Intervju

Protiv prodaje Srbije

Autor: Bojan Tomić

Dr Aleksandra Smiljanić, intervju

Dr Aleksandra Smiljanić je već nekoliko godina prepoznatljiva kao jedan od najglasnijih protivnika privatizacije Telekoma Srbije. Vanredna profesorka Beogradskog univerziteta, zavidne međunarodne karijere, i bivša ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo u Vladi Srbije govori za Novi Polis o neprocenjivoj šteti koja bi privatizacijom nacionalnog operatera bila naneta kako državnim, tako i interesima svakog građanina Srbije.

Najavljeno raspisivanje tendera za privatizacionog savetnika, a potom i privatizacija Telekoma Srbija predviđena za kraj ove godine predstavlja , na izvestan način, deja vu. Nakon propalog pokušaja 2011. godine sada i nova Vlada Srbije kreće istim stopama, u prodaju nacionalnog operatera. Kao neko ko je i tada i danas vrlo argumentovano iznosio činjenice o neprocenjivoj šteti koju bi predstavljao prelazak Telekoma u strane ruke, kako tumačite taj kontinuitet u nameri da se bez obzira na vrlo egzaktne podatke koji idu prilog ostanku Telekoma u državnom vlasništvu, ulazi u proces njegove prodaje?

Uverena sam da je kontinuitet rezultat upornosti kupaca koji vrlo dobro znaju kolika je vrednost Telekoma, i koliko para iz Srbije mogu da izvuku kroz Telekom.

Nedavno ste, na prve najave o prodaji Telekoma, u autorskom tekstu vrlo precizno izneli sve relevantne podatke i predikcije zasnovane na komparativnim analizama privatizovanih kompanija, pre svega u našem susedstvu. Tu pre svega mislim na podatke o neminovnim otpuštanjima, smanjenju dugoročnih investicija, posledicama po stotine domaćih preduzeća koja su dobavljači Telekoma u raznim oblastima, pa čak i o bezbedonosnim aspektima privatizacije državnog operatera. Možete li za naše čitaoce izneti neke od najvažnijih činjenica iz tih uporednih istraživanja?

Posledice prodaje dominantnih operatora su u svim zemljama bile slične. Smanjen je drastično broj zaposlenih, smanjene su investicije, pogoršao se kvalitet usluga, povećane su cene telekomunikacionih usluga. Zahvaljujući činjenici da su svi ovi dominantni operatori bili građeni decenijama, oni po pravilu nemaju konkurenciju. Zato je moguće drastično smanjivati broj zaposlenih, smanjivati investicije, pogoršati kvalitet usluga i povećati cene, što će dovesti do povećanja profita  jer korisnici nemaju izbor. Generalno, u svim zemljama ima tri-četiri kompanije koje dominiraju telekomunikacijama, što je slučaj i kod nas. Čak i u tom slučaju, ove kompanije se lako mogu dogovoriti o cenama i kvalitetu usluga. Dok god je Telekom u rukama države, država može da spreči ovakve dogovore koje bi išle na štetu građana Srbije.

Poseban akcenat u Vašem protivljenju prodaji Telekoma stavljate, čini mi se, na  infrastrukturu (energetsku, vodovodnu itd.) kao jedno od ključnih mesta koje potencijalne „investitore“ najviše privlači. Kako navodite, vrednost (namerno ne kažem „cena“) te infrastrukture je neprocenjiva i ona se iskazuje u decenijama izgradnje. Prilično je primamljivo da za relativno mali novac kupite nešto što je neko drugi decenijama stvarao, tim pre što vam nije ni na kraj pameti da sami gradite kuću od temelja?

Naravno da je  Telekom sa svojom razvijenom infrastrukturom primamljiv kupcima, i zato oni koriste svaku priliku da iznude prodaju Telekoma. Na osnovu izjava koje čujemo u medijima kupcima će biti omogućeno da kupe Telekom za budzašto. Cene koje se pominju u medijima će omogućiti kupcu da povrati uložena sredstva za 4-5 godina, a možda i brže. To je vrlo očigledna pljačka stanovnika Srbije koji su ulagali u infrastrukturu Telekoma Srbije, na različite načine, kroz poreze, visoke račune, ili direktno ulaganjem u svoje telefonske linije.   

Dok se u vreme prethodnog pokušaja prodaje Telekoma vlast nije preterano ni trudila da ubedi građane u opravdanost takvog poteza, ipak se vodila kakva-takva javna rasprava o mogućim posledicama takvog čina. Bilo je istaknutih pojedinaca, političkih partija, nezavisnih stručnjaka koji su se oštro suprotstavili prodaji Telekoma. Čini mi se da je ova sadašnja vlast uspešno „skuvala žabu“, više se ni ne postavlja pitanje opravdanosti prodaje Telekoma, već se nameću lažne dileme o tome da li dobijeni novac potrošiti, vratiti njime stare dugove ili investirati u novu proizvodnju. Da li smo zaista toliko anestezirani, da li smo izgubili neki elementarni instinkt samoodržanja kada ovako značajne teme nailaze na ignorantski odnos?

Mediji su danas gotovo potpuno  zatvoreni kada su u pitanju ekonomske odluke koje nisu u interesu građana Srbije. Takva situacija je, mislim, obeshrabrila neke koji su se ranije protivili prodaji. Mada, po alternativnim medijima, kao što su Internet sajtovi, veliki broj ljudi, uključujući i stručnjake,se suprotstavlja prodaji Telekoma. Moja politička procena  je da  kroz medije vlast u saradnji sa kupcima Srbije (Telekoma, oranica, EPS-a)  vrši svojevrsnu propagandu.  Na novinare  veliki pritisak vrše kako političari tako i firme koje plaćaju reklamni prostor da se analize pogubnih ekonomskih odluka vlasti ne bi pojavljivale  u medijima.

Kada sam već pomenuo odsustvo ubedljivih argumenata za prodaju Telekoma, u tom mršavom katalogu se kao jedan od ključnih navodi da Telekom, navodno, nije spreman za uvođenje 4G tehnologije, da se to jednostavno ne može uraditi bez stranog partnera u strukturi vlasništva. Ima li istine u tome?

To je neistina. Ako pogledate finansijske izveštaje telekomunikacionih operatora, videćete da Telekom investira nekoliko puta više od narednog operatora po investicijama (SBB-a u Srbiji). Trenutno su cene telekomunikacione opreme niske pa se  4G tehnologije mogu nabaviti u okviru redovnih Telekomovih investicija na sadašnjem nivou.

U celoj priči oko Telekoma, srpski mediji, odavno privatizovani, izgledaju kao oglasne table isprepletenih lobi grupa, stranaka, samozvanih eksperata za strana ulaganja, po drugi put aktiviranih „spavača“... koji nam gotovo apokaliptičnim tonom poručuju „Telekom- sad ili nikad“, ubeđujući nas da nema veće sreće od prodaje jedne uspešne kompanije, a Telekom to svakako jeste. Možemo li očekivati sličan scenario u medijskoj sferi kao što je to bio slučaj sa privatizacijom Železare Smederevo, kada smo mesecima pre samog tendera zasipani informacijama o jednom potencijalnom ponuđaču koji se na kraju ispostavio i kao jedni validan učesnik na tenderu?

Scenario je nebitan, bitno je da li će se Telekom prodati ili ne. Čak i da se ne proda, ovolike priče o prodaji štete poslovanju Telekoma.  Na žalost, priče o prodaji Telekoma vrlo jasno pokazuju da Vlast nema ozbiljnu nameru, a po svoj prilici ni znanje, da popravi ekonomsko stanje Srbije.

O značaju presedana u „slučaju Telekom“ naučeni smo 2011. godine kada je tadašnja Vlada Srbije, u maniru pijačnog trgovca, dala Telekomu Austrija dodatni rok od 15 dana da poboljša svoju ponudu, iako je trebalo jednostavno konstatovati da nisu ispunjeni osnovni uslovi prodaje sa kojima je i tada, jedina zainteresovana kompanija bila prethodno upoznata. Mogu li se sada, recimo propisati takvi tenderski uslovi koji bi u startu diskvalifikovali određena zainteresovana pravna lica? Slično kao što je svojevremeno pri jednom od neuspelih pokušaja privatizacije JAT-a istaknut uslov članstva u EU, što je automatski izbacilo iz igre tada zainteresovane ruske ili turske kompanije?

Prodaja Telekoma je nezakonita, jer je u pitanju dobro u opštoj upotrebi koju koriste stanovnici Srbije i državni organi.   Takođe, vlast je po zakonu dužna da radi u interesu državljana Srbije, dok je prodaja Telekoma vrlo očigledno u interesu kupca, a protivna interesima državljana Srbije. Kada vlast ne poštuje osnovno pravilo da radi u interesu svojih državljana, onda od njih možemo očekivati i razne druge prekršaje i nezakonite radnje.

Jednom ste rekli da je „od državnog gori samo privatni monopol“. Nekoliko velikih telekomunakcionih kompanija (po pravilu, iz bogatih zemalja, sa značajnim udelom državnog vlasništva) kupuju kompanije u manjim, siromašnijim državama i na taj način „dele kolač“. Ovakva kartelizacija tržišta, karakteristična i za mnoge druge oblasti, dovodi nas u jednu vrstu kolonijalnog položaja, potpuno zavisne od tuđih kratkoročnih ili dugoročnih interesa, lišavajući nas bilo kakve mogućnosti staranja o sebi samima i o onome što smo nasledili, a ne sami stvorili?

Ne želim da se stekne utisak da sam generalno protiv stranaca, jer ima stranaca koji su zainteresovani za saradnju i trgovinu u obostranom interesu. U ovom konkretnom slučaju, prodaja Telekoma vrlo očigledno nije u našem interesu. Prodajom Telekoma mi gubimo potpuno kontrolu nad svojim komunikacijama: stranci mogu da nas prisluškuju, da odlučuju o tome da li će biti obezbeđen brzi Internet siromašnim područjima, da li ćemo imati telekomunikacionu industriju.Kroz telekomunikacione operatore, kao i kroz banke, se lako izvlače ogromna sredstva iz zemlje što jeste neka vrsta nameta, i to ogromnog, koga moramo da plaćamo strancima i koja se odlivaju iz zemlje. Prema podacima RATELa u Srbiji građani troše 10,27% od svojih ukupnih prihoda na telekomunikacije, što takođe govori o veličini problema koje prodaja Telekoma nosi.

Vaša nesumnjiva kompetentnost u simbiozi sa danas tako retkom osobinom intelektualnog poštenja čini Vas glasom one tihe većine građana Srbija koja se protivi pogubnim ekonomskim merama, kao što je prodaja Telekoma. Kako se osećate kada danas, isto kao i pre 5 godina, zalažete vlastiti integritet za jednu „opštu stvar“? Mislite li da je moguće naći dovoljno saboraca za istu, i stvoriti jednu vrstu društvenog, sasvim građanskog pritiska koji bi rezultirao odustajanjem vlasti od prodaje Telekoma Srbija?

Vlast je pritisnuta od strane bogatih kupaca, i samo kad bude imala jači pritisak od strane naroda, vlast će raditi u interesu naroda. Od naroda se uzima sve više, a daje mu se sve manje. Jedan od razloga zašto je priča o Telekomu bitna jeste činjenica da u toj priči računica nedvosmisleno pokazuje da vlast nije na strani naroda koga bi trebala da zastupa. Ta priča jasno pokazuje da postoji samo jedan put a to je uporno protivljenje lošim potezima vlade na svim društvenim nivoima, bez obzira na teškoće zbog cenzure u medijima. Pritisak treba da se fokusira na one političare koji su direktno odgovorni za ove loše poteze, u slučaju prodaje Telekoma to su premijer i nadležni ministri (za finansije, privredu, i telekomunikacije). Inteligentni političari znaju da osete da protivljenje građana može biti loše po njih dugoročno.