Intervju

Tamnim koridorima moći

Miša Đurković, intervju

Nedavno objavljena knjiga Dr Miše Đurkovića „Tamni koridori moći“ u izdanju beogradske Ukronije samo je povod za razgovor sa ovim istaknutim političkim teoretičarom i publicistom. Rođen 1971. godine u Beogradu, Miša Đurković je 1996. godine završio osnovne studije na Filozofskom fakultetu, odsek za filozofiju,  magistrirao 2001. godine i doktorirao 2005. na temu „Liberalizam i država: politička filozofija Džona Stjuarta Mila“. Zaposlen je na Institutu za evropske studije u Beogradu. Autor je više knjiga(Poredak, moral i ljudska prava, Diktatura, nacija, globalizacija, Kapitalizam, liberalizam i država, Kraj i početak: politika i kultura u Srbiji 1999-2005, Politička misao Džona Stjuarta Mila, Konzervativizam i konzervativne stranke), prevodilac i autor knjige za decu „Medologija – vesele priče o medama“.

Vaša knjiga je sastavljena od niza eseja koji govore o različitim društvenim fenomenima: homoseksualizam, gojaznost, elita, porodica, nacija…. Ubedljivo pokazujete da su to primeri netransparentne politike: izvesne političke odluke proizvode i usmeravaju ove fenomene u određenom smeru, stvarajući katastrofalne posledice, a da o tim političkim odlukama javnost ne zna puno, niti je imala prilike da o njima raspravlja. Da li sam u pravu ako kažem da Vaša knjiga pokazuje da je polje politike mnogo šire nego onako kako se uglavnom shvata: kao borba za vlast političkih partija?

Tako je. Još početkom prošlog veka ozbiljni teoretičari su izneli manje više sve probleme sa kojima se liberalna demokratija suočava pokazujući kako se sistem koji naizgled pruža jednake prilike svima zapravo transformiše u vladavinu oligarhije koja poseduje novac, medije i ostale instrumente moći. Danas se to vidi na još višem nivou zbog povećanih mogućnosti manipulcije i kontrole. Danas se uveliko govori o mikropolitici, o biopolitici o sajber ratovima itd. što ukazuje na to da se svi elementi života i funkcionisanja ljudskog bića politizuju i postaju predmet kontrole, nadgledanja, usmeravanja i manipulacije. Ova knjiga upravo želi da ukaže na to kako je zadatak političkog filozofa ili teoretičara da se bavi stvarnim tokovima praktikovanja moći, a ne samo normativnim postavkama koje nam sve manje govore.

Različiti intelektualci poput Borislava Pekića i Teodora Adorna, brane porodicu. Čitajući Vaše eseje došao sam do zaključka da reforme porodičnog zakonodavstva pretvaraju roditelje u puke hranioce dece. Roditelji dakle, više nisu osobe koje vaspitaju decu. Ako se složimo da nismo naivni i da ne verujemo u to da deca sama sebe vaspitaju, ko onda vaspitava našu decu? Država? Multinacionalne kompanije?

Tradicionalna porodica kao osnovna institucija zapadne civilizacije je tokom poslednjeg veka doživela neverovatnu količinu sistemski organizovanih i koordiniranih napada usmerenh ka njenom razaranju, podrivanju i uništavanju. Prvo su žene, majke, kao tradicionalni temelj porodičnog života, izvučene iz porodice i kućnog doma i bačene na tržište rada. Na primer, još pre pedeset godina svega trećina žena je radila, a danas je ta brojka prešla dve trećine. Tako smo na primer, ostali bez kuvane hrane, jer zaposlena žena nema kad da je sprema pa se onda svi hrane na ulici ili brzom hranom. Zatim je podstican promiskuitet, slobodan i neobavezujući seks, došli su razvodi, pa poistovećivanje vanbračne sa legalnom bračnom zajednicom, pa popularisanje bezdetnih veza, pa popularisanje homoseksualizma i istoplonih brakova, rađanje dece iz epruvete itd. Dakle ide se ka tome da se deca industrijski proizvode, oduzimaju od roditelja i da ih po svojim sve bolesnijim principima oblikuju vrtići, škole, popularna kultura i mediji. A iza svega toga stoje kompanije i nosioci globalne moći kojima treba raskorenjena radna sanga, a ne samosvesni, povezani i slobodni građani.

Pišući o gojaznosti uočili ste ambivalentan odnos liberalizma prema državi. Sa jedne strane, on povećava prava pojedinca u odnosu na državu. Sa druge, liberalizam je, po istoj logici, prinuđen da čuva ostale pojedince od odluka pojedinca koje mogu imati loše posledice po njih. Gojaznost dakle, ne šteti samo pojedincu, već i celom društvu. Da li Vam se čini da je u našoj zemlji taj kolektivni aspekt liberalizma namerno skrajnut?

Mi uopšte nismo relevantni u pogledu razumevanja koji principi ili političke filozofije stoje iza sistema koji mi ovde gradimo. Mi se ponašamo kao stoka kojoj neko crta torove u koje treba da se svrsta, a da uopšte ne pokušavamo da stvarno razumemo kako je sistem u koji ulazimo napravljen. Tako i stoka ulazi u industrijska postrojenja u kojima je hrane, poje i drže na toplom, sve do trenutka dok je ne odvedu na klanicu, a onda je već kasno da reflektuje šta joj se stvarno dešava. Ovo što se danas izdaje za liberalizam je nasleđe ekstrmene bogoborne levice koja sistematski nastoji da uvede nove oblike totalitarizma pod firmom da to dolazi sa zapada i iz EU pa je zbog toga po prirodi dobro. Klasični liberalizam je bio baziran na jakom hrišćanskom nasleđu, porodica je bila svetinja pa je zato razvio celu filozofiju privatnosti i odbrane privatne sfere. Danas se međutim, sve radi da se podrije i ništi taj prostor slobode i nezavisnosti za porodicu i da se porodica uništi i razvlasti. Tako se i oko gojaznosti uopšte ne razume da liberalna država legitimno priznaje i računa na kolektivne ciljeve kao što su zdravlje nacije i njena vojna i svaka druga bezbednost te da zbog toga mora da suzbija gojaznost i mehanize koji do toga dovode. Zapadne zemlje tek bojažljivo počinju da to uviđaju i da se protiv toga bore, a mi potpuno ignorišemo epidemiju gojaznosti koja se širi među našom decom.

Svedoci smo da u Evropi niče čitav niz novih partija  koje remete tradicionalne političke odnose u pojedinim zemljama. Da li je po Vašem mišljenju tačna teza nekih političkih analitičara da podela na levicu i desnicu više ne odražava razlike u političkom spektru.

Netačno. Ideologije i sistemi vrednosti postavljaju osnovu normalne politike i razloge zašto bi ljudi njome trebalo da se bave. Bez toga dobijate srpski politički sistem u kome je politika postala samo mehanizam za zapošljavanje i pljačkanje. U zapadnim zemljama se ideologije takođe suzbijaju od strane globalnih vladara koji bi da sve sateraju u iste okvire i da naprave norme koje svi moraju da poštuju. Ali narod se tome opire i traži pravo na ideološku borbu i na odbranu svojih vrednosti. Levica i desnica nisu isto što su bili pre sto pedeset godina ali i dalje su npr. u Americi vrlo jasne razlike oko abortusa, homoseksualizma, položaja religije u javnom prostoru, tretmana porodice, poreza itd. Dakle, politika i ideologije su itekako žive. Ovo što se u Evropi dešava je radikalizacija te borbe jer su mejnstrim partije postale korumpirane od strane kapitala. Ako mejnstrim desnica svuda prihvata homoseksaulne brakove onda je poputno logično što jačaju radikalne desne partije. Time će i desni mejsntrim morati da preispita svoju politiku i da se vrati na svoje nekadašnje pozicije. Ili će ih ljudi poput Marin Le Pen oduvati.

Kako gledate na sve veći broj protesta u zemljama EU. Recimo, konkretno, na veliki protest u Briselu  na kome je prema izveštačima bilo oko 100 000 ljudi. Šta te prosteste uzrokuje i kakve mogu biti njihove posledice?

Ljudi u Evropi imaju razvijenu kulturu borbe i bore se za razne stvari u koje veruju. Neke su povezane sa vrednostima, a neke sa bazičnim interesom. Sindikati su u Evropi veoma jaki i organizovani u snažne lobije. To ima i dobre i loše strane. Dobra je to što se time sprečava lako ovladavanje kompanija i političara njihovim životima. Loše je to što na primer poljooprivredni lobiji zahtevaju ogromne subvencije i protekcionizam kojim se uništava poljoprivreda u trećim zemljama koje ne mogu da budu konkurentne visoko subvencionisanim evropskim poljoprivrednim prozivodima. Zbog zatvavanja ruskog tržišta sada se problemi dodatno komplikuju. Ali osim socijalnih postoje i vrednosni protesti. Pokret Manif por tu u Francuskoj izvodi na ulice i do milion ljudi koji protestvuju protiv nasilnog uvođenja homoseksualih brakova. Čini se da se politika vraća na ulice evropskih gradova i da ćemo videti razna zanimljiva dešavanja u sledećih par godina.

U Srbiji se već dugo vremena forsira podela na političkoj sceni po kojoj postoje prozapadne partije i one koje bi želele da Srbiju pretvore u rusku guberniju. Kako gledate na tu liniju razgraničenja?

Generalno, kao na idotizam i kao na odraz nedostatka ozbiljne nacionalne elite koja bi jasno postavila prioritete i odvojila ih od pitanja instrumenata, taktike i strategije. Ovako smo postali prostor u kome stranci sa obe strane mogu da rade šta hoće. Naše političke partije su besmislene i svedene na zavode za zapošljavanje. Aleksandar Vučić koji je najveća poštast koja je mogla da nas zadesi je s druge strane uradio veliki posao čišćenja dotadašnje političkog prostora. Nestali su razni paraziti poput G17, LDP, DSS itd. Blizu toga su i DS i ako nastavi ovim putem i SPS. Poslednji čin tog čiščenja biće nestanak SNS jer to nije partija nego pokret koji će ostati zajedno dok ima vlast. Naš najveći problem je pitanje šta posle? Dakle ko i kako će da popunjava taj prostor kad nestanu sadašnje političke partije? Time se domaće strukture ne bave...

U savremenoj filozofiji se već izvesno vreme govori o depolitizaciji stanovništva, kao posledice nove organizacije grada/megalopolisa. Kakvo je vaše mišljenje o tome?

Uvek se vraćam na osnovni diktum teorije totalitarizma: čovek koji je izvučen iz prirodnog i socijalno okruženja lako se pretvara u šta god hoćete, a atomizacija je osnova totalitarizma. U Americi su imali pravilo da se mali crni robovi odmah odvajaju od svojih roditelja i da se moraju podizati u van humanim uslovima dakle bez osećaja za porodicu. To je nažalost model koji slede i oni koji pokušavaju da stvore novi totalitarizam i zato su megalopolosi idelani za projekcije takvog života. Tu se misli na posao, hedonizam a egoizam postaje osnovni okretač života. Ako time iz čoveka izvučete spremnost na žrtvu, na solidarnost, na duhovni razvoj kao nadređen potrošnji, onda nema ni politike. Imate samo socijalni, ekonomski, saobraćajni i svaki drugi inžinjering u megalopolisu kao velikoj mašini za proizvodnju ... čega? Određenje smisla života je uvek osnovno pitanje na koje moramo da se vraćamo.