednjovekovni feudalizam sa svojim mnogostrukim odnosima (vezanim pre svega za zaštitu  poseda u agrarnom društvu) daje kvalitet «novog» (onog koje postoji sada i ovde), a koje u mnogo čemu podseća na ono staro.

Ako je zaista reč o pojavi neofeudalnog društva i društvenih odnosa, ko su glavni akteri tog društva danas i kojim se oni interesima rukovode?

Novofeudalizam je pre svega oličen u vidovima društvenog slabljenja i rastakanja u kome pojedinačni i grupni interesi preuzimaju delove javnih funkcija. Glavni akter procesa refeudalizacije je, dakle, privatni interes: grupe i pojedinci koji u kriznim uslovima uspevaju da se zakače na postojeće očigledno onemoćale javne institucije i preuzmu deo ili celinu njihovih nadležnosti, međusobno se povezujući u nove, komleksne, umrežene hijerarhijske odnose. U pitanju su nedržavni subjekti koji postoje i u međunarodnoj i unutrašnjnoj političkoj areni: korporacije, nevladnie organizacije, transnacionalna udruženja, verski pokreti i sekte, kriminalne grupe, tajkuni, paravojne grupe itd. 

Kako izgledaju sadašnji «rani» vidovi državne i društvene refeudalizacije može se videti u novoustanovljenim hijerarhijama moći. Na vrhu poretka nalazi se koprorativna, poslovna i finansijska elita. Ona je svojevrni sizeren, pravi titularni i nasledni vladar nad potčinjenim ljudima, dobrima i teritorijama. Ispod njih smešteni su krupniji vazali – pripadnici političke klase i medijski poslenici. Njima „sizereni“ izgrađuju i usmeravaju karijere, a ovi im  zauzvrat duguju zahvalnost i vernost. Tu je, zatim, korporativni menadžment koji se povremeno delegira u državne institucije. Niže od njih su manje značajni, administrativni direktori i tehnokrate koji predstavljaju nakaradno „sitno plemstvo“ korporativnog kapitala.

U donjem delu hijerarhijske lestvice se nalaze najamnici - ostatak profesionalne srednje klase, sa izuzetkom profesionalnog menadžmenta i viših bankarskih službenika. Na samom dnu društva je nepregledna masa siromašnih „kmetova“ „novog feudalizma“: radnici, sezonci, doseljenici i svi drugi stanovnnici sa krajnje neizvesnim statusom i egzistencijom na margini. Dok su srednjem veku kmetovi uživali zaštitu feudalaca od kriminala, tlačenja drugih oblasnih gospodara ili najezdi pridošlica, globalni kmetovi današnjice - osim „lako kontrolisane“ parlamentarne slobode - nemaju gotovo ništa. Ekonomski vezani za svoje nestalne i loše plaćene poslove, sa ciljem pukog preživljavanja, oni žive „od danas do sutra“ u stalnoj neizvesnosti da bi se ovakav odnos, u kome se zarad punog stomaka usta drže zatvorena, mogao bilo kada prekinuti njihovim prepuštanjem „slobodnom tržištu rada i kapitala“. 

Osvrnula bih se na dva pojma koja su usko vezana za vreme kada je feudalizam bio najaktuelniji, a to su religija i tradicija. Koja je uloga ova dva pojma u neofeudalnom društvu?

Feudalno društvo je samo jedan od vidova srednjovekvovnog društva koji je nastao na zapadu Evrope. Ono se značajno razlikovalo od istočno-pravoslavnog i islamskog srednjovekovnog društva, koji su sačuvali vertikalu i jedinstvo vlasti iz antičkog razdoblja. Uz krupne razlike u društvenom ustrojstvu, sva ova društva bila su po svom preimućstvu religiozna, predmoderna društva: društva koja su i svoja polazišta i svoje ciljeve merila pre i iznad svega verskim aršinima. Glavni čuvar i prenosilac verskog iskustva generacija stanovništva svih društava u ovoj epohi bila je tradicija.

Savremeno neofeudalno društvo je postreligiozno društvo. Takvo društvo pokušava da kombinuje preživele vidove modernog sekularizma i njegove svetovne ciljeve sa recikliranim predmodernim sadržajima, ali zarad usko pragmatičnih, često i krajnje sebičnih ciljeva. Jasno je da se ovakvi ciljevi ne mogu uklopiti sa zdravom religioznošću, već više mogu da služe kao izgovor, kao paravan i postideološko opravdanje zarad ostvarenja ovozemaljskih ciljeva i letimaciju stečene moći.  Zbog toga se verska osećanja i porivi ka obnavljanju tradicije izvrću u savremene vidove fundamentalizma ili u „novodopski“  spiritualizam. 

Savremeni fundamentalistički novoobraćenici i religiozni sinkretisti teže da „spiritualizuju“ moderni materijalizam i njegove učinke, stavljajući svoje pokušaje sinteze savremenog i drevnog nasuprot analitičkom pristupu moderne. Neognostičke teme o «Jednom» i «mnoštvu», o metafizičkom jedinstvu predstavljaju razne vidove  drugačijeg poimanja sveta u religijskoj sintezi „novog doba“. Propagirane spirutualne tehnike, međutim, igraju istu onu ulogu koju je imala i „materijalna“ tehnika u modernoj epohi: one predstavljaju puke instrumente delovanja samožive ljudske volje. Zadržavajući pojedine odlike modernog humanizma i njegovih načela – jednakosti, bratstva i slobode, sada, doduše, podignutih na „spirutalno“/okultni nivo, ova sinteza teži stalnom ličnom preobražaju u humanističkom ključu: stvaranju „čoveka bez ograničenja“ i to kroz samorealizaciju predstavljenu kao „božansku“, onu koja se odvija kroz buđenje ljudskih „spiritualnih“ potencijala. Takva religija u novofeudalnim preobražajima nesumnjivo predstavlja religioznost izvrnutu naglavce.

U Vašoj novoj knjizi celo poglavlje je posvećeno kulturi odnosno uticaju srednjeg veka na modernu kulturu. Ipak, kasnije navodite da je kultura, pored politike „omanula u preovlađivanju ličnih i društvenih tenzija“. Šta je potrebno kulturi da bi povratila svoju funkcionalnost?

Pre i iznad svega potrebno je da se kulturno stvaralaštvo izvuče iz okova egoizma i egzibicionizma, to jest gole sujete. Ljudsko stvaralaštvo samo po sebi ne može da ima božanske atribute, samostalnu preobražujuću duhovnu snagu koja bi bila nosilac preovladavanja subjektivnih i društvenih rascepa; ali, ona može da bude simbol i izraz čistog, nenametljivog srca  i dragoceni putokaz ka željenim ličnim i društvenim preobražajima. Ukoliko bi kroz kulturu zasijaja iskrenost, kreativnost i lepota kao dubinski izraz ličnosti kroz koju ona nastaje, tada bi - makar i ne znajući to – kultura mogla da predstavlja podlogu i povod za evociranje zdravih osećanja i tako ponovo počela da ispunjava svoje pozitivno naznačenje. Naravno, pod uslovom da ova „funkcionalnost“ nije programska, izveštačena i pretenciozna, već zaista plod dubinskih stvaralačkih poriva.   

Devedesetih godina prošlog veka, Džejms Rozenau uvodi pojam „fragmegracije“. Ovaj pojam se, pored toga što nosi naslov poglavlja u Vašoj knjizi, često provlači kroz celu knjigu. Šta „fragmegracija“ predstavlja?

Dualnost globalno-lokalnih dinamika - sa potpuno različitim ishodima od mesta do mesta i od jednog trenutka do drugog - u teoriji o međunarodnim odnosima označena je terminom „fragmegracija».  To  je Rozenauova kovanica koja spaja dve reči koje se odnose na dve istovremene, a međusobno protivurečne pojave – fragmentaciju i integraciju. Ove dve međusobno suprostavljene pojave proizlaze iz kriznih poznomodernih procesa, iz kontradiktornosti u koje je zapala savremena civilizacija i čovek sa svojom kulturom. Iza procesa istovremenog raspadanja i povezivanja kriju se mnoge druge podvojenosti: one između lokalizacije i globalizacije, decentralizacije i centralizacije, identitetskog raslojavanja i reidentifikacije, rušenja granica i getoizacije itd.

Za kraj, paradoksalno, možemo da se osvrnemo na sam početak Vaše knjige, odnosno citat Marka Aurelija koji govori o svetu kao jednom biću, koje ima jednu dušu i na taj način o povezanosti svega u svetu. Gde leže koreni našeg zajedništva i kako očuvati narodnu zajednicu danas?

U pitanju je citat koji je izdavačka kuća „Konras“ iz Beograda uzela za lajtmotiv edicije u kojoj je objavljena knjiga „Novi feudalizam“. Radi se o rečenici Marka Aurelija koja izražava težnju poznostoičke filozofije u kriznom antičkom društvu da kroz sinkretizam ponovo dosegne i uspostavi zajedništvo. Slični problemi, već smo o tome govorili, pritiskaju čoveka i danas. No, izvori zajedništva ne leže u intelektualnom umovanju niti u knjigama (koje mogu u najboljem slučaju da ga upute da traga ka zajedništvu), već u saosećajnosti srca. Tek vođeni saosećajnom, srčanom osunčanošću i pojedinac i narod, sa svojim umom i telom, u stanju su sa se očuvaju i razvijaju idući u susret izazovima koje donosi budućnost. 

Iako je svet osetio značajne promene od početka 2017, osvrnula bih se na prethodnu godinu. Po Vašem mišljenju, šta je to što je obeležilo 2016. godinu?

Trampokalipsa. To buđenje anglosaksonskog sveta iz dubokog liberalnog sna. Prvo su Englezi skočili s Titanika koji su Amerikanci 1951. podigli, kao antisovjetski splav – Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. Šest godina kasnije od uglja se prešlo na ekonomsku zajednicu (EEZ) i što je, uglavnom zaboravljeno, u Evropsku zajednicu za atomsku energiju. Liberalna Evropska zajednica se podizala kao antikomunistička, jer je u američkom postmakartijevskom dobu komunizam bio crvena krpa kojom su se strašili i američki narod i čitav antisovjetski blok. Kad je ideologija socijalizma doživela srčani udar i preminula u Moskvi 1989. godine, neki ozbiljni mislioci kao Imanuel Volerstin su tvrdili da je zapadna zaglušujuća histerija komična – jer to je i njihov kraj.

To mora da je zvučalo proročki?

Ta Volerstinova knjiga je prevedena i na srpski, ali provincijski duh naše paraliberalne elite nije dozvoljavao našoj javnosti da tu informaciju primi. To nije proročka poruka. Ona je izvedena logički: liberalizam i socijalizam, obe zapadne ideologije dele niz zajedničkih vrednosti – odvajanje hrišćanstva od društva, insistiranje na progresu, svođenje složenog čovekovog bića na racionalnost, vulgarizovanje Istine i Slobode, potreba da se izvozi svoja ideologija... Postojale su i razlike, ko organizuje proizvodnju i kako se deli novostvorena vrednost, kontrola naroda – na Istoku je to bila organizacija sile, a na Zapadu manupulacija... Zato je slavljenje smrti brata blizanca bilo znak bolesti. Trampokalipsa je najava pada liberalne ideologije. Tramp jeste neka mustra Gorbačova. Njegova uloga jeste istorijska, ali verovatno neće biti slavna.

Drugi put se ne vidi?

Stalno opadanje moći zapadnih liberalnih društava, koje ide od 1917. kako je to pre pedesetak godina u knjizi Samoubistvo Zapada konstatovao američki konzervativni filozof Džejms Burnham, sada postaje opštevidljiva činjenica. Svoju poslednju šansu da oni budu lideri u dogovaranja Novog svetskog poretka oni su propustili kad se 1989. upokojio socijalizam. Amerika je tako pokazala da ona nema sposobnost vladanja svetom. Sve su imali. Jedina dva pobunjena grada su bili Beograd i Peking. Oni su bilu u Kremlju. A danas je sve upitno. Naša navrat-nanos liberalizovana paraelita, koja u Srbiji drži vlast, medije, a javnost puni antitrampovskim liberalnim očajem i dalje stupa napred... A činjenice, pitate se. Kao što je cinično govorio Hegel, kad mu je rečeno da njegova filozofija nema veze sa stvarnošću- "utoliko gore po činjenice", tako naši hiperliberali, ali bez cinizma, stupaju u mrtvu budućnost. Poslednji krstaški ratnici za spas liberalizma. I uskoro će biti kao oni japanski vojnici koje su 1960-ih nalazili po prašumama i koji nisu priznavali da je japanski car potpisao kapitulaciju.        

Mediji i kod nas, oduvek igraju značajnu ulogu. Kada dolazi do degradacije srpskih medija?

Kako država postaje kolonijalna demokratija tako se i naši mediji srozavaju do beznačajnosti. U potencijalno zdravom društvu mediji služe da obaveštavaju o problemima i rešenjima, o idejama i znanjima. Kad društvo „oboli na smrt“ onda ima i odgovarajuće medije. Sve postaje spektakl, zabavljanje, odvraćanje pažnje od realnih problema. Naše društvo, odmičući se od lešine socijalizma, nije uspostavljalo nikakav normalan odnos prema liberalizmu i demokratiji. Setite se glagola koji je korišten kad smo se mi, kao demokratizovali – implementirati. Nama je demokratija implementirana. Ubacivana nam je u mozak, u škole, u medije.

Implementiran nam je i partijski sistem. Zato nam implementatori redovno postavljaju vladare, šalju nam zakone u parlament koji se cinično zove Narodna skupština, vode nas na pregovore na kojima se moramo ponašati kao zombiji koji najviše vole da gube i slave svoje gubitke, sude i likvidiraju one koji su se pobunili protiv procesa implementacije... A mediji izveštavaju o tome. To je jedna vesterenizovana manufaktura kojoj je obećavano da će postati industrija svesti, kako je to na uzoritom Zapadu. Poslednja privatizacija koja je deo neke takođe implemetirane medijske strategije, promišljenosti, potpuno je razorila sistem informisanja koji je bio preostao iz prošlih vremena. Od državne agencije je napravljen čardak ni na nebu ni na zemlji, ali pošto nove generacije to više nemaju ni u udžbenicima iz kojih se izbacuju sadržaji nacionalne kulture, sve se podnosi kao da je normalno.  

U periodu između 2002. i 2009. godine bili ste glavni i odgovorni urednik NIN-a. Kakvo je Vaše isustvo sedmogodišnjeg uredništva u tim novinama?

U opštem rastrojavanju svega što je postojalo ja sam bio glavni i odgovorni urednik jednog od najvažnijih medija u srpskoj istoriji, i medija koji je bio najvažnija tačka susreta južnoslovenske inteligencije. Izabran sam od redakcije, na tajnom glasanju. Novinarski i urednički potencijal s kojim sam ja raspolagao još uvek je bio izuzetno velik. Onda doprinos saradnika. NIN je i dalje bio mesto gde su svi želeli da kažu šta misle. Vodeći kritičari, slobodnomisleći umetnici, pisci raznih uverenja, naši ljudi rasuti po svetu, i stariji i mlađi... Važno je bilo da glavni i odgovorni urednik ne ometa „veliku diskusiju“, da omogući protok različitih važnih ideja iz sveta i da organizuje visoko i kritičko profesionalno praćenje onog što se zbiva u društvu. Ali i to je moralo biti ubijeno privatizacijom. Tako važan kulturni produkt jednog ozbiljnog društva i jednog megalopolisa kao što je Beograd dat je budzašto jednom švajcarskom provincijskom štamparu koji je osnovao tabloid, a onda u doba tranzicije kupovao, iscrpljivao i gasio novine po Istočnoj Evropi.

Kad je bilo jasno da sledi potapanje tih novina imao sam želju da nekom u državi ili društvu, sa svojim sedmogodišnjim iskustvom, kažem šta društvo gubi bacanjem kroz prozor tolikog i takvog društvenog i intelektualnog napora. Nigde nije bilo nikoga. Shvatite da ne vredi ići ni kod predsednika ni kod premijera, ni kod ministara. Ovo je veće od njih. Oni mogu da to unište, ali ne mogu da mu pomognu. Kao u grčkoj tragediji. Prosto, taj produkt ovog društva je veći od zlog vremena u koje je sada društvo upalo. I društvo nema snage da spasva te velike stvari. Jedino me slušao je Dobrica Ćosić, čovek koji je pedesetih učestvovao u obnovi izlaženja tih novina koje su pokrenute 1935, dakle još u dobu kad su se u svetu pokretali „Tajm“ i „Njuzvik“. Posle sam strašno želeo da sebi objasnim šta se to deševa s medijima i, uopšte, šta sam ja to radio u najboljim godinama svog života. I nastavio svoje postdiplomske studije koje sam započeo još 1987. na Zagrebačkom sveučilištu. Tamo sam studirao Sociologiju religije, pošto su tada takve studije organizovane samo na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Sad sam svoj napor preusmerio na medije. I tako, pišem knjige i ponegde napišem neki tekst.   

U Vašoj knjizi „Kriza medija i mediji krize“ iz 2014. prvenstveno je  reč o medijima, međutim, Vi uspostavljate kontekst sa širokom istorijskom pozadinom, prati se razvoj onoga što se danas naziva „demokratska država“. Postoji li demokratija danas?

Prvo o medijima. Dakle, ono što danas znamo kao medije, odnosno masovne medije, dolazi na istorijsku scenu, recimo u XVII veku, u vreme demontaže feudalizma a kad je novoj, buržoaskoj klasi bilo važno da se nametne i da uspostavi sistem vladanja koji bi nju društveno legitimisao. Dakle, novoj klasi je bila potrebna javnost i demokratizacija politike, oduzimanje delova vlasti kralju i feudalcima. Tada je Džon Milton govorio da je sloboda štampe toliko važna da ona nikad ne sme biti pretvorena u robu. Dakle, ne može se trgovati istinom. U kasnom kapitalizmu, kome istina isto tako malo treba kao i feudalcima koji su držali vlast, mediji su obična roba, a proizvodnja vesti samo industrijska formacija kojoj je profit jedini cilj. To je valjda suština. Istina, sloboda, pravda su predmet trgovine. Ništa od ideje jednakosti i bratstva sa barjaka francuske buržoaske revolucije. Sve je to potrošeno besprizornom upotrebom demokratije.  Kao što je Orvel pisao o svinjskoj farmi, „neki su postali jednakiji od drugih“. To više nije cinična primedba.

I - postoji li demokratija danas?

Postoji „kontrolisani haos“ kako je krajem dvadesetih godina prošlog veka za demokratiju govorio Edvrad Bernajs, Frojdov sestrić, kasnije proglašen „ocem PR-a“. Bernajs je objasnio da bi, naravno, za razvijeno kapitalističko društvo najbolje bilo da njime upravlja komitet učenih, ozbiljnih ljudi, ali kad je demokratija već tu onda se moraju stvarati mehanizmi upravljanja na koje će haotični demos imati što neznatniji uticaj. Pola veka kasnije značajan američki sociolog Rajt Mils je objavio da se u „liberalnoj demokratiji“ stvari drže pod kontrolom – manipulacijom. Dakle, baš kao što su levičari Gramši, Altiser, Encesberger tvrdili da se silom vlast ne može održati pa se u procesu industrijalizacije mora razvijati i industrija svesti. Danas postoji demokratija u kojoj narod nije važan. Zato je važnije da vam „Fridom haus“ izda potvrdu da ste „demokratska država“ nego da vaš narod misli da on ima nekog uticaja.

Kako je to moguće?

Demokratija je reč. Izađem pred ljude i kažem da hoću da naše društvo uredim na najbolji način i iznesem svoj plan. Narod mi poveruje i na tome se zasniva moje pravo da donosim odluke. Danas više ni jedan „demokratski političar“ ne štedi reči u predizbornoj kampanji, jer i on i narod znaju da se on neće držati date reči. I šta je tu moć naroda? Kad taj čovek načini nepopravljive štete društvu on izabere drugog od koga se logično može očekivati isto. Zato u „demokratskim državama“ bar pola ljudi i ne ide na izbore. U medijskoj sferi imate praćenje promene – danas nije osnovno sredstvo komunikacije reč, nego slika. U jednu sliku može da stane više laži nego u hiljadu reči! Nikad niko nije rekao: dajem časnu sliku! Slika imobiliše ozbiljno mišljenje.

Burdije je govorio kako su idealni govornici za televiziju fast thinker-i. Ljudi koji izgovaraju ono što i prosečan gledalac već zna. Samo malo sofisticirano i duhovito. To što je u društvu u kome se držalo do mišljenja smatrano nedopustivom ponižavajućom površnošću sada je najveća vrlina. Kad sam bio na Djuk univerzitetu, u Severnoj Karolini, na specijalističkom kursu „Mediji i demokratija“, Arijel Dorfman, čilenaski poludisidentski pisac koji tamo predaje, mi je pričao kako u Americi ukoliko ne možete da ono što hoćete da istražujete sažmete u meru koja staje u tekst za Njujork tajms (to je 5-6 hiljada znakova sa razmacima) nemate šansu da zainteresujete bilo koga da vam omogući da se time bavite. Pa tu bi Kant mogao jedino da bude portir u studentskom domu.    

U svojim knjigama stalno insistrirate na relaciji „masa“ i „elita“. Kako te pojmove možemo da posmatramo danas?

Opšte stanje zapadnih liberalnih društva je da tamo više nemate građane koji čine demos, nego masu. Ključno delo koje to objavljuje je Psihologija gomile francuskog lekara Gistava le Bona s kraja XIX veka. Ortega i Gaset je to razočarano zvao „pobuna masa“. Posledica toga je tragikomično stanje da društvom vlada ukus dna i da se kultura usmerava ka dnu. I kad neko preko nekog masovnog medija šalje poruku on se ne obraća, kako se pogrešno misli, srednjem znanju- nego najnižem. Jer, srednje bi značilo da se polovina potencijalnih korisnika izbacuje. A to na televiziji, gde je glavna mera gledanost, znači jeftiniju reklamu, manje interesovanje advertajizing agencija, manju zaradu za vlasnike. Kad su zapadna društva uspostavila ono što je Karl Manhajm zvao „masovna demokratija“ logično je da su postala antiintelektualna. Pre svega Amerika.

I Vi stalno vraćate pojam „intelektualca“ koji je usko vezan sa individualnošću.

Intelektualac je u zapadnom liberalnom društvu suvišan u svakom pogledu. Neupotrebljiv je na tržištu jer nije spreman da trguje svojom znanjima, radikalan je za predavača na univerzitetima jer kao Sokrat „kvari omladinu“, u demokratskim procedurama izgleda kao slon u staklarskoj radnji. Uzmite, Noama Čomskog, jednog od najvećih intelektualaca današnjice. U svetu analitičara i eksperata on je usmeren da svoja mišljenja o ključnim pitanjima širi preko alternativnih medija, da mu knjige izdaju mali izadavači. Njegova minutaža na CNN-u je manja nego „Džihadi Džona“. Odnos Evrope prema intelektualcima je nešto humaniji. Žan Pol Sartra su trpili, bez obzira koliko bio nesimpatičan vladajućoj eliti. Danas su na ceni eksperti. Ljudi koji prodaju znanja kao eksere, kao bilo koju robu. Da se zakuca gde treba, da se zakrpi što je bušno. Intelektualac je opterećen moralnom obavezom prema Čoveku, prema društvu. On je spreman na žrtvu. Žrtva je njegov kvalitet. Ekspert je osoba kojoj je amputiran moral. Radi se zbog novca. Po porudžbini. Tržišno. Opšti interes tu nema nikavog značaja. Ali antiintelektualno društvo, kao što danas vidimo, završi u opštem licemerju koje onda kao dijabetes razjeda supstancu društva i ugrožava rad organa. To su entropični procesi. Nepovratni, u svojoj suštini.

Izšla je Vaša knjiga „Mediji i Treći svetski rat – smatrajte se mobilisanim“. Naslov, kao i uvek do sada kada je o Vašim knjigama reč („Odumiranje slobodnih medija“ i „Kriza medija i mediji krize“), jeste prvenstveno Vaš stav. Šta možemo da očekujemo u novoj knjizi?

Nije prvenstveno stav, rekao bih. To je pre svega pokušaj skretanja pažnje naslovom – mi novinari smo tako učeni o smislu naslova – na sadržaj, a za koji ja, kad sam već odlučio  da pišem, mislim da je važan. Moja nova knjiga ima podnaslov „smatrajte se mobilisanim“, što je aluzija na činjenicu da smo mi već uveliko u propagandnom ratu, a on ima osnovnu odliku pravog rata. Moj omiljeni mislilac Žak Elil, pisac kultne knjige „Propaganda“ objasnio je još 1960-ih godina da je „propaganda usmerena preko nečijih granica ratno oružje“. I „teško (da je) propagandni sukob manje ozbiljan nego vojni sukob“. On je objasnio tu zabludu kojom se hranio liberalni svet u Hladnom ratu, da je „demokratska propaganda“ dobra, a protivnička propaganda, pošto nije demokratska, loša. Mi danas pred Trećim svetskim ratom – a samo je liberalni kapitalizam uspeo da proizvede u istoriji svetski rat, i to zasad dva – prisustvujemo potpunom raspadu te samožive i antilibralne misli. Tako liberali danas sebe zovu demokratskom vlašću, a sve koje podržava narod nazivaju populističkom, ekstremnom desnicom, i kako ne sve. To je posledica strašne neodgovornosti.

Prvenstvena odgovornost za sve što se dešava i što će se dešavati je na onima koji su imali tako veliku moć, a ne na marginalnim grupama i narodu koji je ekskomuniciran iz javnosti i proteran sa političke scene. Tako je, uostalom, stvoren i Hitler u sličnoj krizi tridesetih godina. Ko je danas više od liberala kompromitovao demokratiju? U Iraku je, po njihovim merama, vladao diktator i kao što kaže pre neki dan jedan Iračanin, bivši disident, nije bilo slobode, ali je bilo hleba. Sada zemljom vlada „demokratska vlada“ i teku potoci krvi, a broj ubijenih preti da ugrozi opstanak populacije. Ko će sad poželeti demokratiju posle toga? I ko će sada da veruje zapadnim liberalnim medijima koji su učestvovali kao vojna falanga u demokratizaciji sveta? Koji se to narod oseća sigurno uz njihovu pomoć? Ko njihovu pomoć može da zamisli drugačije od novog „Milosrdnog anđela“ koji odnosi hiljade dece, razara gradove, lomi mostove, udara „tomahavcima“ sa osiromašenim uranijumom u centru metropola da bi zagadio ljudski okoliš za naredne vekove?

Kakva je uloga medija kada govorimo o  Trećem svetskom ratu?

Ključno pitanje na koje, mislim, da je važno imati odgovor danas je: Zašto nas zapadni mediji pre guraju u Treći svetski rat nego što su spremni da ustanove održiv mir? To prizilazi iz njihovog karaktera. Oni ne mogu da budu mirnodopski. Jer, štampa je još i podizana u društvu kao sredstvo koje je trebalo da oslobađa mišljenje, širi potrebu za javnim raspravama i traženjem društveno korisnih rešenja. Ali novi mediji, digitalne magistrale, personalni računari, internet stvoreni su u vojno-industrijskom kompleksu. E, pa znate šta, očekivati da bi Pentagon i CIA mogli biti nosioci demokratskih promena stvarno izgleda blesavo. Njih zanima kontrola. Novi mediji su sredstva u tom procesu. Ali ima tu nečeg utešnog. Frankeštajni se posle odmetnu i skloni su da rade o glavi svojim inženjerima. Nije osnova za neku svetlu nadu, ali ne treba se ni gaditi toga. Oni koji su se spremali da zasvagda vladaju svetom prisvojili su toliko moći da će ih ona na kraju ubiti. U stvari ništa čudno. Samo istorijski tok ljudskog društva.

Istoričar, arhivista, prevodilac i scenarista, nekadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije, gospodin Ristić je izvajao spomenik jednoj od naših najznačajnijih kulturnih institucija kao trajno svedočanstvo o početku i osnivanju, trajanju kroz čitav jedan vek, i događajima iz aprila 1941. godine kada je Narodna biblioteka Srbije uništena u nacističkom bombardovanju Beograda. Čuvena rečenica Mihaila Bulgakova „Rukopisi ne gore“ čini nam se potpuno adekvatnom pri ocenjivanju značaja ove knjige Dejana Ristića, ali i kao višeslojna metafora našeg postojanja. 

Dugo je bilo uvreženo stajalište da je Narodna biblioteka osnovana 1832. godine u Beogradu, ali ste Vi u svojoj knjizi, na osnovu temeljnih arhivskih istraživanja, nesumnjivo utvrdili da je ona osnovana 1838. godine u Kragujevcu. Ukratko, koje su okolnosti dovele do osnivanja Narodne biblioteke i kako je došlo do tog činjeničnog previda?

Dozvolite mi da na početku ukažem na to da su još krajem 19. veka dvojica eminentnih srpskih istoričara, akademika i upravnika Narodne biblioteke Srbije, Stojan Novaković i Milan Đ. Milićević, u svojim naučnim radovima naglašavali kako naša nacionalna biblioteka svoje korene vuče iz biblioteke u sastavu Ministarstva prosvete Kneževine Srbije, a ne iz privatne biblioteke Gligorija Vozarevića koju je on otvorio za javnost 27. februara 1832. godine u Beogradu. Stojan Novaković je svoj naučni rad o Narodnoj biblioteci Srbije objavio 1871, a Milan Đ. Milićević 1888. godine. U tom razdoblju dragoceno svedočanstvo ostavio je i dr Milovan Spasić koji je još 1844. godine izvršio prvi popis knjižnog fonda nacionalne biblioteke. I dr Spasić ukazivao je na to da je teza po kojoj je NBS proistekla iz biblioteke Gligorija Vozarevića pogrešna i te iste godine zapisao je da je Narodna biblioteka Srbije nastala u okvirima Ministarstva prosvete. U drugoj polovini prethodnog veka tu tvrdnju zagovarao je i dr Gavrilo Kovijanić koji je prvi publikovao obimnu arhivsku građu o NBS u periodu od 1821. do 1944. godine. U tom izuzetnom trotomnom delu koje je NBS objavila u razdoblju između 1990. i 1992. predstavljena je i arhivska građa koja se odnosi na osnivanje NBS 1838. godine u Kragujevcu, kao i na njeno preseljenje u Beograd do čega je došlo sredinom naredne godine.

Kao istoričar i nekadašnji upravnik NBS osetio sam se odgovornim i pozvanim da učinim napor ne bismo li konačno došli do relevantnih činjenica zasnovanih na arhivskoj građi koje bi nam pomogle da saznamo kada i gde je uistinu osnovana Narodna biblioteka Srbije, kao i ko su bili njeni utemeljivači. Moje istraživanje trajalo je nekoliko godina i bilo je usmereno na najznačajnije arhivske fondove u našoj zemlji, a pre svega na prebogate zbirke pohranjene u Arhivu Srbije. Konačno, u arhivskom Fondu Ministarstva prosvete (MPs) u Arhivu Srbije čuva se građa koja nedvosmisleno dokazuje da je Narodna biblioteka Srbije nastala 30. juna, po Julijanskom, odnosno 12. jula, po Gregorijanskom kalendaru, 1838. godine u Kragujevcu, kao i da je sredinom naredne godine preseljena u Beograd. Podsetio bih, takođe, i na odredbu Ukaza o formiranju Državnog saveta (Vlade) Kneževine Srbije od 26. februara 1835. godine kojom je Ministarstvu crkvenih dela i narodne prosvete (pod tačkom br. 186) bilo naloženo da osnuje i stara se o biblioteci.

Dakle, postupajući po nalogu Državnog saveta ministar prosvete Stefan Stefanović Tenka uputio je 12. jula 1838. godine akt knezu Milošu Velikom obaveštavajući vladara da se u Kragujevcu, pri Ministarstvu prosvete, osniva biblioteka i moleći ga da se saglasi sa inicijativom da se knjižni fond pohranjen u okvirima Državne štamparije (Knjažeske tipografije), osnovane u Beogradu 1831. godine, prebaci u Kragujevac i prisajedini biblioteci u nastajanju. Istog dana, dakle, 12. jula 1838. godine, knez Miloš Veliki potpisao je akt kojim je dao odobrenje da se knjige iz Beograda prebace u Kragujevac i priključe knjižnom fondu biblioteke u nastajanju pri Ministarstvu prosvete. Tako je začeta Narodna biblioteka Srbije koja je od 1838. do 1853. funkcionisala kao biblioteka u sastavu Ministarstva prosvete da bi 1853. godine prerasla u samostalnu ustanovu kulture. Te godine Državni savet imenovao je i prvog upravnika u ličnosti Filipa Nikolića. Na predlog potonjeg upravnika Đure Daničića ta ustanova je 1859. godine dobila naziv Narodna biblioteka (Srbije) koji nosi i danas.

Kao i svaki početak, i ovaj je bio bremenit mnogobrojnim teškoćama. Ipak, fascinira ponašanje Kneza Miloša i njegovo osluškivanje duha vremena, to fino predosećanje evropeizacije koje je čekalo Srbiju nakon vekova u turskom mraku. Premda praktičar, zainteresovan za politička pitanja, davao je naloge za kupovinu knjigu, presa za štampanje, matrica, uveo instituciju „obaveznog primerka“. Savršen instinkt za doba koje dolazi?

Smatra se da su najstarije svetovne biblioteke u Srbiji bile biblioteka Knjažeske kancelarije i knjižnica pri državnoj Tipografiji, nastale tokom prve vladavine kneza Miloša Velikog (1815–1839). Iako neuk u veštinama pisanja i čitanja, knez Miloš je pokazivao zavidno interesovanje za knjige i činio je značajne korake ka uspostavljanju i obogaćivanju bibliotečkih zbirki pri svojim sedištima u Beogradu i Kragujevcu. Jedan od najstarijih izvora koji ukazuje na vladarevo interesovanje za knjige i njihovo prikupljanje jeste pismo koje je on, 1817. godine, uputio Mihailu Germanu u Bukurešt, a u kojem primećuje da „prota Miloje do danas još došao nije, niti je knjige doneo". U ovom slučaju, u pitanju je bila pošiljka knjiga Komiteta ruskog Biblijskog sanktpeterburškog društva, posredstvom srpskog opunomoćenika u Sankt Peterburgu, Petra Dobrnjca. Radilo se o deset primeraka Svetog pisma i stotinu primeraka Novog zaveta. Značajno je naglasiti i da posredi nisu bile bogoslužbene knjige, te se može pretpostaviti da je jedan njihov deo zadržan od strane samog kneza Miloša. Neki istoričari su mišljenja da se ovaj događaj može smatrati osnivanjem prve zvanične, svetovne biblioteke u Srbiji, na početku 19. veka.

Prva vladavina kneza Miloša Velikog predstavljala je i početnu fazu evropeizacije srpskog društva i postepenog napuštanja sfere Orijenta. Činjenicu da je Balkansko poluostrvo, a u okviru njega i vazalnu srpsku kneževinu pod Milošem Velikim, tadašnja Evropa doživljavala kao drugo u odnosu na sebe samu, nije potrebno posebno dokazivati. Stoga su kontinuirane aktivnosti istaknutih Srba u pravcu uspostavljanja ustanova prosvete, kulture i nauke predstavljale odlučujući zamajac evropeizaciji srpskog društva. U tom smislu, posebno su važni bili koraci ka formiranju prosvetnih ustanova i javnih biblioteka. Pored knjižnog fonda u vladarevom vlasništvu koji je vremenom obogaćivan, početkom 1831. godine nastala je još jedna bibliotečka zbirka, takođe pod okriljem kneza Miloša Velikog. Događaji koji su usledili su upravo tom knjižnom fondu namenili ulogu svojevrsnog nukleusa srpske nacionalne biblioteke.

Naime, tokom druge polovine 1830. godine, po nalogu kneza Miloša, u Sankt Peterburgu su boravili srpski deputati (izaslanici) Avram Petronijević i Cvetko Rajović. Iako primarno posvećen ovim političkim i državotvornim temama, knez Miloš je svojim izaslanicima naložio i da u Rusiji kupe prese, matrice i drugu opremu neophodnu za osnivanje štamparije, kao i knjige za uspostavljanje biblioteke. Na osnovu sadržaja pisma grofa Karla Neseljrodea, ruskog carskog ministra inostranih poslova, direktoru Departmana spoljne trgovine, Bibikovu, saznajemo da su izaslanici srpskog kneza, krajem te godine, iz Sankt Peterburga poneli trideset sanduka sa „uloženim raznim knjigama, presama i drugim priborom tipografskim". Ubrzo je taj knjižni fond bio priključen novoformiranoj Tipografiji, osnovanoj 1831. godine u Beogradu, da bi 1838, uspostavljanjem biblioteke pri obnovljenom Popečiteljstvu prosveštenija (Ministarstvu prosvete) u Kragujevcu, postao njen sastavni deo. Važno je napomenuti da se, u pojedinim istorijskim izvorima koji svedoče o knjižnom fondu pri Tipografiji, uz njega pominju i reči „narodna", odnosno „beogradska" [biblioteka]. Treba ukazati i da se na taj način isticao njen zvanični javni i državni karakter, iako ta zbirka knjiga još uvek nije imala status samostalne ustanove, odnosno pravnog lica. Naime, izraz „narodna biblioteka" prvi put se pominje 1833. godine, i to u dva pisma administratora (upravnika) Tipografije, Dimitrija Isailovića, upućena Pridvornoj cenzuri u Kragujevcu, od 15. i 19. maja.

Na čelu ove važne institucije srpske kulture nalazili su se mnogobrojni uglednici svoga vremena, ali mi se čini da ste ostavili najdirljiviji portret Jovana N. Tomića. Svojim profesionalnim i ljudskim kvalitetima daleko je prevazilazio svoje savremenike, i presudno doprineo periodu za koji se može reći da je zlatno doba Narodne biblioteke Srbije?

Istoričar akademik dr Jovan N. Tomić se na čelu Narodne biblioteke zadržao duže od bilo koga drugog pre i posle njega – ukupno 24 godine (1903–1927). Njegovo rukovođenje nacionalnom bibliotekom, uprkos stradanju ustanove tokom Prvog svetskog rata, smatra se jednim od najznačajnijih i najprosperitetnijih perioda u njenoj dugoj istoriji. Ovaj ugledni istoričar i akademik je, tokom čitave profesionalne karijere, posebnu pažnju i naklonost pokazivao prema bibliotekama. O tome svedoče i njegovi zapisi, nastali pre nego što je postao bibliotekar Narodne biblioteke. Istovremeno sa obavljanjem odgovorne dužnosti bibliotekara Narodne biblioteke, Jovan N. Tomić je, po nalogu Ministarskog saveta, tokom 1908. godine, u više navrata, tajno boravio u Zagrebu, kako bi pomogao srpsko-hrvatskoj koaliciji da ojača uoči izbora za Sabor, odnosno u Italiji, radi upoznavanja tamošnje javnosti sa posledicama aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. U Rimu je, po nalogu vladara, takođe tajno boravio, od oktobra do decembra 1912. godine.

U vreme kada je Tomić preuzeo upravljanje Narodnom bibliotekom, ona je, prema Izveštaju o radu u 1903. godini, posedovala 38.100 dela u 82.219 svezaka (od kojih 13.887 duplikata), 834 rukopisa, 1.288 pisama, 198 ranih štampanih knjiga (od kojih 16 duplikata), 2.422 geografske karte i slike (od kojih 68 duplikata) i 1.625 brojeva novina i časopisa (od kojih 419 duplikata). Biblioteka je i dalje raspolagala krajnje oskudnim prostorom – svega nekoliko odaja u Kapetan Mišinom zdanju. Korisnicima su na raspolaganju stajale dve skromne čitaonice, ukupne površine od oko 110 kvadrata, sa 33 korisnička mesta (25+8). Osim nedovoljnog i neuslovnog prostora, Narodna biblioteka je imala i neadekvatan broj zaposlenih – svega četiri stalno zaposlena lica i dvoje privremeno angažovanih.

Došavši na čelo Narodne biblioteke, Tomić je definisao tri osnovna pravca aktivnosti nacionalne biblioteke, prema kojima je ustanova trebalo da „pomaže negovanje nauke u Srba, olakša širenje narodnog obrazovanja i pribira za srpsku bibliografiju obe azbuke i objavljuje ju". Izuzetnim trudom i zalaganjem Jovana N. Tomića i njegovog malog tima, Narodna biblioteka je kontinuirano obogaćivala svoje fondove, kroz prijem obaveznog primerka, kupovinom, prijemom poklona i razmenom sa drugim ustanovama i pojedincima. Bibliotekar je posebnu pažnju posvećivao ideji da se ustanovi na čijem je čelu obezbedi odgovarajući prostor, po mogućstvu namenski građeno zdanje. Prvo razdoblje Tomićevog rukovođenja Narodnom bibliotekom, od njegovog postavljena na položaj bibliotekara 1903. godine do početka ratnog perioda (1912–1918), bilo je prekinuto samo jednom, i to na svega petnaest dana, između 23. juna i 8. jula 1911, kada se on nalazio na dužnosti ministra prosvete i crkvenih poslova. Tomić je poseban trud uložio u rad na bibliografiji, katalozima i inventarima. Budući da je jedan od prioriteta bilo uređenje inventara i kataloga, „jer ni jedan ni drugi instrument nisu bili valjani, pošto sam se uverio o mnogim nedostacima", bibliotekar je odbacio mogućnost korišćenja „palijativnih" metoda i odlučio da sa aktivnostima u toj oblasti „treba poći iznova".

„Komedijant slučaj“, vodi nas do tri 6. aprila (1921, 1933, 1941) koji su presudno uticali na tragičnu sudbinu Narodne biblioteke Srbije. Onog prvog, 6. aprila 1921, upravnik Jovan N. Tomić upućuje inicijativu ministru prosvete da se u cilju trajnog rešavanja problema neuslovnosti prostora NBS kupi zgrada na Kosančićevom vencu i ta inicijativa vrlo brzo biva usvojena. Niko, a ponajmanje onaj koji je toliko učinio za razvoj ove institucije, nije ni mogao pretpostaviti da će upravo to mesto svega dve decenije kasnije postati zgarište. Ipak, taj period je iskorišten za konsolidaciju i opet, uprkos velikim izazovima (nebriga Kraljevine, mizerni budžeti kojima je NBS raspolagala...) otvorena je biblioteka sa više od 250 000 svezaka knjižnog fonda! Naspram nebrige države posebno ste istakli impresivan broj pojedinaca i institucija koji su poklanjali svoje knjige, svesni da je NBS konačno našla svoj dom?

Svestan neophodnosti da se za nacionalnu biblioteku konačno obezbedi iole odgovarajući prostor akademik Tomić se 6. aprila 1921. godine obratio resornom ministru prosvete dopisom kojim je uputio inicijativu da se za potrebe te nacionalne ustanove kulture kupi zdanje ,,Kartonaže" Milana Vape koje se nalazilo na Kosančićevom vencu u Beogradu. Ministar je podržao upravnikovu inicijativu te se Narodna biblioteka Srbije krajem leta iste godine našla u kupljenm zdanju koje je prilagođavala svojim potrebama sve do proleća 1925. godine.

Zgrada je bila sagrađena u neoklasicističkom duhu. Pročelje je bilo orijentisano prema Kosančićevom vencu, dok je dugačko krilo zgrade bilo okrenuto prema Srebreničkoj ulici. Na prednjoj fasadi isticala su se dva bočna simetrična rizalita, a u prizemlju, u sredini, bio je dodat četvrtasti portik koji je ujedno bio i nosač terase. Terasu na prvom spratu, sa zidanom balustradom i lepom zidanom plastikom, nosili su toskanski stubovi postavljeni udvojeno, po četiri sa desne i sa leve strane ulaza. Zgrada je bila bogato dekorisana fasadnom plastikom sa klasičnim motivima. U prizemlju, prozori su bili ukrašeni balustradama, konzolicama i reljefnim poljima u natprozorniku. Uglove fasade u prizemlju i na spratu ukrašavale su udvojene lizene, ukrasne imitacije stubova u plitkom reljefu, koje su se u prizemlju završavale korintskim kapitelima, a na spratu elementima keramoplastike upečatljivih zoomorfnih motiva i ženskih neoklasicističkih lica koja su se ponavljala duž cele fasade. Centralne odaje bile su namenjene za smeštaj autorskog i predmetnog kataloga biblioteke, čitaonicu i službene prostorije. Do njih se dolazilo svečanim mermernim stepenicama koje su vodile od ulaza u zgradu. Ceo prostor grejao se centralnom peći. Čitaonica i kancelarijski prostor bili su opremljeni električnim osvetljenjem, što je omogućavalo rad nacionalne biblioteke i u večernjim satima.

Sve zbirke, fondovi i katalozi Narodne biblioteke Srbije koji su se nalazili u zdanju na Kosančićevom vencu u Beogradu, kao i sâma građevina, u potpunosti su uništeni tokom nacističkog bombardovanja Beograda, 6. i 7. aprila 1941. godine.

Drugi 6. april, onaj iz 1933. godine, pokazaće se kao senka koja će prekriti Narodnu biblioteku Srbije i Beograd osam godina kasnije; tog dana je  pokrenuta inicijativa za spaljivanje „nenemačkih“ knjiga koja je „uspešno“ provođena širom Nemačke i okupiranih zemalja, a kulminaciju je doživela 6. aprila 1941. godine u Beogradu kada je gorela cela jedna biblioteka - Narodna biblioteka Srbije. U tom smislu, reči naredbodavca za rušenje Beograda generala avijacije Aleksandra Lera „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno. Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.”, ne ostavljaju ni malo sumnje u motive nacističkog bombardovanja Narodne biblioteke?

Ubrzo posle pobede na parlamentarnim izborima u Nemačkoj početkom 1933. godine došlo je do prvih javnih demonstracija mržnje i destrukcije u okvirima nemačkog društva. I tu dolazimo do pojave koja je svojim trajnim tragičnim posledicama i nedvosmislenom mrziteljskom porukom u potpunosti osvetlila samu suštinu nacističke ideologije zla. Bilo je to masovno i organizovano spaljivanje knjiga.

Lomače sa knjigama koje su organizovane širom Nemačke počev od maja 1933. godine bile su samo uvod u potonje organizovano i sistematsko spaljivanje (uništavanje) ljudi, čitavih društvenih grupa i naroda (ovde pre svega mislimo na Holokaust). Spaljujući znanja sadržana u ,,nenemačkim" knjigama nacisti su javno demonstrirali volju da se sa podjednakim žarom obračunaju sa humanističkim vrednostima koje su predstavljale potpunu suprotnost suštini njihove ideologije.

Akciju spaljivanja knjiga pokrenuo je Glavni ured za štampu i propagandu Nemačke studentske organizacije. Datum kada je ta akcija inicirana simbolički je važan i za našu nacionalnu istoriju. Radi se o 6. aprilu 1933. godine. Prve lomače načinjene od knjiga planule su širom nemačkih univerzitetskih centara već 10. maja iste godine. Praksa uništavanja knjiga i drugih segmenata kulturnog nasleđa na teritoriji Nemačke, a potom i ratom zahvaćenih evropskih zemalja bila je nastavljena tokom narednih godina da bi kulminaciju doživela upravo 6. aprila 1941. godine kada je u Beogradu planula najveća lomača knjiga u čitavoj Evropi – Narodna biblioteka Srbije. Bilo je, dakle, potrebno svega nekoliko godina da jasno izražena volja za uništenjem svega onoga što je predstavljalo negaciju srži nacističke ideologije doživi svoj ,,trijumf" upravo u prestonici male okupirane evropske države.

Taj zastrašujući niz lomača kojima su uništavane najdragocenije knjige stvarane, čuvane i iščitavane vekovima okončan je upravo u Beogradu pre punih 75 godina.

6. april 1941. godine - dan koji će crnim slovima biti upisan u istoriji Srbije, nacistička operacija simboličnog naziva „Strašni sud“. U divljačkom bombardovanju Beograda spaljena je i Narodna biblioteka Srbije. Bez namere da bilo koga nepravedno optužite, Vi u svojoj knjizi problematizujete i pitanje posredne i neposredne odgovrnosti onih koji su bili zaduženi da se o toj instituciji staraju. Uprkos haotičnoj situaciji koja je prethodila uništenju Narodne biblioteke Srbije, događajima koji su smenjivali kao na filmskoj traci, neorganizovanosti i konfuziji koja je vladala, da li je biblioteka mogla makar delimično izbeći takvu sudbinu? Ili su reči  ministra prosvete Miloša Trifunovića upućene upravniku Narodne biblioteke Srbije Dragoslavu Iliću „Metite u podrume, zbrinite kako znate“ bile trenutak u kome je bila zapečećana sudbina srpske nacionalne biblioteke?

Odgovornost za uništenje nacionalnog fonda može se definisati na nekoliko nivoa. Najpre, primarnu i najveću odgovornost nose politički i vojni vrhovi nacističke Nemačke, fašističke Italije i njihovih saveznika koji su, bez objave rata, otpočeli oružana dejstva protiv Kraljevine Jugoslavije, višednevnim bombardovanjem njenog glavnog grada. Odgovornost snose i ministri prosvete Kraljevine Jugoslavije, a pre svih Miloš Trifunović, koji su godinama ignorisali inicijative, urgencije i apele upravnika Narodne biblioteke da se pristupi podizanju namenskog zdanja za potrebe te ustanove kulture, odnosno da se obezbede neophodni uslovi za čuvanje nacionalnog fonda. Istovremeno, delimičnu odgovornost snose i upravnik Dragoslav Ilić i osoblje Narodne biblioteke, zbog određenih propusta učinjenih uoči izbijanja ratnih dejstava, kao i tokom samog bombardovanja. Odgovornost jugoslovenskih vlasti za uništenje nacionalnog fonda nalazi se, pre svega, u kontinuiranom ignorisanju potrebe da se Narodnoj biblioteci u Beogradu obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih elementarnim nepogodama, prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima. Po značaju i intenzitetu posledica, tercijarnu odgovornost snose upravnik i osoblje Narodne biblioteke, zbog svog nečinjenja. Treba, pritom, naglasiti da su ovlašćenja i mogućnosti za njihovo delovanje, u datim okolnostima, bile veoma ograničene.

Nacističke okupacione vlasti, kao i kvislinške vlasti pod upravom Aćimovića i Nedića, bile su svesne činjenice da Narodna biblioteka nije mogla da bude legitiman ratni cilj, te su stoga formirale dve komisije za utvrđivanje uzroka propasti te ustanove i njenih zbirki. Prvu komisiju formirala je tzv. Komesarska uprava Milana Aćimovića početkom jula 1941. godine. Nakon izveštaja pribavljenih od upravnika Ilića i bibliotečkog osoblja, kao i od više očevidaca događaja, komisija je zaključila da je do propasti Narodne biblioteke Srbije došlo usled spleta složenih okolnosti i događaja, čime je upravnika Dragoslava Ilića oslobodila odgovornosti. Kako to, po svemu sudeći, za okupacione i kvislinške vlasti nije predstavljalo očekivani i željeni ishod, tzv. Ministarstvo prosvete je, 17. septembra, osnovalo novu komisiju. Nakon dobijenih pisanih izveštaja i dodatnih izjašnjenja, ova komisija je pribavila dodatne informacije, usmenim putem, od svih relevantnih lica koja su mogla imati neposredna saznanja u vezi sa tragičnom sudbinom Narodne biblioteke. Komisija je rad okončala 29. oktobra 1941. godine, kada je tzv. Ministarstvu prosvete prosledila izveštaj sa mišljenjem o uzrocima propasti Narodne biblioteke i nacionalnog fonda.

Uočljivo je da se u ovom izveštaju nijednom ne spominje odgovornost neprijatelja (tada već okupatora) za iznenadno i višednevno bombardovanje Beograda, što je, pored ostalog, rezultiralo i uništenjem zdanja i zbirki srpske nacionalne biblioteke. Uprkos tome, izveštaj ove komisije za utvrđivanje uzroka stradanja Narodne biblioteke u Beogradu predstavlja dragoceno svedočanstvo o pojedinim aspektima odgovornosti upravnika i osoblja, ali i značajan istorijski izvor koji svedoči o otvorenim pokušajima da se, angažovanjem kvislinških organa vlasti, učini sve kako bi se primarno odgovorni oslobodili svake krivice za počinjeni ratni zločin i uništavanje kulturnog nasleđa. Nakon što je komisija kvislinškog ministarstva prosvete okončala svoj rad, tzv. vlada Milana Nedića razrešila je dužnosti upravnika Narodne biblioteke u Beogradu Dragoslava Ilića i donela rešenje o njegovom penzionisanju. Kao što je ranije napomenuto, za vršioca dužnosti upravnika postavljen je istoričar i bibliotekar Đorđe Sp. Radojičić. Budući da se sve odluke srpskih kvislinških vlasti smatraju pravno ništavnim, takvom se može smatrati i personalna promena na čelu nacionalne biblioteke.

Time je, tokom jeseni 1941. godine, Narodna biblioteka ušla u jedan od svojih najtraumatičnijih istorijskih perioda – razdoblje rada pod okupacijom. Još uvek nedovoljno istoriografski obrađen, ono predstavlja poseban naučni izazov koji stoji pred savremenom generacijom istoričara i bibliotekara. Verujemo da će i ova istoriografska studija biti dragocen podstrek stručnjacima da, u svetlu novih naučnih saznanja, temeljno istraže to razdoblje prošlosti nacionalne biblioteke.

Kraj Novog Polisa?

U toku predavanja naveli ste da pojam globalne krize nije ništa novo, te da osećanje pesimizma gotovo da periodično prožima čovečanstvo. Da li smatrate da se sadašnje osaćanje globalnog pesimizma i straha ipak ima neke svoje posebnosti i specifičnosti?

Stvari se u istoriji nikad ne ponavljaju u identičnom vidu, makar koliko ličile jedna na drugu, tako da i ovaj aktuelni povesni pesimizam ima svoje specifičnosti. Prva je ona koju ste i sami nagovestili – ovog puta je zaista globalan, jer je i svet postao takav. Druga specifičnost u odnosu na, recimo, duboku krizu između dva svetska rata jeste realan strah od totalnog uništenja, odnosno – da na trenutak zanemarimo asteroide, klimatske promene, finansijske kolapse, pandemije i ostale kataklizme – samouništenja. Obnavljanje hladnog rata vratilo je i strepnju od nuklearne apokalipse, s tim što je danas svima jasno da se naša planeta u poslednjih pola veka nekako smanjila i da na njoj više ne bi bilo bezbednog skrovišta, čak ni za šačicu najbogatijih. Barem se nadam da je to jasno i onima koji drže prst na obaraču. Ali, danas je prisutno i nešto što u doba posleratne blokovske podeljenosti nije bilo ni na vidiku, a to je treća, po mom mišljenju najveća specifičnost aktuelne melanholije. Reč je o paradoksalnim posledicama informatičko-komunikacijske revolucije koja se odigrala poslednjih decenija. Zapljusnut obiljem svakovrsnih informacija, savremeni čovek postaje sve zbunjeniji, nepoverljiviji i nesigurniji, a “nepodnošljiva lakoća” komunikacije u suštini ga čini sve usamljenijim i otuđenijim. Štaviše, svako ko dolazi makar u sporadičan dodir sa generacijom današnjih tinejdžera može zapaziti da se oni na emocionalnom, pa i na mentalnom planu, sve više razlikuju od svojih roditelja, čini mi se ne na dobar način. Neki filozofi, s tim u vezi, govore o “posthumanom dobu”, odnosno “posthumanom čoveku”. Prvi put u istoriji se tako drastično i tako brzo menja sama struktura ljudskog bića i to je ono što me istinski zastrašuje.

Ukazali ste na to da su umetnici u pojedinim periodima istorije imali značajnu ulogu i da su aktivno učestovali u epohalnim dešavanjima. Šta mislite o današnjem angažmanu umetnika?

Načini i dometi angažovanja umetnika, danas kao i nekada, određeni su statusom umetnosti u društvu. Onda kada je ona bila primarno ili bar bitno sredstvo artikulisanja i javnog promovisanja ideoloških koncepcija i političkih ideja, kao u Atini u 5. veku pre n. e. ili u doba evropskog romantizma, tada je i angažovanje umetnika bilo neposrednije, a njegovo dejstvo vidljivije. Danas to nije slučaj. Živimo u vremenu vladavine novca i opšte apatije, kako je to u svom poslednjem intervjuu rekao nedavno preminuli italijanski nobelovac Dario Fo. Sve je, na ovaj ili onaj način, podređeno tržištu, pa su i kultura, umetničko i intelektualno stvaralaštvo postali roba, a stvaraoci zanatlije i trgovci. U takvim okolnostima jedni beže od angažovanosti u neutralnu komercijalnost, a drugi se opredeljuju za politički oportun angažman koji je socijano prihvatljiv i isplativ, ali je zapravo lažan. Postoje i oni malobrojni koji su odabrali put sopstvene istine, ali je taj put mukotrpan i neizvestan, posut mnogim preprekama. Za razliku od klasične represije, one se danas ogledaju pre svega u marginalizovanju i prećutkivanju. Kad se sve to uzme u obzir, postaje jasno zašto su autentično angažovani stvaraoci poput Petera Handkea, Harolda Pintera ili pomenutog Foa sve ređi, čak i među onima sa dovoljnom merom volje i dara.

U sadašnjem globalnom društvu kao da je čoveku naloženo da se utopi u masu. Kada je počelo čovekovo utapanje u masu i nestanak ljudskih individualnosti?

Preciznije bi bilo pitanje: kada je ponovo počelo? Jer, individualizam je tekovina modernog doba, koja se javila u doba humanizma, a kulminirala u 18. i 19. veku. Srednji vek nije mario za individualnost, štaviše smatrao ju je grehom gordoumlja. Pojava totalitarnih ideologija i društvenih sistema u 20. stoleću označila je nagli povratak kolektivizmu, reklo bi se privremen. Ispostavilo se, međutim, da propast fašizma, nacizma i komunizma nije bila stvarni kraj totalitarizma, već da je on promenio fizionomiju, postao perfidniji i lukaviji. Parafrazirajući zapadne šezdesetosmaške levičare koji su sanjali o “komunizmu s ljudskim likom”, rekao bih da neoliberalni kapitalizam današnjice predstavlja totalitarizam sa ljudskim likom, kakav nisu mogli da naslute čak ni najlucidniji antiutopisti poput Zamjatina, Hakslija ili Orvela. Umesto u svetu jednoobraznih uniformi i skromnih sledovanja svakodnevnih potrepština, mi živimo u svetu robnog šarenila i izobilja, a sloboda govora i opoziciono političko delovanje ne sankcionišu se više zakonski i zatvorski. Pa ipak bi se reklo da se Miljkovićevo lirsko pitanje: “Hoće li sloboda  umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?” ispostavilo ne samo kao retorsko nego i kao proročko. Uvek će biti onih koji bi da pojedince i narode pretvore u amofrnu masu, kako bi mogli da ih eksploatišu, kao što će se, na žalost, većina ljudi uvek dobrovoljno odreći individualnosti zarad utapanja u masi i “bekstva od slobode”. Erih From je, još početkom četrdesetih, jasno označio da je, u savremenom svetu, konformizam glavni uzročnik tog fenomena. Ta žudnja da nam bude toplo i udobno, da budemo siti i zbrinuti, žudnja na kojoj se temelji potrošačko društvo, a koju su sjajno uočili mnogi veliki pisci još u 19. i početkom 20. veka – recimo Dostojevski, Tolstoj, Zola, Čehov, Kafka – pokorila je i radničku klasu i intelektualnu elitu. Poslednj veliki trijumf konformizma odigralo se krajem prošlog stoleća, posle kineske privredne reforme.  Čitav svet je od tada preplavljen jevtinom robom široke potrošnje, što čak i siromašnima omogućava kašičicu blagostanja. Svetska finansijska, poslovna i politička oligarhija i dalje razrađuje tu mašineriju podsticanja i zadovoljavanja apetita, ali je pitanje vremena kada će ona zaribati.

Govorili ste o povratku čoveka tradiciji i veri, kao i o vrstama junaka, od epskog pa do onih kako su prikazani danas. Na koji način bi savremeni čovek mogao da stekne status JUNAKA ?

Činjenica je da živimo u jednom od onih postherojskih razdoblja, koja su se takođe ciklično ponavljala u istoriji i obično išla uporedo sa pesimizmom i depresijom. U takvim vremenima muževne vrednosti nisu na ceni, pa se na junaštvo i na spremnost na žrtvu ponekad gleda kao na glupost. Protagonisti Stendalovih romana, koji su stasavali u doba postnapoleonovske restauracije, vajkali su se što se u njihovo vreme uspeh u društvu više ne ostvaruje podvizima na bojnom polju nego smicalicama po kabinetima i salonima. Ipak, usred čitave galerije pokvarenjaka i licemera, i kod Stendala i kod Balzaka uvek se nađe poneki marljvi poštenjačina čija vrlina pleni. U svakom vremenu ima načina da se bude junak, makar i sa malim j. Gete je kao vrhunsku čovekovu sreću video delanje za opštu dobrobit. To su, s mačem u ruci, činili i veliki epski heroji, ali Gete je u vidu imao druge vidove delatnosti, primerenije epohi prosvećenosti. Za njega je Vuk Karadžić nesumnjivo bio junak na svom polju, a i sam Vuk ostavio nam je onu divnu devizu: “Radite i pjevajte jednako. To je jedini način blagorodno se osvetiti neprijateljima i sve ih posramiti.”

Na koji način danas književnost može da pomogne čoveku da sačuva svoju ličnost?

Na predavanju sam rekao da književnost ne može mnogo, što se nije baš svima dopalo, ali jedna od stvari koje ona sigurno može jeste upravo ovo što ste sugerisali svojim pitanjem. Da, baš to, da sačuva čovekovu ličnost, što bi danas odgovaralo hrišćanskom konceptu “spasenja duše”. Uostalom, od kada su protestanti počeli da prevode Bibliju na narodne jezike, ona je postala univerzalno štivo i najraširenije sredstvo duhovne potpore. Razume se, doduše, da to što može Sveto pismo ne može da postigne svaka i svakakva književnost, ali sam siguran da prava, istinski vredna književnost pozitivno utiče na svakoga, makar i neznatno. Čak i kada govori o smrti i raznim strahotama, čak i kada nema didaktičku intenciju, pa i onda kada pisac nije moralno uzorna osoba. Velika književnost, bez obzira na temu i postupak, nosi u sebi neku neobjašnjivu umetničku lepotu koja u čitaocu budi snažan doživljaj – estetski, emocionalni, intelektualni, kako već ko vidi. I taj doživljaj, koji je Aristotel zvao katarzom, blagotvorno deluje na dušu, pogotovo onih ljudi koji su za to prijemčivi. A ta prijemčivost je tek menjim delom stvar urođene sklonosti, nju treba negovati dugo i uporno. Time se istovremeno stiče ukus, smisao da se proceni šta jeste a šta nije vredno. Kada do toga dođemo, onda smo napravili veliki korak ka učvršćenju svoje ličnosti. Možda bi, pomišljam nekad, osuđenicima za teška krivična dela kao radnu obavezu trebalo odrediti da čitaju odabrane klasike, uz mogućnost da za to zasluže i poneku povlasticu.

U Vašem predavanju ste ispratili liniju ponavljajućeg pesimizma, pa me u tom kontekstu zanima, čemu se možemo nadati u budućnosti?

Na ovo pitanje bih mogao da odgovorim na dva načina. Jedan bi bio iskren, a drugi poželjan. Možda je, u tom slučaju, bolje da se uzdržim od prognoza. Što se mene lično tiče, izvežbao sam se u disciplini da se ne nadam ničemu, što je naizgled pouzdan način da se preduprede razočaranja. Ta vrsta stoicizma, međutim, iziskuje posebnu disciplinu, ukoliko ne želimo da zapadnemo u letargiju i zato je ne bih preporučio za širu upotrebu, pogotovo ne mladima. Oni moraju verovati u budućnost i boriti se za nju. I to po mogućstvu ovde gde su se rodili i gde pripadaju. 

Voleo bih da čovek nije čovek samo kada se nekom održava pomen. Voleo bih da čovečanstvo bude sa više osmeha, duhovitosti, radosti, zagrljajnosti, umetnosti i plesa, a to su znanja koja imaju nevini ljudi i deca. Tragično mi je kad vidim savremene roditelje kako didaktički terorišu svoju decu, umesto da oni uče od tih dolazećih bića koja više znaju o nevinosti od celog čovečanstva.

Šta čovek nauči za četiri decenije života u šumi?

Kad čovek živi usamljeno i distantno od civilizacije, onda ne može da izgubi ljubav prema čoveku. Nisam postao mizantrop, mada nam čovečanstvo nudi sve više elemenata za takve stavove. Za ovih 40 godina života u šumi ja sam proizveo svoje vizije, i najvažnije mi je da nisam promašio svoj život. Stvorio sam jednu malu utopiju u kojoj se pre svega veliča radost. Volim da kažem da je „Porodica bistrih potoka“ realna utopija, da utopije nisu nerealne, nego da su sprečavane i zabranjivane, i da je utopija pre svega mističko iskustvo neuništivosti. U ovom trenutku svet je u velikoj krizi, živimo jednu vrstu atomske nedoumice, jer hodamo, a ne znamo kuda idemo. To se zove izgubljenost civilizacije. Zbog toga je Porodica važna, kao naznaka novih uočavanja. Mi smo malo ostrvo koje kazuje da se može živeti drugačije, da postoje alternativna rešenja, i da nada nije uništena. Ako čovek želi - može da živi drugačije.

Kako se bistrila filozofija?

Meni su jako važni: filozofija zemlje, kultura otvorenog doma, skromna ekonomija, i umetnost. Prošao sam razne faze za ove četiri decenije, od intenzivnih do efemernih komuna, i sada sam u jednoj fazi kad živim sam sa puno ljudi. Puno radim na umetnosti; to znači pisanje, teatar, likovnost, jer želim da od „Porodice bistrih potoka“ načinim živu skulpturu Moderne. U mojim tekstovima, predstavama i izložbama prezentujem naslagano iskustvo života u šumi. Radim sa prirodnim materijalima, predstave nikakve tehničke zahteve ne potrebuju, a tekstovi proizilaze iz mog vidokruga. To osećam kao novu vrstu angažovanog intelektualizma: neprisustvovati, a svedočiti. Pripadam kulturi pojedinca i planete, i to nazivam planetarizam. Voleo bih da planetarizam bude nova svetska ideja koja po prvi put ne bi bila zasnovana ni na fašizmu, ni komunizmu, ni na demokratiji, niti kapitalu, već na građenju novog zajedničkog osećaja za naš dom, a to je planeta. Prvi put u 20,000 godina čovek mora da razmišlja nadantropocentrično. Mora da ulaže u Sveopšte.

Moram pomenuti „Drugu liniju“ Nenada Miloševića, dokumentarac koji istražuje neoavangardni pokret s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, čiji si i ti akter bio. Oseti se jedna potreba vašeg pokreta da univerzalno komunicira sa svima, celom planetom. Da li je već to tada bio planetarizam?

Mi smo svi pesnici, a to znači da moramo da prednjačimo, tako je rekao Rembo. Zbog toga je cela ta umetnost i ta urbana komuna anticipirala vreme koje je došlo sada, i kroz jednu subverzivnu estetiku mi smo pokazali da će čoveka obgrliti usamljenost, tragedija tehnološkog napretka, zapuštenost duše, inflatorna količina novca i informacija, i jedna sveopšta zagađenost u kojoj će umetnik postati usamljenik u apokalipsi. Umetnik i danas ima veliku odgovornost da postavlja pitanja, i da seje semena za sutrašnje dane. To je nešto sasvim suprotno od politike, ekonomije i plutokratije. Čitav moj prethodni život sazdan je od tog aksijalnog puta, od novosadske avangarde, preko ruralne komune, do jednog personalizma u kojem nastojim da gledam svojim očima i da se ne navikavam na ovakav svet.

Koliko je onda u vašem begu od civilizacije bilo nužnosti (usled političkog progona), a koliko već osmišljenog performansa?

To nije bio toliko beg koliko kreativni predlog da se živi lepše i još kreativnije. Zato smo moja žena, troje dece i puno prijatelja došli u šumu, da bismo iz slobode mogli još više da stvaramo lepotu i da je priuštimo drugim ljudima. Šuma je idealno mesto, zapušteni raj, i bilo bi lepo da se čovek i čovečica njemu vrate. Ovde sam pronašao apsolutnu emancipaciju čovečnosti i voleo bih da nikad od toga ne odustanem. Proizveo sam svoj san, i to je najveći oblik nagrade koji sam dobio.

A pišeš.

Počeo sam vrlo rano, jednom vrstom pornografske poezije, koja se jako dopala Tiboru Varadiju, a on me je kasnije dosta podsticao, i bio neka vrsta mog recenzenta. Kad sam došao u šumu, posle nekih pet godina počeo sam da pišem pastoralne tekstove posvećene travama, kamenju, vetrovima, leptirima, i prvih petnaest knjiga su sazdane od jedne porodične refleksije pretvorene u nežne i jednostavne literarne iskaze. Zadnjih desetak godina uglavnom pišem anticivilizacijske tekstove. To su tekstovi u kolumni „Danasa“, iz koje su proizišle dve knjige: „Plastični um“ i „Novi krojači“, gde kritikujem civilizaciju i čoveka koji je izgubio osnovne i elementarne osećaje za druge. Naslov plastično govori da je čovek postao plastična kesa ili džak, biće koje je stvoreno od ljubavi, ali sa velikom izdajom prema svom bližnjem. U poslednje dve-tri godine pišem romane; to su „Napukla kuća“, o muško-ženskim odnosima, i „Pertle“, roman koji je izašao pre nekih desetak meseci (za Službeni glasnik), a koji govori o novosadskoj komuni koja se zvala „Intima“, o odnosima dva rođena brata, i političkim progonima 70-tih godina u Novom Sadu. U poslednje vreme osećam veliko uzbuđenje, želju da nastavim da pišem. Moj poslednji roman zove se „Loš pisac“, u rukopisu je, i uskoro ću ga predati izdavaču, ali želim da „Pertle“ još malo žive. To bi bila moja dvadeset i treća knjiga.

Jesi li „Pertlama“ konačno otpertlao ili samo dodatno učvorio stalne sumnje – ko je i zboh čega sarađivao sa policijom?

„Pertle“ su pokušaj da otpertlam ili razrešim ko je od nas u komuni radio za policiju, i kakav je to fenomen da u malim i većim grupacijama uvek postoje izdajnici, oni koji na konspirativan način služe institucijama i establišmentu.

U tvojim tekstovima nema mnogo satiričnog, ali svakako ima dosta satirskog?

Branko Kukić kaže da moje tekstove treba da čita samo onaj ko zna da čita, jer uvek imaju više slojeva. Veoma je važan taj ezoterijski sloj, ali uopšte nije superioran u odnosu na sloj koji se direktno tiče jebačine, pičaka i kurčeva, jer preko njih pokušavam da izrazim svoju filozofiju, i da preko psovki afirmišem rajski naboj u tim rečima. Evo, na primer -
Jebačina je osnovni smisao borbe protiv atomske bombe. Šta kažeš? Imao sam tekst za neke novine koji sam nazvao „Jebanjem protiv apatije“, ali je urednik to menjao na „Ljubavlju protiv apatije“. Znam ja da tako mora, ali to nije to. A nije me ni pitao.

Možeš li istresti matematiku, numeriku (ili kabalu) tvog života u komuni?

Život u porodici bistirih potoka je, između ostalog, i najdirektnija humanost, jer je ovde prošlo preko 40,000 ljudi, bilo 25,000 noćenja, ja sam zamesio 13,000 hlebova, a moja prva žena 8,000. Imao sam oko 10,000 koitusa, i to su podaci koji sada, kada sam u rezimentnoj fazi (kada rezimiram), ukaziju da sam proživeo sa puno smisla i radosti.

A šta te iznenadilo, šokiralo od strane prirode?

Najviše me, u negativnom smislu, protresao taj osećaj čoveka koji uništava prirodu. Meni se desilo pre pet godina, kada su mi napravili put pored kuće, u divljinu ubacili asfalt i industrijsku komunikaciju, tako da je moj dom postao okrnjeni raj. Ipak, znanja u životu odvela su me do mišljenja da je hramljanje jedini, najegzistentniji način prolaska kroz život. Bez udaraca i prepreka ne postoji život. Sa druge strane jedna impresija, koja je neuništiva u meni, došla je spoznajom da je i priroda takva – surova. Čovek nikad nije dobio rat protiv prirode, mada stalno pokušava. Nove teorije civilizacije kazuju upravo to - da neće nestati priroda, nego čovek.

Moramo da razjasnimo, da nas (ne) razapnu i jedni i drugi, šta znači religiozni komunista.

Ja sam religiozni komunista od '68. godine, jer verujem da svet može biti bolji. Borim se za siromašne, negujem pravednost i ne impresionira me bogatstvo. Takav sam komunista. Ako bih u najpreciznijem smislu hteo da se izrazim ko sam u odnosu na sva istorijska kretanja danas, ja jesam planetarni levičar. Nikad nisam pripadao Partiji, niti partijama, jer svim partijskim ideologijama dominira kapital. Demokratija i kapitalizam pokušavaju da ubede čoveka da nema drugih mogućnosti, ali to nije tačno. Mislim da je sada trenutak da se pojavi nova humanistička misao, da čovečanstvo i čovek mogu renesansnije da žive i deluju. Zbog toga volim da spojim ta dva aproporcionalna termina, kao što su religija i komunizam, a što je opet jedno te isto. Mislim da je važno novim sintagmama napadati novi svet, sintagmama koje daju šansu da u jednom protivrečnom svetu, u svetu gde je kontroverznost postala dominantni znak, dođemo do logosa optimizma. Umetnici i književnici moraju da pronalaze nove spojeve, aspekte, nove sintagme koje treba da otvaraju nadu.

Kakav odnos imaš sa gradom?

Tamo gde nema šume, a to je grad, javlja se neuroza i depresija. Tamo gde nema ljudi, a to je šuma, javlja se prašuma. Činim sve da ljude iz grada dovedem u šumu, i da šumu odvedem u grad. Meni je najstrašnije da se ta oba pravca izbegavaju. Ljudi danas vole da gledaju u prirodu na ekranu, a kada dođu u praktični prostor stabla, potoka i stena, oni vrlo brzo pobegnu. Bilo bi mi drago da takva vrsta „plastikanca“ u sebi probudi ili promeni osobine koje bi volele da prirodu vide u prirodi. U svakom slučaju, dozvoli mi da citiram prvu rečenicu Robert Muzilove knjige „Čovek bez svojstava“ - iz čega, na pomena vredan način, ništa ne proističe.

Kako osećaš sutra?

Moje osećanje na početku XXI veka iznad svega razvija se u pravcu očekivanja dolaska iracionalnog obrta: da će se zlo, tehnologija i naučni potencijali smanjiti. Ali svaki mudar čovek nikad ne brine ni o budućnosti, ni o prošlosti, niti sadašnjosti, već brine o nadvremenu. Iz takvih aspekata trudim se da ono što želim budućnosti već sad ostvarim.

Kako gledaš na ovu modu odlaska na selo, neokomunizam i slične fenomene?

U poslednje vreme pojavljuju se nju-ejdž (new age) koncepcije koje su jedna vrsta kapitalističke kompenzacije, a to znači - radi 14 sati i meditiraj 15 minuta, da bi se osetio relevantnim, a ne iskorištenim. Nju-ejdž nije moja impresija, više me zanima autorski život. U tom smislu sagledavam dolazak te nove religioznosti i na naše prostore, mada sam to upoznao još pre 40 godina, i prepoznao jednu vrstu kozmetičke spiritualnosti u svemu tome. Ja bežim od toga. Mladi danas prepisuju modele nju-ejdžerskih predloga, i na neki način nastavljaju jednu kulturu kopi-pejsta (copy-paste). Danas je duhovnost postala jedna od najskupljih roba, umesto da je duhovnost predlog za tuću uzvišenost.

U Srbiji, u Evropi još pre nego ovde, pojavljuju se mladi koji započinju život u prirodi, osnivaju komune, ja ih jako podržavam, ali ih isto tako i kritikujem, jer imaju tu imitacionu kulturu življenja - čitaju priručnike, idu na kurseve - a ne udubljuju se. Oni postaju ciljna grupa koja treba da umrtvi bunt i protest mladog čoveka. Zbog toga ih kritikujem nežno kada razgovaram sa njima, i pokušavam da ukažem da budu svoji, i na mestu gde žive da traže i pronađu apsolutna rešenja. Još sam kritičniji prema mladima iz sociološke strukture, jer su umrtvljeni i obamrli kao narcis - već sa 18-19 godina njihov glavni psihološki konto je apsurd. Apsurd dolazi na kraju života, a ne na početku. Zbog toga nenametljivo pokušavam da im ukažem na primere ili paradigme koje nisu pristale da budu pod ropstvom masovne psihologije. Oni moraju postati odmetnici, moraju biti svoje ličnosti koje će čuvati čovečno seme, koje će možda nastaviti epohu. 

Da te pitam još nešto?

Bora Drašković jednom mi je rekao da je Šekspir retka pojava u epohi koja je svoja znanja o traumama vremena pronosila iz doba u dob. Šekspir je tako pokupio i sva kosmička znanja da svoje delo ne pretrpa.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

Da. To je najhipsterskije pivo danas. Možda i zato što je i lako zamaskirati sve greške gomilom hmelja.

Možemo li probati neko pivo koje nemaš? Imam ja jedan nemački IPE.

Hajde da vidimo šta je to. Pijani mornar (CREW Republic Drunken Sailor)

- obzirom da je Nemac, više nego dobro pivo. Dajem mu 3,5 od 5, ali morao bih više da šljemnem, da vidim kako radi. Probaj sad ovo - Viven Imperial IPA - mali odskok od tradicionalnih varijanti belgijske škole. Tu je standardna belgijska škola ubačena u imperijal IPE, dobro zahmeljena. Vrhunsko pivo! Videćeš razliku između panka i ovoga. Ovde imaš više slada, u čemu ćeš prepoznati belgijsku školu IPE.

Ajmo sad biti nacionalisti! Šta koja nacija traži u pivu, a šta si ti našao?

Postoje velike pivske nacije i njihovi karakteristični pristupi pivu.

Najviše volim anglo školu, ti stilovi mi najviše prijaju, od pejl-ejl do bitera. Probaj London prajd (Fuller's London Pride) - kad ga staviš na sto bilo gde u svetu, zna se da je ponos. Kako je pivo trebalo da izgleda u Britaniji - ovo tako izgleda. To je klasična njihova škola, ali je skuvan perfektno. Pena kod njih ne igra ulogu kao kod kontinentalnih piva. U Britaniji su zadržani i klasični stilovi piva, koje hipsteraši ne vole, jer su slabijeg ukusa, ali su genijalno dobro skuvana piva za tu vrstu. U njihovim pivima mogu da uživaju svi, od studenata do penzinora, i to je jezgro (core) britanskog pivarstva. Ovo je sve nadogradnja koja dodaje bogatsvo pivskoj sceni. Dosta ljudi želi da uloži novac u ovu vrstu biznisa, što će povući i gomilu dobrih, ali i negativne stvari.

Posle toga Belgija i njihova pivska škola. Probaj ovo - Tripel Karmeliet - po meni, u svakom trenutku, jedno od 5 najboljih piva na svetu. Ovo pivo, recimo, nije kraft u smislu kako se to (postmoderno) poima danas. Pravi se po recepturi staroj stotinama godina, koriste se tri vrste žitarica: pšenica, ovas i ječam. Bukvalno pivski klasik. Belgija je dugo godina važila za najbolju pivarsku naciju, zbog gomile različitih stilova kojih su se tvrdoglavo držali. I dan danas je kraft kod njih najmanje zastupljen, jer nerado menjaju svoje stare i standardizovane procedure. Belgijanci su karakteristični i po svojim kvascima, koje ljubomorno čuvaju.

Nemci su čuveni po lagerima (Helles ili Hell), pšeničnim (Weiss) pivima, a imaju i posebne regionalne varijante, poput kelnskog piva, koje je u osnovi ejl, a ne lager. Nešto slično je i alt u Dizeldorfu, ili npr. berliner (Berliner Kindl Weiss), koji se meni nešto ne sviđa, ali je autohton. Lager mi nije prirastao srcu. Francuzi imaju sjajnu scenu koja raste, a u Italiji zadnjih godina imaš više otvorenih pivskih barova nego vinarija, mada mi nešto ne prija italijansko pivo. Ipak, dobro pivo je dobro pivo. Zapravo nemam omiljeno pivo ni omiljenu vrstu piva. Imam ljubav ka pivu.

Šta je sad na redu?

Menjamo boju - škotski staut (Belhaven Scottish Stout) - prema marketinški uvreženom mišljenju, ginis je uvek bio najpoznatiji staut na svetu. Ovo je dokaz da staut iz male škotske pivare može kvalitetom, sadržajem i pre svega ukusom da razvali velike marketinške mitove.

Pričaj mi o svojim pivskim hodočašćima. Izdvoji mi najznačajnija.

Prvi i najveći udarac bio je 2004. godine, u Edinburgu, gde sam došao u dodir sa ejlovima, i to je doživotno ostalo u meni. Posle toga smo napravili mali unutrašnji klub iz koga je i nastalo "Samo pivo". Svaki put kad bi neko bio u inostranstvu, donosio bi piva, a mi pravili kućna ocenjivanja. To je trajalo četiri godine, i za to vreme smo probali oko 1500 piva. Nakon toga, značajno iskustvo bio je Londonski pivski sajam, gde sam prvi put probao pank i američku kraft scenu na visoj skali: Rogue, Left Hand Brewing, Sierra Nevada... Sledeće je, 2015. godine, Briž, Belgija, gde smo se upoznali sa pravim vrednostima belgijske pivske kulture. Svaki put, svaki odlazak u neku od razvijenijih pivskih nacija nikako ne donosi ekonomsku korist, ali svakako donosi ličnu radost i spokoj duše.

Da li si pio neko arhaično pivo, po sistemu kako se to radilo npr. u starom Egiptu.

Radilo se to, ali je i koštalo, i ipak ne može da bude dobro kao danas, jer je tada rađena prirodna fermentacija - nije kuvano. Mislim da se to nikom danas ne bi dopalo. Nešto što se još pre 50 godina zvalo pivom, nije isto kao i ovo što pijemo danas. Postoje naravno pivare, poput Fuller's iz Londona, koja ima npr. past masters seriju, i to su odlična piva, ali garant su ih prilagodili današnjem ukusu. Mi smo uvezli njihov dabl staut i bio je odličan. Za dobro pivo nema problema sa prodajom, koja god da je cena.

Šta je sa domaćim pivskim zanatlijama?

Par meseci nakon što smo mi otvorili, pojavila se domaća pivara Kabinet, koja nam i pravi dve vrste piva - Pablo i Džambas. Zajedno smo rasli. Posle toga se pojavilo još lokala u Beogradu, kao i druge pivare koje su počele da se bave zanatskim pivom. Konačno imamo u Srbiji dvocifren broj domaćih zanatskih pivara, različite veličine, kapaciteta, pasije i kvaliteta, i sve na neki svoj način pokušavaju Srbiji da dočaraju kvalitet zanatskog piva.

Ima li tu perspektive rasta?

Ima, ima - u sledeće dve godine otvoriće se još dosta domaćih malih pivara, koje će pokušati da nađu svoje mesto pod suncem. Tržište je malo, biće previše igrača, i sad sam već počeo da govorim kao ekonomista - fuj! Dakle, previše će biti piva, pa će neki pokušati da prave i kompromise, ali biće interesantno na domaćoj pivskoj sceni.

Ima li u srpskom pivu i nekog specifično srpskog šmeka, bukea?

Nije se još pojavilo, a mislim da i ne može.

Zašto?

Zbog nedostatka domaćih sastojaka.

Možda bi seljaci mogli ponovo da proizvode?

Ali ti hmeljevi nisu dovoljno dobri da bi se takmičili sa ovim stranim.

A voda, koliko utiče?

Svaka iole ozibljnija pivara tretira vodu, podešava pH vrednost, tako da su priče o vodi danas bajke.

Ne pitajmo se šta će pivo činiti za nas, nego se pitajmo šta još može da se učini za dobro pivo!

E, tako je. Da bismo pomogli domaćim pivarama da se prezentuju, svi odjedanput, na istom mestu, bez klasičnih festivalskih odlika napravili smo “Gistro“ festival, gde se na našim točilicama dva dana nalaze samo piva domaćih pivara. Ne naplaćujemo ulaz, i dva dana ste u mogućnosti da probate sve najbolje od domaćih zanatskih piva. To radimo svaka tri meseca, i uvek su off dani - ponedeljak ili utorak. Svaki put je dobro i posećeno i ispraćeno, i reakcije su odlične.

Nisi li dužan da, poput Žan-Lik Godara (ili Umberta Eka), nakon brojnih kritika napraviš i svoje pivo?

Želim, ali biće vremena.

Kakvo će da bude tvoje pivo?

Imam želju, a želja je prvi korak ka ideji.

Jesmo li nešto propustili?

Skalspliter (Orkney Brewery Skull Splitter) - to ti je legenda iz Orknija, zabiti u Škotskoj, ne mogu da potvrdim, ali je legenda da lik koji to radi nema čulo ukusa, pa radi pivo po sećanju. Ukus je neviđen, nečuven - oseti tu toplinu iz količine alkohola, i bukvalno imaš osećaj da ti neko razbija lobanju.

Linkovi:

"Samo pivo" mobilna aplikacija 

Neke domaće pivare i piva:

Zebrew  – Tropical IPA i Ice Cream Stout

Kaš  – Rayzen

Crow  – Gecko i Gladijator

Salto – Salto Pale Ale

Dogma  – Hoptopod

Tron – Skiper

Razbeerbriga – Stalker

Kabinet – Supernova, Brkaa, Single Hop Citra

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

Odmah među rebra, što se kaže, šta je po tebi Rokenrol danas?

Huh, čekaj, nismo još naručili ni pivo. Nije problem, naravno. Mada vraćam ti, evo odmah. Znaš kako, ja sam od onih koji vole da kažu da je Rokenrol danas definitivno ''svoj na svome''. Više nije državni projekat. Objasniću ti kasnije na šta konkretno mislim.

Postoji veliki problem a to je da su ljudi gotovo prestali da prate svet i događanja oko nas u nekom dubljem, kritičkom smislu. A ako bi već voleo, kao što kažeš, da sada govorimo o rokenrolu i njegovom uticaju na društvo, mnogo je onih koji su uglavnom okrenuti njegovoj prošlosti, onim ''dobrim starim'', proverenim stvarima, dok gotovo da uopšte ne postoji više interesovanje za nove bendove, njihove stvari, njihov rad. Dobro je da postoje koreni koji nas drže, pa i u rokenrolu, ali naravno da nije dobro da se ne vide nove grane, novo lišće. To je sve jedno. Jer postoji preovladavajući stav da je u rokenrolu sve stalo. A nije. Ni u svetu ni kod nas. Ima puno ljudi koji su okupljeni, koji stvaraju, sviraju, kritikuju na taj način ovaj izopačeni sistem… ali, interesovanja onih koje bi to trebalo da zanima, mislim na publiku, kao da nema. Svi su uglavnom zatvoreni u neke svoje male profile i statuse, učaureni, zombirani… i čekaju da se nešto desi. Kao da neki tamo lajk može da promeni naše živote.

I kao što je neko dobro primetio, takođe govoreći o rokenrolu, da je on tokom sedamdesetih i osamdesetihpredstavljao državni projekat a da je tokom devedesetih ostao van kontrole i pretočio se u opoziciju i bunt protiv sistema vlasti, tako se danas potpuno potvrđuje da je pobedom ''demokratije'', rokenrol postao odbačen, ali i da je zato sada definitivno ''svoj na svome''. Ono što ostavlja gorak ukus jeste to što svoju slobodu on duguje bukvalno izdaji onih ''naših ljudi'' koji su postali vlast a svojevremeno su stajali tu, pored nas, sa nama, ispod bine sa koje su nam se obraćali i EKV, Partibrejkersi, Disciplina, Orgazam… da ne nabrajamo sad sve. Ali to je dobro. Sada su i slika i ton jasniji. A trebalo bi da postanu i glasniji.

Mada, treba praviti razliku između onih koji veruju i jednostavno žive taj rokenrol, koji bi trebalo da predstavlja sve ono surovo iskreno i da nas tera da potražimo istinu i izaberemo je u odnosu na sve laži koje nas okružuju, i onih, koji samo vole rokenrol ali nisu spremni i da žive ono što im on zapravo nudi. Da ne spominjem one koji se samo foliraju i glume kao da nešto vole ili žive, a zapravo su tu samo zbog sebe i svog imidža, tj. lažne i iskrivljene predstave u očima drugih. To je ta malograđanština koja je neprekidno svuda kod nas prisutna, pa i u rokenrolu. I zbog toga svi naši porazi i pirove pobede.

U srpskom rokenrolu je itekako prisutan taj kastinski mentalitet i sistem zatvorenih krugova gde su se ''oni treći'' dokopali pozicija da vedre i oblače, i gde u te svoje krugove primaju uglavnom sebi slične, dok je za one druge - tj. prve, gotovo neverovatno da se sami probiju, da uspeju da žive od toga što rade. Potrebna je neverovatna količina sreće i upornosti da bi uspeo da živiš od rokenrola u Srbiji. Ima toga naravno i drugde, ali je kod nas pravi zakon džungle. Neko je lepo rekao, verovatno svestan i sam ovih pravila, da novi bendovi produžavaju život starim bendovima…

Vi ste upravo, kao takav ''novi bend'', svojevremeno kroz širom otvorena vrata zakoračili na srpsku rokenrol scenu, pobrali odlične kritike, priznanja, snimili prvi album ''Razum traži razloge''kao nagradu uglednog Popboks magazina za najbolji novi bend u Srbiji 2010.godine. Veliki broj vaših singlova se našao u vrhu skoro svih top lista u zemlji (Pop Mašina radija B92, Diskomer radija Studio B, Jelen Top 10 liste). Osvojili ste te 2010-e i drugo mesto na 44. Gitarijadi u Zaječaru, bili u finalu 4. Jelen Demo Festa u Banjaluci 2011. godine, nešto kasnije svirali i kao predgrupa čuvenom Depeche Mode na njihovom koncertu na Ušću 2013.godine. Gde ste još sve nastupali i kako stojite danas, posle svega, da li je vaš razum izgubio nešto od svog kvaliteta zbog tog silovitog i iznenadnog uspona ili i dalje tragate za istim razlozima koji vas pokreću?

Mi ništa od toga što stvaramo, ne činimo po nekom estradnom modelu, da to mora ili može dobro da se proda. Svoje stvari smo dosad objavljivali isključivo na netu, ništa nije bilo na prodaju. A sviramo svuda. Volimo da odemo do svakog mesta ma koliko ono bilo ''bitno'' ili ''nebitno'' za neke. Bilo da je to Balkan Streets festival u Vranju ili Garden Fest u Podgorici,Cicvara Fest u Neumu ili Provetravanje i Psihodelični vašar u Bg-u, Stolp 3 u Mariboru ili Exit u Novom Sadu… znači svuda.

A što se tiče ovog drugog dela pitanja, mi smo uvek introspektivan i impresionistički bend, ako tako mogu da kažem, jer volim da razmišljam u bojama, pošto je pored muzike i slikarstvo nešto što me ispunjava i nadahnjuje. Sve što radimo, radimo prvenstveno zbog nas. Da se osećamo dobro, ostvareno. Tako je i taj uspeh došao nenadano ali ne i neočekivano, jer smo uložili u sve dosta truda i promišljanja, pa mu i taj neki ''uspeh'' dođe kao logičan sled događanja. Možda su ljudi prepoznali iskrenost u nama. Jer rokenrol je stav. Hip-hoperi su preuzeli bunt ali rokenrol je danas definitivno ostao prepoznatljiv po svom stavu.

Mislim da je upravo to ono što je i kod vas prepoznatljivo. Taj čvrsti, rigidan stav prema dominantnom mejnstrimu u rokenrolu. Gde bi ste se još preciznije smestili ako koristimo standardne žanrovske odrednice?

Može se slobodno reći da pripadamo jednom klasičnom garažnom zvuku sa primesama noise-a i nešto Psychedelic–a, mada se na novom albumu koji je u pripremi, pomalo okrećemo i nekom shoegaze zvuku. Inače, ne volim i dojadila su mi upoređivanja. Sve je muzika i sve je zvuk. I mi smo deca iz rokenrol priče. Idemo široko. Bez ograda. Ali uvek underground. Tu je prava sloboda. Katakombni rokenrol.

Pa kakva je ta katakombna, rokenrol scena u Srbiji?

Nažalost, samo Beograd ima scenu. Ostali gradovi imaju svoje bendove ali jedino Beograd ima svoju scenu. Ljudi se tamo druže i drže zajedno. Iz takve atmosfere sistematski izrastaju novi i novi bendovi. Ovde je sve stvar slučaja. Ja sam prosto željan da vidim i čujem neke srednjoškolce kako izlaze na binu i kako kidaju. Nažalost, toga skoro i nema. Osim u Beogradu. Uvek postoji neki, recimo BIGZ, koji će da okupi ljude, umreži ih i onda pusti napolje. Govorimo o ogromnom broju bendova, više stotina njih. Mi volimo Bg scenu i tamo se osećamo kao kod svoje kuće. Mislim da je malo nas van Bg-a koji mogu to iskreno da kažu.

A u svetu, ''na površini''?

Sve je jedno veliko ponavljanje. Uvek kažem da sve što je moralo da se desi u rokenrolu se desilo od `67 do `71 godine. Sve se zaista odigralo tada. Da li je to kroz taj bluz-rok gde su Bitlsi i Stonsi promenili poglede na dotadašnju muziku, pogotovo u drugom periodu svog postojanja, ili preko The Doors i Silver Apples koji su pokrenuli elektro bendove, ili The Stooges kao početku panka,pa onda MC 5 kao osnovi garažnog rokenrola, Velvet Underground-a kao početku noise-a,pogotovo u Sister Ray gde možeš da čuješ klasičan Sonic Youth zvuk i to u `60-im godinama!

Posle toga je svuda rokenrol postao državni projekat. Imao si neke ljude koji su na ključnim mestima cenzurisali ili gurali neke stvari… uglavnom, nestalo je prave slobode a ostalo je sve bilo u domenu neke strategije, nekog plana. I biznisa, naravno. To je naročito vidljivo kod nas. Ceo Novi talas je najbolji dokaz toga. Tada si imao državne izdavačke kuće koje su ih prosto uguravale u studio da snime nešto, imao si bendove koji su za nekoliko meseci postojanja punili sportske hale! Danas imaš one koji postoje desetinama godina a ne mogu da sakupe ni 500 ljudi…

Imaš toliko dobrih ljudi, dobrih bendova, ali za njih skoro niko nije čuo. Možeš da ih čuješ samo na nekim skrajnutim mestima. Ali meni je i to dobro. Ja nemam taj estradni način razmišljanja. Meni uspeh nije to koliko je ljudi samo čulo za nas, već koliko njih nas zaista sluša i razume ono što imamo da kažemo. Jedino što me brine je što su to generacije od 25 do 40 godina. Mlađih jednostavno nema. I to me brine i voleo bih da se to promeni. Bez njih nema nove snage i budućnost je nekako isuviše šarena i kao takva lažna.

Zašto je to tako?

Da ne odlazimo u sfere nekih krupnih, zakulisnih, političkih planova. Imaš jednostavno ljude koji su od rokenrola napravili neki svoj skupi posao ili još bolje, skup hobi. Mislim da su karte za koncerte nedopustivo visoke. Takođe, insistiranje na fizičkim izdanjima je nepotrebno. Evo mi smo bend koji još uvek nema nijedno takvo izdanje, sve je dostupno na netu. Sve to odbija mlade koji bi da se otisnu sa rokenrolom u neki javni prostor. Kad tome dodaš ofanzivu rijalitija i lakih nota, jedne ''kulture'' koja potencira laki zaborav nasuprot rokenrola koji zahteva da uvek imaš svoj stav, situacija je jasna.

Ljudi sve češće odustaju od borbe i žele makar i privid nekog bezbrižnog života. Mladima je odavno usađen mentalitet tipa ''prilagodi se'' umesto ''izbori se''. Svi bi da izražavaju svoje stavove i svoje emocije na Fejsbuku, da prave neke svoje ulepšane digitalne dnevnike umesto da nešto konretno promene u samoj realnosti. Sve te neke onlajn peticije, aktivizmi i slične gluposti su samo ograničili ljude i sputavaju ih. Ti više nemaš tu energiju u ličnim odnosima, u gradu, na ulici. Iskreno bih voleo da ceo Fejsbuk pukne i da ljudi tako padnu dole i sete se gde su i ko su. Nervira me užasno ta laž koja je osnova svake virutelne navlake, tog legalizovanog bekstva od stvarnosti. Rokenrol mora da bude Istina jer ukoliko nije istina onda nije više Rokenrol. I mora da postoji ta neprestana borba.

Ko tu sa vama drži te ''džepove otpora''?

Nekako se uvek generacijski poklapaju bendovi. Ne toliko po godinama ili godištima ljudi, već po vremenu nekog osnivanja, prvih svirki ili većih nastupa, zajedničkih problema i njihovih rešenja sa kojima su se susretali. Mi smo ubačeni u taj paket bendova nezahvalno nazvanim ''Nova srpska scena'' gde su recimo i Repetitor, Nežni Dalibor, Žene Kese, Stray Dog, Threesome, Plišani Mališan… Nisu tu toliko bitne neke žanrovske odrednice koliko upravo neki širi okvir u kome su te grupe nastajale i u kojima stvaraju.

Spremate novi, treći album?

Tako je. Za sada se zove Jutro. Svo troje smo uključeni i kroz tekstove i kroz muziku. Album je dosta intimniji ali je kritika društva i dalje tu. Dok je naš drugi album - Komunikacija, recimo nastajala na relaciji mi/publika, po svirkama u najrazličitijim uslovima, ovo Jutro je dosta drugačije. Nastajalo je kao neka naša introspektiva, naš lični međusobni osvrt i susret. I mislim da nosi dosta nekog optimizma. On nije naravno ''zarazan'' tj. nerealan, ali postoji - jer jednostavno mora da postoji. Kada prođe bes, ipak ostaje nada.

Izašao je i prvi singl. U pitanju je obrada pesme Filmovi, čuvenog niškog darkwave/punk benda Dobri Isak iz `80-ih godina. Ne želim sada mnogo da kažem o ovome, osim da je to jedan urbani rekvijem jednoj normalnoj, gradskoj kulturi koju smo zaboravili.

Svi veliki gradovi su tragični kod nas. Ali Beograd, Novi Sad, Niš - oni su najtragičniji gradovi. Oni su najveće žrtve i najveći identitetski gubitnici. Izgubljenizbog migracije stanovništva. I nije problem tu u reči ''novi sugrađanin'' već u bahatosti. I zato rokenrol. Jer je to jasan stav koji nudi rešenje. Pa makar to bilo i ''poštuj asfalt po kome gaziš'' ili ''vrati se na svoju zemlju''. Ali i nju moraš da poštuješ. Nije tu ni pitanje borbe šta je bolje ''zemlja ili asfalt?'' - već da li poštuješ i jedno i drugo i kako se ophodiš prema njima. To je po meni Rokenrol. Priča života. I treba razlikovati one koji ga žive od onih koji kažu da ga slušaju. Naša priča je da živimo rokenrol, tj. da budemo iskreni u svemu što radimo. I prema sebi i prema drugima. I bićemo ispunjeni saznanjem da je to neko sutra razumeo. Umetnost je naći način da se izborimo sa smrću. Sa zaboravom. Sa nepostojanjem. Čovek na to mora pronaći svoje prave odgovore a ne samo izgovore. Jer razum traži razloge. Kraj priče.

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link) 

Šta je asocijacija „Games Serbia”?

„Games Serbia“ je udruženje koje okuplja pojedince i pravna lica koja se bave izradom igara. Nastala je iz neformalne grupe na Fejsbuku “Game Developers Serbia”. U tom smislu ne postoji diskriminacija i provera članstva. Ko god smatra da je deo industrije, može postati članom udruženja. Napominjem, ipak, da se udruženje, bar za sada, ne bavi igračima i publikom, već teži da okuplja one koji igre stvaraju. Sve zemlje u okruženju imaju svoja udruženja i svaka ima drugačiju ciljnu grupu. Rumunska, na primer, okuplja samo pravna lica. Nama su u žiži za sada pojedinci, ali iskustvo okolnih zemalja pokazuje da bez podrške firmi koje tvore industriju nema napretka, te smo se u tim smislu obradovali kada je jedna od domaćih kompanija istupila ka nama i pružila podršku.

Naše udruženje je, pomalo paradoksalno, postalo zapaženije pre nego što je uopšte nastalo, zahvaljujući neposrednom delovanju Kristine Antić, Damira Veapija i mene, koji smo se, na neki način, zatekli kao ambasadori srpske „game-dev” scene. Štaviše, naše udruženje je pokretač inicijative za dublju saradnju među zemljama koje zapadni kapital ne uzima u obzir, a to su manje-više sve “ne-zapadne” zemlje, od baltičkih, preko Poljske i Gruzije, Hrvatske i Srbije, pa sve do Grčke i Truske.

Koji su ciljevi udruženja?

Udruženje ima za cilj da predstavlja domete domaće scene u svetu. Da edukuje domaće biznismene o opasnostima industrije igara kao i o najboljim postupcima koji mogu da pristup na tržište učine uopšte mogućim. Da potakne gigante domaće industrije da se menjaju i prilagođavaju prilikama u svetu, da ih podseti da ulaganje u zajednicu znači ulaganje u sopstvenu budućnost. Da edukuje igrotvorce koji imaju želju i potrebu da postanu nezavisni proizvođači. Da dovodi stručnjake iz sveta relevantne za industriju i opšte upozna zainteresovanu javnost o kretnjama u industriji regiona ali i sveta.

Da li bi srpsko udruženje moglo da radi i na planu zaštite radnika u kreativnoj industriji?

Udruženje ima cilj da se u budućnosti bavi podrškom i edukacijom radnika u industriji, ali prerano je govoriti o takvom angažovanju. Ono što udruženje trenutno može da ponudi uglavnom se odnosi na edukaciju i promociju.  

Kao predstavnik „Games Serbia” nedavno si učestvovao na CEGC 2016 (Central European Games konferencija). Koje su teme u žiži ove godine?

Teme su se uglavnom bavile poslovnom stranom industrije kao i rodnom raznovrsnošću. U tom smislu nisam siguran da su teme istaknute na tom skupu preterano relevantne za celu centralnu Evropu. To je ipak događaj koji „Games Austria” održava kako bi utvrdio svoj položaj kao predvodnika udruženja zemalja u okruženju.

Sugeriše li to potrebu za nekakvom SEEGC, balkanskom gejmerskom konferencijom, i koje bi bile „naše“ teme?

Razvoj zajednica u regionu veoma je različit i svaka ima svoje posebne potrebe. U tom smislu „Games Austria” organizuje okupljanja mnogih zajednica u okruženju. Na prošlom skupu bili su Rumuni, Slovenci, Mađari, Hrvati, Česi, Slovaci i mi. Poljaci ne žele da učestvuju, Austrijancima ne pada na pamet da zovu Bugare ili Grke, jer oni ne spadaju u granice Carstva. Ne spadamo ni mi, ali im zgodno dođe zajednica sa preko 2000 članova, jer nameravaju da vrše prisak na euro-birokrate, etc. Hoću da kažem, koliko god je korisno okupljanje zajednica, toliko je tu i politike. Stoga smatram da trenutno ne postoji potreba za balkanskim forumom.

Ono što jeste neophodno to je susretanje i razmenjivanje. Makedonska zajednica ima veoma dobre stvaraoce eksperimentalnih igara i podržava skupove koji su brojniji nego kod nas. Hrvatska zajednica pravi sjajnu klimu za biznis, ali ne pruža dovoljno pažnje nezavisnim proizvođačima. Bugari su zapostavili svoju scenu stvaralaštva, ali zato imaju najbolju e-sport kulturu. Crnogorci imaju nekoliko proizvođača, ali uglavnom ne znamo ništa o njima. Rumuni imaju previše glomaznu organizaciju koja ne obuhvata pojedince. Kod nas je formalno organizovanje zajednice još u toku, a “naša” pitanja bila bi mogućnost pretvaranja mnoštva nezavisnih grupa u poslovne poduhvate i edukacija investitora. Mnogo toga možemo da naučimo jedni od drugih, ali forumi nisu pogodan format za tako nešto, stoga će naše udruženje pokušavati da organizuje neposredne susrete, radionice i druge praktičnije oblike sastajanja.

Možemo li o nacionalnim igračkim industrijama pričati slično kao o nacionalnim kinematografijama?

Ne. Industrija igara je propatila mnogo zbog povlačenja paralela sa filmom. Igre koje spadaju u mejnstrim ili tzv. „AAA” produkciju (eto još jednog nesretnog poređenja sa filmskom industrijom) izlaze iz studija koji nadilaze nacionalne granice. “Ubisoft”, na primer, ima svoje kancelarije i prozvodnje kako u Evropi tako i Americi. Čak i “CD Project Red” koji jeste poljska firma, pravi veliki hit “Witcher 3” upošljavajući veliki broj studija iz drugih zemalja, aznačajan doprinos, na primer, imala je i “Take One”, beogradska firma koja se bavi animacijama i “motion capture” tehnologijama.

Ali ipak postoje neke nacionalne specifičnosti?

Ono što postoji jesu kulturološka obeležja koja se odražavaju na igre koje nastaju u određenim oblastima. Finci još od pre 30-40 godina imaju “školu” stvaranja igara iz koje nastaju veoma brze i zarazne igre. Francuzi najčešće igre spajaju sa stripom i crtaćima iz kojih vuku najviše nadahnuća. Nemci su poznati po avanturističkim igrama. Igre koje dolaze iz slovenskih predela uglavnom su bliže umetnosti, te kompleksnijim i temeljnije obrađenim temama. Bugarska je imala dobre strateške igre, kao i Mađarska. Filipinci su pravili veoma zanimljive igre zasnovane na bogatstvu svog folklora, a sve zanimljivije igre dolaze iz arapskih zemalja…

Imam utisak da je u Srbiji u proteklih nekoliko godina naraslo nekoliko ozbiljnih preduzeća za proizvodnju video-igara. Kakva je stvarna situacija?

Verovali ili ne, Srbija je vodeća zemlja u okruženju. Jedino Rumunija ima više zaposlenih u industriji igara, ali veliki broj radnika nije neposredno uključen u prozivodnju. U tom smislu hrvatska industrija, na primer, ima velike investicije i veoma dobre timove, dok Srbija ima nekoliko pravih giganata koji zapošljavaju hiljade radnika. To je dobar preduslov za dalji razvoj industrije, ali nije daleko od stanja u drugim zemljama. Gotovo svaka država “istočne Evrope” ima dve ili tri “velike” firme. Dalji razvoj zajednice zavisi od toga koja će kompanija da iskorači i počne da se stara za zajednicu. Za sada, kao i u susednim državama, velike firme brinu za sebe i svoje interese, što je i prirodno, bave se pružanjem podrške široj društvenoj zajednici - kroz dobrotvorni rad i obrazovanje mladih na raznim nivoima - ali malo šta čini za razvoj same zajednice igrotvoraca. No, zato je tu naše udruženje, da probudi džinove. 

Tu je zanimljiv efekat “proroka u rođenom selu”, u smislu da su sve velike srpske firme izdašno pomagale razvoj hrvatske zajednice i samim tim industrije igara, pa se nadamo da će u budućnosti biti radi da pomognu i domaćoj zajednici. Samo da budem do kraja jasan, mislim da je to sjajno, jer svetska industrija igara je prevelika da bi bilo mesta uskogrudom rivalstvu u regionu. Izuzetno mi je drago što je hrvatska scena narasla i napredovala, jer blagodeti njihovog uspeha uživa i domaća scena, a posebno mi je drago što su domaće firme imale sluha da pomognu, jer mi daje nadu da vide neophodnost razvoja zajednice, pa bi samim tim put „Games Serbia” trebalo da bude donekle utrt.

Kako bi izgledao održivi razvoj igara?

Održivi razvoj se odnosi na razvoj koji ne troši prirodne izvore. Kako članovi tima koji pravi igre nisu potrošna sirovina, to nisam siguran šta bi tačno bio održivi razvoj. Ako pod time podrazumevate da se jedna firma sama izdržava od svojih igara, odgovor nije jednostavno dati. Tim pre što trenutno na divljem zapadu tržišta igara kvalitet proizvoda ništa ne garantuje, baš kao ni kvalitet promocije. Održivost bi značila da su cena proizvodnje igre i prihod bar izjednačeni. E, sad. Cene koštanja igre su značajno različite. Da bi se napravila solidna igra neophodno je mnogo vremena. Stoga deluje kao paradoks, ali najviše izgleda za održivi razvoj imaju mikro-timovi od jednog ili dva člana kao i ogromne kompanije koje su u vlasništvu velikih investitora.

Ipak, ako postoji nekakav odgovor koji ne vodi dublje u džunglu problematike izrade igara to bi bio - brzi prototip. Tim koji bi uspevao da brzo sklapa prototip, brzo ga testira i isto tako brzo plasira, došao bi do održivog razvoja. Takav je npr. izraelski „Tab Tale” koji istina ne pravi brzo igre, ali uspešne proizvode klonira i zasićuje tržište, a takav je i hrvatski „Cro Team” koji polazi od razvoja tehnologije što im omogućava da dođu do konačnog proizvoda brže od konkurencije.

Da li bi razvoju igračke industrije više pogodovao tačerizam ili komunizam?

Ne znam mnogo o tačerizmu, ali igre su deo kulture i kao takve izraz koji nastaje u bilo kom društvenom sistemu. Kod nas je komunizam pogodovao razvoju igara, ako već hoćete, jer je otvorenost države (u odnosu na zemlje istočnog bloka), te podrška pregaocima tehnološkog napretka omogućila da u Jugoslaviji nastanu računari kakvi su postojali tek u nekolicini visokotehnoloških kapitalističkih društava. Jugoslavija je imala svoju produkciju računarskih igara i to veoma jaku, a mnogi pojedinci i timovi radili su za inostrane partnere, mnogo više nego što je to danas slučaj. Danas klincima deluje neverovatno, ali „Galaksija“ i drugi računari domaće izrade bili su bolji od, npr. sličnih proizvoda iz Britanije. Igre postoje tek 60 godina, ali je dokazano da nastaju kao i svaka druga umetnost, svuda, na svakom mestu. Štaviše, baš kao i umetnost, tamo gde postoje društvene poteškoće, tamo potreba za izražavanjem jače i postoji, pa stoga ne čudi genijalnost igara koje trenutno rade Ukrajinci, na primer…

Ja sam to mislio više politički: Da li bi domaćoj kreativnoj industriji više odgovarala surova tržišna logika, ili neki oblik protekcionizma, ili nešto sasvim treće?

Mislim da mi je sada jasnije otkud dolazi pitanje, ali smatram ga pomalo neprikladnim za diskusiju o asocijaciji. Igre su kao i svaka druga ljudska delatnost. Kreativna industrija ima iste probleme koje ima jedna umetnička grupa, iste probleme koje ima jedna obična firma/fabrika, ima iste probleme kao i nekakva agencija koja se bavi medijima/tržištem. Svakako je da politički sistem deluje na određeni način, ali igre se trenutno prave na celom svetu, u kome je manje-više ista vrsta kapitalizma na snazi (znam, da se na ovakav odgovor ozbiljni polički analitičari zgražavaju, ali sa tačke gledišta igara, ima samo bogatijih i siromašnijih zemalja, onih u kojima su investitori izdašniji ili manje izdašni. Ne znam da li se igre prave u Severnoj Koreji, ali verujem da se i tamo izrađuju po istim načelima kao i bilo šta drugo...).

Ako me pitate za idealnu atmosferu, ona bi bila utopijska, mesto na kome bi se ljudi udruživali slobodno oko projekata u koje zajednički veruju, bez ekonomskih pritisaka. „Valve” je upotrebio ogroman kapital da stvori takvu atmosferu. Tamo nema formalnih šefova i projekata, stvara se samo ono što radnici sami naprave. Švedska firma „Paradox” uspela je da prenese vrednosti svoje kulture rada tako što je vlasnik firme samo onaj koji prisvaja profit, planovi rada i poslovanja u rukama su radnika tj. šefova proizvodnje. Brand manager je tu samo spona između vlasnika i proizvodnje, i stara se da svaki proizvod bude profitabilan... ali sve ovo nema nikakve veze sa asocijacijom.

Konkretno, kakve su preduzetničke šanse za ljude u Srbiji koji bi da uskoče u ovaj posao?

Nikakve. Srpski biznismen nisu dorasli zahtevima i teškoćama proizvodnje igara. Zato u Srbiji, osim naša četiri giganta, nema mnogo pravih studija kao, na primer, u Hrvatskoj. Stoga ne može da bude ni investicija, kao ni kontinuiteta proizvodnje koji bi omogućio proboj na tržište.  Ponajpre, domaći biznismeni ne kapiraju da tržište igara ne postoji. Ne shvataju da “Google“, “Apple” i “Valve” drže monopol na prodaju igara. Favorizuju se najkrupniji igrači uz potpuno marginalizovanje svih ostalih proizvođača. Ponuda uveliko prevazilazi potražnju. Igrači realno godišnje mogu da uživaju u 2000-3000 naslova, a proizvodi se preko 100.000 igara samo za telefone. Kikstarter je još jedna velika zabluda. Svi se uzdaju u uspeh kampanje na ovoj mreži. Uopšte, industrija igara je puna skrivenih zamki i šarenih laža. Sve to investitori ne vide. Za njih je industrija igara zlatni rudnik u koji bi da uđu sa nekoliko hiljada evra i grupicom klinaca koji će da im prave igre “za Dž”. Oni industriji igara pristupaju kao otvaranju pekare ili apoteke, očekujući lovu do krova.

Ne vide da je procenat rizika takav da 1-3% igara ima izgleda da vrati uloženo. Ne zanima ih dugoročna investicija i učenje o prilikama u industriji koje su veoma složene i deluju varljivo. Hoću da kažem, domaćim biznismenima koji su još sviknuti na kokainske marže i ratnu privredu teško ide percipiranje “običnog” biznisa, a nekmoli nekakvog hiper-rizičnog fluidnog tržišta u povoju. To koriste strane firme koje čine “srednji” sloj domaće scene, uglavnom na ovaj ili onaj način izrabljujući ćorsokak u kome se nađu pojedinci koji bi da prave igre, ali iz nekog razloga ne žele da se pridruže domaćim gigantima. Čak se i domaće firme koje se dugo bave igrama teško prilagođavaju promenama na tržištu i novim izazovima. Napraviti kvalitetan proizvod nije jednostavno. Igre su jednom trećinom poslovanje, jednom trećinom tehnologija i preostalom trećinom - umetnost. Igre su složen sistem koji zahteva da bude samo-prilagodljiv i “pametniji” od svojih tvoraca.

Osim giganata i nezavisne produkcije, u Srbiji deluje još samo nekoliko kompanija koje troše svoja sredstva iz primarnih poslova (obično su to veb-tehnologije ili drugi tehnološki startapi) i ulažu ih u proizvodnju igara iz pukih sentimentalnih razloga (“Srećom, gazda voli igre”). Nema tu dobrog poslovanja i poslovne klime. Hrvatska je, na primer, osnovala klaster malih investitora koji zajedno ulažu u igre, ali iskreno tako nešto ne mogu da zamislim da je ostvarivo u Srbiji u kojoj ne postoji poslovna etika investiranja. Ili si gazda ili nisi.

Igre pre svega posmatramo kao biznis...

Zašto igre posmatramo kao biznis? I to je jedna velika zabluda. Igre su pre svega medij. Složeniji od svih postojećih.

Pa to i htedoh reći, posmatramo sve to kao biznis, privučeni milijardama koje se u svetu okreću, ali sam na mah hteo da budem pravoveran i pitam baš za kulturnu dimenziju.

Igre jesu deo kulture. Ma kakve da su. Kao što je i holivudska produkcija deo kulture. Da li postoje “umetničke” igre? Odavno. Kad se tome dodaju i edukativne igre kao i mnoštvo igara koje prenose znanja o kulturno-istorijskom nasleđu (dao sam vam primer igara sa Filipina koje su utkale folklor i tradiciju u sjajne igre), igre su u potpunosti kulturološki fenomen.

I da li bi tu moglo doći do nekog nacionalnog protekcionizma (da opet poredim sa filmom i gnjavim s politiziranjem)?

Ne, zato što je zvanični evropski stav o kulturi da mora da pređe iz dotacija i donacija u tzv. kulturnu industriju, što znači da se principi tržišta primenjuju i na umetnost i stvaranje kulture. U praksi, ovo se već dešava kod prosvećenijih zemalja. Finska, na primer, ulaže novac u proizvodnju igara. Slične projekte imaju i holandska, danska i druge vlade naprednijih država. U Hrvatskoj, postoji veliki pritisak na vladu da preusmeri sredstva sa filmske industrije (koja ne zarađuje ništa) ka industriji igara (koja u Hrvatsku sliva desetine miliona).

Aha, pa onda je to zvanično „tačerizam“ a nezvanično svako provlači malo protekcionizma, ako sam dobro opojmio prilike. A kako stvari stoje sa tehnikom i tehnologijom?

U kom smislu? Tehnologija napreduje i igre deluju kao da su sve složenije, ipak posredi je veoma mlad medij koji još nije napipao sopstvene opsege i domete. Nije još ni počeo. Tehnologija je tu naprosto jedna reka koja nosi igre, ali zapravo veoma malo na njih deluje. Igre predstavljaju tek mali udeo u razvoju vaskolike tehnologije. Primera radi, mi danas koristimo nove tehnologije da pristupimo starinskim medijima. Većina koristi računare i internet kao zamenu za novine, film i televiziju. Računari pružaju daleko veće mogućnosti. Na primer, stvaranje simulacija i učenje kroz neposredno iskustvo stvaranja. (“Kad ste poslednji put naučili nešto o svetu oko sebe programiranjem simulacije? - Alan Kej, veliki naučnik i edukator).

Mislio sam na sve te nove uređaje koje ne posedujem: pametni telefoni, okulusi, i slične stvari o kojima nemam pojma... Znam samo da mi te nove igre za mobilne telefone deluju prilično uprošćeno, šta ja znam, kao s početka 80-ih godina prošlog veka.

Kad kažete “tehnologija” ili “tehnološke inovacije” one podrazumevaju instrumente kojima saznajemo o subatomskim česticama, dešavanjima na molekularnom nivou, dopunjavanje stvarnosti i dr. Igre tu prilično “bezazleno” kaskaju za onim tehnološkim inovacijama koje dotiču telefone, tablete ili računare. Računarske igre, igre na telefonima ili na okulusu, sve je to još u razvoju. Okulus, na primer, nije uspeo da revolucionarizuje igre koliko su to učinili mobilni telefoni. Možda se vama čini kao uprošćavanje, meni se čini kao idiotizam, ali to je smer razvoja igara. Okulus nije doneo ništa novo (za sada), dok su mobilni telefoni doneli da se populacija igrača proširi sa dečaka od 7 do 35 na sve ljude koji imaju telefon, uključujući i devojčice i devojke i tetke i babe.

Mobilni telefoni u spoju GPS tehnologije i igara doneli su niz igara koje mešaju stvaran prostor i prostor igre. Istina, takve igre nisu uvukle značajan procenat igrača, ali i dalje imaju veću publiku od npr. Okulusa. Igre su još uvek ograničene na nekoliko osnovnih glagola koje su imale i pre 60 godina, kada su nastale): trči, skači, pucaj. Tek u poslednje vreme javljaju se igre koje pokušavaju da ubace nove glagole kao što su: istražuj, pati, budi milosrdan. Teško im ide. Autore i autorke uglavnom proglašavaju za ludake i prete im ubistvima.

Šta? Kako? Zašto?

Žene su doskora činile manjinu u prostoru sveta igara. Od pre nekoliko godina u određenim oblastima i premašuju muške korisnike. U vreme kada igre nisu bile široko rasprostranjen fenomen žene-igrotvorci nisu bile niti ohrabrivane niti napadane. Danas je malo drugačije. Veliki broj žena trpi uvrede, verbalno nasilje koje započinju upravo njihovi saigrači. Žene igrotvorci su takođe na udaru, što kritike (tj. novinara), što igrača. (Evo jednog od poslednjih skandala u tom smislu  https://en.wikipedia.org/wiki/Gamergate_controversy )

Zoe Kvin, autorka igre  “Depression Quest” napravila je igru koja nema hepiend. Koja se ne bavi trčanjem, pucanjem i ubijanjem. Igru koja igrača stavlja u ulogu depresijom obhrvane osobe. Kritika je igru pohvalila, ali je izliv nezadovoljstva igrača bio preteran i neopravdan. Zoe se našla pod takvim pritiskom da je morala da promeni lične podatke jer su joj pretili, uhodili je i zlostavljali komentarima gde god bi se pojavila. Opravdanje su nalazili u abrazivnoj ličnosti gospođice Zoe, što je tanko čak i kao objašnjenje. Daleko manje nasilje pretrpeli su autori igre “Dear Esther”, jer ih novinari koji bi trebalo da prate razvoj igara uglavnom ne uzimaju kao deo korpusa računarskih igara proglašavajući njihovo delo eksperimentom koji nema dovoljno elemenata računarske igre. 

Gotovo svaka igra koja dolazi iz ne-Zapadne sfere izložena je ruglu i podsmehu. Jedan češki tim (navodim ih samo kao jedan u moru primera) našao se na udaru jednog vodećeg Zapadnog medija samo zato što su se “drznuli” da se odvoje od matične kompanije i naprave svoju igru. Novinar iznosi niz uvreda na njihov račun, isključivo zato što su Česi i zato što su hteli da naprave nešto drugačije.

Može li igra, putem „igrifikacija“, još dublje prožeti našu kulturu, na primer kroz igrifikacije dnevnih obaveza, škole, posla i slično?

Da, igrifikacija tek dolazi i biće jeziva. Ljudi nađu načina da sve zloupotrebe, a igrifikacija je toliko pitka da se ježim od pomisli kako će sve biti upotrebljena protiv nas. Sa druge strane, na neki način radi se o tehnikama i metodama koje su poznate i koje nisu nastale nastankom tehnologije, pa se uzdam u čovekovu davnjašnju moć da ih baš boli dupe za sve, pa i za igrifkaciju.

Da ipak završimo pozitivno – rezultatima.  Da li bi mogao da nam preporučiš nekoliko interesantnih domaćih (ili makar većim delom domaćih) igara?

Mnogo je dobrih domaćih igara. Bojim se da se ne ogrešim o nekog koga nisam mogao da se setim u datom trenutku. Najsvežiji primeri su  “Switchcars” (http://switchcarsgame.com/) autora Slobodana Stevića, “Hellion” (https://steamcommunity.com/sharedfiles/filedetails/?id=674415611) domaćeg tima “Zero Gravity”, “Adam Wolfe” (https://steamcommunity.com/sharedfiles/filedetails/?id=668196994) domaćeg giganta “MadHead Games”, “A-Gents” (http://www.phime.com/games/a-gents/) domaće firme (koja nažalost zbog raznih zakonskih prepreka ima sedište u inostranstvu) “Phime Studio”, “Residence of Evil” (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.PoisonGames.ROE&hl=en) Nikole Vasića (ima već milion igrača na telefonima), “The Uprising” (zasnovana na prvom srpskom ustanku)... ima ih mnogo, neke su još u izradi kao što je sjajni “Fantasiam” ili uzbudljivi “Superverse”, inovativni “Columnae”…

(Ukoliko želite da se uključite u AKCIJU 500 x 500 i skromnim prilogom pomognete Novi  Polis posetite sledeći link)