Intervju

Godine u kojima su studenti pojeli studiranje

Autor: Aleksandar Vranješ

Čedomir Antić, intervju

Pažnju javnosti privuklo je skorašnje ugrožavanje bezbednosti dr Čedomira Antića, docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu, a sve povodom otvorene kritike na račun manje grupe studenata koja je doskora blokirala rad ovog fakulteta. To nas je navelo na razmišljanje kojim putem ide visoko obrazovanje, šta su uzroci i posledice očiglednog sunovrata iz kojeg manja grupa studenata izvlači korist na uštrb onih najboljih, a uz podilaženje države koju izgleda jedino interesuje kupovina socijalnog mira. Sve ovo je bio povod za razgovor sa dr Čedomirom Antićem, istoričarem, predsednikom „Naprednog kluba“ i nekadašnjim predsedavajućim Glavnog odbora Studentskog protesta 1996/1997. godine.

Zanimljivo je da ste i sami kao student Filozofskog fakulteta učestvovali u protestima devedestih godina, ali povod tada i danas je u potpunosti različit. Šta se u međuvremenu promenilo? Da li su danas studenti zadovoljni demokratijom, slobodama, nacionalnim dostojanstvom i svim onim što je nedostajalo u vreme protesta Vaše generacije?

Demokratija je nemoguća bez velikih građana. Dešavanja na Filozofskom fakultetu liče mi na drhtaj nerava tek umrle demokratije. Pristalica totalitarnog režima ima na svakom slobodnom univerzitetu. Naša posebnost i problem su apatija i bezvoljnost većine. Demokratiju smo dobili na jedvite jade, uz pomoć nemila i nedraga, uz obećanja upravo onim slojevima naroda koji su bili oslonac komunističkog i kasnije bankrotiranog autoritarnog Miloševćevog režima. Korupciju narodne većine pratila je odvratna, nedemokratska, sebična partitokratizacija demokratskih stranaka koje su postale kamen u tuđoj ruci, posvećene otimanju narodne imovine i korupciji svojih vođstava. Teško je na univerzitetu govoriti o demokratiji i braniti je ako znamo da su SAD, Britanija, SR Nemačka i narodna većina pomogli velikom broju vođa ranijih protesta da se pretvore u korumpirani, izdajnički, bogataški i tabloidni ološ. Takve prilike koriste ekstremisti. Oni već osam godina zloupotrebljavaju slabosti profesora i studenata Filozofskog fakulteta. Reč je o pedesetak siledžija, među kojima nema mojih studenata, koji nisu sposobni da privuku potrebnu većinu studenata za štrajk ili protest, pa onda lancima zabravljuju vrata na učionicama i napadaju profesore i studente. Mislim da na takvo nasilje treba odgovoriti nasiljem, onoga ko je u demokratskoj državi ovlašćen da čuva ljudska prava – policije. Odluka većine profesora je da tako ne treba činiti. Mojim studentima rekao sam da ne odgovaraju na nasilje i nisu to činili, međutim malo njih je ustuknulo i otišlo sa predavanja i vežbi na kojima su bili maltretirani, gurani, pljuvani, izloženi raznim audio-mučenjima... Izdržali smo. Pobedili smo. Za moje studente nije bilo blokade. Kada svi koji sa njima nisu saglasni pruže otpor nasilju, kriminalu i totalitarizmu ovi marginalci će nestati. U staroj Atini oni koji ostanu neutralni u prevratima gubili su građanska prava. Mi smo svoja prava u demokratskoj srpskoj državi odbranili. Zahtevi ovih totalitarnih tipova su zanimljiviji. Oni ne traže besplatno studiranje. Inače bi se borili za malobrojne studente (10% svih studenata na Filozofskom fakultetu) koji plaćaju školarinu... Oni se bore za nagrađivanje nerada i lenjosti. Za studente koji studiraju već devetu godinu, za one koji su takvom blokadom uspeli da upišu godinu sa 48 umesto 60 bodova, za one koji treći put izlaze na ispit pa žele da takav luksuz nerada ne plaćaju… Oni posredno rade na tome da kvalitet naših studija bude dalje umanjen, a ugled srozan.

Kao istoričar, da li možete staviti u istu ravan studentski protest iz 1968. godine, zatim proteste iz devedesetih i savremene proteste? Šta se desilo sa studentima? Šta se desilo sa sistemom vrednosti?

Demokratija je sistem koji naizgled nema ideologiju. Ideologija demokratije su rodoljublje i vrlina pojedinca utemeljena na ortačkim vrednostima. Sve to je u Srbiji tokom brojnih proteklih decenija zapostavljeno, poništeno, sistematski ruženo… Studenti su postali žrtve konačne “montaže” – od idealista i zaštitnika svega najboljeg, postali su avangarda tranzicionih gubitnika. U zemlji u kojoj 75% građana veruje da su sirotinja kojoj u svemu treba državna pomoć, kapitalizam je nametnut korumpiranjem te većine. Pre osam godina čitav parlament je glasao za Ustav posvećen “suverenitetu” Srbije na Kosovu i Metohiji, danas svi poslanici Narodne skupštine bezrezervno podržavaju ulazak u EU bez obzira na uslove… Reč je listom o istim poslanicima. Zašto bi takvo društvo imalo drugačije studente? Generacije iz 1968. i 1996. bile su dirljiv i bizaran izuzetak. U ovoj zemlji su zaboravili narodnog junaka Milana Tepića - čoveka koji je 1991. izabrao da bude novi Sinđelić - ali zato na naslovnu stranu nedeljnika i najtiražnijih novina dolazi razmaženo bogataško derle, zašlo u četvrtu deceniju života, koje hoće da silom ukine državu Srbiju i njene demokratske ustanove, hvali terorizam i netoleranciju.. Možda totalitarne ideologije nemaju veliko podršku među studentima, to pokazuje malobrojnost aktivista blokade, ali kada se založe za manje rada, manje odgovornosti i jednostavniji put do diploma, naravno da mnogi i to ne samo među studentima već i među profesorima, ostanu “raspoloženo neutralni”.

Da li se na ovaj način stvara buduća elita čija je osnovna vrednost konkretan i trenutan profit, danas u vidu ECTS poena i jeftinog obrazovanja, a sutra u finansijskom i materijalnom smislu?

Nažalost, tako je. U tome je suština. Sposobniji među anarhistima i komunistma će jednoga dana sa pozicija političara i bogataša sa setom spominjati ova vremena kao doba nevine, mladalačke naivnosti (kada su pljuvali i tukli profesore, kukavički ih anonimno klevetali po medijima)… Takav je bio Solana, takav je Barozo… A da ne spominjemo mnoge naše milionere koji su se u mladosti igrali Čegevare i Dučkea. Sa tom razlikom što u Španiji i Portugalu ipak nisu ugrožene demokratija i sloboda. Plašim se da je studentski ekstremizam, kod nas trenutno ograničen na jedan fakultet, tek simptom. Problem je sistem vrednosti u društvu i ponašanje elite. Naše elite su nepoštenim i lošim odnosom prema načelima demokratije, principima države, imovini građana i nacionalnim interesima, promovisali princip “otmi i beži”. Anarhisti, komunisti i nacisti na fakultetu danas podržavaju komoditet i apatiju svojih vršnjaka promovišući u apsurdu demokratije svoje ideologije. Sa takvim zahtevima (oni ne štite malobrojne studente koji plaćaju školarinu), oni traže da budu nagrađeni za nerad, prosečnost, proračunatost… Oni koji kalkulišu sa dugotrajnim studiranjem, koji žele besplatne studije posle osam godina neuspešnog studiranja, koji žele besplatne prijave i kada po treći put padnu na ispitu, koji žele dodatne rokove, suštinski obesmišljavaju sistem univerzitetske nastave. Mnogo je drugih razloga za bunt… Političke neću da nabrajam u bankrotu nacionalne, ekonomske, socijalne politike… Hajde da govorimo o univerzitetskim ciljevima: studenti zaslužuju daleko veće posvećivanje profesora (u Britaniji profesor sa studentima radi 21 sat nedeljno), zaslužuju veća ulaganja u biblioteke, nove tehnologije, modernizovanu nastavu, uključivanje stranih profesora, tržišno ponašanje fakulteta, znanja koja kotiraju na tržištu, promišljenu politiku razvoja univreziteta i upisa, zaslužuju da biraju deo kurseva, time sami modeliraju svoje obrazovanje i eventualnim neizborom izbornih kurseva doprinesu odluci da li će pojedini profesori ostati na fakultetu. Mnogim profesorima ova bedna i uvredljiva kampanja totalitarnih tipova u stvari godi. Čak i ako rade mnogo manje, njih kritikuju sa pozicije tranzicionih gubitnika i životnih gotovana… U tom slučaju ovakvi studenti (koji su kod nas srećom tek manje od 1% svih studenata) i ne zaslužuju univerzitetske profesore (kakvog god kvaliteta), već srednjoškolske nastavnike, a možda ni njih.

Šta je danas državi važnije, da podilazi lošim studentima kupujući tako socijalni mir, ili da ulaže u one najbolje? Kako sutra stvoriti elitu koja će biti pokretačka snaga, ako država najviše energije troši na potkupljivanje mediokriteta među studentima?Konačno, da li se tako stvaraju potencijalni anarhisti koji će „planuti“ onog momenta kada država ne bude mogla odgovoriti na njihove zahteve, rešavati njihove probleme, zaposliti ih u javnom sektoru, finansijski im pomoći, itd?

Srpska država nema prosvetnu ni omladinsku politiku. Da li ste nekada čuli da je neki političar pre izbora kandidat za ministra prosvete? Da li ste nekada saznali kako srpske elite vide naše društvo za trideset godina? Prvi reformski ministar prosvete saznao je da će biti ministar kada su sastavljali vladu. Radije je pisao o tome kako igra tenis, nego o planovima za budućnost. Drugi ministar je sumnjao u Darvina. Treći je priznao “Bosanski jezik” dok njime još nisu govorili ni u Federaciji BiH, a deo užeg kabineta završilo mu je u zatvoru. Četvrti se bavio Kosovom i Metohijom, a ne prosvetom. Peti je bio zaposlen kod privatnog vlasnika univerziteta gde je primao četiri puta veću platu od ministarske. Peti je na tom mestu bio nekoliko meseci. Šesti, sadašnji, je postao ministar nakon što je poslao pismo sa svojim programom premijeru Vučiću… Dakle tokom trinaest godina ministri su smenjivani na manje od dve godine, poticali su iz čak pet stranaka. Koliko se njih međusobno zvanično sastalo? Primilo dužnost? Zašto strategije obrazovanja liče na prospekte obuke za iskazivanje personalitija kandidatkinja za mis? Setimo se samo programa stipendija za studiranje u inostranstvu… Tokom nekoliko godina milioni evra izdvojeni su za finansiranje master studija u inostranstvu najboljih studenata… Samo su zaboravili naši ministri da treba da imaju neku strategiju gde da upute te talentovane studente, za šta su im potrebni, gde da ih zaposle… Slali su ih prosto iz revijalnih razloga. Neko je dakle plaćao porez da bi neki studenti putovali i živeli u inostranstvu. Studiranje je bilo njihova privatna stvar. Kneževina i Kraljevina Srbija su tokom šezdeset godina školovali studente u inostranstvu, više novca je ulagano u te svrhe nego u rad Narodne skupštine, planski i namenski od pašaluka su stvorili savremenu demokratiju… Ovde je posle dve-tri godine gramzivi Dinkić prebacio taj fond u Ministarstvo omladine koje je vodila članica njegove partije… Kad je počela kriza samo su tim jadnim studentima stipendiju smanjili za 40%. Posle su je i ukinuli. Kako da u takvim uslovima očekujemo uspeh?

Koliko danas pripadnika akademske zajednice deli vaše mišljenje i zašto ćute?

Velika većina ima jasan, moralni i odgovoran odnos. Ipak, reč je o naučnicima, intelektualcima… Vide da uprava nije odlučna, da državu nije briga… Ja imam 120 studenata, na predavanjima i vežbama je uvek prisustvovalo između 70 i 90% – čak i onda kada smo predavanja držali na stepeništu, izloženi vrištanju, pretnjama, uvredama, zaglušujućoj muzici, pljuvanju, udarcima… Među profesorima, nisu svi spremni da trpe kampanju uvreda, nasilja, pretnji, kleveta, medijskog linča… Ipak, misao da je sve odgvornost dekana… Uverenje pojedinih da mogu da ne rade, uzimaju nezarađenu platu, neki čak da se angažuju na drugom radnom mestu za vreme blokade, samo obesmišljava dvestagodišnje napore stvaranja modernog srpskog univerziteta.

Koji bi bio Vaš savet onim najboljim studentima, kojima se, nažalost, država najmanje bavi?

Svaka promena počinje od pojedinca. Verujte mi, nikada se nisam javno borio da popravim sopstveni položaj. Moja porodica je uvek živela dobro. Imali smo više novca za vreme Miloševića nego danas (moji roditelji su farmaceuti, radili su u proizvodnji lekova). Bunili smo se zbog načela, slobode, demokratije i nacionalnih prava srpskog naroda… Privatan uspeh je u našim zemljama, kada nisu bile okupirane, uvek od rada i znanja pojedinca. Ako dobro uče i rade, ako im je zdravlje dobro, pošteni su i imaju realne ciljeve, sigurno će uspeti.