Dosije

Iz nove knjige "Društvo i sukob"

Sukob oko teritorije sa posebnim kulturnim značajem

Srđan Šljukić; Marica Šljukić

Prostorima od naročitog kulturnog značaja smatramo teritorije na kojima su se odigravali važni istorijski događaji, poput za budućnost presudnih bitaka, kao i mesta na kojima su sahranjeni mučenici, a koja predstavljaju izvorište za ključnih identitetskih mitova za određenu društvenu grupu (etničku grupu, naciju) i sl. Do svog maksimuma intenzitet kulturnog značaja određenog prostora (teritorije) dolazi putem sakralizacije, preciznije kroz njegovo pretvaranje u svetu zemlju (u smislu razlikovanja svetog i profanog kao suštine religijskog – Dirkem).

Na prostorima koji se smatraju svetim sreću se zemaljsko i nebesko, ljudsko i božansko. Oni ispunjavaju tri funkcije: predstavljaju mesta komunikacije sa božanstvom, putem molitve ili na neki drugi način; to su mesta božanskog prisustva na kojima se obećava spas, uspeh i izlečenje; pružaju značenje vernicima, metaforički reflektujući istinski svetski poredak. Svetom se može smatrati čitava teritorija koju zauzima neka nacija i koja se naziva otadžbinom/domovinom, ili pak određeni njeni delovi, posebno važni u gore navedenom smislu. U jednom od tipova svete zemlje, teritorija koju zauzima neka nacija doživljava se kao obećana zemlja, zemlja koju je grupi obećao Bog. Najpoznatiji slučaj ove vrste jesu Jevreji i zemlja Kanaan, koju je Bog obećao Avramu i Mojsiju. Jevrejska obećana zemlja ima dva aspekta, materijalni i duhovni. Prvi se sastoji u obećanju „mleka i meda“ Jevrejima koji lutaju nakon oslobađanja od egipatskog ropstva, a drugi u zahtevu za stvaranjem svete zajednice, koja se upravlja prema Bogu. Ova dva aspekta su u najtešnjoj mogućoj vezi, jer se prvi ne može ostvariti ako drugi nije prisutan. Drugi poznati slučaj je poimanje Severne Amerike kao obećane zemlje od strane kolonista-protestanata, pristiglih na ovaj kontinent iz Engleske. Oni su Ameriku doživljavali kao „Američki Izrael“, ili „Novoengleski Jerusalim“, prostranu i plodnu zemlju, u svemu bolju od njihove postojbine (Engleske). Na njene starosedeoce gledali su kao na paganska i necivilizovana plemena, a na njihovo proterivanje i čak istrebljenje kao na svoju misiju „čišćenja“ svete zemlje od uticaja Satane.

Jako bi teško bilo naći naciju koja teritoriju koju smatra svojom postojbinom, „zemljom otaca“, na određeni način ne posvećuje, dajući joj tako najviše mesto u hijerarhiji vrednosti. Svetim ili posebno značajnim mogu biti smatrani pojedini delovi nacionalne teritorije. Tako su za Švajcarce od naročite važnosti Alpi, koji se smatraju „odbrambenim zamkom“ i mestom rođenja švajcarske nezavisnosti; za Jermene je to sveta planina Ararat, za Srbe Kosovo i Metohija, za Afrikanere Krvava reka, za Koreju (i Severnu i Južnu) planina Pektusan, za Rumune Karpati. Tu se najčešće (ali ne i obavezno) radi o mestima na kojima su se odigrale za date narode sudbinske bitke i na kojima leže kosti mučenika. Šta se događa u situaciji u kojoj se sukob vodi oko teritorije koja za jednu (ponekad i za obe) sukobljene strane ima poseban kulturni značaj?

Sukobi oko teritorija sa posebnim kulturnim značajem imaju izvesne osobenosti, koje ih izdvajaju u odnosu na druge teritorijalne sukobe. Većina autora koja se bavila ovim pitanjem konstatuje da su, u pravilu, takvi sukobi intenzivniji, dugotrajniji i teži za rešavanje. E. D. Smit konstatuje da u slučaju u kojem se neka teritorija smatra svetom postoji „spremnost da se ona brani do poslednjeg inča“ i „po svaku cenu“, kao i da je veliki kulturni značaj određenog prostora „koren nekih od najžešćih i najdužih etničkih sukoba“ (Smith, 1999). Kada je reč o relativnom značaju prostora koji određena zajednica smatra svetim, meru predstavljaju kombinovani kriterijumi centralnosti i ekskluzivnosti (Hassner, 2003). Pod centralnošću se podrazumeva mera u kojoj dati prostor ispunjava funkcije komunikacije, prisustva i značenja: npr. nisu isto crkva u nekom selu u severnoj Srbiji i manastir Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji – ovaj drugi prostor u mnogo većoj meri predstavlja mesto hodočašća.

Ekskluzivnost se očituje u propisivanju, nadledanju i sankcionisanju samog pristupa nekom sveto mestu. Ona se može prepoznati u pravilima pokrivanja ili otkrivanja glave (judaizam i hrišćanstvo), izuvanju pred ulazom (islam), kao i u ograničavanju pristupa na vernike (Meka), pripadnike određenog pola (manastiri) i sl. Što su centralnost i ekskluzivnost nekog svetog mesta veći, veća je i verovatnoća da će se na bilo kakvo ugrožavanje takvog mesta reagovati žešće, kao i da će se u njegovoj odbrani ići do kraja, bez obzira na moguće posledice. P. Hensel i S. Meklafin Mičel, koji su istražili 191 teritorijalni spor u zapadnoj Evropi i Americi u periodu 1816 – 2001, pošli su od podele resursa na „opipljive“ i „neopipljive“ (eng. tangible and intangible). Da bi ilustrovali na šta konkretno misle, oni navode primer teritorije sa naftnim poljima kao „opipljivog resursa“, oko kojeg je moguć dogovor tako što bi obe strane imale pravo na eksploataciju. Međutim, ako se radi o teritoriji koja poseduje „neopipljive“ resurse i gde su važni „psihološki“ razlozi, naročito oni povezani sa nacionalnim identitetom, onda je dogovor mnogo teži, jer se ne mogu deliti npr. grobovi predaka, sveta mesta i sl (Hensel and McLaughlin Mitchell, 2005).

Primera ove vrste ima više i oni su dobro poznati (Zapadna obala reke Jordan, Severna Irska). Slučaj Kosova i Metohije nam pak pokazuje da ukrštanje nosećih identitetskih mitova na određenoj teritoriji (Kosovski mitovi za Srbe, mit o moralnoj izabranosti za Zapad) čini sukob dugim, intenzivnim i gotovo nerešivim. Pri svemu tome veoma bitnu ulogu u objašnjenju igra nedeljivost teritorije od posebne kulturne važnosti, u smislu da se ona ne može deliti, a da istovremeno ne izgubi na svom značenju i značaju. Nedeljivost podrazumeva kako integritet teritorije, tako i fiksirane, od obe sukobljene strane priznate granice, ali pre svega nezamenljivost prostora o kojem se radi. To nije puki fizički prostor, već sasvim osoben u kulturnom smislu i njegov se značaj ne može jednostavno preneti na neko drugo mesto. Drugim rečima, takav je prostor jedinstven i sa njime nema „trgovine“.  

 

Hassner, R. E. (2003). To Halve and to Hold: Conflict over Sacred Space and the Problem of Indivisibility. Security Studies 12, no. 4: 1 – 33.

Hensel P. R. and McLaughlin M., S. (2005). Issue Indivisibility and Territorial Claims. GeoJournal 64: 275 – 285.

Smith, A. D. (1999). Myths and Memories of the Nation. Oxford University Press.