Dosije

Izaći iz podruma

Slobodan Vladušić

Status NATO bombardovanja iz 1999. godine, u Srbiji je danas apsolutno paradoksalan. Bombardovanje je istovremeno i nešto što se nikada nije dogodilo i nešto što se i dalje događa. Dve priče iz života odlično to pokazuju. Pre dve godine, 24. marta, naleteo sam u gradu na jednog svog prijatelja, inače prvoklasnog, visokoobrazovanog stručnjaka. Pitao sam ga šta radi, a on mi govori, da je otišao u crkvu da zapali sveće za svoje mrtve saborce, pošto je 1999. godine ,,bio dole”. A onda dodaje da ,,zna da to nije sada baš moderno”, ali je želeo da to uradi. Druga priča: moj drugi prijatelj je sticajem okolnosti zaposlen na radnom mestu u kancelariji u koju dolaze nameštenici firme da ostave neke stvari. U kancelariji se nalazi televizor. Na programu je bio jedan srpski političar koji je govorio nešto što se Zapadu nije dopadalo. Svi nameštenici koji bi dolazili u kancelariju, bacili bi pogled na ekran, a onda bi progovorili mrzovoljno: ,,šta ovaj priča, ponovo će nas bombardovati”.

Ukrštene, ove priče razotkrivaju šta je NATO bombardovanje u Srbiji danas: nešto što nije moderno spominjati i nešto što, je li, treba prepustiti zaboravu; okrenimo se budućnosti. A kada se okrenemo toj ,,modernoj” budućnosti, kao u drugoj priči, vidimo da nju određuje isključivo strah da nas ponovo ne bombarduju. Da li se iz toga može zaključiti da su Srbi najplašljiviji narod u Evropi? Odgovor je negativan: nijedan drugi evropski narod nije prošao kroz traumu sličnu našoj, jer su čak i Česi, 1938. godine, imali protiv sebe samo Nemce i to pred sobom, a ne nad sobom. Najzad, ovo sameravanje nema ni smisla. Nismo najgori narod u Evropi. Međutim, isto tako nema ni razloga kojim možemo da sebi i pred sobom, opravdamo taj strah.

To nam šapuće na uho nekoliko zanemarenih Andrićevih priča koje govore o savezničkom bombardovanju Beograda 1944. godine: Razaranja, S ljudima, Slučaj Stevana Karajana. Malo ko pomisli na ove priče kada pomene Andrićevo ime. A trebalo bi ih pročitati, ako ništa drugo, zato kako bi se videlo da jedan veliki pisac ne može da prođe pored bombardovanja kao pored zatvorene trafike. (Iako zna da o tome pisati nije baš moderno).

Šta se u ovim pričama može videti? Pre svega to da kod Andrića postoji neko snažno osećanje gađenja pred podrumom u koji ljudi brže-bolje beže, želeći da sačuvaju živu glavu pred bombama. Andrićevi junaci su rascepljeni između straha koji ih tera da misle samo o tome kako da sačuvaju život i snažnog osećanja stida pred tim strahom. Evo jednog primera: ,,...a onda stade huka vazduha u visini, cela formacija [aviona] se vraćala pravo iznad Topčiderskog brda. Ne znajući šta radi, Petar otvori vrata i spusti se niz stepenice što je mogao brže, ali tako da to ne liči na bežanje. Dok je on sišao, hučna lavina je bila prošla. U potpunoj tišini, stajao je u prizemlju na samom ulasku u podrum. Tek tada se postide sam pred sobom....” (S ljudima). Bezglavi strah dakle, izaziva osećanje stida.

Neko će možda prigovoriti da je ovo osećanje stida prisutno samo u književnosti, a da u životu NIKO ne oseća stid od podruma u koji beži iz straha od bombi. To nije tačno. Andrić je taj stid osećao i u realnom životu. Sudeći po istraživanjima Žanete Đukić Perišić (knjiga Pisac i priča), pisac je savezničke bombe '44 dočekivao iznad površine zemlje. Podruma se gnušao. I nije bio jedini takav čovek. Moj bivši profesor srpske književnosit 18. veka, pokojni Borivoje Marinković, NATO bombardovanje je dočekao u Novom Sadu. I svesno je odlučio da ne silazi u podrum. (Doduše, ne znam kako se ponašao tokom savezničkog bombardovanja '44 koje je dočekao u Beogradu). Ako strah savlada osećanje stida, čovek će se slomiti. Nikada neće biti u stanju da napusti podrum. Tada će mu podrum postati grob. (Kao u priči Slučaj Stevana Karajana).

Srbija je danas, većinom, još u tom podrumu. Međutim, nije dovoljno samo to konstatovati. Iz podruma treba izaći. Evo i kako: idite 24. marta u crkvu. Zapalite sveće onima koji su poginuli prilikom bombardovanja. Povedite sa sobom prijatelje, devojku, ženu, mladića, muža, bilo koga do koga vam je stalo. Neka i oni zapale sveću. To je jedini način da izađemo iz podruma. Nemojte nikoga da mrzite, nemojte da se pitate koliko će ljudi pored vas to učiniti, ko to nikada neće učiniti i zašto. Sve je to nevažno i svi ti drugi ljudi su nevažni. Samo zapalite tu sveću, ove godine, sledeće godine, svake godine, bez obzira šta je moderno, a šta nemoderno.

I naučite vašu decu da urade to isto, posle vas.