Intervju
Razgovor vodio: Filip Marinković
Poezija sa očima iznutra
KOSTA KOSOVAC, INTERVJU
Kosta Kosovac rođen je 17.6.1997. godine u Beogradu. Studira Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, a piše intezivno poeziju od punoletstva. Pesme su mu izlazile u dnevnom listu „Politika” (Kulturni dodatak), „Književnim novinama,” dnevnom listu „Dan” iz Crne Gore kao i na mnogim internet portalima i književnim zbornicima. Na Fejsbuku ima stranicu „Kosta Kosovac Pozija“ gde redovno objavljuje svoje pesme. Dobitnik je nagrade „Stanko Simićević“ kao najmlađi finalista festivala Poezije mladih u Vrbasu. Za svoju zbirku poezije „Džemperi za kamenje“ dobio je nagradu „Matićev šal“.
1. Dugo se polemiše da li su vizuelne umetnosti u potpunosti preuzele moć pisane reči, kao i da je vreme književnosti prošlo. Da li je ljudima postalo svejedno to što se u najmanjoj knjižari može pronaći više vrednih ideja nego u istoriji televizije i otkuda to da su knjižare i biblioteke sve praznije?
Čuo sam podatak da je najprodavanija knjiga prošle godine na Amazonu bila slikovnica za odrasle. Navodno u njoj se nalaze slike cvetnog vrta i te slike bi opuštale ljude i uticale psihoterapijski na njih. Dakle, sam ovaj podatak je dovoljan da znamo gde se trenutno nalazimo. Da li će slika u potpunostu zameniti reč? Ne verujem. Ali ima još jedna meni zanimljiva priča. U razgovoru Jerotića sa Isidorom Sekulić, Jerotić je napomenuo da bi u budućnosti telepatija mogla da zameni potrebu za verbalnom komunikacijom, jer bi se ljudi mogli u potpunosti telepatski sporazumevati. Isidora je to sa prezirom odbacila rekavši da je naša osnovna ljudska karakteristika govor, dakle - reč.
2. Kako danas vidiš poziciju poezije u svetu, hoće li je svi pisati, kakva je njena budućnost i šta ona predstavlja tebi?
Neko je jednom divno rekao da poezija u knjižarama stoji uvek na donjim policama ne zato što ona nikog ne zanima već zato što treba da se pokloniš pre nego što je uzmeš. Kada pričamo o poziciji poezije, pričamo i o poziciji visoke umetnosti u svetu pretežno naklonjenom masovnoj umetnosti dakle zabavi. Istina je da mi rastemo do stvari. Šta to znači? Ja sam mogao pre par godina reći: šta je to klasična muzika? Pa meni je to skroz nešto odbojno. I u ova do banalnosti i štetnosti liberalna vremena neko bi mogao reći pa dobro to je njegov ukus, njegovo mišljenje. Ali istina je ipak da do visoke umetnosti mi moramo rasti, dakle sazrevati. I što više budemo radili na unutarnjem razvoju ti sadržaji će nam biti bliži, razumljiviji.
3. Zašto i kome pišeš?
Pišem jer ne znam ništa drugo. Jer duboko verujem da sam za to stvoren. Jer pre svega imam potrebu kao što postoji potreba za hranom. Pitati nekoga ko tako doživljava poeziju "ti i dalje pišeš ?" očekujući da je to nečija prolazna faza, isto je kao i nekog čoveka pitati ti i dalje piješ vodu? Dakle, pišem iz potrebe. A kome? Nikome. U stvari za sve.
4.Borhes je zastupao tezu da ukoliko od pisca ostane samo jedna pesma ili priča, ostaje sasvim dovoljno. Kada bi morao da obrišeš sve svoje pesme, a da ostaviš samo jednu, koja bi to pesma bila?
To je bar lako - Kad prodajemo kuću.
5. Ko su tvoji književni uzori, i koliko srpska književna tradicija utiče na tvoje stvaralaštvo i šta ti predstavlja u životu? Da li istorijsko i duhovno nasleđe opstaje danas?
Uglavnom sam i čitao domaće pesnike. Stranih sam se uvek pribojavao zbog prevoda. Prolazio sam faze: Dučića, Miljkovića, Cesarića pa opet Dučića, Raičkovića... Ali više od svega u književnosti tražim sličan senzibilitet. Na toj ravni pronalazim svog pisca, svog pesnika. Melodičnost pesme, melanholija, sažetost u izrazu, to su karakteristike mojih stvaraoca.
6.Kako bi danas opisao savremenog čoveka i svet koji ga okružuje?
Najkraće - previše okrenut ka spolja umesto ka sebi. Apsolutna negacija unutarnjeg/duhovnog sveta.
7.Kakav je to pesnički pogled na svet i koja je najvažnija tema o kojoj pišeš?
Unutarnji, sa očima iznutra. Zato Dostojevski bolje poznaje čoveka od većine psihijatra. Ja sam okrenut ka sebi i tu fokusiranost mojim bićem opisujem u pesmi "Kazna" i to jeste kazna ali i velika šansa, šansa da se nešto stvori ili bar koliko toliko čovek upozna. Što će mu ako se u tom procesu ne ubije, sigurno kasnije dosta olakšati život.
8.Da li se prava poezija piše samo krvlju, odnosno koliko je važno da je pesnik ujedno i ličnost u svojoj poeziji?
Imam veliku odbojnost kada čujem ono lirski subjekat, em što zvučii kao da ste se upravo vratili sa časa srpskog u osnovnoj školi em što je to nepotrebno izmeštanje i ograđivanje autora od onog što jeste on - njegova srž .U velikoj meri kukavička stvar. Važno je da je on to proživeo/doživeo jer jedino tako se u njemu mogu pokrenuti one tektonske ploče iz kojih se stvara. Zanimljiv život sam po sebi bez da je to neko istinski osetio za literaturu nema nikakve vrednosti.
9.Šta smatraš životom-utopijom u savremenom svetu i da li je utopija, makar na ličnom planu, danas moguća?
Nema utopije. Ima samo borbe. Život je borba. A vi birate da li je to ona unutarnja ili spoljašnja. Ja bih toplo preporučio da pre svega vodite unutarnje bitke. Jer i po Hristu jedina revolucija bi bila ona unutarnja, jedina vredna, jedina prava.
10.Da li znaš sve svoje pesme, da li među njima praviš određene podele, da li bi se nekih odrekao poput Miljkovića, i da li imaš evidenciju koliko ih ukupno ima?
Miljković se odrekao svega što je napisao. I ubrzo zbog toga zažalio. Smatram da je to njegovo bilo ishitreno i da ni on sam nije tako mislio. Uostalom njegovo psihičko zdravlje tih dana ne verujem da je bilo dobro. Svi pričaju kako su ga ubili, ali on meni baš deluje kao čovek koji bi mogao dići ruku na sebe. Na kraju krajeva zar se čovek više ne sme ni samoubiti a da odmah ne iskrsne hiljadu teorija o njegovoj likvidaciji?! Ne odričem se ničeg što sam napisao, sve sam to ja. Naravno ne štampa se sve zbog samog kvaliteta.
11.U odnosu na svoju prvu pesmu, koliko misliš da si se kao pesnik promenio? I, za kraj ovog intervjua, pod onom Crnjanskovom krilaticom da u budućnost gledaju i idu, svi srećniji narodi, kuda dalje?
U odnosu na prve pesme mnogo. Baš dosta. Dakle, iako imam veliku veru u Talenat (t velikim slovom) sigurno da je vreme dosta doprinelo na sazrevanju mog izraza. Kuda dalje? Kao što je Mika govorio: ja ne znam da vozim kola ali vozim u pesmu u priču. Kuda dalje? U pesmu, u priču.
Izbor iz poezije Koste Kosovca:
KAZNA
U srednjem veku postojala je kazna za ubice.
Da im se za telo veže leš ubijenog,
tako okrenut
da sa njima bude lice u lice.
Tako bi ga svugde nosili
sve dok ne polude.
I baš kao taj dželat,
što ubijenog nosi sa svojim telom
ko sa pokretnim grobom.
Ja sam neprestano zagledan
nad sobom.
KAD PRODAJEMO KUĆU
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
U pločicama u armaturi u gredi.
U slepim zidovima gde otac osedi,
kad prodajemo kuću, šta zapravo u njoj vredi?
Onaj ležaj u sobi, gde još vidim otisnuto telo dede,
i praznu trpezariju, gde svi mrtvi sede.
I stakleno oko prozora što gleda na reku,
zapamti kad drvo ruše
tad i hlad seku.
I beli parket na kom je moja sestra naučila hod,
ja gledam njeno detinjstvo a ti samo pod.
Kad prodajemo kuću mi prodajemo i ulicu,
i dajemo oglas,
ko da dajemo umrlicu.
Kad prodajemo kuću,
kako da znamo koliko ona vredi?
Ponajmanje u pločicama, armaturi, gredi.
ANA
Stvoriću te od snova i rime,
Od kišnog ritma i čežnje gram,
I svakog dana davati novo ime,
Niko mi neće trebati stvoriću te sam.
Od bosih želja i malo vina,
Od nekog davnog pogleda,
I svi će me prokleti što ne želim sina,
I svi će mi zavideti kad me pogleda.
Znam smejaće se svi crnogorci,
Što jedino kad se sin rodi piju.
Kad ti budeš učila da ljubiš,
Njihovi će da se biju.
I daću ti da se igraš u blatu i ne moraš da voliš cveće,
Dok drugi skupljaju lutke, ti penji se na drveće.
Stvoriću te od ovih šaka,
Od belih laži i od čega se ne sme.
Hrabriju od svih dečaka,
Nežniju i od pesme.
PAŽLjIVO
Kada se sa nekog prostora uklanja verski objekat,
iz poštovanja on se ne ruši, već razmontira.
Cigla po ciglu.
Tako bi trebalo i sa našim unutarnjim kulama.
Pažljivo sa onim
u šta smo do juče verovali.
BEOGRADSKA
Na mestu gde su skinhedi ubili
romskog dečaka
otvorena je cvećara.
U kojoj ne treba niko nikad ništa da kupi
nek svaki cvet bude za njega.
ŠOLjA KAFE
Dobri starci pozivaju vas na kafu,
tu su, al odavno poginuli u samoći,
njihova su tela krhka,ostale su samo oči.
Zovu vas na svoje zastakljene terase,
i dok čekate da provri kafa,
tek usput, onako, kažu par teških reči,
poput epitafa.
Na kraju, kad vreme je da se pođe,
svaki od njih po knjige ide,
Pozajmljuju vam razne stvari,
Samo da bi mogli, još jednom da vas vide.
