Intervju

Vlade su produžena ruka korporacija

Dr Binoj Kampmark (Wikileaks Party), intervju

Sagovornik Novog Polisa je dr Binoj Kampmark, predavač na australijskom RMIT univezitetu, kao i autor tekstova za brojne portale i časopise poput CounterPunch-a – jednog od retkih nezavisnih časopisa čije analize nisu plaćeni oglasi multinacionalnih kompanija i njihovih fondacija. Sem akademskog iskustva, doktor Kampmark ima i praktično političko iskustvo: uz Džulijana Asanža bio je kandidat Vikiliks partije na australijskim izborima 2013. godine. Intelektualno poštenje, znanja iz oblasti istorije, diplomatije i međunarodnih odnosa, učinili su doktora Kampmarka idealnim sagovornikom za prvi ovogodišnji intervju Novog Polisa.  

Godina koje protiče, bila je u znaku ratova u Ukrajini i Siriji, koji još traju. Istovremeno, pažljiviji pratioci zbivanja u međunarodnim odnosima mogli su da vide i jedan drugi front na kome se odvija neobjavljeni rat regionalnih ekonomsko-političkih saveza koji se međusobno potiru i isključuju: recimo, sporazum Transpacifičkom partnerstvu (TIPP) čiji je pokrovitelj Amerika, isključuje Kinu, dok pregovori o Transatlanskom partnerstvu (TAFTA) isključuju Rusiju. Sa druge strane, zemlje BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) pokušavaju da pariraju kreiranjem finansijskih institucija koje bi bile alternativa Svetskoj banci i MMF-u. Da li možete za čitaoce koji nisu stručnjaci za međunarodne odnose da objasnite ko su strane u sukobu i koje su vrednosti za koje se one zalažu?  

Ljudi koji prate međunarodne odnose skloni su da ih vide kao šahovsku partiju ili slagalicu. Komadići se uklapaju, figure se pomeraju. Postaje sve teže ukopiti komadiće. Posle završetka hladnog rata ostala je samo jedna super sila: Sjedinjene Države. Što se drugih država tiče, jedne su slabile (Rusija), a druge jačale (Kina i Indija). Status Sjedinjenih Država kao super sile se sada dovodi u pitanje, što je rezultat brojnih varijabli i izazova. Državna blagajna SAD se prazni skupim intervencijama na Bliskom istoku. Strahujući od napretka Kine, Vašington je zainteresovan za prodor u azijsko-pacifičko područje, kao i za slanje vojnika u australijske baze. Takođe ih sve više zanima kako da marginalizuju uticaj zemalja BRIKS-a, premda su ove sile odlučile da učine nekoliko stvari kojima će parirati bloku sila na čelu sa SAD: da osnuju infrastrukturnu banku; potpišu energetske sporazume (Rusija-Kina) i stvore neku vrstu ekonomskog bloka nasuprot grupi koju predvodi Vašington.

Pretpostavljam da sporazumi o Transpacifičkom partnerstvu (TIPP) i Transatlanskom partnerstvu (TAFTA), nastaju iz istih razloga i u istom duhu: za početak, oni su tajni i javnost malo zna o njima. Drugo, nešto što je vezano za čitaoce Novog Polisa: sasvim je sigurno da će i države koje nisu članice EU – recimo Srbija – biti prinuđene da prihvate sve odredbe odgovarajućeg sporazuma, a to u našem konkretnom slučaju znači Transatlanskog partnerstva. Da li možete da pretpostavite na koji će način će ovi sporazumi uticati na život običnih ljudi? U kakvom ćemo se tom vrlom, novom svetu probuditi, kada i ako ovi sporazumi budu usvojeni?

Ti sporazumi, postignuti u tajnosti, predstavljaju najveći izazov modernoj demokratskoj politici. Čudna je to slika: političari koji promovišu demokratske vrednosti od Vašingtona do Kanbere, a svim silama se trude da to čine u tajnosti. U izvesnom smislu oni podrivaju društveni ugovor na kojem počiva njihov legitimitet. Optužuju zemlje poput Rusije i Kine da su nedemokratske i da ne poštuju međunarodno pravo, a potom sami pribegavaju tehnikama tajnovitosti pri sklapanju sporazuma. TIPP i TAFTA će uticati na desetine hiljada radnih mesta, kao i na mogućnost korporacija da podignu tužbe zbog izgubljenog profita protiv vlada koje služe javnom interesu (ili bar deluju u ime onih koji su ih izabrali). Posledice mogu biti veoma teške. Vlade će prestati da služe narodu i postati produžena ruka upravnih odbora korporacija. Može se reći da se to već dešava.

U martu ove godine, pisali ste o godišnjici NATO napada na Srbiju i Crnu Goru. U Srbiji, jedan broj ljudi još uvek veruje u humanitarni podtekst bombardovanja, čime se opravdava napad NATO-a. Drugi ljudi smatraju da je problem bio u višku suvereniteta odnosno slobode odlučivanja koji je Srbija tada imala u odnosu na Brisel i Vašington. Kakvo je Vaše mišljenje o tome? Da li možemo reći da je napad na Srbiju bio svojevrsni predgovor globalnom sukobu kome sada prisustvujemo?

Humanitarni izgovori za ubijanje ljudi nisu nimalo korisni i uglavnom su opasni zbog preterane moralne revnosti. Zar se može pronaći ikakvo humano uporište u projektilu, metku ili topu, koje su često proizvele fabrike koje ne zanima ništa drugo osim veličine zarade? To je najveći problem koji stoji iza ideje o humanitarnoj intervenciji. Postoje diktatori, slažem se. Postoje okrutni režimi, slažem se. No, jedan od argumenata koji stoji iza “prava da zaštiti” kako ga prihvata praksa Ujedinjenih Nacija bazira se na tome da se napadnu oni koji su odgovorni za surova i varvarska nedela, pri čemu se samoj zemlji ne sme naneti šteta, a svi izloženi se moraju zaštititi. To se može nazvati vrstom moralne hirurške intervencije, jer se odstranjuje oboleli deo dok se ostatak tela ne dira. To skoro nikad ne biva tako. Intervencije na Kosovu/ SCG, u Iraku, Libiji, Maliju, kao i proksi intervencije u Siriji i Ukrajini jednostavno služe tome da stvore još veću nestabilnost, podstaknu na promenu režima i podriju državu. Rezultat je još više surovosti, još veća nestabilnost i brutalnije stanje stvari. Priroda ne podnosi vakuum, pa treba dobro paziti čime će priroda popunti taj vakuum.  

Bili ste na listi Wikileaks partije, za australijski Senat, zajedno sa Džulijanom Asanžom na izborima 2013. godine? Da li možete da nam kažete kako je došlo do te saradnje I da li ste Asanža znali ranije?

Ja bih to nazvao slučajem kafanske politike. Upoznao sam oca Džulijana Asanža, Džona Šiptona, u kafiću u ulici Svonston u Melburnu početkom 2013. godine. U Vikiliksu su pratili tekstove koje sam objavljivao o njihovoj organizaciji, ali i o širim temama. U to vreme je i Vikiliks partija već bila osnovana, prva na nivou globalne politike. Smatrali su da bih se rado kandidovao sa Džulijanom za australijski Senat, jer se ne plašim da se uhvatim u koštac sa onima na vlasti. Razmislio sam o predlogu, i pristao, sa svim političkim i ličnim implikacijama. Pružila mi se šansa da zatalasam, da se tako izrazim, i podsetila me na to kako je francuski pisac i bivši ministar u De Golovoj vladi, Andre Malro opisao politiku: To nastojanje je samo po sebi neki vid pravde. Ako politika ne služi drugima, onda jedino može služiti samoj sebi. I tada ona pada na ispitu.

Šta je bio motiv za Vašu kandidaturu, i koje su to političke vrednosti za koje se Vi lično zalažete?

Kao i u prethodnom pitanju, osećaj da se biračima može ponuditi alternativa bio mi je u prvom planu. Australijska politika, kao i u mnogim drugim državama, postala je bajata. Mašina kontroliše odluke, a partijski savetnici imaju kontrolu nad rukovodiocima. Partijski rukovodioci imitiraju jedni druge u trci mediokriteta. Političke platforme postale su ekstremne, ali su slične. Sve izgleda sumorno, slično, i nalikuje bajatom hlebu. Partijsku ostavu treba preurediti, a ja sam se nadao da ću doneti svež hleb. Sastojci su bili jednostavni: transparentnost i odgovornost za političke moćnike i pravda za narod u smislu odluka koje donosi vlada. Iako se Vikiliks partija možda činila radikalnom, bila je radikalna samo za one sile koje su zaboravile zašto su tu. Ta partija je nastojala, kao što i dalje čini, da povrati izbledeli sjaj odgovornosti u politici.  

Da li ste i dalje u kontaktu sa Asanžom? Da li možete da nam opišete njegov trenutni boravak u ambasadi Ekvadora?

Nismo više u toliko redovnom kontaktu u kojem smo bili tokom izborne kampanje prošle godine, ali i dalje postoji veza. Nije lako boraviti u ograničenom prostoru tokom dužeg vremenskog perioda. Asanž, međutim, nije obični pritvorenik. On piše, obraća se javnosti, obavlja poslove vezane za izdavačku delatnost Vikiliksa. Tehnologija mu pomaže. Ambasada mu je neka vrsta platforme odakle može da se obrati svetu, a od ekvadorskih vlasti dobio je još prostorija na raspolaganje kad sam ga posetio sredinom 2013. godine. Ima svoje pristalice. Ima svoje posetioce. To ga drži usredsređenim, angažovanim i izuzetno aktivnim. Mogli ste čuti kako kažu da ga pritvor iscrpljuje, ali on nastoji da ga učini što podnošljivijim i da to vreme utorši najbolje što može. Premda bi želeo da bude pušten na slobodu, on takođe zna da time što koristi vreme u pritvoru najbolje što ume doprinosi sopstvenim ciljevima kao i izdavačkoj delatnosti Vikiliksa.

U platformi Wikileaks partije mogle su se pročitati zanimljive stvari: na primer, tvrdnja da je australijski političari već dugo pod uticajem stranih sila i transnacionalnih centara moći. Istovremeno, u javnosti se forsira teza da je vreme suvereniteta država nešto zastarelo i da ne treba da ronimo suze nad tim nestajućim suverenitetom. Da li je po vašem mišljenju zaista tako, i na koji način je moguće, po vama, sačuvati suverenitet nacionalnih država u 21. veku?  

Razvoj politike Vikiliksa je zanimljiv. S jedne strane, osmišljena je kao eksperiment radikalne transparentnosti. Poprima obličje vigilantske politike time što javnosti otkriva materijale iz tajnih, poverljivih izvora. To je umnogome učinjeno kao vid borbe protiv tog gubitka suvereniteta. Države su ljudska tvorevina. One postoje samo kao rezultat ljudske želje za kontrolom, i upravo iz tog razloga one moraju polagati račune. Tu kontrolu, ukoliko verujete u liberalnu politiku, sprovodi stanovništvo. Ali zemlja kao što je Australija samo prividno kontroliše svoju politiku. Glavni naglasak je na tome da se nastave prijateljski odnosi sa Sjedinjenim Državama, koje ponekad liče na nasilnog supruga (ili suprugu). Asanž nije slučajno obelodanio američke depeše. Učinio je to da uzdrma ovu poziciju moći.

Za kraj, jedno opuštenije pitanje: kako teče Vaš radni dan?

Reči su moj doručak i one obično poprimaju oblik članka koji obavezno napišem svaki dan. Pišem za niz javnih glasila, uključujući časopis CounterPunch, koji ima široku čitalačku publiku i povremeno kontroverzne sadržaje, zatim držim predavanja, i obavljam istraživanja na različite teme koje me zanimaju. Mentorišem studente na nivou doktorskih i masterskih studija. Takođe sam uključen u rad raznih nevladinih organizacija koje se bave bezbednošću i političkom transparentnošću. Tamna strana svih ovih aktivnosti, a to nije svojstveno samo njima, jeste što je priroda birokratije takva da uskraćuje život. Kad papirologija pobedi ljudski duh, znajte da život kopni.