Intervju

Humanizam u 21. veku

Ličnost protiv Megalopolisa

Slobodan Vladušić, intervju

"Mislim da je ova knjiga, po kvalitetu, nešto što spada u domen moje intelektualne lične karte. Znači, kada me neko pita šta sam radio u životu, ja mu, u prve tri rečenice, kažem da sam napisao Književnost i komentare.  Eto, to je za mene ova knjiga." Ovim rečima je Slobodan Vladušić (1973), vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pisac, književni teoretičar i publicista dočekao objavljivanje svoje nove knjige. Prava prilika da Novi Polis zatraži uvid u ličnu kartu. 

Vaša nova knjiga pod naslovom Književnost i komentari sadrži putopise, biografske zapise, naučne tekstove iz sfere književnosti ali i eseje. Da li možete da nam kažete šta je uslovilo ovakvu mešovitu strukturu knjige?

Iako na prvi pogled deluje veoma heterogeno, Književnost i komentari su zapravo, vrlo homogena knjiga. Različiti tipovi tekstova koji su u njoj zastupljeni, odgovaraju sadržaju knjige i njenoj osnovnoj ideji. A ta ideja je jednostavna. Postoji Megalopolis...

Samo trenutak. Rekli ste Megalopolis....

Da, Megalopolis. U mojoj knjizi ta reč ne označava samo veliki grad, već i jedan tip organizacije života u kome vlada ekonomski totalitarizam. Ekonomski totalitarizam označava situaciju u kojoj ekonomija upravlja svim drugim sferama društva. Primera radi, najveći broj naučnih instituta se ne bave istraživanjem, već prevashodno zarađivanjem novca (dakle, spremni su da falsifikuju istinu, ako tako mogu da zarade); najveći broj medicinskih ustanova ne leče ljude, već zarađuje novac (dakle, spremne su da žrtvuju ljudske živote, ako mogu da preko toga profitiraju); veliki univerziteti ne služe više otkrivanju istine i prenošenju istine studentima, već zarađivanju novca (dakle, student nije neko ko stiče znanje, već kupuje diplomu, a kupac je uvek u pravu); sistemske političke partije ne brinu o opštem interesu, već o podeli plena osvojenog na izborima; mediji nisu savest društva već public relation služba onih koji ih plaćaju ili poseduju, a to nisu čitaoci ili gledaoci, a još manje zaposleni novinar.

Ekonomski totalitarizam je dakle, jedno krajne antihumanističko stanje društva, jer u njemu opastanak jedinke zavisi od njenog prisustva u ekonomskim tokovima, koji su sve uži i u kojima se sve teže opstaje. Razume se, u takvom društvenom uređenju vlada manjina koja usmerava i određuje tokove novca, a to je finansijska elita, odnosno banksteri. Ostali su robovi Megalopolisa, robovi te elite. Savremeno društvo dakle, nije više građansko, a još manje demokratsko. Ako bismo ga morali nekako opisati, onda bismo kazali da ono ima primese neofeudalnog i neorobovlasničkog društva.

Da li vaša knjiga samo dijagnosticira takvo stanje?

Dijagnoza je potrebna i ne treba je potcenjivati. Primera radi, nije slučajno što u Megalopolisu vlada oskudica i to ne u novcu, već u svemu drugome što nije novac: nema ljubavi, nema prijateljstva, nema časti, nema hrabrosti, nema solidarnosti, nema ničega što se suprotstavlja vladavini novca. Nije slučajno da tamo gde je Megalopolis najgušći, tamo ima i najviše slučajeva umiranja od predoziranja antidepresivima. Pritisak Megalopolisa je dakle, sveopšti ali taj pritisak nećete videti na tv-ekranima, ni u novinama, a još manje u serijama, filmovima ili video spotovima. Međutim, taj pritisak postoji i on ubija ljude, on ih oštećuje, on svodi ljudski život na puku ekonomsku funkciju. Kako se odvija to pripitomljavanje robova? Ne više bičem, nametnutom ogranizacijom privatnog života. Dakle, da li ćete postati rob Megalopolisa zavisi od načina na koji živite. Borba protiv Megalopolisa počinje u ravni privatnog života.

Vaša osnovna vokacija je književnost: doktorirali ste na Crnjanskom. Nadam se da me nećete pogrešno shvatiti, ali da li imate osećaj da ste na neki način malo skrenuli sa vaše osnovne delatnosti istraživanjem fenomena Megalopolisa?

Razumem Vaše pitanje i ne shvatam ga pogrešno. Ono ima smisla. Kada se čovek bavi književnošću, i kada je predaje, onda on sebi mora da postavi pitanje čemu služi to znanje o književnosti.

Shvatam: kaže se da književnost ljude čini ljudima....

Da, to se kaže, ali to je fraza, floskula, u koju više niko ne veruje, jer se ne zna na koji način književnost to čini.

Pa dobro, na koji način to književnost čini, ako čini?

Odgovor na Vaše pitanje zahteva jednu malo širu perspektivu. Kazao sam da postoje robovi Megalopolisa. To su ljudi koji su svedeni na biočestice koje funkcionišu u okviru ekonomskih tokova, ali nemaju nikakvog uticaja na te ekonomske tokove odnosno na sam Megalopolis. Zato i jesu robovi. Oni rade i troše i to je sve. Postoji međutim, jedan tip čoveka, ili bolje reći, jedna figura koja se Megalopolisu suprotstavlja. To je ličnost.

U čemu se razlikuju rob i ličnost?

U nekoliko stvari. Prvo, rob živi samo u jednom vremenu: u sadašnjosti. Ličnost živi u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Drugo, rob je osuđen na sadašnjost zato što nema svoju životnu priču koja povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Ličnost tu životnu priču ima. Treće, pošto nema svoju životnu priču, rob je osuđen na Megalopolis od koga kupuje doživljaje koji prolaze kroz njega, ne ostavljajući nikakav trag. Zato se rob Megalopolisa uvek vraća Megalopolisu da bi kupio novu dozu doživljaja. Megalopolis je za roba isto ono što je diler za narkomana. Ličnost, nasuprot robu, ima životnu priču koja je sastavljena od sekvenci iskustava. Za razliku od doživljaja koji su privremeni, iskustva su trajna u vremenu. Ako su zapisana, mogu da pretraju i ličnost koja ih je stvorila. To znači da je ličnost, na neki način, puna, dok je rob prazan. Posedovanje iskustava i životne priče stvara mogućnost  ličnosti da bude u izvesnoj meri nezavisna od Megalopolisa: zato ličnost i može da ga shvati ironično, zato može da ga sagleda sa strane, što rob nikada nije u stanju da učini. Ličnost ne zavisi od Megalopolisa, u tome je poenta. 

Pretpostavljam da su ličnost i književnost na neki način povezani....

Jesu. Suština je u tome da čovek stvori svoju životnu priču, jer samo tako može da se suprotstavi Megalopolisu. A može da je stvori samo tako što će ono što je privremeno a to su doživlji pretvoriti u iskustva, a to je ono trajno, ono što se može ispričati. U svojoj knjizi navodim izvesne životne tehnike kojima se doživljaji pretvaraju u iskustva. To je mesto gde na scenu stupa književnost: naime, književnost je ona sfera gde se čovek upoznaje sa tim životnim tehnikama. Studije književnosti tako dobijaju novu ulogu: da osposobe čoveka da ovlada tehnikama za proizvodnju iskustva iz doživljaja, kako bi omogućili čoveku da postane ličnost te da se na taj način suprotstavi Megalopolisu.

Na koji način je ideja ličnosti uticala na mešoviti sadržaj Vaše knjige?

Jednostavno: Književnost i komentari su teorijska proza o tome šta je ličnost, kako nastaje, šta joj preti, i ko su druge ličnosti sa kojima čini jednu zajednicu ličnosti povezanih u vremenu i prostoru. Nešto više se može videti i u pratećim tekstovima o knjizi koji se nalaze na mom sajtu. Ja lično ovu knjigu doživljavam gotovo kao neki posebni tip romana u kome ulogu junaka imaju neke ideje. Zato i volim da je zovem teorijskom prozom, teorijskim romanom. A roman, kao što znate, upija različite žanrove pa se to dešava i ovde: u mojoj knjizi su dati primeri iskustava, mojih ličnih iskustava, koja međutim, mogu da postanu svačija, budući da se iskustva razmenjuju. To su recimo putopis sa Malte, jedan kraći odlomak posvećen Crnjanskom i Rimu ili tumačenje jedne fotografije sa Zejtinlika. Sem toga, u njoj su zastupljeni primeri čitanja i tumačenja tekstova drugih ličnosti, drugih pisaca:  Crnjanskog, Andrića, Krakova, Vinavera, između ostalih. Zatim, dati su primeri na koji način Megalopolis želi da studije književnosti potčini svojim interesima, odnosno da ih odvoji od kreiranje iskustava i životne priče. Znate, ličnost je verzija renesansnog čoveka prilagođena 20. i 21. veku. Knjiga o ličnosti mora i sama da bude raznolika, poput ličnosti.

Na kraju ovog intervjua, postavio bih vam pitanje o poreklu ideja iz vaše knjige: kako ste uopšte došli do njih?

Na dva načina. Prvo, čini mi se da je dobra strana bavljenja književnošću to što vam se svet pred vama pokazuje kao tekst. A to znači kao jedna vrlo zanimljiva stvar u kojoj ne pratite samo fabulu, premda radite i to, već tumačite i pojedine scene koje na prvi pogled nisu naročito važne. Izvor znanja je sam život, svakodnevni život ali i ekstremni, epohalni događaji. Recimo, NATO bombardovanje.

Drugo, čitate razne knjige, razne tekstove. Tuđe ideje postaju vaše, ne zato što ih učite napamet, već zato što počinjete da ih osećate kao svoje. Recimo, ova knjiga se bazira na Giju Deboru kod koga sam se prvi put susreo sa idejom životne priče koja nestaje u društvu spektakla. Zatim, tu je i nekoliko tekstova Hane Arent, koji su za mene imali snagu intelektualne utehe i podsticaja, da se može drugačije misliti i pisati, od recimo, Fukoa.

Naravno, pozadina svega toga je srpska književnost 20. veka, koju volim i koja mi puno znači. 

 

 

Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.