Intervju

Ništa nije propalo, kad propalo sve je

Jovan Aleksić, intervju

Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) bila je u proteklim danima poprište velike diplomatske borbe povodom predloga da se samoproglašena „Republika Kosovo“ primi u članstvo ove organizacije. Pobedi srpske diplomatije svakako su doprineli i naši mladi akademski građani okupljeni oko organizacije „Studenti za istinu- NE članstvu Kosova u Unesko“, sa čijim jednim od organizatora, Jovanom Aleksićem, studentom doktorskih akademskih studija na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, razgovaramo o aktivnostima koje su preduzeli u cilju uspešnog sprečavanja otimanja srpske duhovne i kulturne baštine na Kosovu i Metohiji.

Ne pamti se da je aktivnost jedne grupe studenata, ograničene resursima i infrastrukturom, izazvala toliko pažnje u domaćim i svetskim medijima. Pokretanje bloga i Fejsbuk stranice pratilo je više od 18 000 ljudi. Šta je sve vaše udruženje pokrenulo u kampanji sprečavanja ulaska „Republike Kosovo“ u Unesko?

Pre svega, želeo bih da istaknem veliko zadovoljstvo povodom uspeha naše akcije, krunisane pobedom Srbije u izuzetno važnoj diplomatskoj utakmici, koja je u mnogo čemu mogla da odredi njenu dalju sudbinu. Osećajući i prepoznavajući značaj ovog istorijskog trenutka, mi smo se samoorganizovali i odlučili da svojim skromnim kapacitetima, koliko god možemo, doprinesemo opštenacionalnoj borbi za očuvanje kosovsko-metohijskih svetinja. Formirali smo tim, razradili plan akcije, podelili sektore delovanja i 29. oktobra zvanično otvorili kancelariju za kampanju protiv prijema tzv. „Republike Kosovo“ u Unesko. Činjenicom da smo za sedište naše kancelarije odabrali baš Kosovsku Mitrovicu, dakle, Kosovo i Metohiju, želeli smo svima pokazati koliko smo vezani za ovaj prostor, da se upravo ovde, na „bojnom polju“, u krajnje nepovoljnim okolnostima, borimo za našu zemlju i svetle ideale istine, pravde i slobode.

Odmah smo prionuli na posao. Naš osnovni zadatak bio je vezan za skretanje pažnje domaće, evropske i svetske javnosti na brojne razloge zbog kojih tzv. „Republika Kosovo“ ne može i ne sme postati član Uneska. Pored toga, glavni prioritet predstavljao je uspostavljanje kontakata sa medijima i zvaničnicima svih 195 diplomatskih delegacija Uneska, njihovim ambasadama u Srbiji, kao i slanje pisama, fotografija, video-materijala, filmova i drugih svedočanstava o stradanju srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji na njihovu adresu. To je podrazumevalo i obaveštavanje svih nižih službenika vlada pomenutih članica Uneska zaduženih za ovo pitanje. Možemo slobodno reći da smo u svojim namerama uspeli, s obzirom na reakcije koje su dolazile iz gotovo svih delova sveta. Primera radi, jedan od najvećih medija u dalekoj Keniji izveštavao je o našoj akciji, a na svom zvaničnom tviter profilu objavio naš autorski video-snimak o spaljivanju, skrnavljenju i uništavanju srpske kulturne i duhovne baštine na Kosovu i Metohiji.

Kakve su bile reakcije na hiljade vaših mejlova, fotografija sa uništenim crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji, video snimcima, koje ste uputili onima koji su odlučivali o budućnosti istih? Može li se govoriti o buđenju savesti?

Iako veliki broj onih kojima smo slali pisma, a zajedno sa njima obilje dokumentacije, raznovrsnog foto i video materijala, na njih nisu odgovarali, sigurni smo da smo mnogima barem malo zavredili pažnju svojom upornošću i karakterom poslatih dokumenata, na koje niko ne može ostati ravnodušan. Ipak, sa zadovoljstvom možemo konstatovati da smo sigurni da je pet zvaničnika država članica Uneska otvaralo svoje elektronske poštanske sandučiće sa našom pošiljkom, čitalo naša pisma i pregledalo ostalu dokumentaciju i materijal koji smo upućivali na njihovu adresu. Slučajno ili ne, upravo su tri zemlje, među pomenutih pet, prelomile bitku na našu stranu, glasajući u korist Srbije! Na tu činjenicu smo posebno ponosni, jer smo i mi, usuđujem se reći, koliko-toliko uticali na takvu odluku.

Što se tiče domaćih, evropskih i svetskih sredstava informisanja, kazao bih da smo vrlo brzo i neočekivano lako probili medijsku blokadu koja se nalazila pred nama. Gotovo svi domaći i regionalni mediji su redovno izveštavali o nama i našoj akciji, da bi im se kasnije pridružili i neki globalni poput „Al Džazire“ i „Sputnjika“. Uspešno smo „digli buku“ i naterali mnoge ljude u svetu da razmisle kako bi se oni osećali kada bi im neko nasilno oteo najveće svetinje, sistematski ih uništavao, a onda ih proglasio svojim. To je usko povezano sa Vašim pitanjem o „buđenju savesti“, što je upravo i bio naš cilj – buđenje savesti savremenog čovečanstva, posebno njegovog hrišćanskog dela, jer, ne zaboravimo, naše crkve i manastiri na Kosovu i Metohiji nemaju samo srpski, već i univerzalni hrišćanski karakter. Oni su jedan od najsjajnijih dragulja evropske civilizacije i najveće blago iz riznice srpske srednjovekovne istorije. Ne treba posebno isticati koliko su oni bitni za nas, srpsku kulturu, umetnost, duhovnost i identitet.

Naviknuti na apatiju i nečinjenje, Vaše akcije su pokrenule pravu lavinu sličnih inicijativa od drugih, bliskih udruženja iz svih srpskih krajeva i potpuno preokrenule taj dominantni osećaj koji nam se usađuje dugi niz godina. Odakle vam je sve stizala podrška?

Moram istaći da smo od samog početka bili u živoj vezi sa našim koleginicama i kolegama iz svih univerzitetskih centara Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Podsetiću Vas da smo još 21. oktobra, tačno u 12:44 č. u Kosovskoj Mitrovici organizovali veliki studentski protest protiv eventualnog prijema lažne „države Kosovo“ u Unesko, a da su istovremeno to isto učinile naše koleginice i kolege u Beogradu i Novom Sadu. Maksimalno smo se trudili da delamo timski, koordinisano, sa uzajamnim poverenjem i najboljom mogućom komunikacijom. Zajedno sa organizacijom „28. jun“ skupili smo preko 140.000 onlajn potpisa protiv članstva tzv. „Republike Kosovo“ u Unesko. Posebno bih izdvojio vrednost ostvarene saradnje sa srpskim studentima, ali i našim ljudima, iz rasejanja, kojima bih ovom prilikom iskazao posebnu zahvalnost, jer su svojim delovanjem u inostranstvu i te kako doprineli pozitivnom ishodu naše akcije.

Oni su čak i novčano pomogli našu kampanju, iako nikoga od nas nisu lično poznavali. To govori da su nam verovali, zbog čega osećamo iskrenu radost i sreću. Trudili smo se da opravdamo njihovo poverenje i čini mi se da smo u tome uspeli. Inače, kad smo već kod novčanih sredstava, obavestio bih javnost da je naša kompletna kampanja do sada koštala 855 evra, verovali ili ne. Nismo imali apsolutno nikakve izvore finansiranja, a sav pomenuti novac poslali su nam Srbi iz dijaspore. Zbog toga smo neke stvari tokom akcije morali da finansiramo iz sopstvenih džepova. E sad, zamislite koliko su novca Albanci uložili u njihovu kampanju... Možete li zamisliti? U koliko se miliona „zelenih novčanica“ možete kladiti...? Time naša akcija još više dobija na značaju, jer je ostvarena u gotovo nemogućim uslovima.

Glasanje u Unesku je možda i prilika za ispravljanje jedne loše nacionalne karakteristike, a to je da ne negujemo dovoljno prijateljstva sa onima koji su nam naklonjeni. Uprkos mnogim pritiscima, o kojima su govorili i naši zvaničnici prenoseći razgovore sa stranim kolegama, mnogi su odlučili da podrže Srbiju u njenoj borbi. Da li je ovo prilika da se snažnim, ali dostojanstvenim diplomatskim aktivnostima istakne neprocenjiva važnost svih onih koji su nam pomogli u ovoj, za nas, izuzetnoj prilici?

Stara mudrost kaže, „prijatelj se u nevolji poznaje“. Smatram da je jedan od osnovnih preduslova opstanka naše države izgradnja mostova poverenja i negovanje savezništva sa svim onim državama koje su bile uz nas kada je nama bilo teško. Njih nema malo! To je, zapravo, većina čovečanstva! Ukoliko pogledate mapu zemalja koje su glasale za i protiv nas po ovom pitanju (kao i uzdržano), može se jasno videti da nismo usamljeni u nameri da branimo svoje životne interese i osnovne postulate međunarodnog prava. Gotovo cela Azija i Južna Amerika glasale su u našu korist. To govori da se svet menja i da polako dolazi doba multipolarnosti, u kom neće biti mesta za nametanje globalnih interesa samo jedne supersile, koja je od raspada Varšavskog pakta i Sovjetskog Saveza suvereno gospodarila maltene celom planetom. Vrlo je bitan podatak da su sve zemlje BRIKS-a glasale za nas. To su države koje imaju najveći ekonomski, privredni i vojni potencijal, uz gotovo neograničene prirodne i ljudske resurse. One će u bliskoj budućnosti sasvim sigurno biti jedan od nauticajnijih kreatora svetskih dešavanja. Mislim da njihovu naklonost i podršku jednostavno moramo iskoristiti, što do sada, nažalost, nije bio slučaj.

S tim u vezi, usudio bih izraziti, čini mi se, opravdanu sumnju u delotvornost dosadašnjeg dugogodišnjeg spoljnopolitičkog kursa Srbije, oličenog u paroli „Evropa nema alternativu“. Hajde da vidimo šta nam je on doneo i šta nam danas donosi. Osim bezbrojnih ucena, ponižavanja, vređanja i kolonijalnog tretiranja, gotovo ništa ili malo šta dobrog. Pogledajmo kako su zemlje članice EU glasale povodom pitanja koje je tema ovog intervjua. Osim Španije, Slovačke i Kipra, koje su glasale za nas, Grčke, Rumunije i Poljske, koje su bile uzdržane, sve ostale članice EU glasale su za samoproklamovanu „državu Kosovo“. One su, dakle, glasale da Gračanica, Pećka Patrijaršija, Visoki Dečani, spaljena Bogorodica Ljeviška i još 1.500 drugih srpskih kosovsko-metohijskih svetinja pripadnu onima koji su ih sistematski uništavali i zatirali. Da li su nam to prijatelji? Čini mi se da se odgovor sam po sebi nameće. Zato cenim da je krajnje vreme da se konačno „podvuče crta“, da se jasno, hladne glave, bez velikih emocija, sagleda sa kojim državama Srbija može ostvariti zajednički interes, sa kojim državama deli iste vrednosti, sa kojim državama može ravnopravno sarađivati, da se, konačno, preispita pomenuta bezalternativna politika, koja očigledno ne donosi dobre rezultate. Uostalom, po meni, samo Srbija nema alternativu!

Takođe, smatramo da je ovo i prilika da se na isti način istaknu i oni koji su sve učinili da se Srbiji otme ono što je njeno. Mnogi su nam stari znanci, ali potrebno je istaći ulogu Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, dakle onih zemalja iz susedstva sa kojima Srbija kontinuirano pokušava da gradi dobre odnose, ponekad, čini nam se, i nauštrb sopstvenih interesa?

Odgovor na Vaše pitanje ponovo ću započeti citiranjem poznate narodne izreke, koja kaže: „Ne padne sneg da pokrije breg, već da svaka zverka svoj trag pokaže“. Ove proste, ali mudre reči, vrlo slikovito mogu govoriti o karakteru, ali i pravim namerama pomenutih država prema Srbiji i srpskom narodu. One istovremeno mogu biti i sažet odgovor na Vaše pitanje. Ipak, njegova ozbiljnost zahteva jednu opsežniju analizu, i to ne samo međudržavnih odnosa između nas i naših suseda, već i odnosa među nama samima. Postavlja se pitanje, zašto bi nas neko poštovao, ako mi sami sebe ne poštujemo? Često se u bliskoj prošlosti dešavalo da zvanična Srbija i previše insistira na „pomirenju u regionu“, i „dobrosusedskim odnosima“, ponekad čak i nauštrb sopstvenih interesa, kako ste i sami istakli. Bilo je i epizoda pravog „posipanja pepelom po glavi.“ Setimo se samo besomučnih izvinjavanja bivšeg predsednika Srbije. Da ne spominjem druge brojne primere, da ne bismo skretali sa teme ovog intervjua.

Jednostavno, da bi nas drugi cenili, moramo prvo sebe da cenimo. Moramo nastupati jedinstveno, snažno, uporno i hrabro, sa jasnim ciljem, onako kako smo nastupali tokom ove kampanje. Pritom, ne mislim samo na našu studentsku akciju, već i na naše najviše državne organe, diplomatiju, Crkvu, medije, celokupno društvo. Uveren sam da je odnos sa državama koje ste pomenuli najbolje graditi na bazi apsolutnog reciprociteta. To je, ako hoćete, i najpoštenije. A da li bi bilo uopšte normalno da se drugačije odnosimo prema onima koji svaku priliku koriste za maksimalno ponižavanje Srbije i svesno gaženje njenih vitalnih interesa, i pored sve njene dobre volje, iskazane bezbroj puta...? Recimo, podsetiću da je Srbija jedina država na Balkanu koja je napad naoružane albanske grupe na makedonske regularne policijske snage u Kumanovu maja tekuće godine okarakterisala kao teroristički akt, što je on po svom karakteru i bio. Srbija priznaje Makedoniju pod njenim ustavnim nazivom („Republika Makedonija“), iako je njen oficijelni međunarodni naziv BJR Makedonija, rizikujući da pokvari svoje tradicionalno dobre odnose sa Grčkom. Da li treba spominjati da sama BJR Makedonija ima velikih problema sa Albancima, slične onima sa kojima se suočavala Srbija...? Opšte je poznato da Albanci imaju otvorene pretenzije na celu zapadnu Makedoniju, koju već sada nazivaju Iliridom. Sa njima je Makedonija i rat vodila 2001. godine. Ipak, i pored svega toga, zvanična BJR Makedonija stala je na njihovu stranu, rekao bih, na stranu svoje propasti, protiv Srbije, iako vrlo dobro zna tragičnu kosovko-metohijsku priču, jer je delom na svojoj koži osetila.

Šta tek reći za Crnu Goru...? Šta reći, a ne zaplakati, zakukati, presvisnuti...? Zamislimo samo da se sada odnekud pojave Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Petar Cetinjski, veliki Njegoš, kralj Nikola I Petrović i pogledaju šta rade oni koji danas vladaju njihovim zavičajem... Šta bi oni rekli, šta bi radili, kako reagovali na besprimernu sramotu koju njihovoj zemlji nanosi aktuelni montenegrinski režim...? Ovo što su oni uradili nije samo zločin i strašan greh prema Srbima i Srbiji, već prema iskonskoj Crnoj Gori. Jedna stara velika evropska država, katolička Poljska, članica EU i NATO, gotovo tradicionalno antiruski nastrojena, glasala je uzdržano. Preko Atlantskog okeana, hiljadama kilometara daleko od nas, nalazi se Meksiko, koji se graniči sa Sjedinjenim američkim državama, u kojima živi na desetine miliona ljudi meksičkog porekla. Uprkos svemu tome, Meksiko je glasao u korist Srbije. A mala, opljačkana, siromašna despotija komunističko-atlantskog diktatora glasa protiv „roda najrođenijeg“, u korist onih koji bi vrlo rado Crnu Goru sahranili. Ali, dobro. Hvala im. Hvala i BJR Makedoniji i Crnoj Gori. Pamtićemo.

Smatrate li da je neophodna jedna vrsta objedinjavanja svih resursa i snaga kako bi ovakve „grupe za pritisak“ kao što je vaša imale i jednu vrste intitucionalne podrške za iskušenja kojih će svakako biti i ubuduće i koji bi to model „krovne konstrukcije“ mogao biti?

Apsolutno, da! Čak mislim da je to neophodno! Naša akcija pokazala je koliki značaj mogu imati dobro organizovane grupe mladih obrazovanih ljudi koji imaju isti cilj. Da bi se on postigao, potrebna je ljubav, vera, nada, ali, pre svega, sloga. Ako se sve to poseduje, i nemoguće se može učiniti mogućim, uz veliki rad, trud, predanost, upornost i hrabrost. Navešću samo primer naših „Orlića“, omladinskih prvaka sveta u fudbalu. Da li je iko od nas iskreno verovao da oni mogu postati šampioni sveta, pobediti Brazil u finalu, golom u prudužecima, u 118. minutu...? A oni su, eto, pokazali da su čuda moguća. Deca iz radničkih porodica, koja žive u uslovima opšteg pada svih društvenih i moralnih vrednosti, koja treniraju na livadama i oranicama, okružena lošom nesportskom atmosferom, raznim „menadžerima“ i sumnjivim tipovima, postaju najbolji mladi fudbaleri planete. Kako? Pa upravo tako što su posedovali vrednosti o kojima govorim! Pokazali su nam put. Neka njihov primer bude svetionik celoj našoj generaciji, čiji vreme tek dolazi.

Što se tiče modela „krovne konstrukcije“ eventualnog formiranja svenacionalne srpske omladinske organizacije, smatram da u našoj istoriji imamo vrlo dobre uzore, koji nam mogu poslužiti kao svojevrsan šablon. Pomenuću samo Ujedinjenu omladinu srpsku, osnovanu u Novom Sadu 1866. godine. Njeni članovi bili su najperspektivniji mladi Srbi toga doba, od kojih su mnogi stvarali istoriju (Vladimir Jovanović, Jevrem Grujić, Svetozar Miletić, Nikola Pašić, Nikola I Petrović Njegoš, Marko Miljanov Popović, Mašo Vrbica, Lazar Tomanović, Vladimir M. Jovanović, Valtazar Bogišić...). Ako su oni tada, u 19. veku, bez dobrih saobraćajnica, telefona, interneta i ostalih sredstava komunikacije (da ne govorim o drugim uslovima), mogli da se ujedine oko plemenitih nacionalnih ideala (a dolazili su iz različitih delova Balkana, praktično skoro iz svih delova Srpstva), zašto to danas ne bismo mogli mi...?!? Ne vidim ni jedan razlog. Zato ću se pohvaliti zapažanjem da je naša Kancelarija bila prava Ujedinjena omladina srpska u malom! U njenom radu učestovali smo mi sa Kosova i Metohije, naši prijatelji iz centralne Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, pomagali nam mladi Srbi iz Rusije, Kanade, SAD, Švedske, Austrije, Francuske, Nemačke, Australije, Južne Amerike, praktično sa svih meridijana.

Nakon mnogo vremena, omladina je jedinstveno simbolično digla svoj glas. To je samo po sebi velika stvar. Što je do nas - uradili smo. Dali sve od sebe. Pokazali smo da smo živi, da Srbija i Srpstvo imaju na koga da se oslone u budućnosti. Pokazali smo da zajedno možemo sve. Da „ništa nije propalo, kad propalo sve je“. Srbiju mogu sačuvati, spasiti, odbraniti i obnoviti samo oni koji je vole, samo oni koji je poštuju, samo oni koji znaju kroz kakve je muke prošla, samo oni koji u nju veruju. A to su njena deca. Mi imamo samo jedni druge. Vreme je da svi to shvatimo.