Intervju

Pogled pravog kosmopolite

Autor: Aleksandar Vranješ

Zoran Ćirjaković, intervju

Razgovarali smo sa Zoranom Ćirjakovićem, predavačem na Fakultetu za medije i komunikacije, bivšim specijalnim dopisnikom "Njuzvika" i "Los Anđeles Tajmsa", nekadašnjim novinarom NIN-a, stručnjakom za interkulturalne komunikacije koji je proputovao celi svet.

Često možemo čuti u određenim krugovima da upravo putovanja omogućavaju kako "širenje vidika", tako i usvajanje kosmopolitskih vrednosti koje navodno nedostaju u našem društvu. Opet vi ste često na meti tih istih krugova, a obišli ste veliki broj zemalja Afrike, Azije i Latinske Amerike, kao i većinu zapadnih zemalja. Koliko vam je to pomoglo kako u profesionalnom razvoju tako i u "širenju vidika"?

Jedan od omiljenih predmeta koji predajem je "Teorija i praksa interkulturalnih komunikacija", prvenstveno zbog iskustva koja sam stekao putujući po zemljama Trećeg sveta. Fasciniraju me razlike između kultura i mislim da to nije slučajno. Mi se nalazimo na prostoru koji nekako i jeste i nije u Evropi, i stalno se susrećemo sa zbrkom po pitanju gde se Srbija stvarno nalazi. Nažalost, mentalna mapa Evrope je mnogo komplikovanija nego što to izgleda na papiru. Činjenica da je klevetanje Srba, ružna esencijalizacija, "zveri srpske", "kontaminirani"..., uglavnom bilo vezano za "robovanje" jednoj navodno lošoj, ubilačkoj kulturi. U Latinskoj Americi i Indiji, mnogi levičarski intelektualci su se bar fokusirali na razotkrivanje mehanizama potčinjavanja siromašnih slojeva, koji su i tamo redovno diksvalifikovani i ućutkivani kao navodno nekulturne. Nažalost, nasuprot njima, naši paralevičari se upiru da dokažu da je radnička klasa zaslužila da pati zato što je nacionalistička i sluša Cecu. Znate, kada odete u Indoneziju, u Maroko, u Meksiko, u Egipat, ili u albansku kafanu u Skoplju, sva ta mesta gde nema Miloševića, i nađete nešto što neverovatno liči na turbo-folk, ne samo muzički ili estetski, već u svakom smislu, od pratećih fenomena do odnosa elite, tih kulturnih, pismenih, onda i Srbiju i devedesete, najgore godine naših života, gledate drugačijim očima, iz drugog ugla. Onda više ne možete, bar ja ne mogu, da pristanete na to da naše zlo, naša sramota ima veze sa našom kulturom, kako tvrdi deo Druge Srbije.

Da li postoje kulturološke razlike između tzv. Prve i Druge Srbije?

Hert Hofštede, jedan od politički nekorektnih autora koje volim, opisao je kulturu kao "softver mozga", nevidljivu silu koja se uvlači u glave ljudi koji dolaze iz iste sredine, bili oni bogati ili siromašni, pametni ili glupi, levi ili desni... On tvrdi da je gomila naših postupaka, odluka i izbora uslovljena kulturom u kojoj smo stasali, iako obično mislim da je sve to naš izbor, da sasvim sami donosimo sve te sudove i izvodimo zaključke. Hoftede piše da kulturni obrasci ponašanja imaju ogroman uticaj na to kako shvatamo moć i različitost, kako se odnosimo prema neizvesnosti ili kako stvaramo sliku neprijatelja. Naravno, postoje individualne razlike, ali pogledajte naše institucije, naše stranke, nevladine organizacije, bile građanske ili nacionalističke, one imaju "božanstvo" na vrhu i onda hiljadu praznih mesta. Nema broja dva, nema broja tri... U tom smislu sve je isto kod Koštunice, kod Sonje Biserko, kod Pajtića... gazda je uvek sam na vrhu. Eto, to je primer onoga na šta se misli kada kažemo kultura u "interkulturalnim komunikacijama", i takvo shvatanje kulture, koje nema veze sa religijom i tradicijom, jako je korisno za razumevanje naše politike, naših medija, našeg aktivizma. U tom smislu, pripadnici Prve i Druge Srbije su deca iste kulture. Da li neko sluša Acu Lukasa ili gleda Von Kar-Vajeve filmove, tu je sasvim nebitno. Reakcije će u mnogim ključnim momentima biti identične. Oblikovani smo kulturom koja nas navodi da svet posmatramo u crno-beloj boji. I Prvi i Drugi, ko god u Srbiji danas bio Prvi, to odavno nije jasno kao što je bilo devedesetih, kada vrednuju stavove neistomišljenika imaju tendenciju ne samo da sude, već da izreknu "smrtna presudu", simboličku, ali u osnovi to je to, neistomšljenik ne zaslužuje da postoji. Jednu posledicu istog "kulturalnog programa", tog mentalnog softvera koji delimo, odlično je zapazio Stef Jansen, mudri belgijski antropolog. Kod nas je i "antinacionalizam" nekako nacionalistički i to je njemu bilo zanimljivo. Kako jedan "drugo-srpski" (ja ne podnosim reč srbijanski, smatram je rasističkom) antinacionalista vidi ili, što bi rekli, konstruiše sliku svog ideološkog neprijatelja je često isto kao što jedan ekstremni nacionalista zamišlja svog etničkog neprijatelja, kao odvratnog i neljudskog, nedostojnog čovečnosti.

Šta Vas motiviše da promišljate toliko intenzivno o Drugoj Srbiji?

Mene fascinira i inspiriše perverzija, ne toliko zlo po sebi. Ne koristim ovu reč u nekom puritanskom smislu. Ono što je kod Druge Srbije perverzno jeste što mnogi, nikako ne svi, mrze, gade se, preziru Srbe na isti način na koji ultranacionalisti preziru Hrvate, Bošnjake, sve muslimane, itd. To je ta perverzija koja mene dira, tvrde da su liberalni, da su demokrate, a mrze druge mržnjom šovinista. Ali mislim da je jako važno istaći da nisu svi u Drugoj Srbiji isti, da mnogi nisu ni plaćenici, niti autošovinisti. To je mnogo složeniji milje nego što se obično veruje. Naravno, postoji grupa, koja nije velika, ali je prilično glasna, koju možemo opravdano nazvati autošovinistima. Nažalost, njihov uticaj i u inostranstvu i u Srbiji nije mali, posebno na mlade ljude, koji uskraćenost sve češće vezuju za činjenicu da žive među Srbima.

Otkud tolika mržnja prema sopstvenom narodu kod pripadnika te grupe koji se opet, s druge strane, barem deklarativno zalažu za neke univerzalne vrednosti, kao što su npr. ljudska prava i slobode?

Veliki broj tih ljudi veruje da smo mi pisali, s čime bih se i ja složio, veoma sramne i ružne stranice naše istorije 90-ih godina. Ali problem leži u onima koji objašnjenje zločina vezuju za "ozverivanje" sopstvenog naroda. Dakle, nije problem da kažete da su neki Srbi 90-ih postupali zločinački, neljudski, već da dokazujete da je kompletna nacija kontaminirana i svojom kulturom programirana da ubija, praktično da naši zločinci ubijaju baš zato što su Srbi. Kod mnogih je prisutno shvatanje da, praktično, postoji genocidna gravitacija srpske kulture i da su se oni nekako "otrgli". Tako npr. ima i onih koji kada podižu decu vode računa o tome da ne idu u obdaništa, da ne slušaju turbo-folk, da se ne druže sa običnim vršnjacima, da se slučajno ne kontraminiraju. Ponekad je teško poverovati šta se sve može čuti u građanskom Beogradu.

Znači, prema tom stanovištu, kompletan srpski narod je genocidan?

Dominatno tumačenje pojave nacizma u Nemačkoj jeste da je za sve zločine krivo 2% "trulih jabuka". Znači, holokasut obično biva objašnjen patološkim ponašanjem pojedinaca kakvo postoji u svim narodima sveta, tu nema ničeg nemačkog. Zvanična verzija, na primer, Aušvica, jeste da su krivci otpadnici od kulture, od sofisticiranog nemačkog društva, i zato uvek slušamo o nacističkom zločinu, a jako retko o nemačkom zločinu u Aušvicu. S druge strane, kada se govori o Srebrenici i srpskim zločinima, onda su oni apsolutno srpski, bivaju objašnjeni jednom navodno patološkom kulturom. Dakle, stalno nam se sugeriše da je Aušvic slučajno nemački, omaklo im se, banalnost jednog sasvim univerzalnog zla, a da Srebrenica nije samo srpska već slika i prilika srpske kulture. Takvo, rasističko tumačenje nije slučajnost. Ono je proizvod moćnog intelektualnog i aktivističkog preduzetništva, autoriteta koji uporno "dokazuju" da genocidna vertikala kreće od ne znam kog Nemanjića, koji je navodno silovao maloletnice, preko Garašanina i memoradnuma SANU, pa onda, Srebrenica postaje jedini mogući, prirodan završetak srpske istorije, što podrazumevai da je svaki Srbin postao kontaminiran našom genocidnom kulturom. Po tom odvratnom narativu, svi smo "zaraženi" i svako od nas mora ne samo da se dekontaminira, već svi moramo da živimo dekontaminaciju i stalno dokazujemo da se nismo u međuvremenu rekontraminirali, da odolevamo toj genocidnoj gravitaciji. To je jedna sofisticirana, i samim tim opasnija i perverznija vrsta rasizma. To više nije onaj primitivni, diskreditovani esencijalizam. Neoesencijalisti su odustali od eugenike i fiziognomije, njihov rasizam je kulturalan i sociološki, deluje naučno, i zato je mnogo podmukliji, teško ga je diskreditovati i nazvati pravim imenom. Intelektualni očevi i majke našeg autošovinizma se stalno pozivaju na različite, ozbiljne naučne pristupe i teorije, vole istoriju dugog trajanja i antropološke studije,i onda zaključe da smo bolesni i da nam nema leka, da je cela Prva Srbija "ćelija genocidista-spavača" koji samo čekaju sledeću priliku da kolju i siluju.

Ako posmatramo zločine koje su počinili pripadnici srpskog naroda, tu se nalaze i raznorazne čistke, streljanja srpskih intelektualaca neposredno nakon Drugog svetskog rata, Goli otok, i sl. Kako to posmatraju, u kontekstu navedenog narativa, ti isti radikalni zagovornici zapadnih vrednosti u Srbiji?

Pre svega, sam Zapad ima ambivalentan odnos prema nasilju, a samim tim i oni koji sebe ovde smatraju prozapadnim. O tome je mnogo pisao moj omiljeni autor Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbiji. On je višestruka manjina - Indijac, pripadnik jedne od malih šitskih zajednica, rođen u Ugandi, iz koje je proteran sa ostalim "Azijatama" u vreme Idi Amina i, konačno, musliman koji se 11. septembra zadesio u islamofobičnom Njujorku. Znači, skoro ceo život je proveo na mestima gde je bio kulturalno sumnjiv, kontaminiran, što bi rekli naši fanatici suočavanja, i bio je svedok nasilja koje je imalo slične posledice i logiku ali je sasvim drugačije tumačeno. Baveći se u svojim delima Ruandom, odnosom prema muslimanima na Zapadu, uokvirivanjem Darfura u zapadnim medijima, Mamdani ističe da je na Zapadu nasilje vrlo često posmatrano kao legitimno, "babica" ne samo istorije već i progresa. Skoro sve što si pomenuo je za mnoge pripadnike Druge Srbije to, takozvano, "dobro nasilje" i Jovo Kapičić je njihov idol. Dakle, teraju nas da verujemo da nije svaki zločin loš, da nije svako nasilje kriminalno. Uzmimo npr. Hirošimu i Nagasaki, ja ne znam kojim vuduom to može da se ne prikaže kao genocidni čin, a malo ko ga tako naziva. Pa, sasvim su otvoreno govorili da nekoliko stotina hiljada civila treba da bude ubijeno da ne bi ginuli američki i britanski vojnici.

Onda bi na taj način i pojedini srpski zločini 90-ih mogli biti okarakterisani kao "legitimno nasilje"?

Takvo nasilje nikada i nigde nije legitimno. Problem je u nečem drugom. U vreme ratova devedesetih, novinari nekih od najuglednijih zapadnih listova učestvovali su u nacifikaciji srpskog zla, trudeći se da u svojim tekstovima Srbe predstave kao "kulturalne naciste" i tako depolitizuju ratove. Zato možemo govoriti o medijskoj nacifikaciji ne samo srpskog nacionalizma nego vrlo često i Srba u celini. Neki su smatrali da je njihova glavna profesionalna i moralna dužnost da doprinesu da Zapad što pre "bombarduje Srbe", bukvalno, tim rečima. Jedan britanski novinar je bio izložen mobingu kolega zato što je posle pada Zapadne Slavonije sa empatijom pisao o reci izbeglica, Srbima kao žrtvama. Neki su čak pokrenuli potpisivanje peticije da bude otpušten iz medija, u kome tada čak nije bio stalno zaposlen, zato što komplikuje sliku i odlaže bombardovanje.

Kako izgleda Srbija danas u kontekstu spomenutih podela?

Ima jedna odlična knjiga Volfganga Šivelbuša pod nazivom „Kultura poraza“, u kojoj on analizira posledice tri velika zapadna poraza, jednog američkog, jednog francuskog i jednog nemačkog. Kada to pročitate vidite da se i mi ponašamo kao jedno tipično poraženo društvo. Ne treba zaboraviti ni da je rat oko Kosova možda prvi ozbiljniji sukob u kome jedna strana nije ubila ni jednog vojnika druge strane. Koliko god to nekome može zvučati grubo ili pretrano, nas previše zapadnih moćnika posmatra kao ogromnu septičku jamu i veruje da samo treba obezbediti da se balkanski "izmet" više ne preliva. Štaviše, vrlo često je i pomoć koju dobijamo vezana baš za takvu logiku. Ali, ono što je ključno, jeste da Zapad želi konačno rešenje balkanskog pitanja i zna da neko mora da plati nemalu cenu rešenja za koje veruju da će doneti trajnu pacifikaciju regiona. To se u teorijama međunarodnih odnosa zove 'right-sizing' i 'right-peopling' the state, odnosno svođenje države i njene populacije na "pravu meru", i, posle Hrvatske, ono je 1999. godine sprovedeno i na slučaju Srbije i Kosova. Naravno, pošto takva dogradnja i razgradnja država odavno zvuči ne samo prevaziđeno već je i nelegalna, dobili smo haške i druge sudove, stvarne i izmišljene ratne zločine kao izgovore, različita politički korektna opravdanja da i ostale balkanske države u budućnosti budu lakše preuređena u etnički i teritorijalno samoodržive varijante. Kosovo je nekada bio najveći problem, ali on je manje više rešen. Danas je Bosna i Hercegovina postala novo „bure baruta“ za koje nema boljeg rešenja od dejtonskog, ali ono je jednoj strani - Bošnjacima, iz razloga koji nisu sasvim nerazumljivi, potpuno neprihvatljivo. Ta strana ima ogromnu podršku Zapada i zato se Bosna nalazi u stanju stalne nestabilnosti koju Zapad, na duge staze, pokušava da razreši logikom konačnog rešenja koju sam pomenuo. Iz njihovog ugla, imamo jednu, po shvatanju mnogih, zločinačku naciju, srpski narod koji je greškom u Evropi, i on treba da plati najveću cenu. Pri tome mnogi na zapadu veruju da Srbiji daju previše, da Srbi nisu dovoljno kažnjeni i da su uz to nezahvalni.

Kako na to gledaju danas Prva i Druga Srbija?

Pa, Prva Srbija definitivno više ne postoji. U skupštini nema nijednog poslanika koga bi bilo moguće tako opisati, koliko god da rastegnemo taj pojam. Druga Srbija se pak raspala i jedan deo se pretvorio u novu Prvu Srbiju, ili bar intelektualnu i ideološku legitimaciju instant evropejstva novog vođe. Mada, često se gubi iz vida da je Druga Srbija i ranije bila duboko podeljena. Na primer,ako bi pitali Sonju Biserko koga najviše mrzi, ne bih se iznenadio ako bi njen odgovor bio – Sonju Liht. Da nije Jevrejka, verujem da bi se već našao neko iz kruga oko Latinke Perović ko bi je i javno proglasio za "nacoškinju", naravno srpsku. Mnogi ljudi nisu svesni koliko su, skoro od samih početaka, sukobi u Drugoj Srbiji bili prljavi. Nažalost, građanske patriote su često gubile bitke, uglavnom od cinika i moralno hendikepiranih likova čiji su glavni cilj bile strane donacije i sprčena, mikro Srbija.

Kako mislite da je Druga Srbija postala Prva?

Po svemu sudeći je tako. Najveći dokaz je sam Aleksandar Vučić, koji je od Latinke Perović preuzeo politički program, ideologiju i njeno viđenje budućnosti Srbije. Petar Luković, kao donedavno jedan od njenih miljenika, to je jasno prepoznao. Uostalom, i neki od ključnih ljudi iz najbližeg Đinđićevog okruženja danas otvoreno podržavaju ili direktno rade za Vučića. Čak i kada je reč o kontroli medija, Vučić se pokazao kao pravi Latinkin naslednik. Naime, mnogi zaboravljaju da je u njeno vreme Srbija bila jedini deo titoističke Jugoslavije u kome je čak i Tarzan bio proglašen za šund, gde su spaljivane knjige i oporezovana popularna kultura. Latinka je bila ponosna na to što je cenzor i u Kragujevcu, svom rodnom gradu, organizovala je "Kongres kulturne akcije", pokušaj šumadijske sinteze Kardelja, Orvela i Mao Ce Tunga. S druge strane, talenat za politiku lidera brojnih konzervativnih i nacionalističkih stranaka je minoran. Harizma nije bila Koštuničina jača strana, a gospođa Rašković Ivić je ima još manje.

Zbog toga medijskoj sceni Srbije više nije potreban „Utisak nedelje“?

Mediji nisu bili slobodni ni pod vlašću DS-a. Nažalost, i Olja Bećković je zlopotrebljavana za tiho "etičko čišćenje" informativnog programa B92, rasterivanje istinski nezavisnih novinara. Godinama su program uređivale dve žene koje su bile "vojnici" Demokratske stranke, cenzori u pravom smislu te reči. Pazite, da bi shvatili o čemu govorim, jedna od njih je 2008. godine u vrhu stranke razmatrana kao glavni kandidat za mesto premijera. Teško je prenaglasiti ulogu Demokratske stranke u uništavanju srpskih medija. Ipak, Vučić je otišao još dalje.

Na kraju, gde planirate sledeće putovanje?

U Egipat, da vidim post-post-revolucionarni Kairo. Zanima me šta se sve promenilo.