Intervju

Novi Zeland, Bog te video

Aleksandar Sarić, intervju

Sagovornik Novog Polisa je Aleksandar Sarić, trener golmana u fudbalskoj reprezentaciji Srbije do 20 godina koja se nedavno vratila sa osvojenom titulom na Svetskom prvenstvu održanom na Novom Zelandu. Jedan je od 36 Argonauta koji su se otisnuli u ovu daleku zemlju kako bi Srbiji doneli Zlatno runo. Upravo ovu mitsku metaforu je upotrebio Aleksandar Sarić opisujući kako funkcioniše naš tim, ističući zajedništvo kao preduslov za ostvarenje čuda, a osvojena titula svetskih šampiona to zaista i jeste.

Osobina čuda je, rekao bih, da nas zaseni u trenutku, zaboravljajući pri tome da se ona ne dešavaju preko noći. Ona su tek vrhunac napornog rada i samopregora čitavog tima ljudi koji su predvodili zlatne dečake do ostvarenja sna. Kako je izgledao taj proces od samog početka, da li ste znali kako će sve izgledati na kraju?

Uspeh nije momenat već proces i mnoge stvari u životu mogu biti slučajne, ali uspeh nikada nije slučajan. To što je naš uspeh građen u tišini ne umanjuje ga. Ista ekipa ljudi koja je krenula u ovaj proces pre tri godine zajedno je stigla na odredište sa istim onim elanom sa kojim se zaputila u ovu avanturu osvajanja najvećeg fudbalskog trofeja u srpskoj istoriji. Mi nismo tačno znali kako će izgledati naš put, niko ga od nas nije prošao, ali smo pravili njegove mape usput i u nedostatku putokaza mi smo ih na raskršćima kao prethodnica kačili pred igrače, verujući da činimo pravu stvar. U tome je sigurno prednjačio selektor Paunović, uz asistenciju svih članova stručnog štaba. Dešavalo se da u Kući fudbala i od igrača tražimo da skiciraju naš put, da odrede ciljeve i oni su to radili; mi i dalje imamo i fizički i u elektronskom obliku zapisane ciljeve i planove i to zapisane rukom većine igrača.  

Fascinira samouvernost koju je selektor Paunović sa članovima stručnog štaba pokazivao od prvog okupljanja reprezentacije. Pustiti momcima utakmicu iz 1987. godine kojom je mlada reprezentacija tadašnje države postala svetski prvak i reći im, otprilike, „ovo ćete biti vi za tri godine“ zahtevu jednu nekarakterističnu „drskost“, pomalo i „ludost“, u najpozitivnijem smislu te reči? Ne bi bilo iznenađenje da tako nešto uradi stručni štab mladih košarkaša ili vaterpolista, ali u sportu u kojem se nismo baš proslavili u zadnjih 20-ak godina...?

Neko je rekao “Pucaj na mesec, čak i ako promašiš pogodićeš zvezde” i dobro je rekao. Ne verujem ni da su naši protivnici imali drugačije snove kada su se pre tri godine okupili, razlika je , što smo mi naše obelodanili i pretvorili u ciljeve i planove, u nešto opipljivo. Svaki član štaba je napismeno od selektora dobio šta su njegove obaveze dužnosti i šta se od njega očekuje u odnosima sa ostalima. Sama činjenica da smo u svim ekipnim sportovima ekstremno uspešni kao nacija osim u fudbalu nije nas obeshrabrila, dala nam je motiv i snagu, shvatili smo da je došlo vreme da se stvari promene.  

Na tragu prethodnog pitanja, ovaj uspeh dovodi i do zapitanosti o karakteru i mentalitetu nacije. Svojevremeno je jedan od najvećih srpskih intelektualaca Slobodan Jovanović rekao, parafraziram, da smo mi narod velikih pregnuća, da smo u stanju neviđenim naporom učiniti gotovo nemoguće stvari, ali da kad treba polako, strpljivo i u tišini graditi svoju kuću – tu zakazujemo. Ovaj uspeh kao da je baš dokaz da smo dobili jednu generaciju koja pokazuje koliko predan rad u tišini, sinergija svih članove te male zajednice, davanje od sebe onog najboljeg za uspeh celog kolektiva, solidarnost i ljubav koja prožima zajednicu, mogu biti putokaz za pobede i na svim drugim poljima?

Često se dešava u našem narodu kao i svuda uopšte da postoje razmimoilaženja u mišljenjima i to je normalno. Čak je i poželjno kako bi se stvar sagledala iz više uglova i kako bi se donele kvalitetnije odluke. Dobro ste rekli i prave ste reči upotrebili; “solidarnost i ljubav”, te dve osobine su jako bitne u bilo kom zajedničkom naporu. Problem kao što smo rekli nije razlika u mišljenjima nego nezadovoljstvo onih čija mišljenja nisu uvažena. Ako ova dva kvaliteta (solidarnost i ljubav) nadjačaju sujetu i gordost izgledi na uspeh naglo se povećavaju bilo čime se bavili.

Ne znam da li ćete se složiti sa mnom što ističem da nam je u fudbalskom, ali i u svakom drugom smislu, ova titula bila neophodna i kao jedna vrsta promene paradigme? Naime, smatram da nam baštinjenje uspeha Čilenaca ili reprezentacije na Mundijalu 1990. godine više škodi nego što donosi koristi, pomalo nas ostavlja zaglavljene u jednom vremenu koje je davno prošlo i kojeg se kao takvog treba sećati, ali impuls za veru u sebe i svoje mogućnosti donose upravo uspesi koje ostvaruju momci kao što su ovi koje predvodite. Neopterećeni, bez kompleksa, sigurni u sebe, sa nekim vrednostima i posvećenostima kakve do sada nismo imali priliku videti?

Ova titula je osvojena na pravi način, ona nema mrlje. Niko, ni Amerikanci ni Brazilci ni Mali ni Mađari nisu imali zamerki ni na suđenje ni na fer plej. Naš tim ne pravi nepotrebne kartone, svi se bore do kraja bez obzira dali vodimo ili gubimo. Postavljene su vrednosti , najvažnije četiri među njima su: Entuzijazam, Poštovanje, Odgovornost i, na kraju, Poverenje. Naš uspeh nije sam rezultat već način na koji smo do njega došli. Mislim da svi imaju razlog da budu ponosni načinom na koji su predstavljali svoju državu, svoje porodice i sebe same na ovom takmičenju. 

„Bog svoje najteže misije dodeljuje svojim najboljim izabranicima“, kredo je pod kojim ste ulazili u svaku utakmicu. Reči „Hvala ti, Gospode“ jednog našeg fudbalera ili „Oče naš“ na terasi gradske skupštine kao da potvrđuju Vaše reči o nekom promislu kojim je ovaj tim vođen na ovom putu. Kao da ste svi bili svesni nekog metafizičkog načela koje je neophodno za donošenje Zlatnog runa, neke male asistencije „odozgo“?

Čak i najmanja asistencija “odozgo” pravi velike razlike ovde “dole”. Naša pobeda će imati odjek , mi smo toga od početka bili svesni. Verujemo da će dati motiv i drugima, uspeh je zarazan kao i neuspeh, klima u jednoj državi može se promeniti ovakvim pobedama. Sam značaj ovog takmičenja dao je dodatnu energiju momcima da u nekim stvarima sami sebe nadmaše i postanu bolji nego ikada . Trebalo je raditi u tišini na kraju sveta, verovati i nadati se, a “Svevišnji” je sve na kraju sklopio u jednu prelepu priču.

Trener ste zvanično najboljeg mladog golmana na svetu. O „suđenosti“ da tako bude govori i fotografija iz 2007. godine koja ovih dana kruži internetom i društvenim mrežama. Na njoj je dvanaestogodišnji Predrag Rajković sa roditeljima koji su u nagradnoj igri jednog dnevnog lista osvojili 100 evra i na pitanje šta će uraditi sa novcem, odgovorili su otprilike „ nije to ni mnogo ni malo novca, ali eto ovaj naš mali zapeo da bude golman, pa ćemo mu kupiti prave golmanske rukavice“. Samo koju godinu kasnije Vi ste ga uzeli u svoje ruke, a epilog nam je poznat. S obzirom na Vašu stručnost, veliko domaće i međunarodno iskustvo(Srbija, Austrija, Portugal, Slovačka, Izrael...) posmatrate li priznanje Rajkoviću kao i krunu Vašeg trenerskog posla, do ovog trenutka?

2010-e godine u Zrenjaninu pred prijateljsku utakmicu Rumunije i Srbije reprezentacija do 15 godina, prvi put sam imao priliku da održim trening Predragu Rajkoviću. Ako neko kao Predrag Rajković objedini kvalitete kao što su brzina i mirnoća i neverovatan fokus i osećaj za igru, takav čovek ima odlične izglede da postane svetski golman. Pored toga, on ima i izražene liderske osobine koje mu pomažu da tokom celog meča pre svega komanduje samim sobom, a zatim i ostalim članovima tima. Smatram da je uloga trenera da igraču pokaže putanju i pravac kojim treba ići, da ga pripremi da od njega pokaže ono najbolje i najvrednije na tom putu. Ja sam se trudio da svi koji rade sa mnom nađu svoje putanje, nisam sklon da im ih ja određujem već im samo asistiram u potrazi da izađu na svoj put. Rajković je našao način da popravlja sebe i da sam sebe nadmašuje, taj proces je postao kontinuiran i zato je Rajko danas ovde gde jeste, na vrhu sveta gde je i nas doveo . Ovo jeste do ovog momenta, kada se uzme u obzir i moja igračka karijera, najveći uspeh koji sam postigao. Istakao bih bi ovde i ulogu naših golmana Vanje Milinkovića Savića i Filipa Manojlovića koji su stvorili kvalitetan radni ambijent i koji su Predraga Rajkovića zdušno podržavali tokom celog šampionata.    

Ne potcenjujući značaj nijednog našeg uspešnog sportiste, naprotiv, ipak, prosečan Srbin bi, hteli mi to da priznamo ili ne,  dao sve tekvondo olimpijske medalje i, pride, Vimbldon, samo za onaj trenutak u kome kapiten seniorske fudbalske reprezentacije podiže pehar na Mundijalu ili šampionatu Evrope. Verujete li da ovaj fantastičan uspeh mladih fudbalera može biti kapitalizovan za koju godinu i u A timu?

Ja verujem da ideje i imaginacija kreiraju budućnost ,odnosno što smo u stanju da zamislimo- u stanju smo i da izvedemo. Na kraju krajeva, čak je i avion prvo bio ideja u glavi pionira avijacije, na kraju je uzleteo i njih poneo u nebo. I ova titula je delovala nemoguće kao što deluju i sve naše buduće titule sada. Postavlja se samo pitanje vere;  da li ćemo stvoriti kritičnu količinu vere koja će nas pokrenuti ka tituli svetskog ili evropskog prvaka. Tu mislim ne samo na igrače već i na štabove, javnost, narod , svi smo mi tim. Verujem u ovaj štab, verujem u ove momke i našu rešenost, jer naša odlučnost na kraju biće bitnija od bilo čije druge odlučnosti.

Zahvaljujući Vam na razgovoru za NP, završićemo ga u mitskom duhu: unapred zakazujem razgovor sa Vama kada se vratite sa nekog od sledećih Mundijala, kada David bude opet pobedio Golijata :)

U rukama mlađanog Davida svaka praćka biće ubojita ….. ;)