Dosije

Partizani i četnici - bitka za Jutjub

Miloš Knežević

Kad je u pitanju širenje znanja, ono što je juče bila biblioteka, danas je internet. Jutjub je krcat nastupima istoričara od zanata,[1] ali pošto đavo nikad ne spava, njihova izlaganja često postižu samo to da gledaoca zbune.

Zbrka u znanju - metež u vrednovanju

Predstava o onome što se dešavalo na prostoru Jugoslavije od 1941. do 1945. i nešto kasnije, a posebno o odnosu partizana i četnika, najbolji je primer stalno uzvitlanih činjenica koje nikako da se smeste u logičnu celinu. Koliko god nastojali da u tome prepoznamo neku osnovnu liniju, uvek doživljavamo sindrom Hazarskog rečnika jer svaki novi izlagač obavezno gleda da korenito izmeni perspektivu i da masu ranije naglašenih sastavnica temeljito izignoriše. 

Veći je problem što i u vrednosnom pogledu imamo stalno šlajfovanje. Ne možemo da se odredimo prema onom što je bilo. Nedostaje nam zatvaranje, „closer“, kako to zovu u psihološkim priručnicima. Kriza identiteta, ne samo po ovom pitanju, traje predugo. Ona postaje mučna i zamorna, navodi na rezignaciju i odustajanje, a to je onaj duhovni prelom posle koga je pakovanje kofera, njihovo tegljenje na aerodrom i kupovina karte za „nikad nazad“, samo puka tehnikalija. Ne emigrira se samo zbog propale ekonomije, nego i onda kada nestane smisla.

Ko brine o metodu?

Situacija je takva da bez odgovora ostaju i obična zdravorazumska pitanja, a kamoli neće ona proizašla iz metodološkog zaleđa istorijske nauke. Metod je način dolaženja do istine, metodologija je filozofska disciplina koja ga proučava i koja nalaže kako u saznavanju treba postupati. Tradicija istoriografije je dovoljno duga da sadrži mnoga znanja i iskustva u tom pogledu, ali šta vredi neupućenome crtati elementarne stvari, kada se i studentu koji je metod polagao pred nekom katedrom čini da je njegova pravila samo sanjao, pošto ih u onome što bi trebalo da je javna naučna rasprava jedva nazire.

Ovde nije reč samo o tome da se konkretan istoričar mora držati svoje struke, nego  se metod vidi i kao obaveza koju treba poštovati kada se formira diskurs značajan za društvo u celini. Ovako shvaćene istoriografske norme imaju dimenziju opštekulturnog dobra.

Logički gledano, na početku procesa saznavanja je istorijski izvor, tj. sve ono što može ponuditi obaveštenje o nekoj prošloj delatnosti. Na kraju dolazi sinteza, kao celovita rekonstrukcija proteklog zbivanja. Važno je imati u vidu da nema izvora koji se može koristiti neposredno. Svaki se mora kritički obraditi. Izvore je potrebno pronaći i objaviti, tj. odrediti šta uopšte zavređuje pažnju istoričara. Zatim valja protumačiti o čemu oni zapravo govore, odrediti koliko su autentični (kada su, zbog čega i od strane koga načinjeni, jesu li možda falsifikat) i, što je najvažnije, da li je ono što se u njima saopštava istinito. Sinteza podrazumeva misaono nadopunjavanje činjenica, što znači da u istorijskom proučavanju bitnu ulogu igra i teorija o društvu. Objašnjavanje nailazi na velike teškoće zbog naučne neadekvatnosti izvora. Oni uglavnom nisu stvarani za potrebe nauke, podložni su zubu vremena i namernom uništavanju, pristrasni su. Njihova kritička analiza je zato neophodna, ali je povoljno to što se može osloniti na niz do sada brižljivo izgrađenih tehnika. Tu je, međutim, i čitav skup pomoćnih istorijskih nauka: arheologija, arhivistika, muzeologija, numizmatika, diplomatika, paleografija (nauka o starim pismima), heraldika, sfragistika (proučava pečate), istorijska filologija itd.[2]

Kada se jednom shvati ova infrastruktura istorijskog znanja, onda sve ono što se za njega izdaje, a što se prema metodu odnosi nonšalantno, jednostavno žulja mozak i liči baš na ono što niko ne voli – na to da ga prave budalom. Ako smo svesni da je metod jedan, i da je stoga i istorija jedna, odmahnućemo rukom na prostačke ideje o „pravoj istini“,  koja je prava samo zato što nam ugodno zvuči, ili o istoričarima koji „ionako svi lažu“. Znaćemo da se u davanju ocena o prošlosti mora biti oprezan zbog brojnih teškoća, ali će nam biti jasno da postoje i načini za otklanjanje prepreka. Ukazivanjem na ključne tačke u iskustvenoj evidenciji, na teorijske stavove koji su služili kao orijentacija i predstavljanjem osnovnog postupka, istoričar će svoje tvrdnje pokazati utemeljenijim, a drugom naučniku dati priliku da ponovljenim istraživanjem potvrdi ili opovrgne dobijene rezultate. Naravno da u obraćanju široj javnosti nije potrebno da se ovako detaljno i u razvijenoj formi obrazlažu nalazi, ali ako se direktno ili indirektno demonstrira nehaj prema samim principima metoda, iole kulturan slušalac će time biti razočaran i obesiće nos.

Kauboji i Indijanci –  gorak ukus ideologije

Jutjub polemika o tome ko je više ojadio Srbe, četnici ili partizani, ravnogorci ili komunisti, delom ilustruje gore izneto. Inače, ona se vodi po više linija. Raspravlja se o zločinima, pa se kaže da su komunisti krivi za leva skretanja u toku rata i za likvidaciju ideoloških protivnika posle njega, a da su četnici sprovodili teror nad partizanskim pristalicama i da su na etničkoj osnovi zatirali civilno stanovništvo. Diskutuje se i o kolaboraciji. Ravnogorci se optužuju za saradnju sa okupatorom, a komunisti za obnovu jugoslovenstva, tj. za predaju nacionalnih interesa u ruke braće- razbraće. Spori se i oko strategije. Tvrdi se da su partizani, provocirajući sukob sa Nemcima i Italijanima, narod stavljali na lomaču, a da su četnici, zagovarajući pasivan stav, u najmanju ruku ometali borbu, ako već nisu bili otvoreni izdajnici.

Svetle boje „svoje“ strane se ističu, dok se njeni mračni tonovi tek tu i tamo pomenu. Prema drugom pokretu odnos je već poslovično takav kao da ga maltene nije ni bilo. Izuzetak su samo njegovi zločina, koji se naglašavaju. Naravno, predmet istraživanja je uvek ograničen, ali ovde nije reč samo o tehničkom, već i o supstancijalnom izostavljanju. U krajnjoj liniji, dolazi se na to da se suprotnom pogledu na svet poriče pravo na postojanje jer niti se on pokušava dovoljno razumeti, iznutra povezati i eksplicirati, niti se na zadovoljavajući način objašnjava širim dovođenjem u vezu sa spoljašnjim uslovima, a budući da se radilo o krvavo sukobljenim stranama, jasno je da je njihova interakcija bila vrlo snažna i toliko intenzivna da se ovi političko-vojni pokreti jedan bez drugog ne mogu dublje spoznati.  

Prećutkivanja su možda ipak očekivana kada se radi o ovako još uvek delikatnim problemima, ali ono što polemici svakako daje jaku notu apsurda jeste otvoreno kritikovanje suparnika zbog nenaučnosti, dok se stručni kvalitet, prirodno, rezerviše samo za radove pisaca iz svog tabora. Ovakvim etiketama se međusobno časte ljudi koji su uglavnom svi doktori nauka i nastavnici na državnim univerzitetima. Dakle predstavnici profesija i ustanova koje, istina, ne pripadaju najrazvijenijim društvima, ali svakako nisu ni u sklopu onih primitivnih. To su društva u kojima istoriografija ima dug staž i određenu za sebe izborenu autonomiju.

Takođe, ako se različito usmerene istorijske „prezentacije“ sa Jutjuba uzmu odvojeno, one izgledaju impresivno. Podaci su odabrani tako da „melju“ pažnju, a samopouzdani stav govornika ne ostavlja prostor sumnji. Međutim, kada se snimci stave jedan uz drugi, kada se gledaju zaredom, primeti se kako im sadržaj naginje onome čega je u društvu ionako već previše – ideološkom iživljavanju, samo u akademskoj, učenoj formi.

Značaj javne pameti

Pretresanje prošlosti nije jedino mesto koje se tiče svih članova zajednice, a koje trpi od manjka racionalnosti. Ono je samo izrazit slučaj. Pa je otuda i zaslužilo ovoliku jadikovku. Slično se dešava i sa nekim temama koje su više egzinstencijalnog karaktera. One ne spadaju u domen isključivo stručnog rešavanja. Mogu se pojednostaviti i tako učiniti predmetom narodnog razmatranja i odlučivanja, ali se svejedno istovremeno i zapliću i redukuju, samo ne bi li se držale što dalje od razuma. Primera radi, vredi se upitati kada smo to u patriotskoj javnosti imali priliku da čujemo kritički govor o privatizaciji NIS-a i da vidimo pažljiv odnos prema nekim prostim (a ključnim)  dilemama u vezi sa tim.[3]

Bolje vesti

Na svu sreću, društveno-kulturne sile, kao što se znaju ljudima oteti i zaći im za leđa, umeju – čini se isto tako same od sebe – na čovekov put nabacivati i korisna sredstva. Tako je sa školom, tako je sa internetom.

Budući da nismo zaboravili azbuku i četiri računske operacije, možemo se, nekim sticajem okolnosti, prisetiti i logike za četvrti razred gimnazije. Tamo su navedena metodološka uputstva za istraživanje, na malom broju strana, pitkim jezikom. Možda je majka rodila junaka kome će to poslužiti kao inspiracija, ali i drugog koji će reći: „A što ja ne bih pravio ove edukacione video-snimke i trpao ih na Jutjub, baš kao što to Amerikanci rade. Savladao sam program“. Pa će, eventualno, da se udruže i da predstave sporna mesta Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, onako kako to metod zapoveda. To bi bilo dobro jer se svakako već ide napred, a za takav poduhvat ima materijala.

Istoričari sa Jutjuba prvo su zastupali svoja stanovišta bez obaziranja na drugu stranu. Onda su zaključili da treba pojačati argumentaciju naglašavajući sopstvenu naučnost, što je dovelo do preciznijeg određivanja slabih tačaka kod protivnika. Rekli smo da se jednostranosti narativa uviđaju tek kad se snimci stave jedan uz drugi, ali se tako obrazuje i uporedni pregled međusobnih zamerki. Krajnji rezultat je da diskusija izbija na pravi put tek kada se dohvati ono što je najbitnije – istorijski izvori i postupci njihove obrade.

Ako se povoljan trend nastavi, možda ćemo konačno dobiti i višeslojne interpretacije nasleđa. Način na koji prošlost funkcioniše u sadašnjici takođe spada u predmet naučnog interesovanja.[4] Neki autori kažu da se ravnogorcima mesto u kulturi sećanja daje kako bi se time opravdao kapitalizam. Ima onih koji smatraju da je očuvanje NOB-a u uspomeni daleko lepšoj od zaslužene posledica propale tranzicije. Nevolja je u tome što oba ova tumačenja vode u rastvaranje identita, jer čini se da promašuju značenja bitna za slobodarsku tradiciju.

Nasuprot takvim određenjima, bilo bi interesantno ispitati hipotezu po kojoj četnici prosto simbolizuju povratak nacionalnom, a partizani spremnost na otpor u nemogućim uslovima i razmisliti o tome nisu li –  u aktuelnom istorijskom trenutku –  upravo to vrednosne poluge koje nam mogu pomoći da se dohvatimo nekog boljeg i dostojnijeg života.

 

[1] Navodimo jedan izbor snimaka koji dokumentuju ono o čemu se dalje piše.

https://www.youtube.com/watch?v=n7WC3kRiwyE

https://www.youtube.com/watch?v=89DQRMQBF0Y

https://www.youtube.com/watch?v=B25JU_Ta3Fw&t=3735s

https://www.youtube.com/watch?v=I4CT-wMnwKE

https://www.youtube.com/watch?v=HW257UNRhCY

https://www.youtube.com/watch?v=310QaAxsXps

https://www.youtube.com/watch?v=wUf-AJQEXq8&t=415s

[2] Kvalitet o kome govorimo uočljiviji je kada metod istorije izmestimo iz matične nauke i razmotrimo ga u sklopu, recimo, sociološkog pristupa, gde takođe nalazi svoje neosporno mesto. Predstavljen ovako, u krupnim potezima i opštim crtama, biva oslobođen od zaplitanja u pojedinosti, te mu je suština jasnija. Vojin Milić, Sociološki metod, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 531 – 570.

[3] https://www.youtube.com/watch?v=E_bVstXHHjo&t=2841s Ovo je slično kao sa zagrevanjem planete. Godinama se moglo primetiti kako sa zimom nešto debelo nije u redu budući da su se i u februaru katkad znali poneti kratki rukavi, ali o promeni klime se nagađalo samo po nekim alternativnim medijima, da bi jedne večeri Danijela Vranješ, u vremenskoj prognozi RTS-a, opušteno rekla kako je temperatura koja sledi narednih dana rezultat globalnog otopljenja.

[4] Vojin Milić, Sociološki metod, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. str. 534.