Dosije

Kako nas je Adam učio da stvaramo (I)

Jeromonah Ignjatije Uroš Đorđević i Luna Gradinšćak

I rekoh: Neću Ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime Njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više.

Jeremija 20, 9.

 

            Potreba za samoostvarenjem i stvaranjem uopšte je nezadrživ impuls naše prirode. Čovek kao biće ima svoju svrhu koju projavljuje onda kada živi svoj talenat kojim ga je Bog svojom bezuslovnom ljubavlju darovao. Za taj dar ne bi trebalo da postoji izgovor koji će biti prekriven velom ljudskih strahova. Već on, upravo ,,kao oganj” treba da se razgoreva u nama i da nas vodi ka ostvarivanju naših potencijala. Mnoge životne priče i danas mogu da nas na to inspirišu. Jedna od njih mogla bi da bude vezana za mladića Darijusa Simonsa, koji je od rođenja bio onemogućen da ostvari svoj san. Naime, rođen sa svega četiri prsta, Darijus nije upotrebio izgovore da svoj talenat ne projavi kao pijanista, čime je čak dobio šansu da zasvira u Karnegi holu. Pitanje koje, dakle, sebi treba da postavljamo, jeste hoće li nas izgovori u životu nadvladati ili ćemo se usmeriti ka ostvarivanju svojih mogućnosti. O tome nas još uči i prvi biblijski čovek, Adam.

            Opšte je poznato da Bog u pet dana stvara svu materijalnu stvarnost ni iz čega, a da je Adam stvoren šestog dana,upravo od već stvorene zemlje, kao što i koren njegovog imena to naznačuje. Adam je stvoren po liku Božjem. Ta bogolikost oličena je u slobodi koja ga izdiže iznad svega što postoji i daruje mu mogućnost da postane bog po blagodati, za razliku od Boga koji je Bog po suštini. Cilj postojanja Adama je bilo oboženje, a ono je bilo predviđeno kroz aktualizaciju svih psihofizičkih energija njegovog  bića. Ono što je svrha postojanja Adama biva svrha celokupnog čovečanstva kao njegovih potomaka. Oboženje čoveka kao potencijal ljudske prirode nije bilo moguće bez Božje intervencije. A pošto je Bog postao čovek, ljudskoj prirodi je kroz Njega data mogućnost oboženja. Kroz Adama, odnosno kroz svakog čoveka, i sva priroda, kao deo njih, ima pristup Božanskom životu. A evo jednog interesantnog primera u likovnoj umetnosti.

Na svodu Sikstinske kapele centralna tema je Mikelanđelovo stvaranje Adama. Genijalni Mikelanđelo je bojama uspeo da prepriča tadašnji stav o Adamu, a samim tim i o čoveku uopšte. Ova scena je često sagledavana sa osvrtom na Adamov pad. Bog se propinje i sva njegova snaga i trud oslikani su u njegovoj ruci koja stvara Adama. Na zemlji Adam nezainteresovano leži, a ruku koju pruža ka Bogu bezvoljno oslanja na koleno. Ikonografsko rešenje ove kompozicije nije nimalo slučajno. Njegova neskrivena ležernost pred Tvorcem otkriva njegovu slobodu pred Njim, koja nestaje posle pada kada on počinje usred Raja da se stidi, plaši i krije od Boga. Sloboda stajanja licem u lice sa Bogom podseća na reči Vasilija Velikog o Adamovom potomku Hristu i Njegovom jedinstvu sa Bogom Ocem: ,,...nije smatrao za otmicu to što je ravan tebi, Bogu i Ocu” (Božanstvene liturgije 1978: 114). I Adam kao bogolik, ali i nedovršen kao biće, ima za smisao da svoju ljudsku prirodu razvije do oboženja, i da napreduje ,,u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove” (Ef 4, 13). A pored mogućnosti beskrajnog razvoja Adamove prirode, njegova bogolikost vidi se i u tome što je i on stvoren kao tvorac. Bog stvara ni iz čega, a Adamovo stvaranje je oblikovanje stvarnosti iz već postojećih elemenata. Sve što ljudska ruka stvara pokazuje nam rezultate ove naše bogolikosti. Osim što postoji očigledno oblikovanje materijom, reči su takođe materijal kreiranja stvarnosti. To implicira da je koren kreiranja misao koja može biti otelotvorena kroz reči, jer sve što ljudska ruka stvara, prvobitno se rodilo kao nečija misao. Postavlja se pitanje da li je misaoni svet koji nije nikada materijalizovan, realna stvarnost ili puka mašta.

Materiju, kao fizičku stvarnost, čovek doživljava na kognitivnom nivou samo u okvirima svojih dimenzija. Ono što je pre njenog početka nadilazi naše kategorije shvatanja. Sve ono što je pre početka materije, kao i njena suština, nisu u potpunosti jasni ljudskom umu. Kategorije koje nadilaze prostor i vreme, i istovremeno njihovo koegzistiranje sa našom realnošću, čine stvarnost jedinstvenom. Materija jednim delom izmiče našim čulima. Ona nije dostupna celom svojom suštinom čoveku jer je on ograničen čulima. Suština života još više izmiče našem razumevanju, jer se život projavljuje kroz nežive elemente, a nije mu izvor u njima. Ako bismo  postepeno raščlanjivali ćeliju, kao osnovu nosioca života, videli bismo nežive elemente koji čine život i projavljuju se kao život. Tako vidimo da ono što je živo na čudesan način učestvuje u životu, a opet nije izvor svog života. Postoji, dakle, Izvor izvan postojanja samih stvari. Bog koji nadilazi naše postojanje nije udaljen ni prostorom ni vremenom, jer su to daljine u našim kategorijama stvarnosti. Upravo ovo dozvoljava upliv čuda u našu realnost. Sve oko nas, kao i mi sami, jeste čudo. Stvaranje detata u majčinoj utrobi nije ništa manje čudesno od stvaranja Adama. Ali, vera je most preko kojeg mi stupamo u božansku realnost i bivamo otvoreni za čudo. Transcendentno i imanentno ne stoje na istoj ravni, ali su činioci jedne stvarnosti, te na taj način čine nedeljivu celinu. Mora se primetiti da ovu fundamentalnu istinu nalazimo još kod elejaca u njihovom shvatanju da je sve Jedno.

            Čudesnost se vidi i u činu stvaranja Adama s početka priče. Adamovi potomci, koji nose njegovu prirodu, kao bogoliki i sami su tvorci, kreatori stvarnosti. Međutim, naše stvaranje je mnogo šireg i dubljeg aspekta u domenu razvoja naše ličnosti, nego u domenu ljudskih otkrića. Naviknuti na čula, mnoge stvari koje njima izmiču nazivamo duhovnim, pa i apstraktnim. A neke od njih možemo da osetimo svojim iskustvom. Naše oko i ostala čula prepoznaju talase samo u ograničenim frekvencijama. Sve van toga našim čulima nije dostupno. Mnoge pojave tako nisu još uvek shvatljive čoveku. Postavlja se pitanje da li je drvo koje je palo u šumi, a čiji pad niko nije čuo, proizvelo zvuk? Čovek je stvoren od duše i tela, i naviknut na čula, neuhvaljivu dušu naziva duhovnom, odnosno nematerijalnom. A samo je Bog nematerijalnost. Celokupno postojanje koje mi prepoznajemo, dogmatski rečeno, pripada materijalnosti. To znači da duša i sve naše energije pripadaju ovom domenu materijalnosti, ali nevidljivoj, jer izmiču našem opažaju. Ovo se može razmatrati i u domenu fizike koja je definisala da je energija ekvivalentna materiji. Kao što je duša nevidljiva, a saznatljiva samim životom, tako i svetlost izmiče našem vidu ukoliko se ne manifestuje na određene načine, poput refleksije. Tako i gravitacija koja je sila, ili magnetizam koji je pojava, nisu vidljivi oku, ali se njihova očiglednost manifestuje kroz njihov uticaj. Međutim, materija postoji na dvojak način. Prvi njen način je integritet – oblik, a drugi njena projava ka spolja – energija. Ova dvojnost postojanja materije, a naročito njeno komuniciranje neprestanim pokretom, na nivou atoma, pokazuje da i ono neživo svojom dinamičnošću nečemu stremi. A stremljenje žive prirode je još smislenije usmereno.

Budući da je samo Bog nematerijalan, ljudske energije spadaju u materijalnost. Tako ćemo i misao svrstati u ovu kategoriju materijalnosti. Čovekov dar da imaginacijom stvara pokazuje ogroman kapacitet kreiranja. Sve što je kroz istoriju stvoreno, od piramida do Ajfelove kule, nekada se prvo rodilo kao nečija misao. I uz pomoć vere i akcije, misao postaje realnost. Ali, i bez toga da se misao ostvari kroz materiju, sama imaginacija ne bi bila nešto nestvarno. Želja kao energija u čoveku nije nerealnost, već projava ljudske prirode. Ona se manifestuje kroz imaginaciju. A imaginacija nije nuspojava bića, nego deo sistema naše prirode. Ovo je pokazatelj da je sve moguće, saglasno Hristovim rečima: ,,Ako možeš verovati, sve je moguće onome koji veruje” (Mk 9, 23). Misao kao realni entitet je ključni činilac kreiranja svega oko nas. Hristos je kazao da će čovek za svaku iskazanu reč dati odgovor pred Bogom. Ova odgovornost obuhvata i misao, jer čak iako ne bude sprovedena u delo, ona i neizgovorena menja stvarnost, pošto je deo celine postojanja. Jedna misao je događaj vasione i njeno postojanje je bitno koliko i reči i dela, jer ona menja stvarnost. Kao što dela i reči menjaju stvarnost tako i misao odjekuje i ima svoj uticaj. Jer, neizgovorenu misao prati njena namera. Princip ove lančane međuzavisnosti kreiranja opisan je u Starom Zavetu kada Bog govori: ,,Tako će biti reč moja (...) neće se vratiti k meni prazna“ (Is 55, 11).

Uverenje, fokus i znanje čine naš misaoni sistem. U doba procvata nauke  termin vere je bio zapostavljen, nasuprot njenom neodvojivom jedinstvu sa znanjem. Sadašnja ekspanzija društvenih nauka terminu vere ponovo daje njeno mesto na ovom polju. Znanje je dokazana i usvojena istina u čiju ispravnost smo poverovali, a vera je najprisutnija kada joj prethode logički zaključci. Dakle, vera i znanje čine jednu celinu. Reč vera ima isti koren sa rečima poverenje, veran, verodostojan, verno originalu – što znači identično, kao i overiti – što znači potvrditi. Pozivajući se na jedan od najznačajnijih rečnika iz pera Juliusa Pokornog, nesumnjivo da reč vera ima isti koren, i ne slučajno, sa latinskom rečju veritas, što znači istina. Vera je identična istini, potvrda istine i ona uz pomoć koje dolazimo do natčulne istine. Tako je i naš pesnik Branko Miljković zabeležio da ,,istina nema svoje određeno mesto i da je zato nepotkupljiva” (Miljković 1972: 221), a Hristos otkriva suštinu istine rečima „Ja sam put i istina i život” (Jn 14, 6). Dakle, istina je ono što jeste, zato se u staroslovenskom i suština nazivala ,,jestestvom”. No, apostol Pavle kaže: ,,A vera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih” (Jevr 11, 1). Ova paradoksalnost potvrđivanja nevidljivog je izazov koji se ne premošćuje dokazima, već se ogleda u veri kao aktivnom procesu koji je uvek potvrda onoga što mi jesmo. Zbog toga i Hristos kaže: ,,Blaženi koji ne videše a verovaše” (Jn 20, 29). A vera i misao su neodvojive jedna od druge, pošto se vera manifestuje kroz misao, ali i misao kroz veru. Ovo dolazi do izražaja u stihu „Pravednik će od vere živeti” (Gal 3, 11). To se ne odnosi samo na činjenicu da će vera biti polazište našeg ponašanja i određivati ga, nego da naša istinska vera, uverenja, kreira stvarnost. Uverenja stičemo od detinjstva i ona su mnogo puta ponavljane misli koje smo prihvatili kao istinite. Ona su polazišta iz kojih sagledavamo stvarnost i na osnovu kojih naša stvarnost biva kreirana. Stoga naši stavovi donose u naš život ljude i situacije kao potvrde naših uverenja. Otuda i ona čuvena rečenica oca Tadeja ,,Kakve su ti misli takav ti je život”.

 

Apostol Pavle kaže za Hrista da je potvrda Božja, ,,jer Sin Božiji Isus Hristos (...) ne postade da i ne, nego u Njemu postade da. Jer koliko je obećanja Božijih, u njemu su dâ, i u Njemu su amin” (2 Kor 2, 19-20). Mi verujemo, a On potvrđuje tu veru, realizujući veru u stvarnost. Istinska vera, odnosno uverenje, nije usiljena misao, već naše stanje koje smo mi oblikovali. Kada Hristu prilaze dvojica slepih da ga mole za isceljenje, Hristos im kaže: ,,Po veri vašoj neka vam bude” (Mt 9, 29). Dvojicu slepih isceljuje Hristos, ali su oni inicijatori, na čiju želju Hristos kaže: neka vam bude – Amin. Čovek nije pasivni učesnik koji dočekuje udarce sudbine i čiji je krajnji domet opstanak. Čovek je nešto mnogo više, a nerazumevanje ovih kontrasta dolazi usled nepoznavanja šire slike volje Božje. A volja Božja radi uvek u korist čoveka. Mi stvarnost oko nas kreiramo i menjamo tako što Bog potvrđuje, odnosno materijalizuje našu veru, uverenja, odnosno misli. Naš dar kreiranja je rezultat naše bogosličnosti, a naše oboženje počinje već sada u svetoj liturgiji. Na ovaj način se pokazuju kao istinite reči iz Psalama: ,,Bogovi ste i sinovi Višnjega svi” (Ps 82, 6). 

Kreiranje stvarnosti je neizbežno, jer mi nužno imamo misli. Njima, kao i rečima i delima, dakle, kreiramo svoju realnost. Ali, u izvorištu ovog kreiranja je nešto što je davno zapisano Jeremijinim rečima, a to je ,,oganj u srcu”, odnosno emocija koja prati određenu misao. Ostvaren čovek kao biće je onaj koji je sve svoje energije razvio u saglasju misli i emocija. Ostaje, dakle, da ovaj oganj, oivičen, ,,zatvoren u kostima”, razgori božansku energiju u nama i da od sebe načinimo čoveka oboženog u Hristu.

 

Literatura:

Božanstvene liturgije, prev. Justin Popović. Beograd: Manastir Ćelije, 1978.

Miljković, Branko. Sabrana dela, knj. 4. Niš: Izdavačka ustanova „Gradina“,1972.