Dosije

Mišljenje

Trnje programerskih ruža

Vukadin Orlović

Sećam se kada se o programiranju pričalo kao o profesiji budućnosti. Tada je računar bio retkost, poput televizora šezdesetih godina, a programeri su bili dežurni štreberi sa velikim đozlucima, mnogo bubuljica i nosili su majice svojih omiljenih metal bendova. Što je bend bio metalniji, to je programer bio vičniji, ali i skloniji etiketi čudak. Programiranje je još uvek profesija budućnosti, ali danas je, pre svega, in. Već neko vreme se na zvaničnim kanalima priča o uspešnosti ove industrijske grane u nas i kako je sjajno biti programer. Znamo za superstarove poput Zukerberga, Gejtsa, Džobsa i Pejdža, koji imaju popularnost holivudskih zvezda, ali, za razliku od njih, i mnogo veći uticaj, da ne kažem moć. Takođe, bliže lokalu, čuli smo sigurno od nekog kako programer, čim se zaposli, može da putuje po egzotičnim destinacijama, može da kupi nov automobil bez kredita, dok stan kupujepo želji bez ičije pomoći. Ko živi u Srbiji, zna da ovde nešto, naprosto, ne štima. Poput epskih pesama koje veličaju dogodovštine negdašnjih junaka, pomenute glasine kruže po kuloarima, izazivajući zavist kod jednih, a nadu kod drugih. U tim romorenjima, retko se postavi pitanje: „Ako je programerima tako lepo, zašto svi nisu programeri?“. To pitanje, a i njegov odgovor dolaze kasnije, nakon faze „ako mogu oni, mogu i ja“. Zaista, zar ne bi svi voleli da i njima teku med i mleko i cvetaju programerske ruže? Voleli bi, kako ne bi. Zato programiranjei jeste popularno u Srbiji. Međutim, njegoševski govoreći – čašu meda niko ne popi, dok je čašom žuči ne zagrči, a i na ružu se moraš pokoji put nabosti.

Pričao mi je nedavno jedan programer o svom pokušaju da objasni jednom tinejdžeru, nazovimo ga Jovica, kako da uđe u svet informacionih tehnologija (IT). Po koracima mu je izložio plan, naizgled jednostavan i zabavan, a mali Jovica se, naravno, „primio“. Odmah je Jovica otrčao kući da plan sprovede u delo. Već je video egzotične destinacije, kola i stan. Imao je motiv, imao je želju. Par nedelja kasnije, programer i Jovica su se ponovo sreli. Jovica nije ništa uradio, a više nije želeo ni da sluša savete programera.

Znate li da vas programiranje niko ne može naučiti? Sve što neko može jeste da vas usmeri, ali učenje je na vama. Štaviše, 99% čitavog saznajnog procesa je na vama. I taman kada savladate to što ste učili, čitava tehnologija se unapredi, ili se, još prostije, metodologija dotadašnjeg rada promeni. Tada ponovo počinje proces učenja, gde će vas opet neko samo usmeriti, a vi zasucite rukave i hajde, Jovice, nanovo. U ovakvim situacijama ne pomaže ni promena firme, jer i ta firma prati tehnologije ili ima drugačiju metodologiju. Hoću da kažem, u programerskom svetu učenje vam ne gine. To i jeste čitava poenta programiranja – stalno se mora učiti. Čak i kada ste ekspert u nečemu, pojavi se nešto novo u česmu ste tek početnik, a vaš poslodavac traži baš to novo. Tada i vi – ekspert, znate isto koliko i neki junior programer. Taj junior može čak znati i više od vas, jer nije „gubio“ vreme da postane ekspert. Naravno, senior ima svoje iskustvo i druge prednosti nad juniorom, ali ako hoće da programira, mora da zagreje stolicu.

Činjenica da nema programerskog leba bez učenja, zaustavi mnoge na njihovom pohodu u IT svet. One, koji tu činjenicu prihvate, čekaju izbori svih mogućih vrsta: Koja polja i platforme odabrati, koje jezike i prateće tehnologije učiti, gde se zaposliti, da li ostati ovde ili otići iz zemlje... To vam je poput automobilske industrije, gde su za stvaranje jednog vozila potrebni i mehaničari i limari i dizajneri eksterijera i dizajneri enterijera i vulkanizeri i staklari, pa onda test vozači i ko još sve ne. Naravno, pre svega toga, treba odlučiti da li je vozilo u nastajanju sportsko, porodično, terenac, kamion, ili teretno. Slično je i u IT industriji – grana i podgrana je nebrojano mnogo. Veliki izbor je odlična stvar za IT sektor, kao što je i okean odlično mesto za plovidbu. Mana je što se i u IT izboru i na okeanu možeš lako izgubiti.

Kada završite sa biranjem i najzad se zaposlite, tada počinje realnost. Neki shvate da bi hteli više para, drugi to doživljavaju kao prvi korak u svojoj karijeri, treći se prosto zadovolje što su našli posao, dok četvrti spoznaju da programiranje nije za njih. Ovi prvi, koji žele novac, počnu da menjaju firme u zemlji, dok ne odu u inostranstvo, računajući da će biti ravnopravni sa tamošnjim programerima. Može biti, ali evo još jednog mita o kome bi valjalo promisliti. Postoji čuvena viza koja se, između ostalog, dodeljuje i programerima da odu u inostranstvo da rade. Ta viza se ne dodeljuje tek tako, već poslodavac, koji želi da uposli programere iz inostranstva, mora da dokaže relevantnom državnom organu da nije uspeo da pronađe adekvatne programere u sopstvenoj zemlji. Taktika poslodavca je da domaćim programerima, koji rade za nadprosečne plate, ponudi platu na nivou državnog proseka. Kada lokalni programeri to odbiju, poslodavac ima dokaz da nije uspeo da nađe programere u matičnoj zemlji i može da pozove programere iz inostranstva. Tada programeri iz inostranstva dođu u neku od obećanih zemalja, računajući da će, u najgorem slučaju, imati platu na nivou državnog proseka, ali, ipak, dobiju znatno manje od očekivanog. Naravno, mogu se pobuniti, međutim, ukoliko im se ne sviđa princip rada, mišljenje poslodavca je da mogu da se vrate odakle su došli. Zanimljivo, zar ne? I zvuči mnogo realnije nego obećane kule i gradovi. Najnovija vest je da se pomenuta viza ukida za junior programere, zbog beskrajnog priliva IT stručnjaka sumnjivog kvaliteta.

Programeri karijeristi idu korak po korak ka svom cilju, koji se obično realizuje kroz sopstveni biznis. Programeri koji su zadovoljni što imaju posao, posvećuju se porodici i drugim interesovanjima ili hobijima, dok programiranje postajesamo sredstvo za život. Najzad, oni koji se razočaraju u programiranje, shvate da ima i drugih sektora u Srbiji osim IT sektora. Na primer, planinski ili banjski turizam. Istina je, pak, da je put svake profesije relativan. Tajna uspeha u svetu programera i ne samo programera, jeste u ljubavi i posvećenosti poslu, te konstantnom praćenju trendova i neprestanom učenju. Tek onda se oseti lepota i miris njihovih ruža.