Intervju

Prvi intervju sa Slobodanom Miloševićem nakon njegove smrti

Razgovor vodio: Aleksandar Vranješ

Noseći se onom starom „Ko na brdo, ak' i malo, stoji više vidi no onaj pod brdom“ pitali smo bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije, g. Slobodana Miloševića kako danas posmatra politička dešavanja u Srbiji. U dvosatnom razgovoru, g. Milošević nam je veoma ljubazno odgovarao na različita pitanja, ističući svoje viđenje budućnosti, ekskluzivno za internet magazin #NoviPolis.

Uzevši u obzir da je ovo Vaše prvo pojavljivanje u medijima nakon devet godina, počeo bih intervju pitanjem kako Vam je Gore?

Želim pre svega da srdačno pozdravim sav srpski narod i sve ostale narode koji žive danas u Srbiji, ali i šire. Bez obzira na sva iskušenja i izazove pred kojim se nalazi naša zemalja, ipak se nadam da su svi dobro i da su, koliko je to moguće, u dobrom raspoloženju. Što se mene tiče, ja sam dobro. Nakon svega osećam se kao moralni pobednik. Ovde se družimo, pratimo televizijski program iz Srbije, ali i ostale medije, raspravljamo o politici i brinemo se za sudbinu našeg naroda.

Uvek me zanimalo da li Vas i Tamo oslovljavaju sa "predsedniče" kao što je bio slučaj u Hagu?

Zanimljivo je Vaše pitanje, većina me ovde oslovljava sa Sloba, a predsednikom me nazivaju samo Franja i Alija. Oni su me baš lepo dočekali pre devet godina, da sam tek tad uvideo koliko je bilo njihovo poštovanje prema meni i funkciji koju sam obnašao. Tada, tokom dočeka, pojavio se i Zoran, došao da se uveri da sam konačno stigao, nakon čega se okrenuo i otišao. Ni danas ne želi sa mnom da razgovara. Neki kažu da je i dalje veoma ljut i razočaran, ne samo na mene, nego pre svega na one dole, a verovatno pomalo i na sebe.   

Kako danas, sa ove distance, posmatrate Srbiju i aktuelnu političku situaciju?

Pred sam kraj političke karijere glasno sam govorio da zemlje kojima se komanduje spolja, relativno brzo ostaju bez svoje prošlosti, tradicije, svojih navika, jezika, jednom rečju bez svog identiteta, a gubljenje nacionalnog identiteta najveći je poraz jedne nacije. Ali bilo je kasno, niko više nije želeo da me čuje. Nisu mi verovali ni kada sam govorio da ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije i sad sam siguran da će to isto dočekati i Vučić jednog dana, kada im više ne bude trebao. Spoznavši napokon istinu i on će uzaludno dozivati ljude razumu, a više ga niko neće slušati. Sve u svemu teško svi zajedno danas možemo da odgovorimo na ono čuveno pitanje "sa čim ćemo pred Miloša?".

Znači niste optimista kada je aktuelna vlast u pitanju?

Kao što i sami znate, više od dve decenije traju napori da se celi Balkan stavi pod kontrolu određenih zapadnih sila. Veliki deo tog posla je obavljen postavljanjem marionetskih vlada, a upravo zaslugom naših „postpetooktobarskih“ političara i njihovog vazalnog mentaliteta danas je Srbija u težoj poziciji nego ikada. Slobodno možemo da kažemo da je Srbija danas zemlja ograničenog suvereniteta, a usudio bih se reći i da je čak i potpuno lišena svakog suvereniteta. Zbog otpora upravo ovakvoj sudbini, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu da budu izloženi, a broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo. Da apsurd bude veći, nakon Petog oktobra sve se to nastavilo, čak se i povećalo i dobilo nove oblike, a vazalni mentalitet elite nije želeo da se suoči sa istinom. Skrećem Vam pažnju da kroz istoriju ni jedna kolonija nikada nije bila razvijena od strane njenih kolonizatora, tako po mom dubokom uverenju, neće ni naša zemlja, koliko god u to verovao gospodin Vučić.

Dakle niste zadovoljni ni u kapacitetom Vašeg SPS i Ivice Dačića koji su danas deo vlasti?

Negde sam već rekao da sam možda imao previše poverenja u neke pojedince u koje nije trebalo da imam poverenja. Naravno, ne bih to personalizovao, jer personalizacija je, rekao bih, zakivanje određenih stavova. U svakom slučaju, kad o tome razmišljam, jasno mi je zašto je Zoran ljut i ogorčen.

Ne znam koliko pratite aktuelne događaje, ali kao čovek od iskustva, da li verujete u potencijal moderne levice, što je danas proklamovani kurs i SPS-a? Odnosno, da li je dolaskom Sirize na vlast započeo neki novi trend koji će stići i do naše zemlje?

Samo bih se delimično složio sa g. Zoranom Ćirjakovićem koji je skoro polemisao na ovu temu, čini mi se u Politici. U ovom trenutku Srbija stvarno nema niti političku snagu, niti radničku klasu spremne da iznesu neku novu revoluciju. Što opet, s druge strane, ne znači da takva politička snaga neće biti stvorena uz pomoć nekih zapadnih centara moći u doglednoj budućnosti. To smo već jednom imali prilike da vidimo. Dakle, Srbija je ušla u završnu fazu svoje agonije i logično je da bi to moglo rezultovati pojavom nekog radikalizma. Verujem da nema potrebe obrazlagati da su desno orijentisane stranke izgubile svaki kapacitet, tako da bi ta potencijalna revolucija bila zasnovana na nekom levičarskom populizmu, čak bih se usudio da kažem anarho-levom populizmu. Drugim rečima, uskoro bismo mogli dobiti neko novo ultra-levo političko lice, spremljeno u "zapadnoj kuhinji", po istom modelu kao i Cipras i Varufakis.

Da li bi se taj novi lider mogao naći pod krovom SPS-a?

Kada je reč o mojoj bivšoj partiji, s jedne strane oni proklamuju kurs moderne levice, dok s druge u potpunosti deluju po neoliberalnim principima. Ako izuzmemo onog mladog Ružića koji se svakodnevno bori sa vetrenjačama, ne vidim da oni imaju kapaciteta da postanu jednog dana pandan Sirizi, na kraju kao ni onaj Borislav Stefanović, ali ni Vulin i slični potrošači novca i vazduha.

Pa ko bi onda bio taj novi politički lider koga bi Zapad pripremao za ulogu „srpskog Ciprasa“?

Pa pođite samo od g. Vučića. Da li se sećate njegovih aktivnosti i retorike iz vremena kada je bio na najvišim položaju u Srpskoj radiklanoj stranci? Ko bi tada mogao da kaže da je u pitanju budući proevropski progresivni lider podržan od strane onih istih zapadnih zemalja koje je on žustro kritikovao? Da li je njegov politički uspon ostvaren uz pomoć njegovog talenta, inteligencije, sposobnosti, ja zaista ne znam, ali da neko kaže da u tome zapadni centri moći nisu imali umešane prste, zaista vređa elementarnu inteligenciju čoveka. Ali da se vratim na vaše pitanje, ko će biti „srpski Cipras“ to zaista ne znam, ali da će biti stvoren, u to sam više nego uveren. Konačno, pogledajte Sirizu čiji Komitet za spoljnu politiku čine grupa britanskih profesora poreklom Grka. Otkud grčki komunisti, evroskeptici sa doktorskim diplomama na britanskim katedrama? Ili pogledajte biografiju Varufakisa koji je tobož svoj komunistički identitet razvijao na Univerzitetu u Eseksu, ili dok je bio godinu dana na Kembridžu. I ti ljudi su se kao spontano okupili i odlučili da se bore protiv mera štednje, odnosno dominantnog neoliberalnog koncepta u EU i politika „Evropske trojke“? Početak ove godine bio je obeležen usponom Sirize, a kraj će biti u znaku pobede Podemosa u Španiji. Šin Fein jača u Irskoj, a moguće je da ćemo u narednom periodu imati priliku da gledamo proteste na ulicama Francuske i Italije i ko zna gde još. Mislite da je sve to slučajno? Nemojte biti smešni.

Ako je sve to tačno, koji bi onda bio interes tih centara moći da organizuju ultra levicu koja bi opet bila usmerena protiv njihovih neoliberalnih vrednosti?

Gospodine Vranješ, i gruba istina je bolja od iluzija i obmana. Najkraće rečeno, svi navedeni pokreti razvijaju novi populistički diskurs zasnovan na ideji da vlast treba da bude u rukama naroda, a ne krupnog kapitala, čime se prvo vrši udarac na „Evropsku trojku“, a zatim na velike kompanije, itd. I šta će time dobiti? Pa naravno nestabilnost, nesigurnost, strah i neizvesnost, što je konačno i cilj. Dakle jasno vam je da iza toga svega stoje „trockisti“ podržani od strane „neokonsa“, koji i danas zagovaraju ideju „permanente revolucije“, koja menja sadržaj ali ne i formu, onako baš kako ih je opisao g. Miša Đurković[1]u svojoj knjizi. Njihov osnovni cilj jeste destabilizacija Evropske Unije, slabljenje Nemačke i Rusije, smanjivanje ekonomske moći Kine, itd. Preporučujem vam da pročitate dela profesora Entonija Satona, koji je svojevremeno pisao o tome kako su američke korporacije tajno finansirale Boljševike da bi na taj način ne samo sklonile konkurenciju u vidu carske Rusije, nego i na tome ostvarile konkretan profit. Isti proces se i danas dešava, a vreme će pokazati da li sam bio upravu.

Da se vratimo na Srbiju, ko bi to onda izveo kod nas?

Kao što su nekada organizovali „Otpor“ protiv mene, tako će organizovati mlade u neke anarhorevolucionarne pokrete i radikalno levičarske organizacije koje će biti spremne da se uključe u mnogo šire procese započete pre svega na evropskom tlu. Morate biti svesni da većina današnje omladine vidi svoju budućnost jedino u okvirima javnog sektora i budžetskog finansiranja. Njihova očekivanja od države su prevelika i prvi put kada uvide da to ne može biti ispunjeno, oni će se okrenuti protiv vlastite države, a anarho-leve ideje će im postati vrlo privlačne. Setite se studentskih protesta devedesetih, iako su bili direktno usmerene protiv mene, imali su neki vrednosni okvir. Šta je sistem vrednosti za koji se današnji studenti bore? Manje školarine, jeftinije ispitne prijave, veći broj ispitnih rokova, prikupljanje poena umesto znanja i na kraju se čude kako se srozalo obrazovanje. Studentski lideri, mahom loši studenti bez velikih kapaciteta, koje danas finansira država i par „štiftunga“ onog trenutka kada ostanu bez novca okrenuće se trockističkim idejama, a opravdanje za zaokret pronaći će u anarho-levom populizmu i eto nam „srpske Sirize“.

Znači budućnost nam nije sjajna?

To ja nisam rekao, samo otvaram oči mlađim generacijama da budu svesni koje opasnosti ali i izazovi ih očekuju. Budite pozdravljeni i ostanite u dobrom raspoložnju.

[1]Vidi: Đurković, Miša: „Transformacija trockizma krajem dvadesetog veka“