Intervju

"Kontrakultura" protiv dominantnog sistema vrednosti

Autor: Bojan Tomić

dr Divna Vuksanović, intervju

Suočeni sa višemesečnom ofanzivom najrazličitijih rijaliti programa koji u poslednje vreme izazivaju žestoke reakcije i protivreakcije, prisiljeni da, makar i menjajući kanale, gledate kako  pored vas promiču neki ljudi koji bi u jednom pristojno uređenom društvu imali svoje mesto na margini, a ne u prajmtajmu televizija sa nacionalnom frekvencijom, možda i više nego ikad prisustvujući „trivijalizaciji života kao duhu vremena“ za pojašnjenje ovih fenomena obratili smo se  filozofu medija dr Divni Vuksanović, red.Profesoru Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, autorki više knjiga iz oblasti medija, njihovog značaja u savremenim društvima i uticajima koje vrše na svoje konzumente. Njena dvotomna „Filozofija medija: ontologija, estetika, kritika“ je pionirsko, ali i uzorno delo sveobuhvatnog sagledavanja ovog fenomena.

Fenomen rijaliti programa nije od juče tema u srpskom društvu, ali, čini mi se, da je ovog leta postao tema koja žestoko uzburkava duhove. O čemu se radi? Može li se govoriti o jednoj vrsti pobune duha koji neprestano potiskivan više jednostavno ne može da trpi tu vrstu medijskog nihilizma?

Reč je, zapravo, o tome da se skoro u isto vreme, na nekoliko televizija sa nacionalnom frekvencijom, emituju rijalitiji, koji pokrivaju veći deo programa ovih televizija. Gledaoci gotovo da nemaju izbor, pogotovo ukoliko nisu pretplatnici kablovskih tv programa, a takvi su u većini u Srbiji. Otuda se s razlogom postavlja pitanje šta gledati, ako niste ljubitelj rijalitija. „Izbor“ se svodi na RTS, čiji je program bez rijalitija. Čak i da nisu u pitanju rijalitiji sumnjive sadržine, i da su na njihovom mestu, recimo, sportske emisije, verujem da bi gledaoci reagovali, pitajući se zašto jedan tip emisija prevlađuje u odnosu na sve druge televizijske formate i sadržaje. Uostalom, osim informisanja i zabave, bitna uloga televizije sastoji se u njenoj obrazovnoj i kulturnoj funkciji. Ukoliko bi na ovim televizijama skladno bili razvijani i programi iz oblasti nauke, kulture, umetnosti, obrazovanja, odabrani rijalitiji  (a reč je, naprosto, o formatu, tj. o aktuelnom tv žanru), bi mogli da se uklope u programsku koncepciju jedne dobro zamišljene i izbalansirane televizije.

Ovako, gledaoci su prisiljeni da gledaju ono što se nameće kao jedini sadržaj. Nije u pitanju samo pobuna duha, već i pravo na izbor, koji se ne može zameniti pukim pritiskom na dugme daljinskog upravljača. Jer, nacionalne frekvencije obavezuju emitere, i zloupotreba ove privilegije jeste ono što, s pravom, izaziva revolt građana. Uz to, bez obzira na činjenicu da aktuelna peticija protiv rijalitija nema pravnu težinu, ovde je na delu iskazivanje volje jednog dela građana (preko 100 000 u ovom trenutku), što zahteva promptni odgovor organa vlasti, kao i institucija koje deluju u oblasti kulture, medija i obrazovanja. Jer, nije svako pitanje od javnog značaja samo pravnog karaktera, već je ono i etičko i političko pitanje. Ukoliko deo javnosti pokušava da artikuliše kritiku medija na ovaj način, takvu problematizaciju valja prepoznati, uvažiti je i reagovati na nju konstruktivno, a ne ravnodušnošću i pasivnom agresivnošću, kao što je to do sada, generalno uzevši, bio slučaj.

Srbija svakako nije usamljen primer u tom društvenom eksperimentu banalizacije i povratka u stanje prvobitne zajednice, ljudi bez ikakvih društvenih veza, lišenih svih identiteta osim onog potrošačkog. Ipak, slažete li se da su ti eksperimenti opasniji upravo po manje narode čiji su istorijski koreni nešto slabiji i koji nisu prvi put objekt tuđeg političkog, ekonomskog, ideološkog inženjeringa?

Ne postoje, koliko znam, istraživanja o uticaju rijalitija na određene kulture. Međutim, tokom kratkog istorijata razvoja ovog tv formata, od svega nekoliko decenija postojanja, oni sa najesktremnijim scenarijima i sadržajima, uglavnom su loše primani u društvima koja su okrenuta, u vrednosnom smislu reči, vlastitoj tradiciji. Iako je rijaliti globalni medijski fenomen, ipak je ovaj vid „zabave“ sa nekih kulturnih prostora naprosto proteran, dok neke nije ni osvojio. 

U nekoliko ste navrata problematizovali odnos logike kapitala i logike kulture, ističući njihovu nepomirljivu suprotstavljenost. Može li se ta antinomičnost ipak razrešiti promišljenom kulturnom politikom, stvaranjem kulturnog obrasca koji bi zauzdao demone profita po svaku cenu, i važnije od toga, postoji li uopšte svest o značaju tog imperativa kod onih koji su i zaduženi da o tome brinu?

Kulturna politika je ona praktička veština (menadžmenta u kulturi) koja se tiče oblasti kreiranja razvoja kulture, strateški gledano. Velikim delom, određena je društveno-ekonomskim kontekstom svog delovanja. To znači da je u svetu dominacije kapitala kao osnovne vrednosti, kultura nužno potisnuta u drugi plan. Ipak, i u takvoj konstelaciji odnosa između kulture i tržišnih vrednosti, moguće je primeniti neke modele i rešenja, koji bi kulturu sačuvali od pukog svođenja na robni proizvod. Antinomičnost o kojoj govorite načelno se ne može prevladati, ali bi primenom određenih instrumenata kulturne politike mogao da se poboljša nezavidni položaj kulture u današnjem vremenu. U krajnjoj liniji, temeljne “vrednosti”  kapitalizma predstavljaju konstantni izazov za svet kulture, koji ga već samim svojim postojanjem, u smislu potvrde “drugosti” i “razlike”, dovodi u pitanje. Otuda kapitalizam nastoji da u sebe asimiluje svet kulture, i time ga, ujedno, i pacifikuje, dok kultura, po definiciji, ukoliko je kultura, a ne roba, nastoji da pruži svojevrsni otpor.  

Posmatran u jednom trenutku kao „totalna demokratija“ čini se da i internet i društvene mreže pod naletom kapitala postaju instrument „neutralizacije i depolitizacije“. Mogu li oni ostati džepovi otpora ili se i njihova uloga treba rekontekstualizovati?

Internet demokratija je tehnicizovana „demokratija“, namenjena, kao mogućnost, isključivo onima koji koriste računarsku tehnologiju, a to je ipak, globalno uzevši, privilegovana manjina. Na drugoj strani, aktivisti na Internetu, među koje se ubrajaju najrazličitije političke grupacije, ali i hakeri, nastoje da pronađu načine političkog delovanja koji su primereni informacionom dobu. Internet je delimično kontrolisan, i tu vidim mogućnost za stvaranje „džepova otpora“ o kojima govorite.

Jednom prilikom ste govorili o potrebi stvaranja jednog novog „kontrakulturnog“ pokreta, naglašavajući da on nikako ne bi bio „subkulturni“. Možete li nam objasniti šta ste tom prilikom tačno imali u vidu?

Za razliku od potkultura ili tzv. „stilova života“, koji su manje-više u skladnom odnosu sa dominantnom, roditeljskom kulturom, kontrakultura otvoreno dovodi u pitanje vladajući poredak vrednosti, i to na najširoj osnovi. Na našem kulturnom podneblju, čini mi se, hronično nedostaje upravo ta moćna energija kontrakulture, kritike i osporavanja dominantnog, tržišnog sistema vrednosti. Iako u njoj postoje istaknuti pojedinci i manje grupe, što deluju aktivistički i vaninstitucionalno, odnosno u pravom smislu reči – alternativno, to još nije preraslo u neki snažniji pokret osporavanja u nas. Ovom prilikom, kao dobar primer kontinuiranog vaninstitucionalnog delovanja kulture otpora u regionu, izdvojila bih grupaciju Anarhija Blok 45, koja svojim aktivnostima demonstrira kako je moguće kontrakulturno delovati nasuprot i izvan sistema vladajućih kapitalističkih vrednosti ovde i sada.