Dosije

Nedozvoljena razmišljanja (1)

Kosovo - koliki je ulog na stolu?

Slobodan Vladušić

Kosovo je danas vododelnica koja deli dve suprotne političke pozicije u Srbiji. Te dve pozicije su ove: PRVA, koja smatra da Kosovo treba prepustiti Albaniji (tj. razgraničiti se, i tako otvoriti prostor za ujedinjenje Albanije i Kosova) i DRUGA pozicija koja je za zamrzavanje ovog pitanja, odnosno, najkraće rečeno, za  nepotpisivanja bilo kakvog pravno obavezujućeg sporazuma koje bi promenilo poziciju Kosova u odnosu na rezoluciji 1244 UN. Sve ostale političke razlike, zapravo, ne postoje.

Na prvi pogled, stvari izgledaju jednostavno. Međutim, ovako postavljenja opozicija dve pozicije ne otkriva pravi ulog Kosovskog pitanja.

 A taj ulog je ogroman.

Naime, politička pozicija koja prihvata strani interes da na Balkanu postoji Velika Albanija, to čini zato što je već unapred prihvatila jednu političku paradigmu po kojoj Srbija pristaje da bude uređenja na osnovu tuđih interesa. Dakle, predaji Kosova prethodi jedna druga predaja, šira i sveobuhvatnija, koja se pravda time što ta predaja, u konačnom ishodu, treba da ojača Državu Srbiju ekonomski, politički, pravno itd…

 Hm.

Ako bismo preveli, sa jezika političke magle (koji je i zamišljen zato da zamagli svet koji opisuje) na srpski jezik razumljiv običnom građaninu, šta ta predaja uopšte znači dobili bismo sledeću rečenicu:

Vladajuća politička paradigma u Srbiji (od 2000. godine) karakteriše pretvaranje Države u Teritoriju za račun Multinacionalnih Kompanija koje na taj način mogu da maksimalizuju izvlačenje profita sa te Teritorije.

 Da bi se Država pretvorila u Teritoriju prvo je potrebno demontirati Državu, jer jedino Država može da se suprotstavi multinacionalnim kompanijama, odnosno jedino ona može da ih prinudi na neki kompromis.

Pošto su danas u modi kuvari i emisije u kojima se daju recepti, evo sada recepta za demontažu Države (videćete, vrlo je sličan receptu za uvođenje tiranije).[1]

Najpre, atomizujete društvo. Kreirajte veštačke podele: žene suprotstavite muškarcima, homoseksualce heteroseksualcima, decu roditeljima, studente profesorima, učenike nastavnicima, unuke dekama i bakama, budžetske korisnike nebudžetskim korisnicima, Beograd, ostalim delovima Srbije, ostale delove Srbije, Beogradu. Zatim smanjite potreban nivo znanja u osnovim i srednjim školama, uvećajte, do u besvest, administrativne obaveze u školama i na fakultetima (da ljudi budu zaposleni), ponižavajte ih i vređajte kako biste im izazvali frustracije, jer ih niko (Država) neće braniti. Smanjite, pa ukinite nacionalnu istoriju (pozovite na puno nasilja) i nacionalnu književnost (izbacite prvo epiku i romantizam; kažite da je zastarelo). Potom, natočite nečim jeftinim isto takve lokalne poluintelektualce koji će potom urinirati po svakom centimetru kulturne istorije vlastitog naroda: Svetom Savi, Vuku, Dositeju, romantičarima, Dučiću, Rakiću, Skerliću, Crnjanskom, Andriću, Nastasijeviću, Pekiću, Paviću… apsolutno svakom: svi su fašisti. Ukratko: srpsku književnost svesti na Izabrano delo Radomira von Palanka.

Zatim to grejte na tihoj vatri dok se Država ne pretvori u Teritoriju, a onda od bilo koje tzv. ,,vlasti” možete za cenu bakšiša da kupite a) izvore vode (nema ko da protestuje) b) celu obradivu zemlju (nema ko da protestuje) c) rudna bogatstva (isto) d) sve ostalo osim vazduha. Potpomognite potom odliv domorodačke biomase (muškaraca i žena), kako biste napunili svoje poluprazne teritorije, a na ovu teritoriju odložite migrante koji vam nisu potrebni/tj koje ne možete da asimilujete. Obeshrabrujte bilo kakav natalitet (pozovite se na tzv ,,ženska prava” tj permanentno usađujte ženama u glavu da nema gore kazne za ženu od toga da bude majka, te da deca samo seru i plaču), a ono malo bagre što se rodi (dečake i devojčice podjednako) vakcinišete čime god hoćete (jer niko to neće proveravati); ukratko, igrajte se njihovim životima i pratite razultate, a zatim slobodno i po volji koristite prirodne resurse Teritorije, ne razmišljajući o posledicama po lokalne domoroce (kopajte nikl gde god ga pronađete, gradite mikrohidroelektrane gde hoćete… uništavajte sve što stignete, jer ste tu samo privremeno). Ako se neko pobuni: nazovite ga: a) ksenofobom b) fašistom c) homofobom, d) nacionalistom, e) ,,moronom”. (I ne dajte mu da obuče žuti prsluk).

Sada se postavlje pitanje: ima li na ovakvoj teritoriji neke politike? Naravno da ima: pošto je strateška politička odluka već utvrđena (Država je pretvorena u Teritoriju), politička borba na Teritoriji se svodi na problem kastinga za celodnevni & celovečernji igrani film pod naslovom ,,Suverenitet”. Naime, treba pronaći neke glumce i glumice koji će igrati ulogu ,,suverene vlasti”. To znači da je potrebno da pronađete neke domoroce koji će glumiti kako su svi vaši postupci uneređivanja Države i njenog pretvaranju u Teritoriju, zapravo njihovi; kako su to upravo njihove ,,hrabre” odluke, upravo njihovi ,,vizionarski” potezi itd… znate već kako to ide... Ukratko, nađite nekoga ko će da glumi kako je ta Teritorija u stvari ,,ozbiljna i suverena država kojoj niko ne zapoveda” i dajte mu neku mrvicu od profita (skroman je to svet, ne traba im ni država, kao Kurdima). Ponekad, naravno, ogranizujete i masovne demonstracije, neku spektakularnu promenu glumačke garniture, snimite to i puštajte na vašim tv kanalima, da se domoroci osete građanima sveta, a i da se malo izduvaju. Tako ,,politika” u Teritoriji, postaje Rijaliti: tj. vi spolja odlučujete ko od njih unutra ostaje (na vlasti), a ko je napušta; svaki primitivizam je ne samo dozvoljen, već i poželjan; ako padne krv – super! Neka se poubijaju, međusobno, oko kostiju/provizije. (Pravila Rijalitija, ne zaboravite!) Najzad, morate lokalnom življu u svakom trenutku dokazivati da je ,,stoka”. (Zašto? Zato što se za narod čovek može žrtvovati, ali za stoku nikada).

Razume se, domorocima treba ostaviti neku nadu za spas (da se ne bi pobunili): neka misle da samo treba otići iz ove Teritorije. Od svih koji odu, onih 5% zbilja upotrebljivih, poslati u kompanije. Gurnuti ih da rade po fensi neboderima, od 9 do 17 časova, sve vreme pod istom neonskom svetlošću (nema sunca, ali nema ni mraka). Većina njih (premda ne svi) biće srećna. Ostale pobacati tamo gde ima mesta: muškarce da nešto voze ili vare, buše, režu ili da čiste neke fekalije; žene da kelnerišu ili hosterišu (iskoristiti njihovu poznatu lepotu). Dati im nešto veću platu, nego domoricima u koloniji da im se isplati. I to će biti dovoljno da se većina (premda ne baš svi) uspešno cereka po društvenim mrežama. U međuvremenu, jasno, potomstvo asimilovati.

A sada odgovorite sebi pošteno na pitanje: da li iz pretvaranja Države u Teritoriju nastaje – setimo se premise – ekonomski jaka, moderna pravna Država?

Pre će biti da nastaje stanje očaja, beznađa, apatije, letargije kao kod većine građana Srbije. Manjina pak, oštri zube, jer veruje da je život samo borba za preživljavanje u kojoj je sve dozvoljeno: izdati, prevarati (ubiti), opljačkati, prodati dušu, primiti mito… A zašto ga i ne primati, kada osim pukog preživljavanja nema nikakvog višeg i većeg cilja kome čovek može i treba da stremi… Takvo ,,razmišljanje” nije slučajno: paradigma pretvaranja Države u Teritoriju ukida u čoveku svaki viši i bolji zadatak i smisao, ostavljajući ga da se na sve načine bori za preživljavanje protiv ljudi koji ga okružuju. Nekada su ti ljudi bili bližnji; sada su Neprijatelji (kao u Rijalituju).

Kada Država postane Teritorije, onda se resursi za preživljavanje samo smanjuju (jer su za Multinacionalne kompanije ti resursu samo troškovi koje valje smanjiti). Tako se nekadašnji narod pretvara u masu nesrećnika, koji će se međusobno poklati za sve manje kostiju koje se bace pred njih. Zato tzv. ,,vlast” na Teritoriji mora da bude nepravedna, jer nema razloga da bude pravedna.

Ovo je, dakle, ulog Kosovskog pitanja: ako smo za predaju Kosova, onda smo isto tako i za pretvaranje Srbije iz države u teritoriju u kojoj ćemo biti samo 1) radna snaga, 2) genetski materijal 3) spremište unutrašnjih organa, 4) izmanipulisani, zaglupeli potrošači.

Mislite da grešim? Razmislite: ako neko nije spreman da se bori za Kosovo protiv sile Multinacionalnih Kompanija, zašto mislite da će biti spreman da se protiv istih tih Kompanija bori za neko od vaših najbazičnijih prava?

Da li zaista mislite da se u okviru paradigme u kojoj mit o ,,Stranom investitoru” zamenjuje Kosovsko opredeljene, može izgraditi demokratska, a pre svega, pravedna zemlja u kojoj ćete biti zaštićeni od ekonomskog i svakog drugog izrabljivanja Multinacionalnih kompanija?

Srpski problem, dakle, nije problem vladajućih partija (imali smo prilike da vidimo na vlasti i poziciju i opoziciju) već problem političke paradigme.

A ta paradima je: pretvaranje Države u teritoriju i pretvaranja naroda u zaglupelu izdresiranu masu bezvoljnika koji ne mogu da podnesu ni najmanji pritisak.

Onaj ko to ne može da shvati ili je plaćen da to ne shvata ili je prosto kukavica, koji se nada da će na miru umreti, a za ono posle ga baš briga.

Sada ćemoobjektivno ispitati i drugu opciju: zamrzavanje pitanja Kosova. Pokušaćemo da odgovorimo šta nas čeka u tom slučaju...

 

(kraj 1. dela)

 

[1] Aristotel, Džejmi Oliver antičke kuhunje, daje recept za spravljenje tiranije, koji se takođe može primeniti za demontažu države i njeno potčinjavanje tiraniji Multinacionalnih kompanija: ,,treba zabraniti zajedničke obede i udruženja, zatim školovanje i drugo tome slično, treba sprečiti sve ono što ljudima može da ulije dve stvari, samosvest i poverenje, ne treba dopustiti ljudima da dokoliče i treba sprečiti zajedničke zabave, i uopšte treba učiniti sve da ljudi što manje upoznaju jedni druge, jer međusobno poznavanje rađa međusobno poverenje.”