Dosije
Mišljenje
Posredovanje Zapada? Neka, hvala
Srđan Šljukić, Novi Sad
Poslednjih se meseci (možda i nešto više) na zapadnom delu Balkana opet „zakuvalo“. Svedoci smo skoro svakodnevnih „zapaljivih“ izjava političara sa različitih strana, koje u svakom iole nešto starijem posmatraču neminovno izazivaju zebnju i strah od povratka u devedesete godine prošlog veka, kada je na ovim prostorima vođeno nekoliko ratova i kada su stradanja bila svakodnevna. Svi poginuli, ranjeni i prognani nisu ni do dan-danas prebrojani, a i oni koji su ovakvu sudbinu izbegli dobro pamte godine nemaštine i trajne bojazni za bezbednost, kako sopstvenu, tako i članova porodice. Bilo – ne povratilo se, to je svakako najčešća reakcija svih onih koji su devedesete živeli i preživeli. Međutim, dešavanja čiji smo svedoci kao da nagoveštavaju ponavljanje tih istih, tako omraženih devedesetih godina. U Makedoniji, gde je politička kriza trenutno akutna, sukob je već izbio i prelio se izvan institucija, preteći da preraste u nasilan obračun; hapšenje i zatim oslobađanje Ramuša Haradinaja bilo je praćeno ratnim pretnjama Srbiji ako on bude izručen; albanski političari u Preševskoj dolini za svog premijera javno označavaju predsednika vlade Albanije; u BiH ne jenjava pritisak na Republiku Srpsku da se povinuje centralizaciji ove nefunkcionalne i od strane većine stanovništva neželjene društvene tvorevine; u Hrvatskoj netrpljivost prema prema preostalim (malobrojnim) Srbima ne jenjava; malo-malo, pa se pojavi vest od dodatnom naoružavanju balkanskih vojski.
Od sukoba iz vremena devedesetih prošlo je već dve decenije, čitava jedna generacija. Tokom celog ovog perioda, kao i u toku samih sukoba, glavni posrednik na Balkanu bio je Zapad, tačnije najmoćnije zemlje Zapada. Zapadne vlade, NATO i EU bili su glavni „pomiritelji“, „umiritelji“, „čuvari mira“ i slično, ulažući, prema njihovim sopstvenim rečima, velike političke napore (praćene zamašnim finansijskim sredstvima) da očuvaju krhki balkanski mir i ubede balkanke narode i vlade da se ostave sukobljavanja i okrenu demokratskom suživotu i ekonomskom prosperitetu. S obzirom na to kakvu situaciju danas imamo, to posredovanje Zapada doživelo je potpuni neuspeh; izgleda da je sve bilo uzalud, da se ništa svih ovih godina nije promenilo, da je region ponovo postao „bure baruta“. Postojale su dobre namere, bili su na raspolaganju ogromni resursi (politički, ekonomski, vojni, medijski, itd) i opet ništa. Ova je činjenica toliko očigledna da je ne negiraju ni zapadni posmatrači, po pravilu skloni da svu krivicu prebace na „iracionalne“ balkanske aktere, beskrajno tvrdoglave i uvek spremne da se međusobno pobiju. Jedan od njih, Džon R. Šindler (John R. Schindler), stručnjak za bezbednost i kontraobaveštajac, u autorskom tekstu za „Obzerver“ (Observer) poziva Zapad da prizna svoje greške na Balkanu, kojima on smatra priznavanje komunističkih granica i insistiranje na multikulturalnosti i da se prihvati Vilsonovske politike sa kraja Prvog svetskog rata, koja podrazumeva stvaranje etnički homogenih nacionalnih država (između ostalih i Velike Albanije), sve sa ciljem da se preduhitri mešanje Rusije.
Priznanje da je sopstveno delovanje bilo pogrešno predstavljalo bi hvale vredan moralni čin, da nije reč o politici koja se poigrala životima i sudbinama miliona i sada hoće da se „igra“ dalje, kao da se ništa nije dogodilo; upravo kao u nekoj dečijoj raboti. Naravno, ovde je stvar mnogo ozbiljnija i ne može da bude svedena na puko infantilno „eto, pogrešili smo, ali nećemo više“. Drugim rečima, političko delovanje nosi sa sobom i neizbežnu odgovornost. Kako je zapravo izgledalo to zapadno posredovanje na Balkanu? Odgovor na ovo pitanje, logično, može nas približiti otkrivanju razloga neuspeha, a time i sprečavanju obnavljanja sukoba.
Ako ćemo se pozvati na nauku, koja i ovde ima svoje mesto, onda možemo reći da je posrednik u sukobu definisan svojom funkcijom, a ona je da svakoj strani prenese argumente druge strane, čime se uklanjaju iracionalnosti, agresija i tenzija (nerealistični elementi) i „ogoljavaju“ pozicije dveju strana; nakon ovoga, spor je moguće rešiti i na drugi način, bez sukoba.¹ Ovo je moguće jer sukob nije cilj po sebi, već sredstvo za ostvarivanje određenih interesa. A kako su se ponašale zapadne vlade, NATO i EU tokom sukoba vođenih na ovim terenima devedesetih godina i nakon toga? Sva njihova politička moć bila je usmerena na slamanje volje i otpora jedne strane – srpske. Jedino je srpska strana bila bombardovana (ovi su napadi uključivali i vojne i civilne ciljeve), kako 1995, tako i 1999; jedino je od srpske strane traženo da se razoruža; jedino je srpska strana bila optuživana za „prekomernu upotrebu sile“, što je bio eufemizam za nastojanje da se druga strana spasi od poraza; jedino su srpskoj strani nametnute stroge sankcije, koje su uključivale sve oblasti života; srpska je strana neprekidno satanizovana u zapadnim medijima, na otvoreno rasistički način, uz besprimerne i bezbroj puta ponovljene laži; na raznim pregovorima na srpsku je stranu vršen pritisak da se „urazumi“ i prihvati ono što Zapad nudi. Istovremeno, Zapad je spremno i hitro priznao nezavisnost Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije, pomažući ovim tvorevinama da uđu u sve međunarodne institucije; sankcije u sferi naoružavanja svesno su i masovno izigravane, a takozvane „demilitarizovane zone“ zapravo su bile način da se izbegne poraz na frontu i bolje naoruža hrvatska i muslimanska strana u Hrvatskoj i Bosni; u zapadnim medijima srpski su protivnici uvek bili žrtve, ma šta činili i ma kako se ponašali. Etnička čišćenja Srba u Hrvatskoj 1995. i na Kosovu u Metohiji nisu izazvala nikakvu oštriju reakciju Zapada, iz prostog razloga što je isti iza njih stajao. Nakon rata, takozvani „Haški tribunal“ napunjen je Srbima, uz tek ponekog predstavnika druge strane; ovo je bilo „ispravljeno“ presudama, kada su Srbi osuđivani na dugogodišnju robiju, dok su drugi oslobađani „usled nedostatka dokaza“; srpskih je žrtava bilo, ali za njih niko nije kriv, čak ni oni koji to jesu. Srpska pokrajina Kosovo i Metohija uporno je gurana ka proglašenja nezavisnosti, bez obzira na to što se tome srpska strana protivila; ta je „nezavisnost“ obilato pomagana, uz istovremeno žmurenje na sva kršenja ljudskih prava Srba na toj teritoriji, a što traje i danas. U BiH je trajao i traje pritisak na Republiku Srpsku da se odrekne svojih ingerencija i svoju sudbinu stavi u ruke druge strane; samo je u Srbiji Zapad insistirao i insistira na autonomiji pojedinih teritorija (Vojvodine i Raške oblasti), pomno bdijući nad pravima manjina; za svoje ometanje povratka Srba i kršenje njihovih elementarnih prava Hrvatska nije nikad bila ozbiljno ukorena, već je nagrađivana.
Da li je opisano ponašanje Zapada podudarno sa ulogom posrednika? Naravno da nije. Gornji opis zapravo savršeno odgovara ponašanju aktera u sukobu, koji jasno zauzima stranu i nastoji da pobedi svog protivnika. Već i sasvim kratak uvid u delovanje Zapada na Balkanu govori nam da su zapadne vlade, NATO i EU sve vreme zapravo samo „glumile“ posrednike, dok su na delu na svaki način pomagale samo jednu stranu i to uvek onu koja je bila suprotstavljena srpskoj. A to čine i danas. Ako jednu sukobljenu stranu neprestano pritiskate i tražite od nje ustupke, a drugu na svaki način pomažete i sa njom koordinirate akcije, van svake pameti je da se smatrate posrednikom. Biti lažni posrednik zapravo je vrlo lagodna pozicija, bez ikakve odgovornosti: u prilici ste da sopstvene interese poistovetite sa nastojanjem da se uspostavi mir i da stoga svako oponiranje vašim ciljevima izgleda kao protivljenje miru.
Zapadno posredovanje na Balkanu bilo je neuspešno, jer i nije bilo posredovanje, nego učešće u sukobima. U balkanskim je događanjima Zapad zapravo sledio i sledi svoje interese, koje želi da ostvari i upotrebom sile, ako to već drugačije nije moguće. Pri tome je redovno koristio „domaće“ aktere, umesto da sam „prlja ruke“. I to je glavni uzrok današnjih nemira i „zakuvavanja“. Otuda je nekakav nastavak Zapadnog „posredovanja“ zapravo siguran zalog novih sukoba, a ne mira i pomirenja. Što balkanski narodi ovo pre shvate, utoliko bolje za njih.
Selo Begeč, 04.05.2017.
Autor je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu
