Dosije

Šta se desilo sa književnošću XXI veka?

Jelena Bazović, Obrenovac

U časopisu Evropsko nasleđe iz 1999. godine našao se Gadamerov tekst Kraj umetnosti? u kom će navesti da tek kada čitalac uspe da svoj ,,subjektivno-privatni iskustveni svetˮ[1] prenese u jezičku tvorevinu koju čini delo, nastaje tzv. ,,dopunjavanjeˮ koje podrazumeva spajanje suprotnosti onoga što je pisac želeo da kaže i onog što primalac odatle uzima. Gadamer će to označiti kao trenutak u kom čitalac podleže čarima dela i time mu je omogućeno da se istinski susretne sa samim sobom. Za njega će tek ovo iskustvo značiti potpuno ostvarenje umetničkog dela, i to ostvarenje u kom se ,,više ne držimo distance estetskog suda, nego se sasvim stapamo sa delomˮ.[2] Ovo je jedan od najznačajnijih trenutaka za nas, jer ćemo pokušati da objasnimo u kojoj meri se dogodilo pomeranje u percipiranju književnog dela u savremenom svetu.

            Kraću naznaku o smeru u kom se krenulo, ostavio je na samom kraju svog teksta upravo Gadamer konstatujući sledeće: ,,u vremenima kada informaciona tehnika i tehnika reprodukcije prosto zatrpavaju ljude bezbrojnim nadražajima, to ostvarenje umetničkog dela postalo je težak zadatak. Današnji umetnik mora da se bori protiv bujice koja otupljuje svaku osetljivost.ˮ[3] Otupelost osećaja, nemogućnost udubljivanja u sadržaj kojem podležemo, a često i plitkost sadržaja koje primamo, bitno menja naš odnos prema književnom delu, ali i sam čin stvaranja i ,,stapanjaˮ sa delom. Kao da je u ovom veku to postalo nemoguće. Gadamer će, takođe, tačno napisati i to da ,,svaki današnji umetnik mora da upotrebljava oneobičavanja kako bi ubedljivost njegovog uobličenja stvarno zračila i oneobičavanje povratila u novu zavičajnostˮ, te da je u našoj epohi zbog toga postao ,,neizbežan pluralizam eksperimentisanja.ˮ[4] Kao da je u ovoj tački bilo predviđajuće da će književnost dospeti do ovog nivoa eksperimentisanja do kog je danas došla, a to je momenat u kom će eksperiment često dosegnuti nivo apsolutne neprozirnosti sadržaja, potpune nerazumljivosti. Jezičke igre današnjih pisaca koje su odavno postale manir, dovele su do sve veće istrošenosti, ̔praznine̓ reči, pa nam se sadržaji koje čitamo često učine već toliko puta prežvakani, ispražnjeni od svog punog značenja, postaju poput nekog opšteg mesta.

Dok se forme života smenjuju neverovatnim tempom, potrebno je i književnost prilagoditi zahtevima onih koji čitaju. Time se smanjuju čitalački odgovori na čitani sadržaj i povezivanja sa umetničkim delima, a zbog brzine kojom se čitalački odgovori smenjuju bitno se menja i sâm čin pisanja i primanja napisanog. Georg Zimel će u tekstu Metropolis i duhovni život spomenuti blasé efekat (fr. iznureno), blazirano ponašanje, koji će objasniti kao ,,rezultat brzih promena i zgusnutih, međusobno suprotstavljenih, nervnih stimulacijaˮ[5]. Kroz brzinu i kontradikciju njihovih promena, na primer, kroz bezopasnije snage impresije (koje danas najčešće izazivaju mediji filovanim porukama i tekstovima kojima nas zatrpavaju), kao što su odgovor na nasilje, kidaju nerve tako brutalno da su poslednje rezerve energije kojom treba reagovati na takve tekstove iscrpljene, te ako neko dugo ostaje u tom miljeu, javlja se upravo blazirano ponašanje. I sami se ponekad začudimo kako ne reagujemo na pravi način na nasilje koje se dešava oko nas, kako svakim danom kod sve većeg broja ljudi potpuno izostaje pomenuta reakcija. To je bitan trenutak, jer stanje svesti jedne nacije utiče neizostavno i na njenu književnost. Ograničićemo se ovde na srpsku književnost, iako se ovakve promene dešavaju na globalnom planu, jer se stanje u književnosti menja, promene su različite, brzo se smenjuju, a sve zajedno prati upravo osećaj da je sve to već viđeno, napisano i ispražnjeno od upotrebe.

Jan Vježbicki je lepo primetio da je nastupilo ̔razilaženje̓ pisaca i publike, bez obzira na ogromni broj čitalaca koji svake godine sve više raste. To je podstaknuto time što ,,savremena književnost i savremena čitalačka publika kao da žive usred neke aleksandrijske biblioteke, u kojoj su sakupljene knjige svih vremena.ˮ[6] Prema Vježbickom, ,,za savremene književne stvaraoce takva biblioteka je bauk koji onemogućava slobodno kretanje, koji stvara situaciju nemoći da se izmisli nešto novoˮ[7]. Upravo se ovde vraćamo opet na eksperimentisanje koje je posebno u našoj poeziji postalo jedini način saopštavanja, pa maltene ne možete naći pesmu u kojoj se ne vidi težnja za napadnom ekspresivnošću, prenaglašenim iskustvima, rečima koje ne odgovaraju kontekstu u kom su se našle, upotreba naučnih termina koji doprinose zvučnosti naslova i stihova, gomilanje raznih stilova, rekvizita, ,,stvaranje jedne grandiozne i poetske ropotarniceˮ[8], kako je primetio Vježbicki. Širok je spektar pojava koje se mogu pronaći, a idu do te mere da je neke pesme nemoguće razumeti, sadržaj je ostao zatamljen željom za eksperimentom, za inovativnošću.

Iz svega toga proviruje potreba savremenog stvaraoca da se ukvati u koštac sa tokovima savremenog načina stvaranja, da bude nametljiv, da prati stanje stvari i stvara u istom ključu, jer će jedino tako biti priznat, prihvaćen i plaćen. Ovo plaćen odnosi se na sve one koji od iste takve književnosti, iako ne bez svesti o tome na šta to liči, uporno pišu i prodaju istu, pokušavajući da od nje prežive, ali i stvore veliku književnost. Ipak, velike književnosti izgleda u ovom veku više neće biti. Za to se može naći nekoliko razloga: prvi je svakako što velika književnost sama biva u kulturama koje od pojedinaca mogu stvoriti velike ličnosti, koje će pak moći da stvore veliku književnost. Drugi razlog je upravo taj što se u ovom veku ljudi sve manje udubljuju u osnovu svake književnosti, a to je običan ljudski život. Efekat blaziranosti je treći razlog zbog koga velike književnosti verovatno više neće biti, ili će je biti u nekom drugom vidu. I stvaraoci i čitaoci se sve manje udubljuju u sadržaj koji se prenosi, postepeno izbegavaju sadržaje koji ih teraju da zastanu, udube se i nešto iz njih izvuku za sebe. Ovde se pravi zaokret unazad, jer savremeni čitalac kao da ide linijom manjeg otpora birajući lakša štiva, ali time i narušava čin pisanja onog koji stvara, jer će pisci probati da se nametnu što većem krugu čitalaca, pa će se donekle truditi da ispune i opravdaju ono što se od njih očekuje. Pisanje više nije samo intimni trenutak stvaranja, već i potreba i želja da se bude prisutan na tržištu, da se nametneš i izreklamiraš što široj publici i da budeš dovoljno inventivan da bi je zainteresovao. Ovo daje književnosti jedan novi vid, a vrlo je moguće da će u budućnosti radikalno doprineti i menjanju vrednosti koje smatramo suštinskim kada kažemo da neko delo pripada velikoj književnosti. To se čak može iščitati i iz zaključka Gadamerovog teksta koji je konstatovao sledeće: ,,Kraja umetnosti, kraja stalno aktivne volje za oblikovanjem ljudskih snova i čežnji neće biti sve dok ljudi budu oblikovali sopstveni život.ˮ[9] Ostaje da se zapitamo u kojoj meri će promena načina života uticati na promene vrednosti književnog dela. Što bi mogla biti prva tačka od koje bi trebalo početi i u klasifikaciji ovovekovne književnosti.

Ovo je bio maleni prilog toj oblasti.

 

[1] Kraj umetnosti? (Od Hegelovog učenja o prošlosnom karakteru umetnosti do današnje antiumetnosti), H. G. Gadamer, u: Evropsko nasleđe, 1999. godina, str. 55.

[2] Isto.

[3] Isto.

[4] Gadamer 1999: 56.

[5] Metropolis i duhovni život, Georg Zimel, u: Georg Zimel, 1858-2008, Mediteran, VSA, Novi Sad, 2008, str. 284.

[6] Razmišljanja o književnoistorijskom procesu u XX veku, Jan Vježbicki, u: Razgovor o književnosti, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2003, str. 35

[7] Isto.

[8] Vježbicki 2003: 36.

[9] Gadamer 1999: 56.