Intervju
Od posthumanizma do postistine
Slobodan Reljić, intervju
Dramatična iskušenja posthumanizma, "sukob civilizacija", "kraj istorije", relativizacija ljudskog i tehnicizacija čovečanstva, masovne migracije... znaci su ozbiljne "izglobljenosti" sveta u kojem živimo. O korenima tih pojava, istorijskim analogijama koje nam mogu poslužiti kao svojevrsni orijentir u anticipiranju budućnosti razgovaramo sa Slobodanom Reljićem, novinarom i analitičarom, bivšim glavnim i odgovornim urednikom nedeljnika NIN (2002-2009), autorom knjiga "Odumiranje slobodnih medija"(2011), "Kriza medija i mediji krize" (2013) i "Mediji i Treći svetski rat- smatrajte se mobilisanim (2016).
Odnosi između Zapada i Rusije su vrlo napeti. Da li je uzrok ove napetosti samo geopolitika ili činjenica da Rusija predstavlja i neku vrstu civilizacijske alternative zapadnim društvima?
Odnos Zapada prema Rusiji je fobičan. Bolestan, u osnovi. Što ima svoje razloge. Za Zapad je to najjednostavnije objasnio Samjuel Hantington kad je pre četvrt veka Rusiju opisao kao posebnu civilizaciju – lidera pravoslavne civilizacije. Bilo je to vreme kad su na Zapadu više voleli da se nadaju kako su stigli do “kraja istorije”, pa je ta misao primana kao gorka pilula. Ali svakom razumnom ona je zvučala osnovano. Kad se kaže da je Moskva “Treći Rim” to nikome ko zna istoriju nije nelogično. Danas više u to niko ne sumnja. Rusija jeste sledbenik i naslednik Vizantije. Ali Rusija je i nov entitet. U “ruskoj duši” su nataloženi i istočni uticaja od tatarskog ropstva kao i okretanje Petra Velikog Zapadu kad im je trebalo da ne izgube korak sa tehničkom civilizacije Zapada. Takva kakva je, da parafraziramo Tjutčeva, Rusija se zapadnim umom spoznati ne može. Na sve to ona je bila neosvojiva za zapadni ekspanzionizam koji je izgledao i nezajažljiv i nezaustavljiv. Najveći zapadni osvajači Šveđanin Karl XII, Napoelon, nezaustavljiva Hitelerova vojna mašina pali su u Rusiji. Kad su antikomunisti kao Vinston Čerčil posalali 1918. trupe da pokušaju da naudi ruskom boljševizmu morali su se povući. Istina, pojavljivali su se na Zapadu ljudi od Lajbnica do Degola, koji su upozoravali da Zapad bez Rusije ostaje bez kontakta sa Istokom, pisane su o tome i knjige ponekad, ali zapadna arogancija moći je to odbacivala. Danas kad se već kod ozbiljnih analitičara koristi pojam eastarnezation - nasuprot razvikanoj vestrenizaciji sveta - Rusija je Zapadu potrebnija nego ikad. I? To zapadnu buku i bes diže do neba. Problem nije u Rusiji nego u Zapadu. Zapad ne ume da sarađuje. Zapad ume samo da diktira. Moć Zapada je škorpionska. I on će se pre samouništiti nego naučiti da istinski koegzistira. To je možda najveći problem savremenog sveta koji se nepovratno menja. Da li Zapad može da prihvati civilizacijske alternative? Stojimo pred tim pitanjem.
U zapadnim medijima se danas govori u pojmovima koji počinju prefiksom post, od posthrišćanstva do postistine. Da li su ovo samo eufemizmi koji prikrivaju objavljivanje posthumanizma kao zvanične ideologije Zapada?
Lično mislim da je zapadni posthumanizam posledica zapadnog postteizma – radikalne demontaže hrišćanstva koje je sama suština i zapadne civilizacije. Zapad je, kao što je to primetio Mirča Elijade, prvo društvo u istoriji čovečanstva koje je antiteističko. Uvek je i u svim društvima bilo pojedinaca koji ne veruju. Grupa koje odbacuju veru. Ali nikad ni jedno društvo nije bilo bezbožničko. Posle Ničeovog objavljivanja “Bog je mrtav” Zapad je ušao u fazu u kojoj Čovek - a pošto to društvo neupitno drži do materijalnih vrednosti – bogat Čovek nastoji da preuzme Božje moći i ingerencije. Taj Natčovek određuje Zlo i Dobro, relativizuje pol, razmišlja o besmrtnosti. Paradoks je u tome što se ta poplava humanizma postepeno pretvara u antihumanizam, u potrebu da se Čovek na kraju tog puta pretvori u ljudski fabrikat – robota. Zavnična ideologija Zapada je Progres, što se svodi u suštini na tehnološki progres. Tako, po toj ideološkoj matrici, prvi put Čovek više nije stanovnik Božjeg carstva nego postaje šraf Mašine. Međutim, jedna od posledica toga je i jačanje Istoka. Jer Istok nije proterao Boga, nije se odrekao duha, nije ugasio dušu u Čoveku. To je stvarna osnova nadmoći, kako je govorio Dostojevski. Bez toga, Čovek se izgubi u lavirintu istorije i proždre ga Hronos. Proges Zapada počinje da se vrti u krug nesposoban da proizvede nove ideje i otvori nove horizonte iza carstva profita.
Evropsku političku scenu danas kao da karakterišu dva suprotna politička pravca: sa jedne strane, Emanuel Makron zagovora suverenitet Evrope na štetu nacionalnog suvereniteta, dok, sa druge strane aktuelne vlasti u Poljskoj i Mađarskoj traži više nacionalnog suvereniteta. Šta su uzroci i posledice ovog sukoba?
Iako politička usmerenja današnje Poljske i današnje Mađarske, i geopolitička usmerenja nisu ista, uzroci promena su isti – povratak svetog. Makron i pretežna vladajuća elita u ocvaloj Evropskoj uniji su zaštitinici status quo-a. Ali njihova pozicija je danas pre ograničenje nego osnova za konkurentnu moć u svetu koji se menja. Evropa je stigla do stanja kad sistematski poništava svoje vrednosti iz Novog veka. Istina je postala roba, Sloboda je ugurana u kavez i pokazuje se svetu kao najbolji ulov, Pravda je pretvorena u invalida koji bi trebalo da pobeđuje na maratonima. Posledica toga su raspadi. Recimo, nacionalizam i nacija. Naciju je u XVII i XVIII veku stvorila “kapitalistička civilizacija”. Stopljeni su etnosi, malo ekonomijom, malo bizmarkovski “čelikom i krvlju”. Kad su se biznis i korporativna pljačka razlili po celoj Zemaljskoj kugli onda je drugim narodima prećeno nacionalizmom. To što je dopušteno i poželjno na Zapadu, ali zlo je i kažnjivo kod drugih. Kad čujete na CNN-u da je neko nacionalista, to zvuči kao presuda suda za zločine protiv čovečnosti. Ali tako složeni procesi su van mogućnosti da ih banalni materijalni interesi kontrolišu. Otmu se. Tako danas imamo Kataloniju i desetine Katalonija po Evropi. Delimično je tačno to poređenje Katalonije s Kosovom. Ali samo sa stanovišta međunarodnog prava. U svojoj suštini Katalonija je mnogo teža havarija. Na Kosovu je sukob dve nacije - srpske i albanske, a u Kataloniji se radi o raspadu španske nacije. Raspadanje nacije, to je teži proces od raspadanje Unije. Ali iste takve pukotine postoje i u nemačkoj, francuskoj, italijanskoj naciji. Evropska unija je u svojoj suštini katalizator tog dubinskog raspada. Ne može lažno jedinstvo da zaustavi dubinski raspad. Zato nacije koje imaju života u sebi reaguju. Mađari su tu najbolji primer. I u suštini oni samo slede našu, srpsku pobunu protiv onog Frankeštajna koji se nekad zvao Novi svetski poredak, a danas nema ni ime. To praćenje zova identiteta će, najverovatnije, postati sve raširenije.
Svedoci smo ogromnih migracija koje se dešavaju poslednjih decenija: neke od njih su očigledne, poput migracija stanovništva Afrike i Bliskog istoka u Evropu; neke traju duže, ali su prikrivene, poput migracija stanovništva Istočne Evrope ka Zapadu. O katastrofičnim razmerama iseljavanja u Srbiji, skoro da se i ne govori. Kakve će po vama biti posledice ovih migracionih procesa i da li se i u kojoj meri na njih može uticati?
Migracioni talasi na Evropu imaju elementarnu istorijsku logiku. Kao kad su “svi putevi vodili u Rim”. Veliko carstvo je u središte navuklo svo bogatstvo svog doba i narodi su išli za tim. Oduzeto im je, opljačkano, odneseno i oni idu za svojim bogatstvom. Tako je evropska “pljačkaška civilizacija” sve prisvojila – u Berlinu i Londonu su ostaci starogrčke kulture, dijamnati iz Konga odlaze na ruke zapadnih gospi, zlato Afrike i Azije je seljeno u Švajcarsku… Pljačka je privlačna, ali se dugoročno ne isplati. Pogledajte posledice naše tranzicije u kojoj su nam pomagali “zapadni prijatelji” a da po pravilima “vašingtonskog konsenzusa” krenemo u “bolju budućnost”. Pod dikatatorom Titom i u neefikasnom samoupravljanju mi smo bili zemlja pred Drugim svetom – to je svet bogatih, odmah iza sveta najbogatijih. Mi smo danas Četvrti svet. Njihove banke čuvaju naše pare, njihove korporacije guše našu industriju, njihovi izdavači izdaju naše udžbenike… Katastrofa! Ali oni ovde drže jedan sloj beskarakternih ljudi kojima se daje da i oni pljačkaju taj narod ali da oni bestidno javljaju kako “svakog dana u svakom pogledu napredujemo”. Što više propadamo to se puca jačim rečima. Život nam je pretvoren u ludnicu. I, šta? Kad si mlad i još jak i možeš da im poslužiš, oni će platiti tvoje telo ili neku veštinu. Jer to su tamo stara i umorna društva. Treba ispratiti stare na večni put dok njihova deca, preskačući da se okruže svojom decom, uživaju u svojoj sebičnosti i slobodno birajući put koji to društvo podriva do granice pada. U takvom društvu se žrtvuješ za karijeru a nikako za druge ljude, koji su nekad bila “naša braća”. To je osnova migracije. Posledice se u ovom trenu ne mogu predvideti. Dva-tri potresa u “državama blagostanja” sve to mogu pretvoriti u prah i pepeo. Ne zatvarajte oči. Te države koje se danas doživljavaju kao sušta sigurnost bile su i uzrok i žrtve dva svetska rata. Pre njih nije bilo svetskih ratova.
Jedna od odlika ovog doba je i postdemokratija, ali i radikalizacija političkih sukoba, što potvrđuju događaji u Americi nakon Trampove inauguracije. Ako je premeštanje politike na ulicu verovatno bio deo plana, da li smatrate da se takav proces i njegove posledice do kraja mogu kontrolisati?
Velika je zabluda da jedan rasklimatani mehanizam kao što je današnja zapadna država, čak i najjača- američka, može beskrajno kontrolisati izlive revolucionarne srdžbe masa koje dramatični rast društvene nejednakosti dovodi na rub pucanja. Pre šest meseci je objavljeno da osam ljudi na svetu ima bogatstvo kao pola čovečanstva, 3,6 milijardi ljudi. Ovih dana javljaju kako tri američka biznismena imaju para kao 160 miliona Amerikanaca. Nikad nisu postojala društva tako velikih socijalnih razlika. Nikad i nigde. Nikave diktature nisu bile tako bezobzirne prema svojim podanicima kao liberalne demokratije. Kad se danas objašnjavaju razlozi zašto je nešto loše onda se kaže da je to doneo neoliberalizam. Kao liberalizam je dobar, samo je malo prispao. Ne, ovo su posledice liberalnog poretka. To zaklanjanje iza neoliberalizma je smešno. Do pre nekoliko godina su se krivci zvali “neokonsi” – neokonzervativci. Imena u društvu poremećenih vrednosti više ne kazuju o čemu se radi. Perspektive ne odišu optimizmom, uprkos tome što je je progres optimistički pogled pretvorio u društvenu obavezu na Zapadu. “Svetska scena koja je odškrinuta 1989, oslobodila je potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, ekspolatacije i nepravde, što bi moglo da proizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija kakve su bile Francuska 1789. i ruska 1917”, govori italijanski filozof Dijego Fuzaro. Ko će to kontrolisati? Tramp? Duboka država? Angela Merkel? Pa oni ne mogu da kontrolišu ni svoje partije. Svet je pred promenom. Nije besmisleno plašiti se toga, ali nije smisleno verovati da će bilo čiji strah zaustaviti istoriju.
Intervju je nastao u okviru projekta "Humanizam u 21. veku". Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, koji je dodelio sredstva.
