Pretraga
Pronađite nas na
 

Pošalji prijatelju

E-hronika

Putopis Malta, 2. deo

Šetališta

Slobodan Vladušić, Subotica

Nekada turisti požele da saznaju kako zaista žive ljudi u čiju su zemlju došli. Ta želja ih međutim, brzo prođe. Posebno u all inclusive situacijama. Tada postaju dovoljni sami sebi i svom hotelu. A šta bi se i o tom običnom, stvarnom životu moglo reći, što se unapred već ne zna? U svačijem životu preovlađuje preživljavanje, sa pričama, emocijama, simpatijama i mržnjama, koje izbliza deluju krupno, a kasnije, iz daleka, sitno i nevažno. Vodostaj svakodnevice je isti na svim meridijanima, osim tamo gde je preživljavanje postala borba za opstanak. Gde je svaki dan možda poslednji dan. A tu priču, opet, niko ne želi da sluša.

Tako je verovatno i na Malti. Ispod pokrova kratkih pogleda koje upućujemo domicilnom stanovništvu – recepcionarima, prodavcima, kelnerima i kelnericama, od kojih neki i nisu Maltežani – kreće se, s nogu na nogu, tzv. običan život, uvek u jednosmernoj ulici, uvek sporo, uvek u koloni, sa uključenim sirenama, ispred nas i iza nas. A kada neko i pokuša da nam kaže kakvi su zaista Maltežani, ne ide dalje od opštih mesta koja se mogu primeniti i na ostale bliske narode. Pozivajući se na utiske nekih svojih prijatelja koji već dugo vremena žive na ostrvu, vodič nam je tako rekao da su Maltežani lenji ljudi. Ali, zar su Grci, Italijani, Španci, Egipćani i Turci, vredni? Zar je iko u basenu Sredozemnog mora vredan? I zar uopšte još neko veruje da bogatstvo neke države zavisi od vrednoće njenih stanovnika, zamišljene kao naporan rad u fabrici ili u polju?

Ne, niko ne putuje da bi saznao kako tamo negde ljudi žive. Putuje se da bi se prekinula kućna svakodnevica, a ne da bi se tamo gde smo otputovali, tražila strana.

Pa ipak, posle nekoliko dana razgledanja atrakcija, zapitali smo se kakav je taj nevidljivi život na Malti i ko bi mogao da nam na to pitanje odgovori. Ljudi, Maltežani, svakako ne. Bilo je premalo vremena da bismo se sa nekim upoznali toliko da bismo mogli da pričamo otvoreno. Prošlost Malte, takođe ne. Maltežani su često u njoj bili saučesnici, a ne učesnici, pa se iz nje saznaje više o drugima, a manje o njima samima. Tako nam je preostalo da, šetajući Maltom, pogledom tražimo vidljive tragove te nevidljive Malte.

Prvo što smo videli bila su ta dugačka, izdignuta šetališta. Ona se otmeno prostiru između stisnutih redova visokih zgrada i obale ili marina koja se pružaju u njihovom podnožju, poput žrtvovanih položaja, koje sada nemilosrdno zapljuskuju zimski talasi. Popločana, osvetljena nizom stilizovanih fenjera u kojima svetle moderne lampe, ta šetališta više pripadaju Maltežanima, nego turistima. To se vidi po tome što se na različitim mestima nalaze table na kojima se šetači pozivaju da budu tihi kako ne bi ometali stanovnike koji žive u obližnjim zgradama. I zaista, ljudi koji su se šetali zajedno sa nama bili su tihi. Tihi su bili i restorani na samom šetalištu, oivičeni providnim zidovima od najlona, unutar kojih su, pored stolova i stolica, bile postavljene gasne grejalice, poput nekih malih toplotnih svetionika. 

Po šetalištu trče džogeri sa telefonima u rukama i malim jedva primetnim slušalicama na ušima. Trče usredređeno, ne obraćujući pažnju na šetače, u društvu muzike koja bi trebalo valjda da im razbije osećaj usamljenosti. Pored njih šetaju britanski, nemački, španski, italijanski turisti, kao što bi šetali i Maltežani. Jezici huje jedan do drugoga, kao vozila na kolovozu do šetališta: mimoilaze se i razilaze, bez dodira. Mi hodamo mirno, ćuteći, pored retkih restorana iz kojih dopire jedva čujna muzika i kamenih osmatračnica, koje se izgradili Veliki Majstori, poglavari Reda svetog Jovana i vladari Malte, još u srednjem veku, da bi na pučini primetili dolazak neprijateljske flote. Bočno od nas, prolaze nizovi automobila čiji vozači uvek imaju manje vremena, nego što im je potrebno. Sa druge strane je more, koje se ne kreće i koje ne zna vreme. Kao da pati od neke kosmičke dosade, ono se zabavlja podražavaći boju neba: tamo gde oblaci izgledaju teški i puni kiše, more je sivo i tamno; tamo gde su oblaci sveži i laki, more je prozračno plavo.

Između kolovoza i mora, nalazimo se mi, šetači: krećemo se, ali vremena imamo dovoljno.

Tada nam je pogled zapao za bezbrojne metalne klupe koje su načičkane na tom šetalištu. Ima ih toliko, kao da se neko plašio da će hiljadu šetača odjednom poželeti da sedne i da se odmori. Seli smo na jednu od njih. Bila je udobna. Gledali smo more i razmišljali o šetalištu i tim klupama, ćuteći.

Stari Grci su imali običaj da razgovaraju i filozofiraju, šetajući se. Znamo da su se takvi ljudi nazivali peripateričarima, ali isto tako znamo i to da ih danas nema. Teško nam je da ih zamislimo prisustvo peripatetičara danas, isto kao što bi nam teško bilo da zamislimo krčmu, kafić ili restoran u nekom grčkom polisu. Te dve stvari su povezane. Razgovor se iz prirode seli u zatvoren prostor. Iz šetnje, za stolove u kafanama. Tamo gde postoje krčme ili kafići, nema peripateričara.

Šetajući se, čovek je ranije razgovarao, a sada tokom šetnje ćuti, noseći na leđima samoću, kao ruksak. Ta samoća, međutim, nije isto što i usamljenost. Samoća je izabrano stanje, dok je usamljenost kob; ona se ne nosi sa sobom, ona nas prati kao nesreća.

Šetači su putujući samotnici koji su to čak i onda kada šetaju u društvu. Sada, kada su peripatetičari isčezli, reči su tokom šetnji postale mnogo skuplje i štedljivije. Ko to ne zna, taj je zalutao na šetalište. To se naročito vidi na šetalištu duž obale Malte. Brojne klupe koje su postavljene tako da gledaju na pučinu, ne pomažu nam da odmorimo noge, već svest koja traži samoću da bi se pribrala. Klupe samo pojačavaju taj osećaj izabrane samoće. Iako su dovoljno velike da na njih sedne troje ili četvoro ljudi, one su napravljenje samo za jednu osobu. Ili, eventualno, za još jednu.

Oni za koje je samoća i usamljenost isto, ne šetaju ovim šetalištem pored mora, već koriste zeleno-bele autobuse gradskog saobraćaja koji će ih za 1,5€ odvesti u Valetu ili bilo gde drugde na Malti. U tim autobusima, sem turista, naročito onih mlađih, ima i mnogo Maltežana.

Pa ipak, nisu li ova tiha šetališta i brojne klupe okrenute prema moru, upravo ona nevidljiva Malta koju smo tražili? Bivajući usamljeno ostrvo u Sredozemlju, Malta kao da je ovim šetalištem i klupama tu usamljenost pretvorila u samoću: pretvorila je kob, pretvorila je muku,  u deo svog karaktera, u deo svoje ličnosti.