Intervju
Herojstvo sinova svetlosti
Vladimir Kolarić, intervju
Vladimir Kolarić (1975) je prozni i dramski pisac, teoretičar filma i umetnosti. Studije dramaturgije je završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je i odbranio doktorsku disertaciju pod nazivom „Film i književnost: Transformacija književnog teksta F. M. Dostojevskog u filmovima Živojina Pavlovića“. Prevodi savremene ruske pisce, autor je mnogobrojnih tekstova na internet portalima, urećuje sopstveni blog pod imenom „Odbrana umetnosti“. Objavljivanje nove knjige bio je povod za razgovor sa ovim svestranim autorom.
Nedavno je izašla Vaša knjiga „Hrišćanstvo i film“. Strukturno, na koji ste način pokušali da povežete hrišćanstvo i filmsku umetnost?
Radi se o zborniku mojih ranije objavljenih tekstova, teorijskih radova i prikaza, nastalih u periodu od desetak godina. U teorijskim radovima sam se bavio opštijim pitanjima, vezanim posebno za estetičke probleme i probleme predstavljanja na filmu, dok je izbor filmova o kojima sam pisao u prikazima bio uslovljen tekućom filmskom produkcijom u vreme kada sam prikaze objavljivao u „Pravoslavlju“ i „Ruskom almanahu“. Ono što povezuje tekstove svakako je pre svega ispitivanje ontološkog i epistemološkog statusa filma kao umetnosti i medija i njegove mogućnosti da izrazi religijske sadržaje i iskustva.
U jednom ste intervjuu napomenuli kako su prvi teoretičari filma (francuski, ako se ne varam) bili verujući ljudi i kako su još tada anticipirali veliki potencijal filma kao medija koji bi mogao na nov, moderan način da izrazi hrišćanski pogled na svet. Koliko je zapravo filmski jezik sa svim svojim sredstvima komplementaran sa pokušajem uspostavljanja jedne specifične hrišćanske estetike filma?
Kao i svaki jezik. Naravno, ako prihvatimo postojanje nečega što bismo mogli nazvati filmskim jezikom, kao sistemom specifično filmskih znakova, koji predstavljaju osnov za neki govor. Govor je uvek govor o nečemu, a oblikuje se na osnovu nekog jezika. Mi znamo kako nam je našim kolokvijalnim , govornim jezikom teško da izrazimo određena iskustva, uključujući i ona koja smatramo duhovnim ili religijskim. Isti problem je i sa svakim drugim jezikom, pa i potencijalnim meta-jezikom filma. Ali pokušavamo, a najuspešniji smo kad smo svesni da samo mucamo. Jedino tako možda možemo da izbegnemo zamku ideologije.
Ukoliko se složimo da živimo u dehristijanizovanom, čak i desakralizovanom svetu – kako se taj duh vremena reflektuje na filmsko stvaralaštvo?
Ne znam koliko je svet ikada bio hristijanizovan, šta god to značilo. Institucija Crkve je svakako imala veću društvenu ulogu i značaj, poziciju u sistemu moći, pa i ono što se naziva hrišćanskim moralom, mada je pitanje da li to uopšte treba da se naziva hrišćanskim moralom. Film je nastao u takozvano postrevolucionarno doba, doba objektivizacije, horizontalizacije i slično, i svakako predstavlja jedan od aspekata ontološkog i spoznajnog osamostaljenja sveta tehne u odnosu na svet prirode, fisisa. Taj fenomen nas i dalje drži u panici, ne znamo šta ćemo sa njim, jer žudimo za korenima, za onim što volimo da smatramo bićem. Ali svet tehne je i potencijalno svet slobode i izbora, ljudske prakse, koja ponekad ima moć da prevlada datost i da nas orijentiše u sve nepreglednijem svetu. Pitanje je koliko verujemo u ljudsko stvaralaštvo, ili ćemo sve njegove proizvode prepustiti da ih reguliše ideologija. Ako nećemo Vavilon, ne znači da svi kolektivno treba da se vratimo u pećine. I jedno i drugo je podjednako po volji moćnika ovoga sveta. A mi, pa i naša umetnost, naša tehne, bi morala da bude iznad ovoga sveta, odnosno da ga bude svesna, da ga reflektuje i teži slobodi. Da uvek budemo svesni izbora i odgovornosti, a ne da se prepuštamo neumitnosti nekakve izmaštane sudbine, datosti, i da pravimo idole od proizvoda sopstvenih ruku. Jer - kako više puta u knjizi kažem - nije film koji nešto hoće ili neće, mora ili ne sme, već mi.
„Kinematografija je potpuno propala. Najviše zato što je odvojena od duhovnog sveta filmskih radnika. U njihovim je glavama film samo lepa zarada i način sticanja slave. Ja samo želim da napravim film koji će po svom značaju moći da da se uporedi sa podvigom. Naravno, svi će se uvrediti i pokušati da me razapnu“. Govori li ova dnevnička beleška iz davne 1973. godine iz Martirologijuma Andreja Tarkovskog o iskušenjima sa kojima se suočavaju filmski stvaraoci? Koliko njih je bilo ili je danas spremno da budu „razapeti“?
Nisu samo filmski stvaraoci u tome, ni samo umetnici. Skoro svi antički filosofi su bili proterivani, proganjani ili čak ubijani, zbog onog - kako jedan moj pametan student reče - onog erosa koji su imali u sebi. Prestupanja iz zadatog i želje za preobražajem sveta. Zbog suprotstavljanja direktnom političkom nalogu da se održi status kvo. To je opasna igra, i na nama je da li ćemo da je igramo. Sistem je tu da nas odvraća. A mora od nečeg da se živi. I Tarkovski je shvatio da mora od nečeg da se živi tek kad je otišao na Zapad, gde je morao da pravda svaku paru, i gde politička i birokratska odluka nije imala totalnu vlast nad tokovima novca, kao u zemlji iz koje je otišao. Ako je Rubljov bio pre svega alegorija sovjetskog totalitarizma, da li bi snimio i alegoriju sveta novca, da je još poživeo? Ili to već jeste „Žrtva“ - kao film o apokalipsi...
Možete li da zamislite situaciju da danas neko ekranizuje vrlo hrišćanski roman poput Bernanosovog Dnevnika seoskog sveštenika kao što je to uradio Robert Breson 1951. godine? I da to, kao tih godina, naiđe na nepodeljeno oduševljenje publike i kritike?
Oduševljenje ne. Oduševljenjem kritike i publike u evropskom filmskom sistemu upravlja festivalski sistem finansiran od institucija Evropske unije, i on je ideološki vrlo formatiran. Njegov smisao, kao i smisao evropske kulturne politike je izgradnja evropskog identiteta, evropskog čoveka koji bi bio drugo ime za univerzalnog čoveka, građanina sveta. A taj identitet nije hrišćanski. Današnji autori zato moraju da stvaraju van tog sistema, dakle ili da prave komercijalne ili bezbudžetne filmove. Ili da budu izuzetno lukavi. Ili da se nadaju da takozvano buđenje nacionalnih identiteta ne služi samo regrutovanju svežeg topovskog mesa za buduće, a zapravo odavno već započete ratove. A to je slaba nada.
Ima li, i ko su danas filmski bogotražitelji?
Najgori su oni koji su bogotražitelji po zadatku. Takvih je danas u Rusiji tušta i tma. Svakako postoje oni koji možda nisu bogotražitelji, ali pokreću određena pitanja kod gledalaca. Novi „Star vors“, na primer. Lik Kajlo Rena je zanimljiviji od devedeset posto današnje „autorske“ kinematografije. Možeš knjigu da napišeš o njemu, a hajde napiši o novom filmu Zvjaginceva (Bez ljubavi), ako nećeš da ispadneš budala i ponavljaš okoštale ideološke fraze zbog neke sinekure u međunarodnim fondovima. Malo ko pominje izvanredni „Sanktum“, u produkciji Džejmsa Kamerona. Ili oni koji na razne načine, ali samosvesno, svedoče o palosti sveta. Ili oni koji se zovu Lars fon Trir.
U svetlu savremenog umetničkog stvaralaštva, pa i filmskog, nalazim vrlo inspirativnim Vaš nedavno objavljeni tekst „Kolonijalizam i kultura“. Premda govori o našim, specifičnim, srpskim prilikama smatram da bi ga podjednako dobro razumeli i pripadnici npr. mnogih evropskih nacija svesni specifične, postmoderne okupacije ili kolonizacije, termina na kojem insistirate. U kom pravcu treba da se razvijaju strategije otpora koje bi dovele do dekolonizacije kulture?
Današnji otpor je pre svega otpor na planu kulture. Možda se ne može izbeći mač, ali pero je svakako neophodno, možda i zbog toga da bi se izbegao mač. A kultura je stvar samosvesti i, u krajnjoj liniji hrabrosti, pre svega da se „kaže svoja reč“, izrazi svoje iskustvo, progovori na svom jeziku, koji je isto toliko univerzalan kao i bilo koji drugi. Najpre je potrebno raščaravanje. A onda sledi akcija. I, naravno, izgradnja.
Vidite li u srpskoj kulturi, u filmskoj umetnosti posebno, spremnost da se prekine sa podražavanjem kolonijalnih obrazaca i za podvig autentičnosti, raskidanje kolonijalnih okova koji nam stalno govore da smo „mala zemlja, mali narod, kako naša kultura i identitet ništa ne znače“. Možemo li (ponovo) usvojiti onu Pamukovu rečenicu da nema malih naroda dok imaju velike priče? Možemo li opet iskopati „stare priče, motive i simbole sa kojima smo rođeni“ i predstaviti ih na način na koji moderan svet to može razumeti?Imamo li nove mehove za naše vino?
Možda, ako damo sebi slobodu da reflektujemo situaciju u kojoj smo. To je već nešto. I da povratimo svoj kulturno-civilizacijski identitet, koji je sve samo ne provincijalan, da osvestimo svoju pripadnost jednom prvorazrednom civilizacijskom toku. I da, naravno, sačuvamo svoj autonomizam - o čemu sam takođe pisao - i obnovimo svoje herojstvo sinova svetlosti, koji će u nama samima pobediti sinove tame. To je naša reč i naš zavet. A on ima ime, koje ovde nije potrebno pominjati, ali koje svi znamo.
Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
