Intervju

Razgovor vodila: Gordana Lasković

Braniti zemlju rečima

MILAN RUŽIĆ, INTERVJU

,,U vremenu u kojem se govori o kraju knjige, o kraju istorije, o kraju čoveka i o kraju poezije, mislio sam da takvog među mladim ljudima neću ni sresti, ali ne samo da sam sreo jednog mladog čoveka koji voli književnost i koji piše, nego kao da sam sreo sebe od pre više od 50 godina. Odjednom, vidimo jednoga koji gori kao sveća za pisanu reč, za nešto važnije od naših svakodnevnih briga.“ Ovim rečima je Matija Bećković oslikao lik Milana Ružića koji iza sebe ima tri objavljene knjige: „Nekad, neko, negde”, „Naše su samo reči” i „Narod za izdavanje”, a kojima je zajednički sadržalac poetsko-religiozni ton u formi kratke proze. Ružić priprema i četvrtu knjigu na čijim koricama će se naći i reči Dušana Kovačevića, koje delimično prenosimo:

,,Ova zbirka priča je svedočanstvo života koji nas polako i sigurno vodi u beznađe ako se ne prizovemo pameti i ne stanemo u odbranu osnovnih vrednosti vekovnog postojanja. Milan Ružić je od onih ljudi koji su od davnina branili zemlju rečima u pričama i knjigama vrednim kao narodne krštenice. Na tragu srpskih pripovedača, Milan Ružić ispisuje svoja neskrivena i iskrena poimanja tradicionalnog sveta sa osećanjem da je svaka reč značajna u odbrani života našeg naroda.”

 

 

1. ,,Šta je ovo što se danas Srbijom zove?” naziv je jedne priče iz tvoje knjige ,,Narod za izdavanje”. S tim u vezi, zanima me da li smatraš da se današnji čovek kreće u krdu koje ide u pravcu konformizma gubeći na taj način samopoštovanje, ali i hrabrost za borbu zarad nekog opšteg dobra?

 

 Čini mi se da je prošlo vreme bukvalnog kretanja u krdu, ali recimo da je taj osećaj krda ostao na snazi i da je jači nego ikad. Današnje „mase“ se uopšte ne kreću, ukoliko nemaju onu stolicu na točkiće, već sede zavaljeni lica obasjanih brojnim svetlima piksela sa monitora i po društvenim mrežama i komentarima na raznim portalima dižu „revolucije“, slažu se, ne slažu, ubeđuju, kleveću, presuđuju. Dakle, čovek se kreće u krdu koje se danas, od onog starog „krda“ okupljenog radi opšteg dobra, formira samo na osnovu klanova, možda preciznije interesnih grupa, a pod njih spadaju i uvek aktuelne ideološke podele, jer su i te podele nastale sa idejom očuvanja komfora, tačnije izvlačenja zarade. Stoga, ne možemo baš pričati o pravoj borbi, jer borba tastaturama ima manje odjeka od borbe neke dve gliste u naručju kakve bare. Čim se ne može pričati o borbi, onda znajmo da ne može biti ni opšteg dobra, jer se za njega uvek treba boriti na vidljiv i konkretan način, što ne iziskuje uvek fizički obračun, već i kulturološki, naučni i obrazovni. A samopoštovanje doživljava duboku reviziju značenja, jer danas ljudi teže tome da nekulturno ponašanje, prestrogi odnos prema drugim ljudima, bolesni egoizam, klasnu pripadnost i sebičluk sve zajedno podvedu pod samopoštovanje kako bi za svoju nekulturu imali prigodan naziv. Samopoštovanje je sposobnost da se ne pristane na menjanje svoje prirode, da se ne pristaje na ucene i korupciju, bila ona materijalna, duhovna ili neke treće vrste. Samopoštovanje je i dovođenje u pitanje svog mišljenja ili dela na korektivni način, a ne slepa i bezobzirna odbrana od svake kritike. Uostalom, poštovanjem drugih, dobija na snazi i samopoštovanje, jer ukoliko poštujete ljude oko sebe, prirodno bi bilo da i oni uzvrate poštovanjem zbog čega ćete se vi osećati uvaženije, a to je jak priliv samopoštovanja.

Konformizam je jedna od najvećih bolesti civilizacije i kontejner u koji je bačeno ko zna koliko neostvarenih talenata, jer im je od negovanja dara bio preči društveni ili materijalni položaj, takozvana sigurnost. Zamislite samo koliko remek-dela je ostalo nestvoreno zbog odsustva želje da se mrdne sa udobnog mesta koje ne znači uvek i sreću.

Mogu slobodno da kažem da je današnji čovek samo privid onoga što je čovek bio i što treba da bude. Nije više to univerzum pameti, stvaralaštva, duhovitosti, obrazovanja i svestranih iskustava spakovan u jedno telo, već nekakav banalni binarni zapis zagledan u sve ono što je poplava neukusa i erotizacije sveta nanela, a čime se ta binarizovana glava nalik na ljudsku opija, a iza nje, negde napolju, život ubrzano kaplje, možda čak i pljušti.

 

2. U poslednje vreme, gotovo svakodnevno, imamo priliku da čujemo da su sve mere koje malo-malo stupaju na snagu zapravo neka vrsta borbe protiv virusa koji je svetski neprijatelj na svim frontovima. Da li je on po tvom mišljenju zaista naš najveći neprijatelj ili smo to ipak mi sami sebi?

 

Mi smo oduvek sami sebi bili najveći neprijatelji, ali smo se protiv tog neprijatelja borili. Danas sve smatramo normalnim i ničemu se ne čudimo. Pre svega, ako ćemo o aktuelnom virusu, očigledno je da je on veštački napravljen, jer je jedini koji je ikada opstajao u isto vreme na svakoj tački planete. Ne mogu mu ništa ni ekstremne vrućine, ni hladnoća, niti umereno vreme. Niko se nije ni zapitao zašto je virus baš naleteo sad kada, geopolitički gledano, svet čezne za preraspodelom. Uzmimo primer Sjedinjenih Američkih Država, a nisu jedino mesto gde se dešava ono što ću pomenuti, u kojima je za ove skoro pa dve godine nastalo preko 80 novih milijardera. Virus je uspeo, bolje nego iko pre njega, da napravi još veći jaz između bogatih i siromašnih i da zatre one međuklase. Šta je ideja u kojoj ne pomaže samo virus, ali vidimo da je deo toga? Ideja je vladavina bogatih, cinik bi pitao „ma da li je moguće?“, ali u sledećem smislu. Oni bi želeli, a ne sumnjam da će im uspeti, da sajber-univerzum prenesu van računara. Dakle, da sve pokupuju što mogu, ovde mislim na apsolutno sve od zemlje do računara, pa tako da budu vlasnici prirode, hrane, zdravlja i svega ostalog, a da mi, kao na internetu, budemo samo korisnici. Ako zvuči kao teorija zavere, raspitajmo se po katastrima ko je sve kupio zemlju oko nas, zašto se najveće svetske kompanije ujedinjuju, a ako to nije dovoljno, pogledajte svoje mesečne račune ili svoju mogućnost da kupite, tačnije, da posedujete stan. Ako vam ni to nije dovoljno, sačekajte deceniju-dve, pa će biti jasno.

Internet je jedno ogromno pomagalo, ali i najveći obmanjivač. Ozbiljne naučne studije iz mnogih zemalja govore u prilog tome da će čovek, ako već nije, korišćenje 7–10% kapaciteta svog mozga smanjiti na 3–4%. Već imate decu koja se po školi bune kako uče suvišne stvari kojima imaju pristup telefonima od kojih se ne odvajaju.

Stoga, sve „mere“ koje se donose, bili mi njih svesni ili ne, idu u prilog lakše kontrole čovečanstva i sasvim sigurno nisu mnogo van onog puta proprćenog ka takozvanoj „zlatnoj milijardi“. Nikad nije bilo bolje vreme za svoje izopštavanje iz društva ukoliko želite da sačuvate razum. Otkako su počele „mere“, istina, i pre toga, samo ne u tolikoj meri, moje vreme je uglavnom trošeno na porodicu, knjige, pisanje, filmove i svakodnevne šetnje koje se protežu preko 20 kilometara. U tim šetnjama sam napisao i svoju novu knjigu.

Svetski neprijatelj sigurno nije virus, već ono što se dešava iza njega kao paravana, baš kao i ono što ćemo zateći kada se paravan skloni. Lično, najvećim neprijateljem čovečanstva smatram odsustvo morala. Ako nema morala, nema ničega.

 

3. S obzirom na to da si lingvista po struci, pisac po vokaciji, ali i otac, doživljavaš li forsiranje onlajn komunikacije (mislim najpre na onlajn školovanje) kao orvelovsku taktiku kojom se ljudi zaglupljuju, zastrašuju i udaljavaju, ne bi li u potpunosti izgubili koncept o pojmovima ,,racia” i ,,ličnosti”?

 

Sve ono što se danas forsira u školama smatram marginalizacijom obrazovanja. U školama je, a to znaš i ti kao profesor, postalo najvažnije imati planove, koristiti elektronski dnevnik, žuljati zadnjicu po neudobnim stolicama na beskrajnim sastancima školskim odborima i po većima, biti član raznih timova koji nikada ništa nisu uradili i trpeti konstantne pozive i poruke roditelja i učenika koji, čini vam se, ne mogu ni u toalet bez neke dileme za čije razrešenje moraju pitati vas iako tog trenutka nisu u školi. Dakle, ako smo u škole uveli onlajn komunikaciju kao osnovnu, barem za ove dve godine, a pedagoški rad se svodi na odlepljivanje lica učenika od njihovih telefona, onda obrazovanje, a to danas tako nazivaju, nema nikakvog smisla. Još gore, ako nemate obrazovanje, nemate budućnost. Nisam nikakav protivnik tehnologije i njoj podređenih sprava, ali sam pristalica korišćenja istih u svrhe kojima su, kažu, namenjene – olakšavanje i brže obavljanje poslova. Telefon treba da bude poput naočara kojima ćete lakše nešto videti, a ne da dovode do nošenja sve veće i veće dioptrije.

Mi smo izgubili pojam o stvarima o kojima bismo morali znati sve. Zvuči fatalistički, ali ako smo iskreni prema sebi, shvatićemo da je tako. Ličnost je nešto što više ne postoji u svojoj punoj kompleksnosti. Danas je poenta fabrikovanje ličnosti koja će se najbolje uklopiti u društvo koje oboleva od svega onoga čemu nekada nije bilo podložno u tako strašnim razmerama. Deca pokušavaju da formiraju sebe tako da ne odskaču od društva. Znam dosta primera kada su sjajna i dobra deca namerno dobijala loše ocene i pravila gluposti kako ne bi bila omražena u društvu. Kolekcija poželjnih ličnosti se nalazi u onom na društvenim mrežama i svi sebi daju zadatak da odaberu onu vrstu ličnosti koja će ih najmanje koštati gorepomenutog komfora. Meni to nekako ne ide, jer se moja ličnost formirala po inerciji i logičnom putu, a potpomognuta u potrazi prirodom, knjigama, muzikom, obrazovanjem i radoznalošću. Možda to nije moja zasluga, već prilika u kojima je odrasla moja generacija. Mogu samo da nagađam. Ali sigurno se ne uklapam u današnje standarde, niti se trudim. Ne smeta mi da ne budem prihvaćen, što ne znači da nisam, ali mi zaista ne bi smetalo kada bih to bio.

Ko želi da komunicira onlajn, ima toliko prilika, ali tako malo prostora da se razmahne dušom i jezikom. Ko želi komunikaciju onakvu kakva je u prirodi čoveka, licem u lice, njega ili nju unapred smatram bratom ili sestrom, jer je to postala stvar ređa od negativnog antigenskog testa.

 

4. ,,Kako da u Tebe ne verujem, Gospode, kada mi svi sumnjamo jedni na druge i gledamo na onog preko puta sebe kao na psa, dok jedino Ti na nas gledaš kao na ljude? Gledaš nas sa svog krsta i dalje verujući u nas iako smo ovakvi kakvi smo.” Ko nas u ovom slučaju posmatra kao pse, ako je jedino Gospod taj koji nas vidi kao ljude? Kakvi smo mi to ljudi?

 

Jedni na druge smo počeli da gledamo kao na pse. Postali smo zavidni, ne radujemo se tuđim uspesima, o sebi mislimo sve najbolje, a o drugima sve najgore. Svi su gori od nas, gluplji, neupućeniji, a samo mi krijemo ključeve istine i sve znamo iako ne znamo ništa. Nikome ne damo za pravo, lajemo na svaku različitost, na svaku reč za koju nismo hteli da izađe iz nečijih usta. Takvi smo ljudi postali, što ne znači da nije moguće vratiti se sebi. Naši uzori postali smo mi sami. Naše ikone postali su selfiji koji krase ekrane pametnih telefona. Naša crkva postale su društvene mreže, a bogočoveka samo zamenili čovekobogom. Ne teram nikoga da bude religiozan, to je stvar izbora, možda pre zrelosti, ali bih voleo kada bi svako mogao barem da bude pristojan i samokritičan. Samokritičnost je put ka boljitku. Bogobajžljivost nije osnova religije, jer za mene Bog nije dželat, već neko ko prašta i voli, ali bi nam bogobojažljivost bila glavno sredstvo do reaktivacije morala. Čovek bez morala nije čovek, nego privid čoveka. A dobra ilustracija nas kao pasa, žao mi je što vređam životinju koja ima više ljudskosti od samog čoveka, može biti i ona kada čoveku u nevolji pružite ruku, pa neko u toj ruci vidi spas, a neko drugi kost. Na sreću, lako je to ispraviti, ali nažalost, do toga neće doći, jer su svi ubeđeni da su u pravu. Poštenje, moral, iskrenost, ljubav, nepotkupljivost, obrazovanje, spremnost na žrtvu – od najlepših ukrasa čoveka do sigurne prečice ka progonu i osporavanju.

 

5.  Imali smo priliku da pročitamo reči Dušana Kovačevića koje će se naći na koricama knjige koju pripremaš. Koliko se ona po formi razlikuje od prethodnih? Polazim sa pretpostavkom da se stilski i tematski okviri neće puno menjati jer stičem utisak da ne dozvoljavaš sebi da se udaljiš od tradiciolanih i nacionalnih okvira, što je svakako aspekt koji tvoje stvaraštvo izdvaja u moru ustaljenih i naručenih tema.

 

A ja sam imao priliku da čujem te Duškove reči i jedva sam zauzdao ego koji je hteo da se otkine sa lanca. Nova knjiga, koju negde na proleće treba da objavi Laguna, po formi je skoro pa identična prethodnim. Ono što jeste drugačije upravo je pokušaj da to što je u prethodnim knjigama bilo jasno vidljivo, čak previše naglašeno, sada svedem na nešto što će se osetiti umesto da se vidi. Pokušao sam da inovativno odgovorim na večite književne teme. Tačnije, da napravim delo koje može biti popularno (na nivou teme), ali koje nije jeftino. I konačno sam raskrstio sa uticajem pisanja kolumni koji je u prethodnim knjigama bio vidljiv. Takođe, ovo je prva knjiga sa poglavljem posvećenim ljubavi, tako da ima novih stvari zbog kojih će biti prilično različita od prethodnih knjiga.

 

6. Podseća li te politička, ekonomska i društvena scena u Srbiji na Komediju del arte? Da li nam je ,,produženi sa mlekom zaista važniji od pravosuđa”?

 

Više je tragedija bez truna umetničkog, mada, kao i u komediji del arte, maske su konstanta. Naša politička scena podseća na skupinu nekompetentnih bića koja u nama vide glasove, a ne ljude, koji vide priliku da se obogate, a ne narod kome je potrebna pomoć da opstane. Sve dok oni koji se u Srbiji bave politikom na našim licima budu videli glasački listić, oni neće biti političari, već stvorenja zainteresovana za to kome na sledećim izborima narod puni džepove. Onaj ko delom, ne rečima, dokaže da u svakome od nas vidi čoveka, a ne glas, za njega ću glasati i nazivati ga političarem. Do tada, svi su isti, jer bi i vlast i opozicija da menjaju političare, a ne politiku.

Pa zar mi, iako kokodačemo, a neki i ćute poput riba, nismo egonomski tigrovi? Tako nam rekoše. Istina, više se osećamo kao crvi, ali dobro. Važno je izrečeno, a ne ono što se postiglo i uradilo. Sve se svelo na to ko bolje laže, a ovamo treba da dignete kredit kako biste kupili dovoljno ulja za mesec dana.

Što se društva tiče, ono je mešavina svega i svačega, ali nažalost, u njemu se samo cene oni devijanti koji svoje devijacije naplaćuju, a novcem i pažnjom ih obasipaju svi oni koji su u životu češće otvarali vrata tuđih stanova i automobila nego knjige. Na pijedestale su podignuti oni koji su sišli s uma. I suštinski, u ovoj državi uspevaju samo oni koji Srbiju mrze, jer ko bi drugi trovao duh svog naroda zbog novca i uništavao stubove našeg identiteta kako bi zaradio bolju poziciju u društvu ako ne oni koji su se iz svog korena samoiščupali.

Produženi s mlekom je važniji i od školstva, i od zdravstva, od umetnosti, od trovanja zemlje, od nameštenih tendera, od pravde, od istine, od čovečnosti, od porodice, od svega. Ti koji pre odu na produženi s mlekom nego na referendum, ili koji dopuštaju dekonstrukciju svega vrednog, jesu upravo oni koji ne pripadaju nijednom narodu. To su pojave, a ne ljudi, koje su rođene da nanose štetu, a ne da stvaraju. Sve ovo što zvuči vrlo sumorno govorim na taj način upravo kako bih delovao korektivno, kako bih ukazao na greške zbog kojih ništa nije onako kako treba. Smatram to dužnošću pisca. Umesto da te čovekolike pojave leže po parkovima na kartonima i prose, tamo su se našli profesori, naučnici, umetnici koji idu po svoju kašiku obroka u nacionalnim kuhinjama dok ti beskorisnici lišeni svakog talenta i znanja grickaju plastične kašičice po elitnim kafićima.