Dosije

Megalopolis

Recept za obojene revolucije

Slobodan Vladušić

Posle dugo vremena, sreo sam jednog prijatelja geopolitičke provenijencije. Nismo imali puno vremena za druženje, pa smo srknuli jednu kratku (viljamovku, a ne espresso), razmenjujući za to ograničeno vreme samo najaktuelnije vesti. Njega su mučile – demonstracije u Rumuniji. Čudilo ga je kako se i zašto u zemlji koja se već nalazi u atlantskom bloku pojavljuje obojena revolucija (=proces rušenja demokratski izabrane vlade uličnim demonstracijama). To i jeste iznenađenje. Dosadašnje obojene revolucije uglavnom su bile aktivirane protiv vlada koje su odbijale da pristupe tom bloku. Rumunske demonstracije postavljaju pitanje kako je uopšte moguće na ulicu izvući ljude koji već, da se poslužim ironijom, ,,žive kao sav normalan svet”?

Šta je potrebno da bi se zgotovila obojena revolucija? Prvi sastojak je potrošački mentalitet. Ideja da vredi živeti šopinga radi, prouzrokuje permanentno nezadovoljstvo većine, budući da (obično neograničene) želje skoro uvek premašuju (obično ograničene) mogućnosti. Potrošač je dakle, pre svega, nezadovoljan čovek. Njegovo nezadovoljstvo se može kanalisati ili defanzivno – narkoticima (zato se oni polako legalizuju) – ili ofanzivno, medijskim targetiranjem cilja a to je korumpirana vlast. U potrošačkom društvu veleizdaja se oprašta – jer potrošač ionako nema svoju državu – ali ne i korumpiranost.

Drugi sastojak je karakter okrenut drugima. Termin sam pozajmio od poznatog američkog sociologa Dejvida Rismana: čovek koji ima karakter okrenut drugima, svoje stavove formira podražavanjem svojih savremenika (u prevodu: medija). Za razliku od njega, čovek čiji je karakter okrenut iznutra, svoj sklop vrednosti u izvesnoj meri nasleđuje od autoriteta u detinjstvu. Na njega mediji nemaju odlučujući uticaj. Risman zapaža da negde od šezdesetih godina prošlog veka tip karaktera okrenutog drugima počinje da dominira u američkim megalopolisima. Šta to znači?

To znači da je za obojenu revoluciju potreban još jedan sastojak, a to je medijska dominacija na teritoriji predviđenoj za revoluciju. Kao što je artiljerijska priprema prethodila jurišima pešadije u Prvom svetskom ratu, tako medijska priprema izvlači na ulice megalopolisa kritičnu masu ljudi čiji je karakter okrenut drugima. Donedavno, ona je mogla da obezbedi većinu na izborima, a sada joj to sve teže polazi za rukom, budući da je realnost sve više udaljena od političke korektnosti na kojoj insistiraju mediji. Zato se može očekivati nizanje obojenih revolucija i tamo gde su do sada bili dovoljni demokratski izbori. U prevodu: kritična masa će zameniti većinu, a politička korektnost će pojesti demokratiju ili će bar nastojati da to učini.

Najzad, za obojenu revoluciju (ovo ne važi u slučaju Amerike) potrebno je da kritična masa ljudi bude desuverenizovana. Šta to znači? Pa, kada ljudi izađu na ulicu da demonstriraju, oni se izlažu policijskom aparatu kojim raspolaže državna vlast. Da bi se taj policijski aparat otupeo, nužno je da demonstranti dobiju podršku spolja, a ta podrška je prećutna pretnja silom prema onome ko bude upotrebio silu protiv demonstranata. Tako demonstranti, neki svesno, a neki nesvesno, utiču na desuverenizaciju svoje zemlje, tako što joj onemogućuju da održi demokratski izabrani poredak. Zato sa gubitkom suvereniteta nestaju i narod ali i demokratija. Ostaje samo masa, koja podjednako mrzi i suverenitet i demokratiju.

Kako znamo da su baš ovo sastojci uspešne obojene revolucije? Pa jednostavno: analizom jedne obojene revolucije koja nije uspela. (Posle nje je usledio neuspeli puč). Radi se o Turskoj. Demonstracije u Istanbulu, uperene protiv Erdogana, 2013. godine, nisu uspele zato što nijedan od sastojaka neophodnih za recept nije bio dominantno prisutan. Analize pokazuju da je Istanbul veliki grad, ali da se njegovi stanovnici i dalje razlikuju od stanovnika megalopolisa. To znači da oni nisu dominantno okrenuti potrošnji, već nekim drugim vrednostima, te da je većini populacije i dalje stalo do suverenosti koju vidi kao uslov za ličnu sreću. (U prevodu: Erdogan je uspeo da inkorporira oligarhe u državu, tako što im je omogućio da profitiraju od ugovora sa državom). Daleko sam od želje da idealizujem Tursku, ali moram da primetim, da u njoj, takvoj kakva jeste, još uvek postoji neki narod, a ne tek (kritična) masa.

Obojene revolucije ponavljaju dve velike svetske revolucije: Francusku i Oktobarsku. Obe su sanjale slobodu, a budile su se u krvi. Pored toga, one su istorijski događaji prvog reda. Sa obojenim revolucijama je drugačije, iako su i one ponekad krvave. Za njih važi Marksova primedba na početku spisa 18. brimer Luja Bonaparte: ono što se u istoriji prvo pojavljuje kao tragedija, ponavlja se kao farsa.

 

Tekst je objavljen u štampanom izdanju magazina Pečat, 17. februara 2017.