Intervju

Grčka se vraća kući

Autor: Bojan Tomić

Branislav Tarlać, intervju

Ishod prevremenih parlamentarnih izbora u Grčkoj izazvao je ogromnu pažnju domaćih i svetskih medija. Šta je dovelo do pobede Sirize i kakve će posledice imati trijumf Aleksisa Ciprasa, kako u samom grčkom društvu, tako i unutar šireg evropskog okvira- za Novi Polis govori Branislav Tarlać, vrstan poznavalac grčkih prilika, Somborac koji petnaest godina živi i radi u Grčkoj, dopisnik Nedeljnog Dnevnika iz Atine.

Nakon iscrpljujuće predsedničke krize koja je dovela do raspisivanja prevremenih izbora, te najkraće kampanje u istoriji Grčke, dobili smo epilog koji se mogao prevideti, ali koji su mnogi pokušavali sprečiti- trijumf Sirize i Aleksisa Ciprasa. Pobeda je čak ubedljivija od najsmelijih predizbornih predviđanja. Kako objašnjavate ovaj politički zemljotres?

Politika koju je vodio premijer Samaras bila je osuđena na propast zahvaljujući potezima koji su građane Grčke unazadili u ekonomskom i u svakom drugom smislu. Od 2008. godine do danas, smanjene su plate, a povećane cene svega; od hrane do svih drugih dažbina, kao i društveni slom koji se ogleda u povećanju samoubistava i broja zavisnika od narkotika, dok su i privrednici ostali bez podrške u nastojanjima da povrate ekonomsku snagu koju su imali pre 2008. Stavljanjem potpisa na sva dokumenta koja je trojka donela, bez stvarne rasprave o posledicama tih mera, došli smo do toga da je  levica, bez ikakve veće kampanje, uspela da dobije čak i glasače Nove Demokratije čiji je Samaras predsednik. Napominjem da je ovo više bio program Samarasa, a manje Nove Demokratije, zbog čega će vrlo uskoro on snositi posledice i u samoj stranci.

Mnogi su ovaj izbor ocenili i kao jednu vrstu psihološke katarze Grka, nepristajanje na ucene i pretnje koje su se mogle čuti sa svih strana „ako pogrešno izaberu“. Čak je i Žan Klod Junker upozorio Grke na posledice ako odluče da dovedu Sirizu na vlast. Uopšte, može li se ovakav izbor Grka oceniti kao refleksna reakcija na stalno etiketiranje njihovih partija kao „ekstremno levičarskih“ ili „ekstremno desničarskih“?

Smatram da je pogresno ocenjivati Sirizu kao ekstremnu levicu jer u slucaju Grčke, to je Komunistička partija (KKE), dok prošlog premijera Samarasa možemo da nazovemo ultra desničarem, ali ne i njegovu stranku. Ne zaboravimo da je on 1993. godine, kao ministar spoljnih poslova, isteran iz vlade zbog svojih ekstremnih ideja oko rešavanja spora Makedonije i Grčke. Takođe, svojim istupima i idejama ohrabrio je direktno ili indirektno jačanje Zlatne Zore, ekstremističke i profašističke stranke koja je prethodnih godina, imala veliko utočiste i u policiji i u vojsci. Pa došli smo do toga da je bilo opasno za svakog stranca sa tamnijom puti da izađe na ulicu. Proglašavanje Sirize za ultra levicu je došlo iz kuhinje premijera Samarasa, kao i evropskih desničara koji sede danas na vodećim funkcijama evropskog parlamenta, jer imaju veliki strah od promena u samoj Evropi koje će se definitivno desiti sa pobedom Sirize u Grčkoj. Ne zaboravite da je poslednji adut prethodne vlasti bio predizborni spot koji prikazuje Grčku dan posle izbora, kao opustošenu zemlju sa zatvorenim bankama, ljudima koji tumaraju izgubljeni po ulicama, neka varijanta evropske Severne Koreje, što je imalo totalni kontraefekat kod običnih birača.

Katastrofalni ekonomski činioci (nezaposlenost 60% mladih, dug od 355 milijardi dolara, povećanje duga sa 171% BDP na 177% za samo godinu dana...) kao i nezamislive društvene posledice krize koja pogađa Grčku(od zemlje sa najmanjom stopom samoubistava u EU Grčka je postala prva u toj strašnoj statistici) učinile su da Grci u Ciprasu i Sirizi osete nadu. Kako procenjujte Ciprasove mogućnosti i može li se on nositi sa tim velikim teretom?

Krenuo bih od ovog ekonomskog dela koji je danas ključni za rešavanje problema otplate duga, koji Cipras nikad nije rekao da neće otplatiti, iako mu se to stalno spočitavalo. Ideja je bila da se napravi novi sporazum koji bi dao vazduha grčkoj prvredi da se povrati i da se iz prihoda više novca izdvoji, kao i delimičnim otpisom duga, a manje iz stalnih snižavanja plata, otpuštanja iz javnog sektora. Dao bih vam dva, po meni ključna faktora koji mogu pomoći ekonomiji (prvenstveno proizvodnji), a to su vraćanje cene energije na 6 euro centi po kilovat času sa sadašnjih 9 (bilo je i 12 pre 2 godine, dok je prosek u EU 6 centi) i smanjenje socijalnih izdataka na plate zaposlenih sa 52% na 26% koliko je bilo pre 2008. i koliki je danas prosek u EU. Te dve mere su ključne da biste dali vetar u leđa zdravim firmama da ostanu u Grčkoj i da zaposle nove ljude, a i da privučete strane investitore, pa tek onda da se minimalna plata poveća na 751 evro. Bez toga, imaćemo dalje preseljenje proizvodnje u Bugrasku, Rumuniju, Makedoniju, Srbiju, što se sve dešavalo prethodnih 20 godina. Za vreme krize, Coca Cola Hellenic Bottling je sedište firme iz Grčke preselila u Švajcarsku što je bio snažan udarac grčkoj ekonomiji i poslednje crveno svetlo za vladu koja je svojim merama tome i direktno doprinela. Inače, Cipras mora pod hitno da izvrši restrukturiranje sistema svih javnih institucija, jer ova zemlje je izuzetno skupa za održavanje. Sa tolikim ostrvima, aerodromima, velikom morskom granicom, teško da bi i mnogo razvijenije zemlje servisirale toliki državni aparat.

Najteži posao koji predstoji Ciprasu su pregovori sa „Trojkom“ (EU, Evropska centralna banka i MMF). Kakve su šanse da se ti novi pregovori okončaju sa po Grke prihvatljivim uslovima, i kakve bi posledice to imalo u ekonomskoj i socijalnoj sferi, imajući u vidu sadašnja drastična kresanja u tim oblastima?

Pregovori sa trojkom su otvoreno odbijeni jer Siriza smatra da ne može da pregovara sa “državnim službenicima” poslatim od “trojke” već direktno sa evropskim zemljama koje su najveći poverioci. Politika koja je vođena da se zahtevi pošalju e-mailom od strane trojke i potpisani vrate nazad putem e-maila se sigurno neće ponoviti. Naravno da će biti otpora u EU takvom predlogu jer postoji bojazan istog koncepta u drugim zemljama koje imaju isti problem prezaduženosti, ali to je neminovnost, jer dalji princip “štapa i štapa”, a ne “šargarepe i štapa” ničemu ne vodi.

Osim poraza Nove Demokratije, karakteristika ovih izbora je potpuni sunovrat Pasoka koji je dobio nepunih 5%. Mogu li se ovi rezultati, dugoročno, posmatrati kao kraj ere u kojoj su se ove dve partije smenjivale na vlasti, i kao suštinski zaokret Grka od komprovitovane levice?

Da se razumemo, sunovrat Pasoka je počeo od trenutka kad je preuzeta vlast od strane Nove Demokratije i premijera Karamanlisa koji su lažirali finansijske izveštaje o prezaduženosti zemlje i elegantno, bez izborne kampanje, namerno predali vlast Jorgosu Papandreu i Pasoku. Papandreu je jedini platio cenu, po meni nepravedno, jer je on samo nasledio ono sto je Karamanlis ostavio, a to je zemlja u totalnoj dubiozi. Venizelos je to iskoristio i praktično izbacio Papandreua iz partije, a ujedno stupajući u koaliciju sa Novom Demokratijom, zaigrao na svoju poslednju kartu, koja je uništila Pasok. Ovde se ne radi samo o prestanku dominacije dve partije već i prestanku dominacije 3 dinastije; Papandreu, Micotakis i Karamanlis, koje su imale najjaču ulogu u politici ove zemlje poslednjih 40 godina. Takođe, razbijen je kult političara koji su završili “prestižne” fakultete van Grčke na osnovu svojih imena i novca, a ne na osnovu znanja i sposobnosti. Velike nade se polazu u reformu prosvete jer po prvi put će reformu sprovoditi ljudi iz srednje klase koji su prošli kompletno grčko školstvo i znaju koji su to problemi, dok svi prethodni ministri i vlade nisu bili deo tog sistema što se najbolje vidi iz reformi koje su sprovodili i njihovog nerazumevanja prosečnog današnjeg građanina i njegovih realnih problema.

Pobeda Sirize nagoveštava neke nove vetrove u evropskoj politici. Španski „Podemos“ (koji, uzgred budi rečeno, neguje izvanredne odnose sa Ciprasom) mnogi vide kao pokret koji će u svojoj zemlji izazvati izborni zemljotres. Može li se govoriti o kraju tradicionalnih političkih partija?

Možemo govoriti o kraju tradicionalnih partija, ali treba da imamo uvek u vidu da kod svake veće društveno političke promene imamo i neke nusproizvode. Sa promenama u Grčkoj, biće na udaru špekulantski kapital koji danas rukovodi svetom i koji neće trpeti pad akcija na svetskim berzama zbog grčkih ili španskih promena, tako da treba pratiti uporedo i njihove korake koji definitvno neće biti niti prikriveni niti mali. Grčki brodovlasnici zajedno poseduju najveću flotu na svetu, ali Grčka država tu nema neku veliku korist jer su brodovi registrovani na strane off shore kompanije i novac je lociran u Švajcarskoj, SAD i Velikoj Britaniji. Udarac na takav kapital može da bude jako opasan, ali mislim da je i Cipras svestan toga i da će tražiti neki dogovor koji bi bio prihvatljiv za obe strane. Ono gde će veći problem biti, jeste reakcija krupnog kapitala van Grčke gde prvenstveno mislim na Nemačku, jer oni čekaju otplatu svojih potraživanja od strane grčke države, iako tu ima spornih (precenjenih kroz cenu proizvoda i provizija prethodnih ministara) koje je Cipras pre dva dana i predstavio Šulcu. Takođe, ne zaboravite da je kineski COSCO zakupac na 35 godina kontejnerskog terminala u Pireju, kao i jedan od zaintersovanih za privatizaciju iste luke, koja je sad suspendovana od strane nove vlasti. Tu će se takođe tražiti dogovor sa kineskom vladom i siguran sam da će se naći, jer je to velika šansa za Grčku da bude ulaz kineskoj privredi u EU. Na kraju, mislim da je ovo početak novog poretka koji neće ukidati kapitalizam, ali će tražiti neku novu, liberalniju postavku i ekonomije i društva zasnovanu na razvoju društva na bazi onog što se poseduje, a ne na onom što im se servira kroz stalna zaduživanja i kroz neprestanu zavisnost od finansijskih centara moći.