Dosije

Adamov pad

I posle pada, ljubav (II)

Jeromonah Ignjatije Uroš Đorđević i Luna Gradinšćak

Sva raznolikost, sva divota, sva lepota života

sastoji se od senke i svetla.

Lav N. Tolstoj

Jedno od funkcionalnih pitanja koje bi se čoveku današnjice moglo postaviti jeste koliko je često u prilici da razmišlja o svojim emocijama. Nesumnjivo, danas su emocije ljudska kategorija koja u savremenoj psihologiji s pravom dobija sve veći značaj. No, interesantno je zapitati se da li čovek ima razvijenu naviku da razmišlja o njima s obzirom na to da su one uvek, bez pogreške, prisutne u datim okolnostima, usled čega ih, praktično, uzimamo zdravo za gotovo. Možda se o njima i ne razmišlja – i to bi bila sasvim korektna konstatacija. Čovek je kroz istoriju mogao da stvara i postiže uspeh bez promišljanja o ovom svom neodvojivom delu ljudskosti. Međutim, ako se emocije uzmu u svesno razmatranje, upravo bi se kroz njih, naučno, moglo objasniti mnogo toga što naizgled deluje neobjašnjivo. Kao, na primer, zašto su baš naši preci uspevali da na zadivljujući način odnose pobede u ratovima, da u nizu bitaka postižu uspehe koji ne mogu ostaviti ravnodišnim onoga ko o ovim podvizima sluša, ili otkuda mnogobrojne zadivljujuće ratne scene pune čudesnih događanja na strani srpske vojske koje su odavno prerasle naknadno stvarane holivudske filmove.

Ovi fenomeni danas su objašnjivi zahvaljujući dr Dejvid R. Hokinsu, renomiranom engleskom psihijataru, koji je krajem dvadesetog veka u svojoj doktorskoj disertaciji objavljenoj pod nazivom Power vs. Force: an anatomy of consciousness (1995), dokazao da subjekti i objekti imaju svoju energiju, i da ta energija vibrira, odnosno da ima svoju frekvenciju koju odašilje. Ovo je predstavio kroz takozvanu skalu svesnosti koja unutar sebe sadrži određene emocije kao odgovore ove svesnosti u zavisnosti od toga na kojem se stupnju skale sama svesnost nalazi. Kao što je predstavljeno, neke od emocija na najnižim frekvencijama jesu kajanje i krivica, dok su među izrazito visokofrekventnim emocijama heroizam, pobožnost, ali i čuda i predaja Bogu. Jedna od glavnih i nadasve lako uočljivih karakteristika naših predaka jeste ta da su oni svoja dela činili upravo sa ove visokofrekvente lestvice. Njihovo poricanje stvarnosti, koja je često ukazivala na to da je neprijatelj dvostruko, trostruko jači ili da je pobeda u datom trenutku nemoguća, zapravo je značilo odbijanje spuštanja svoje razine svesti sa ove visokofrekventne lestvice na onu koja bi podrazumevala prihvatanje očigledne realnosti. Ovome doprinosi i jedna konstatacija profesorke Božice Mladenović sa Filozofskog fakulteta u Nišu. Na pitanje da „opiše atmosferu beznađa naroda” uoči Topličkog ustanka podignutog 1917. godine profesorka Mladenović obrazlaže da, pre svega, osećanje koje srpski narod u tom periodu ima „nije osećanje beznađa” jer „srpski narod nikada nije izgubio veru u konačnu pobedu srpske vojske” (emisija Oko, „Treći srpski ustanak”, 24. februar 2017) što, kako i sama navodi, potvrđuju brojni izveštaji austrougarske i bugarske vlasti iz tog perioda.

Iz ovoga je jasno da one akcije koje čisto i jasno izviru iz Hokinsove visokofrekventne lestvice imaju svoje rezultate koji obezbeđuju sutrašnjici čist i jasan put ka uspehu. Od velike je važnosti raspoznavati svoje emocije i obraćati pažnju na njihove poruke i, na kraju, delati sa visokofrekventne razine. A ta važnost se može ispratiti još u priči o Adamovom padu.

Ove amplitude na Hokinsovoj skali svesnosti, nisu nešto loše, nego one u celosti vode ka usavršavanju čoveka. Takođe, gledano sa pojedinih aspekata grčke filozofije koji svojstvo promenljivosti sveta ne posmatraju optimistično, Biblija na kontraste kao život i smrt gleda konstruktivnije. Bogom stvorena, sva materija je dobra, iako dolazi iz svog kontrasta, odnosno nebića. Kao što ona, dakle, nekada nije postojala, a njeno stvaranje biva suprotnost prethodnom njenom nepostojanju, tako se i iz lepote kroz kontraste rađa nova lepota. Ovome je primer ciklično rađanje i umiranje prirode, što Hristos objašnjava rečima: ,,... ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, rod mnogi donosi” (Jn 12, 24).

Materijalna stvarnost do trenutka stvaranja nije postojala. Međutim, Božje misli o tvorevini od večnosti postoje u Njemu. U određenom momentu na osnovu tih misli On stvara materiju. Ove misli ili energije Božje, Maksim Ispovednik definiše kao logose bića. Prema tome, svaki entitet biva stvoren kroz logose bića. To podseća na, recimo, umetnika koji slika iz glave. Ali, umetnik stvara na osnovu već viđene realnosti, dok Bog u određenom vremenskom trenutku ostvaruje svoju večnopostojeću misao. Te večnopostojeće misli Božje o materijalnoj stvarnosti su logosi bića. I Adam biva stvoren logosima bića, te je smisao njegovog postojanja bio predviđen kao život u saglasju sa njima, odnosno sa voljom Božjom. Najjednostavnije rečeno, biti usaglašen sa logosima bića značilo bi delovati kroz vrlinu koja je prirodna čoveku i visokofrekventna na skali svesnosti.

Moglo bi se postaviti pitanje, otkud Božje zapovesti, ako je vrlina prirodna čoveku.Treba uočiti da Božija zapovest da se plod sa drveta poznanja dobra i zla ne jede, nije bila naredba Adamu, već da su njome naznačene granice njegovog bića. Reč zapovest ima koren u reči vjedjenije (vѣdѣnїe), što znači znanje. Prema tome, zapovest ne predstavlja imperativ, nego znanje koje usmerava ka ispunjenjenju ljudske prirode. Kada Hristos kaže učenicima: ,,Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge” (Jn 14, 34) On im ne daje naredbu, nego ih upućuje da je ljubav način postojanja ljudske prirode čiji je arhetip Bog. A da ovde termin ljubavi ne podrazumeva samo osećanje ili radnju, potvrđuje apostol Jovan Bogoslov rečima: ,,...jer Bog je ljubav” (1 Jn 4, 8).Jedenje zabranjenog ploda predstavlja mogućnost da poričemo, a što je, opet, posledica naše stvorenosti ni iz čega. A ovo omogućava naša birajuća volja.

Bog kao samopostojanje ima apsolutnu slobodu, dok je čovekova sloboda, dakle, birajuća (gnomička), ona koja podrazumeva čak i mogućnost poricanja Boga. Kada naša sloboda biva saglasna volji Božjoj, ona uzrasta ka apsolutnoj slobodi, nalik Božanskoj. Ovo je i prirodni način postojanja čoveka. Na ovaj način ljudska priroda se ostvaruje i nadilazi sebe, uzrasta na skali svesnosti, do oboženja. Adam, suprotno ovome, ubire plod poznanja dobra i zla. Ovaj njegov čin nije bio puki prekršaj zapovesti Božje kome sledi kazna, već izbor poricanja, usled njegove progrešno usmerenih energija. Prema tome, pad ne predstavlja isključivi prekršaj, nego promašaj. Kroz greh, Adam je izabrao način života izvan Boga i ograničio sebe unutar svoje ljudskosti. Ukratko, Adam nije proteran, nego gubi Boga iz vida.

Adam se kroz pad suprotstavio svojim logosima bića, odnosno svojoj ljudskoj prirodi, te tako sebe dovodi u rascep. Grehom, kao činom negacije, aktivirana je smrt koja je bila potencijalna posledica naše stvorenosti ni iz čega. Pošto se odvaja od Boga kao izvora života, Adam počinje da stari, a sa njim i sva priroda biva odenuta prolaznošću. To znači da smrt nije kazna, već prepreka večnom životu koji bi nastavio da živi u neskladu. Smrt predstavlja način na koji se prekida taj mogući večni nesklad. Međutim, Bog je i tada ostao prisutan uz nas, jer upravo smrt treba da nam omogući da ne zaboravimo da život treba da živimo u svoj njegovoj punoći. Otuda i toliko poznata izreka memento mori – sećati se smrti značilo bi, ne prebivati u činjenici da smo smrtni, nego upravo da smrtnost ovu sadašnjost čini veličanstvenom. A bol koju smrt kao gubitak predstavlja zapravo je Božji nagoveštaj da smo se udaljili od istine koju smrt nosi.

Bog kao apsolutno Dobro stvara s ciljem da suština svega biva dobro (grč. καλός). I suština čovekove prirode je pozitivna, a energije prirode se mogu projaviti kao dobre ili loše. Bez obzira na način projave energija, suština bića ostaje ono dobro. Na ovaj način i Adam posle pada, ispoljivši svoju negativnu volju, prlja svoju božansku svojstvenost. No, lik Božji u njemu ostaje neizbrisiv. Iz ovoga sledi da zlo nema suštinu, već da je delo energije (volje). Ovakva energija menja način postojanja prirode, dovodi je u neprirodno i nezdravo stanje, ali ne menja njenu suštinu.

Trebalo bi i obratiti pažnju na to da je reč energija adekvatna rečju emocija. Etimologija reči energija, kao izvorno grčka reč, sastoji se iz prefiksa εν- (u) i reči ἔργον (rad), što bi značilo unutrašnji rad, pokret, koji ima svoju projavu ka spolja. Reč emocija[1] je latinskog porekla i sastoji se iz prefiksa ex- (iz) i reči motus (pokret), odnosno movere (kretati se). Prema tome, emocija je unutrašnji proces kao odgovor na našu misao, a koju, opet, projavljujemo ka spolja. I Adamov čin tako nije bio prost postupak, već proces koji menja njegovo psihofizičko stanje, što je bio čest motiv renesansnih slikara.

Italijanski renesansni slikar poznat kao Mazačo, na svojoj slici Izgnanje iz raja prikazuje Adama i Evu kako uplakani i očajni napuštaju Raj. Iza njih je anđeo sa mačem koji ih izgoni iz Raja kao mesta Božanskog prisustva. Ali, oni u stvari ne bivaju izgnani, jer to ne bi mogao biti postupak Boga koji je Ljubav. Edemski vrt koji je opisan u Bibliji ne predstavlja deo zemlje iz koje Adam biva izgnan u drugi njen deo, već prvobitni besmrtni način postojanja Adama i celokupne tvorevine koji sada biva narušen. Izgnanje iz Raja kao posledica greha Adama i Eve, značilo je da oni napuštaju jedinstvo sa Bogom unutar sebe. A gubeći Boga unutar sebe, sve njihove težnje rasprskavaju se izvan cilja koji je oboženje i sjedinjenje s Bogom. To znači da činjenjem greha Adam skreće sa puta svojstvenog njegovoj prirodi, i pada na skali svesnosti u njen niskofrekventni deo, što jeste izvesno stanje pakla. Prema tome, raj i pakao su stanja svake ličnosti i oni su već u sadašnjem trenutku svakoga od nas.

Međutim, Bog je prisutan uz čoveka i u padu, komunicirajući sa njim kroz emociju. Darom bogolikosti ljudska priroda je kroz unutarnji osećaj dobila mogućnost da prepozna ono što je prirodno i dobro. Tako je i savest jedna od emocija koja nas vraća nazad u ravnotežu, ukoliko posle nje usledi prihvatanje odgovornosti za učinjeno delo. Reč savest u svojoj etimologiji ima isti slovenski koren kao i reč zapovest, (so)vjedjenije (so-vѣdѣnїe) – (sa)znanje. Savest je ono što apostol Pavle navodi kao zakon Božji ispisan na srcima (Rm 2, 15). To je osećaj za prepoznavanje onoga što je dobro i prirodno, i onoga što je tome suprotno.

U skladu s tim Hristos narodu priča priču O Dobrom pastiru i kaže: ,,...i ovce idu za njim, jer poznaju glas njegov. A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca” (Jn 10, 4-5). Pastir dobri je Hristos, koji za sebe kaže: ,,Ja sam put i istina i život” (Jn 14, 6). A glas Njegov je Istina koja je uvek unutar nas (ona se otkriva, upravo jer je u nama) i nju osluškujemo kroz onaj unutarnji osećaj koji nam sugeriše u kom pravcu ide naše usklađivanje unutar nas. Kroz taj osećaj se spoznaje glas istine. A emocije su nasleđe naše bogolikosti, budući da one nisu pozitivne ili negativne, nego visoke ili niske frekvencije i pokazuju nam našu bliskost ili udaljenost od istine. One emocije koje su niske frekvencije, a koje mi nazivamo negativnima, zapravo bi trebalo da budu pokretači. One su kontrast koji nam sugeriše da je istina u suprotnom smeru: u smeru mišljenja, delanja i verovanja. Tako mi sve vreme upravo kroz emociju komunicaramo sa Bogom. Glas tuđinaca koji Hristos spominje, jeste ono suprotno istini, nesklad, koji je stran našoj prirodi, a što se prepoznaje buđenjem negativnih emocija koje nisu nešto od čega se treba braniti ili bežati, nego su putovođe koje nas opominju da smo daleko od istine, od sebe.

Adamov pad nije automatski survao njegovu prirodu, već je bio proces koji je išao silaznom putanjom na emocionalnoj skali ili skali svesnosti. On, koji je gledao u lice Boga, bivao prosvetljen i u miru i saglasju svoga bića, svojim izborom biva pomračen. Nekada odeven svetlošću nevinosti Tvorca, počinje da se stidi Eve i Boga i pravi pregače od smokvinog lišća. Nekada usled ljubavi prema Bogu hrabar, sada se u strahu krije u Raju, zatvoren u sebe i tužan. Sagledavao je Boga kao istinu u sebi, a sada laže i optužuje Evu. Nekada siguran, sada igra ulogu žrtve. Nekada odgovoran za svoje dostojanstvo, sada postaje nezainteresovan i apatičan. Nekada smeo, sada se kaje. Pun vere, sada je zabrinut. Bio je bog, a sada biva samodestruktivan. Nekada je voleo sebe, a sada sebe odbacuje. Besmrtan, postaje smrtan. Ljubav, kao način postojanja čovekove prirode, čiji je arhetip Bog, biva nadjačana strahom, usled prekinutog poznanja ljubavi, a kao posledica toga javiće se kasnije mržnja u odnosu između Kaina i Avelja.

Kroz istoriju je pojam naslednog greha često mitologizovan kao kazna koja prati potomke, ili neka vrsta kosmičke pravde. Pošto je greh akt ličnosti, a ne akt prirode, ona ga rođenjem ne može preneti. Ali, on, kao stanje ličnosti, i te kako biva prenošen na potomstvo. Od rođenja ljudsko biće uči posmatranjem onoga što vidi unutar porodice i to je jedan od načina na koje usvaja životne obrasce. Otuda i prorok David kaže za pravednika: ,,...i na nasleđu je njegovom blagoslov” (Ps 37, 26).  To znači da potomstvo pravdnih nasleđuje obrasce zdravog sagledavanja života u istini. Tako će svaka generacija ovim obrascima kreirati stvarnost.

Otuda je važno setiti se naših predaka koji su, predani Bogu, svojom posvećenošću i verom obezbedili zdrave životne obrasce nama kao potomcima. Možda je to daleko važnije od mnogih vrednih dostignuća i usavršavanja jednog naroda, budući da su upravo dela naših predaka postavila temelje za naše potencijalne uspehe. Kao što nas Adam upozorava na lutanje kroz život svojim mestom na niskofrekventnoj skali svesti, tako su nam i preci, nasuprot njemu, ostavili dobre primere života u istini. Ali, i jedan i drugi primer služe nam za ekspanziju našeg bića, odnosno našeg očovečenja i oboženja u Hristu.

 

[1]Reč emocija nije bila frekventna u hrišćanskoj literaturi, jer je ona praktično upliv francuske terminologije iz 16. veka kada postaje definisana i zastupljena kao zaseban termin. Današnje njeno uobičajeno značenje je prihvaćeno upravo iz ovog francuskog determinisanja kao émouvoir (uzbuditi), odnosno kao nešto što je uslovljeno, ali i zavisno od spoljašnjeg faktora. Međutim, trebalo bi obratiti pažnju na činjenicu da emocija jeste energija koja polazi od nas, i iako je uslovljena, ona time ne zavisi  od spoljašnjeg faktora. No, kao što vidimo, psihološka dostignuća u vezi sa terminom emocija su uznapredovala i uzela u obzir sva njena prvobitna značenja. S tim u vezi, i hrišćansko bogoslovlje osvetlilo bi mnoge aspekte antropologije ukoliko bi u svoje razmatranje uzelo ovaj termin.